Una je Evropa.

Una je Evropa. Levant. Balkan. Ona vuče kao korenje iz koga smo ponikli; kao zemlja kojoj se uvek vraćamo, kao ukus orošenog baštovanskog paradajza, mesa, mleka i vode; kao ljutina paprika, kao tupa dokolica na prašnjavom vrelom trgu, zbog koga i napuštamo neke druge, srećne zemlje; njena koža poseduje mirise prabaka, njene oči vide i s druge strane manastirskog zida na kome su naslikane; njeni zubi su nepravilni, ali umeju da grizu; ona ume da se svađa kao poslednja ulična alapača, ali i da plače kao kaluđerica nad Hristovim ranama; njena koža još uvek pobeđuje farmaceutiku, njen znoj opija, a dlačice bockaju, njeni nokti grebu, njen smeh odjekuje, a tuga se odmah primeti. Pokraj nje, profesor je zaboravio na svet koji mu je od detinjstva bio uzor. Bilo mu je dobro tamo gde je ona: žena-šljiva, devojka-ranica, jendek, rov ukopan u ilovaču, svež vazduh nad polivenom kaldrmom Dorćola.
On, koji je toliko voleo Evropu da se pretvorio u njenog neplaćenog duhovnog konzula, pomoću Une otkrio je suštinu podneblja, pod čijim je nebom koračao kao slepac, zatvorenih očiju ili još gore, pogleda stalno uprtog iza granice. Zaboravio je na postojanje tog drugog sveta. Pariz mu je sad zvučao kao razglednica; London kao velika robna kuća na Oxford Streetu. Bio je ovde, u Beogradu i to mu je bilo dovoljno. Njegovo veliko putovanje, započeto rođenjem, najzad je završeno na stanici koja se zove Una. I kad se rastanu voleće do kraja života Beograd, zbog toga što je po njemu vozila rolšue njegova lepa, šašava kći…

Momo Kapor – Una

Eto vam vaseg Osecanja morala

Eto vam vaseg Osecanja morala. Vlasnici ove fabrike su bogati i veoma pobozni ljudi; nadnica koju placaju ovoj svojoj sirotoj braci i sestrama dovoljna je tek toliko da oni ne skapaju od gladi. Radno vreme je cetrnaest casova dnevno, kako zimi tako i leti-od sest ujutro do osam uvece, i za malu decu i za sve ostale. I oni svakog dana prevaljuju put od svinjaca, u kojima stanuju, do fabrika, a isto toliko i kad se vracaju-cetiri milje tamo, cetiri milje ovamo po blatu i lapavici, po kisi, snegu, susnezici i oluji i to tako iz godine u godinu. Oni spavaju samo cetiri sata. Zive zajedno kao psi, po tri porodice u jednoj sobi, u neopisivoj prljavstini i smradu; a kad naidje bolest, onda umiru kao muve.Jesu li ovi bedni stvorovi ucinili neki zlocin? Nisu.Sta su ucinili da ih tako grozno kazne? Bas nista, sem sto su se rodili u toj glupoj ljudskoj rasi. U tamnici si video kako postupaju sa prestupnikom; sad vidis kako postupaju sa nevinim i vrednim. Da li je vasa rasa razumna? Da li je ovim smrdljivim nevinascima bolje nego onom jeretiku? Zacelo da nije; njegova kazna je nistavna u poredjenju sa njihovom. Oni mucitelji su mu prebili kicmu na tocku, raskomadali su ga i od njega je ostala samo kasa posle naseg odlaska; sada je on vec mrtav i oslobodio se vase divne rase; ali ovi jadni suznji ovde-pa oni vec godinama umiru, a neki se nece osloboditi zivota jos za mnogo godina. Osecanje morala uci vlasnike fabrika da razlikuju dobro od zla-pa eto, vidis sta je ishod toga. Oni smatraju da su bolji od pasa.Ah kako ste vi nelogicna i nerazumna rasa! I jadni-oh, neizrecivo ste jadni!

Mark Twain „Tajanstveni stranac“