Ptice umiru pevajuci

… Prema jednoj legendi postoji ptica koja peva samo jednom u svom zivotu, lepse nego bilo koji drugi stvor na ovoj Zemlji. Od trenutka kad napusti gnezdo ta ptica trazi trnovito drvo i nema mira dok ga ne nadje. Uvuce se medju njegove isprepletene grane i pevajuci, nabode svoje telo na najduzi, najostriji trn. Dok umire, njen bol prerasta u pesmu daleko lepsu od pesme slavuja ili seve. Cena te predivne pesme je zivot, ali citav svet zastaje da slusa, a Bog na nebu se osmehuje. Jer ono najbolje sto postoji, moze se dobiti samo po cenu velike boli.. ili bar tako legenda kaze…

Ptice umiru pevajuci, Kolin Mekalou

Posmatranja i doživljaji

Posmatranja i doživljaji nemog usamljenika ujedno su nejasniji i prodorniji no u coveka društvenog, njegove misli su teže, cudnovatije, i svagda malo osencene tugom. Više no što bi trebalo zanimaju ga slike i opažanja kojih bi se inace olako oslobodio jednim pogledom, osmehom, izmenom mišljenja; oni se produbljuju u cutanju, bivaju znacajni, postaju doživljaj, avantura, osecanje. U samoci sazreva ono što je originalno, lepota smela i neocekivana, pesma. No, u samoci sazreva i ono što je naopako, nesrazmerno, apsurdno i nedopušteno.

Tomas Man, Smrt u Veneciji.

Srce se moje umorilo

Srce se moje umorilo, reklo mi zbogom i otišlo do Staništa srece. I kada je stiglo do toga svetilišta koje je duh osveštao, zastalo je u cudu jer nije videlo ono što je zamišljalo da ce videti.
Nije videlo moc bogatstva, niti vlasti. Nije videlo ništa sem ceda Lepote, njegove saputnice, kci Ljubavi, i deteta njihovog. Mudrost.
Zatim je moje srce reklo kceri Ljubavi:,,Gde je zadovoljstvo o, Ljubavi? Cuh da sa tobom obitava.” A ona je odgovorila: ,,Zadovoljstvo nije ovde, u gradu drži propoved, tamo gde su pokvarenost i pohlepa, a na ovom mestu nama zadovoljstvo ne treba. Sreca ne želi zadovoljstvo, jer sreca nije ništa drugo do žudnja za sjedinjenjem, a zadovoljstvo je razonoda koju pobedjuje zaborav. Besmrtna duša nije zadovoljena jer ona uvek žudi za savršenstvom, a savršenstvo je Vecnost.”
Srce moje je razgovaralo i sa cedom Lepote, reklo je: ,,Pokaži mi tajnu žene, o, Lepoto, i prosvetli me, jer ti sve znaš.” A ono je odgovorilo: ,,Ona je ti i ono što si ti bio, bila je i ona. Ona je ja, i gde god ima mene tu je i ona. Ona je poput religije, kada je ne oskrnave neznalci, poput puna meseca kada ga ne zaklone oblaci, cista poput povetarca.”
Zatim je moje srce prišlo Mudrosti, kceri Ljubavi i Lepote, i reklo: ,, Daj mi mudrosti, da bih je odneo ljudima.”
Ona je odgovorila: ,,Reci im da sreca pociva u najsvetlijim predelima duha i da ga nikad ne napušta.”

Halil Džubran

Ne mogu da raspletem naše prve godine

„Ne mogu da raspletem naše prve godine, ne mogu da razlikujem jednu od druge. Cak i kad raspredem godine na dugacke konce price, i mada se moja prica prilicno savija napred i nazad izmedju onda i sada, postoji razlika izmedju konca i klupka. Iako je klupko napravljeno od istog konca, to samo po sebi nije prica. To je samo masivna kugla stisnutih dana i mesta koji se medjusobno pokrivaju, tako da su oni iznutra vec odavno nestali u mekoj tami klupka. Kako postepeno odmotavam konac na svetlost dana, klupko se sve više smanjuje i gubi na težini, sve dok ne ostane samo bestežinska linija price, dugacak niz povezanih tacaka na liniji koje se uvrcu i okrecu u krug u mom pokušaju da protumacim godine sa svojim skretanjima i komplikacijama, godine koje se okrecu oko sebe u skladu sa zemljinom vecitom rotacijom ponavljanja i promena. Cudno je kako covek uvek govori o vremenu kao da se nalazi na nekom mestu gde se krece napred-nazad. Možda zaista i jeste mesto, mesto u kojem svi dani i sati postoje jedni pored drugih, možda covek prica svoju pricu da bi pronašao put kroz lavirint secanja na trenutke razdvojene zaboravom. Ali, postoji više puteva kroz njegove iskrivljene putanje, i ako covek krene jednim putem, bice odsecen od svih ostalih. Covek se krece u lavirintu dok odmotava svoje klupko, i kada ono nestane, ostaje mu samo jedan kraj konca da se za njega drži. Polako se vraca, po svom tragu. Ponekad cuje glasove iza tankih zidova tame, ponekad ugleda treptaj svetlosti gde je pomislio da je samo zid, ali se drži traga, uplašen da ce izgubiti nit i zalutati.“

J.K.Grendal, „Tišina u oktobru“

Prostranstvo poseduje nas.

„Zar nije naivno misljenje da je covek ugodno smjesten na zemlji i da je tu njegov pravi dom? Prostranstvo je nasa tamnica. Prostranstvo poseduje nas. Mi ga posedujemo samo koliko moze oko da predje preko njega. A ono nas umara, plasi, goni. Ne osvajamo zemlju, vec grumen za svoju stopu, ni planinu vec sliku u svome oku, ni more vec njegovu gibljivu cvrstinu i odsjaj njegove povrsine. Nista nije nase osim varke, zato se cvrsto drzimo za nju“

„Covjek treba da se odrece svega sto bi mogao da zavoli, jer su gubitak i razocarenje neizbezni. Moramo se odreci ljubavi da je ne izgubimo. Moramo unistiti svoju ljubav da je ne uniste drugi. Moramo se odreci svakog vezivanja zbog moguceg gubitka. Misao je surovo beznadezna. Ne mozemo unistiti sve sto volimo. Uvek ce ostati mogucnost da nam to uniste drugi“

M.Selimovic „Derviš i smrt“

Pozdrav iz crne rupe

U kafani mi dobacuju bjež’te otalen, okupatori.
Jednom mi jedan pride. Oklen si. Iz Bgd. Uhvati za revere lako, ali dovoljno neprijatno. Šta vi još tražite ovdje, majku vam srpsku. Pijan je, vidim, i spontano guram njegove ruke, a on tad baš jace gura me, pribija do zida. Ostala kafana ništa, kao da gledaju jeftin americki krimic, nekoliko glasova podrške njemu, da, tako je, šta ce u kavani, i uopce ovdje u Saraj’vu, našoj Bosni. Ma neka idu samo, nek se najzad skinu, kaže drugi glas, pusti ga, prenece tamo. A ovaj mene još jace steže uza zid, dohvata flašu, razbija o sto, branio bih se, ali me pritegao nezgodno, uzimam vazduh, pitam se šta sad, Bože, pomozi mi, pipam iza da dohvatim stolicu, bilo šta, da se odbranim, ali ovaj prinosi staklo k mojim ocima, da ti sad sunem ovo, u oci te srpske. Ili možda, pa polako mi ga prinosi grlu. Ledeni znoj me obliva, strah trese. Ali i neka cudnovata pomirenost, je li me hipnotisao kao mungos zmiju, svejedno mi je šta ce sa mnom biti, mislim samo na oca. I vas. Bože, a možda je ipak trebalo… sklapam oci…. Prolazi li sekund, dva, ili eoni… Ne znam. Ali onda osetim kako pritisak na mene naglo popušta. Otvaram oci i vidim, skliže niz mene bez glasa. Bježmo, bacivši stolicu kojom je po glavi udario napadaca, povlaci me Raul Kabiljo. Naglo pribran, pohitam za njim. Najbrže što možemo bežimo odatle. Tek u cetvrtoj ulici, zadihani stanemo. Uzimamo duboko vazduh, dolazeci polako k sebi. Gledam u Raula nekolko trenutaka nemo, tek sad shvatajuci. Bože, da je stigao u kafanu samo 10 sekundi kasnije… Grabeci ga za ramena, konacno izustim, hvala ti. On se osmehuje kao da kaže, ma nije tio ništa. I potom samo izbaci, hajmo, u kasarnu, brže, zakasnit cemo, bolan…

„Pozdrav iz crne rupe“, Neda Kovacevic

Covek je subjekt sa dve slabosti

Covek je subjekt sa dve slabosti vezane za njegovo postojanje i koje ga odlikuju. Svugde treba da voli, svugde treba da moli; eto osnove svih romana : cinio je to da bi naslikao bica koja je molio, kao i da slavi ona koja je voleo. Prva su, uslovljena strahom ili nadom, morala biti mracna, ogromna, puna varki i izmisljotina, poput onih koje je stvorio Jezdra u vreme potcinjavanja Vavilona. Druga su bila puna neznosti i osecanja, kao sto su to Karikle i Teagen kod Heliodora. Ali kako je covek molio, kako je svugde voleo, u svim tackama Zemljine kugle gde je ziveo, uvek je bilo romana, to jest dela fikcije koja su slikala cas izmisljenje predmete njegovog kulta, cas stvarne predmete njegove ljubavi.

Markiz de Sad, “Zlocin iz ljubavi“

Vecera

Na tom mestu naime prekide pretskazivac zdravljanje Zaratustrino sa njegovim gostima: on se progura napred, kao neko ko ne sme da gubi vremena, dohvati Zaratustru za ruku, i povika: »Ali, Zaratustra! Jedno je mucnije nego drugo, tako ti sam kažeš: dobro dakle, jedno je meni sad više potrebno nego sve drugo. Prava rec u pravo vreme: zar me ti nisi pozvao na jelo? A ovde ih ima dosta koji su prešli duge puteve. Valjda tek ne misliš da nas besedom zasitiš? Osim toga, svi mi vi govorite i suviše o smrzavanju i davljenju u vodi i na suvu, i o ostalim nevoljama telesnim: ali još niko od vas ne spomenu moju nevolju, a to je umiranje od gladi.« – (To rece prorok; a kad zveri Zaratustrine zacuše te reci, razbegoše se od straha. Jer videše da sve ono što su preko dana donele bile kuci, nece biti dovoljno ni za samoga pretskazivaca da se nakljuka.) »I k tome od žedi, nastavi pretskazivac. Cujem ovde doduše gde žubori voda, kao što žubore besede mudrosti, to jest izobilno i neumorno: ali ja – hocu vina! Nije svako roden vodopija kao Zaratustra. Voda i nije dobra za umorne i uvele: nama pristoji vino, – tek ono daruje iznenadno okrepljenje i trenutno ozdravljenje! « Tom prilikom, kada je pretskazivac iskao vina, dogodi se da i kralj sleva, onaj cutljivi, dode do reci. »Za vino, rece, mi smo se postarali, ja i brat moj, kralj od desna: mi imamo vina dosta, – puna natovarena magarca. Ne traba dakle drugo do hleba.« »Hleba? odvrati Zaratustra smejuci se. Baš hleba nema u pustinji. Ali, ne živi covek samo o hlebu, vec i o mesu dobrih jaganjaca, a takva imam dva: – Njih treba brzo zaklati i zgotoviti zacinima: tako ja volim. I korenja i voca ima dosta, i dosta dobrih i za cankolize i slatkogrize; a i oraha i drugih zagonetaka da se zubi polome. Tako cemo brže-bolje prirediti dobru veceru. Ali ko hoce da se prihvati, mora da i sâm prihvati, cak i kraljevi. Jer kod Zaratustre može da bude i kralj kuvar.« Ovaj predlog bio je svima po srcu: samo što se svojevoljni prosjak opirao mesu i vinu i zacinima. »Slušaj samo ovog izelicu Zaratustru! rece u šali: zar se zato ide u pecine i u planine, da se drže ovakve gozbe? Sad dabome razumem ono cemu nas je nekad ucio: ‘Neka je slava maloj sirotinji’, i zašto bi hteo da nema prosjaka.« »Budi dobre volje, odgovori mu Zaratustra, kao što sam ja. Ostani pri navici svojoj, cestiti covece, melji zrnevlje tvoje, pij vodu tvoju, hvali kuhinju tvoju samo ako ti se cini da si veseo! Ja sam zakon samo za one koji su moji, ja nisam zakon za sve. A ko spada k meni, taj mora da ima snažne kosti, i lake noge, – – mora ici veseo u rat i na gozbe, ne sme biti namršten niti sanjalica, vec spreman i na najteže kao da ce na gozbu, zdrav i sav. Ono što je najbolje, pripada mojima i meni; ako nam ga ne daju, uzimamo sami, najbolju hranu, najvedrije nebo, najsnažnije misli, najlepše žene! « – Tako je govorio Zaratustra; a kralj zdesna odvrati »Cudno! Da li je još ikad cuo ko tako pametne stvari iz usta jednog mudraca? Jer odista, ja držim da je najcudnije kod jednog mudraca kad je pri svem tom još i pametan, i nije magarac.« To rece kralj od desna, i cudaše se; a magarac na te njegove reci zadovoljno odvrati: I-ja! Tako otpoce ona duga gozba koja se u staroslovnim knjigama naziva »Tajnom vecerom«. A na njoj ne beše ni o cemu drugom govora do o višem coveku.

Friedrich Nietzsche

Svetlost

Taj covek je cekao u zvezdari da u zodijaku blisne jedna zvezda koju ce on uhvatiti u svoja ogledala,i koja ce biti njegovo otkrivenje.Ona ce poneti njegovo ime kroz prostore neba kao što bi ga njegovo dete nosilo kroz ulice grada.
Svake godine u iste noci cekao je on da se prolije svetlost nepoznatog ponocnog sunca,koje je slutio,i u koje je samo on verovao,i koje ce proci putem kojim je dosad prošla samo njegova uznemirena duša.
Godine i zvezde su prolazile,a njegov duh bio je uvek zasenjen tom svetlošcu zvezde koja nije htela da izide iz svoje tajne.Njegove oci bile su zasenjene tom modrom planetom koja se negde kupala u moru svog sopstvenog sijanja,bezbrižno,kao mlada žena u talasima koje niko ne vidi i ne vreba.Ali je on cekao da se ta zvezda popne na jednu odredenu tacku u svemiru,kao na stepenice svog prestola.
Tako je prošao ceo život tog coveka zaljubljenog u zvezdu.
Ali on je umro srecan jer je ceo život živeo u svetlosti zvezde koja je bila lepša i veca nego sve druge zvezde:zato što je svetlila a nije ni postojala.
Njena svetlost je bila tolika da taj covek nikad u životu nije znao ni za mracnu šumu ni za tamnu stazu.

Jovan Ducic – Plave Legende – Svetlost

Mi stupamo u svet bez prethodne najave

Mi stupamo u svet bez prethodne najave, manifestujemo se pre nego što postanemo svesni manifestovanja.
Postoji prvobitno sopstvo, ili, ako vam se tako više dopada, prvobitna duša.
Možda je, kao što je Gete sugerisao, duša pozorište u kojem se Priroda pokazuje, jedino takvo pozorište koje ona ima. A u tome ima smisla kada pokušate da objasnite neke vrste strasnog posmatranja – posmatranja rodaka, na primer.
Kada bi to bilo tek posmatranje u uobicajenom smislu reci, cemu bi ono vredelo? Ali ako je izraženo recima :“Kakav je Covek, tako vidi. Kako je Oko uobliceno, takve su njegove moci“, to je vec druga stvar.
Kada sam (…) pomislio šta bi bestelesno oko Vilijema Blejka negde iznad nas moglo da vidi, prizivao sam svoju fundamentalnu perspektivu, perspektivu osobe koja prihvata iskrivljenost u obicnom nacinu gledanja, ali koja nikad nije izgubila obicaj da sva istinski znacajna posmatranja pripisuje onom prvobitnom sopstvu ili duši.

Saul Bellow

Usamljenost

Nikada nisam usamljeniji nego kad otvorim srce nekome prijatelju, zato što onda još jace osecam da je jaz nepremostiv. Taj covek je tu; ja vidim njegove jasne oci koje me gledaju, ali ništa ne znam o njegovoj duši koja je iza njih. On me sluša. Šta li misli? Jest, šta misli? Ti ne znaš kakva je to patnja! Možda me on mrzi? Ili me prezire? Ili mi se ruga? On misli o onome što mu kažem, procenjuje me, podsmeva mi se, osuduje me, nalazi da sam prosecan ili glup covek. Kako da saznam šta misli? Kako da saznam da li i on mene voli onako kako i ja njega volim? i šta li se kuva u toj maloj okrugloj glavi? Velika je tajna neznana misao nekog bica – misao skrivena i slobodna, koju mi ne možemo saznati, ni upravljati njome, ni potciniti je, ni pobediti je!
A ja uzalud želim da se predam, da otvorim sva vrata svoje duše, i nikako da se predam! Na dnu duše, na samome dnu, cuvam svoje JA u skrivenom kutu, a do njega niko ne dopire. Niko ga ne može pronaci, ni uci u nj, zato što mi niko nije slican, zato što niko nikoga ne razume.

Gi de Mopasan
(Usamljenost, Izabrane novele)

Beskrajni, plavi krug. U njemu, zvezda

Magloviti vrbaci isparavaju se još od prošlog dana, oblaci se kovitlaju sve na niže. Dubina, kroz koju protice reka, mutna je i neprohodna. Zemlja je tamna, nevidljiva i kišovita.
Šumi i huji baruština iza mraka. Sjaj mesecine pode sa nje, pojavi se nad pomrcinom, prode i nestane u noci, što mokra ulazi i odlazi, ulazi i odlazi jednako, zaobilazeci ga i vlažeci mu ogromne grudi i trbuh, vruc i podbuo, uvijen ovnujskim kožama, na kojima je runo probio znoj. Kaplje kroz trsku, kaplje, i, mada je gusta tmina, vidi kako jedna žaba skace, sve bliže i bliže.
Isprekidan lavež pasa i isprekidan poj petlova, još od ponoci, ali dalek. Tup udar kopita, medutim, kao pod zemljom, cuje se jednako, u blizini, pod snom. Cesto budenje što ga obuhvata, prolazi kao neko ljuljanje u toj pomrcini, koja mu prodire pod pleca i rebra naježena od hladnoce. Ne razlikuje tamu oko sebe i tamu u sebi, i širom otvorenim ocima, u mraku, ne vidi ništa. Skakanje žabe, celo glave, izvesno je da je oslušnuo, ali odmah zatim zaguši ga san, tako da opet sve tone u težak zadah ovnujske kože, na kojoj mu leži gornji deo tela, kraj ženine glave.
Udaren od konja više kolena, pre neki dan, kad je poceo da skuplja delove puka, još se budi nocu od bola, ali taj bol umine brzo, kao i strašna malaksalost i iznurenost u kostima, od umora. Tako da, budeci se svaki cas, zastenje i odmah zatim opet zaspi, škrgucuci zubima.
Pri tom, za taj tili cas, dok opet ne usni, šta sve ne ugleda u polusnu! Reku što pod bregom šumi, ispunivši svu noc. Po razlivenim vodama, u rupama i jarugama, mesecine. Trsku prozora i krova, sa koje kaplje nebrojeno kapljica, kap po kap. Oblake, što se kovitlaju sve na niže. Nepregledne vrhove vrbaka, pune šiblja.
A kad se zaljulja, opet, u san, zapaljen i pun nekih plamenova, tumba se u nekom šarenilu u nepreglednu daljinu, u nedoglednu visinu i bezdanu dubinu, dok ga kiša, što kroz trsku prokišnjava, ne probudi. Tada, pomucenom svešcu, prvo zacuje lavež pasa i poj petlova, da odmah zatim širom, u mraku, otvori oci i ne vidi ništa, ali da mu se ucini kao da vidi, u visini, beskrajan, plavi krug. I, u njemu, zvezdu.
Jednom zasta u tom ljuljanju i hujanje mu u glavi presta, tako da oseti da je budan. Ležao je u mraku širom otvorenih ociju, zacuden, i drhcuci od hladnoce. Nije više sanjao. Poj petlova i lavež pasa cuo je. Žena, koja mu je bila zaspala na ruci, disala mu je na grudi. I šum što izazva, proteglivši vrat, cu, jer tolika još tišina bila je pred kucom. Kroz pukotinu camovine, medutim, primeti tanku svetlost što je prodirala i osvesti se sasvim. Bilo je vreme da idu.
To je gorela vatra onih koji su sinoc bili polegali, neki sami, neki sa ženama i decom, ispod nadstrešnice jednog obora, sa one strane utrine, gde su bile njegove štale. I kao da je to prvo, jasno secanje uma bio neki necujni poklic, njemu se ucini da mu trce, jedan po jedan, svojim strašnim trcecim korakom, pod šubarama, sa svojim dugim puškama, i handžarima u zubima, kao pri vežbi. Svakome je video lik, svakog je poznao, svakog se setio gde je koji legao.
Tako mu se i ostalo što je bilo tamo, napolju, na kiši, javljaše u širom otvorenim ocima, u mraku: obronak brega i pod njim Dunav, sa camcima šajkama, sa kojima ce se navesti na vodu. Nepregledni vrbaci i ritovi, modre ledine i crveni šibljak.
Tad zaškripa deram i, u isti mah, zalupaše na vrata.
I kao da se trže ne samo on, vec i sve drugo živo, u mraku, što je dotle bilo i nevidljivo i necujno, zacu se tutnjava kopita i zalajaše promuklo psi, sasvim blizu.
Veliko jato vrana mora da je proletelo od nekuda, jer njihovo graktanje ispuni noc i poce da se diže u visine.
I tek što je, onako trgnut iz sna, polubudan, pokušavao da se, u mraku, oslobodi nekih caršava u koje se bio zapleo, i da se izvuce ispod koža, oznojen i go, jer go je uvek spavao, ona se probudi i skoro bezumna od straha napipa ognjište, duhnu u pepeo i nade žar. Zapalila je žižak, koji osvetli i nju, svu, i njegovu ogromnu senku na zidu. I tek tad, kada ga ugleda, vrisnu i poce da kuka, pavši na njega, grleci ga i ljubeci mu grudi, rame, vrat i uvo.

Milos Crnjanski