Ime mu je Arturto, ali ga on mrzi i hteo bi da se zove Džon

Ime mu je Arturto, ali ga on mrzi i hteo bi da se zove Džon. Prezime mu je Bandini, ali bi on hteo da bude Džons. Majka i otac su Italijani, ali bi on hteo da bude Amerikanac. Otac mu je zidar, ali bi on hteo da bude bacač u bezbolu za Čikago Kubs. Oni žive u Roklinu, Kolorado, deset hiljada stanovnika, ali bi on hteo da žive u Denveru – pedesetak kilometara odatle. Ima pege po licu, ali bi hteo da ih nema. Ide u katoličku školu, ali bi on hteo u državnu školu. Ima devojku po imenu Roza, ali ga ona mrzi. On je dečak za oltarom, ministrant u crkvi, ali je pravi djavo i mrzi ministrante. On je Arturo i voli oca, ali živi u strahu od dana kada će da odraste i bude u stanju da pobedi oca. On obožava oca, ali majku smatra jadnicom i budalom.
Zašto njegova majka nije kao druge majke? Svakog dana to ponovo uvidja. Majka Džeka Holija ga uzbudjuje – način na koji mu pruža keks činio je da srce počne da mu prede. Majka Džima Tolanda ima svetle noge. Majka Karla Mole nikad ne nosi ništa ispod cicane haljine; kada mete po kuhinji, on stoji na tremu i posmatra je u ekstazi, vrelim očima guta pokrete njenih kukova. Sada mu je četrnaest, i saznanje da ga njegova majka ne uzbudjuje učinilo je da počne potajno da je mrzi. Uvek je krišom posmatrao majku. Voli je, ali je mrzi.
Zašto njegova majka dozvoljava Bandiniju da joj zapoveda? Zašto ga se plaši? Dok leže u krevetu, i on se budan preznojava od mržnje, zašto njegova majka dozvoljava Bandiniju to da joj radi? Kada iz kupatila udje u dečiju sobu, zašto se osmehuje u tami? Nije mogao da vidi njen osmeh, ali je znao da joj je na licu, to zadovoljstvo noći i zaljubljenost u tamu, ta skrivena svetla koja greju njeno lice. Tada ih oboje mrzi, mada je mržnja prema njoj ipak veća.
Doručak je na stolu. Čuo je oca kako traži kafu. Zašto njegov otac mora stalno da viče? Zar ne može da govori tišim glasom? Svi u okolini znaju šta se dešava u njihovoj kući, jer otac stalno viče. Morejevi, u kući pored, nikad se ne čuje ni glasak odande, nikad! Tih američki narod. Ali njegovom ocu nije dovoljno što je Italijan, on mora da bude bučni Italijan.
„Arturo“, pozvala ga je majka, „doručak je na stolu.“
Kao da on ne zna da je doručak na stolu! Kao da već svi u Koloradu ne znaju da porodica Bandini baš sad doručkuje!

Džon Fante „Čekaj do proleća, Bandini“

Novi naziv, dizajn… stara priča.

Već duže vreme, mnogi ljudi me mole da malo sredim i uredim ovo moje ćoše koje, popularno nazvano blog. Ovo mestašce koristio sam, i ubuduće ću koristiti da neke lepe misli i odlomke otrgnem od zaborava… da nekoga inspirišem… podsetim na nešto čega se vredi sećati.
Elem… potrudio sam se da barem malo ovo mestašce uredim, a njegova koncepcija neće se značajno menjati… Biče sitnijih promena, sa tehničke strane, u budućnosti, ali krupnih rezova neće.
Do nekog drugog vremena, kada možda budem imao više prilike da se posvetim pisanju.

Postoje tri velike strasti

Postoje tri velike strasti, alkohol, kocka i vlast. Od prve dvije se nekako mogu izljeciti, od trece nikako. Vlast je i najtezi porok. Zbog nje se ubija, zbog nje se gine, zbog nje se gubi ljudski lik. Neodoljiva je kao carobni kamen, jer pribavlja moc… Covjeka na vlasti podsticu kukavice, bodre laskavci, podrzavaju lupezi, i njegova predstava o sebi uvek je ljepsa nego istina. Sve ljude smatra glupim, jer kriju pred njim svoje pravo misljenje, a sebi prisvaja pravo da sve zna, i ljudi to prihvataju. Niko na vlasti nije pametan, jer i pametni ubrzo izgube razbor, i niko trpeljiv, jer mrze promjenu. Odmah stvaraju vjecne zakone, vjecna nacela, vjecno ustrojstvo, i vezuci vlast uz boga, ucvrscuju svoju moc. I niko ih ne bi oborio, da ne postaju smetnja i prijetnja drugim mocnicima. Ruse ih uvijek na isti nacin, objasnjavajucu to nasiljem prema narodu, a svi su nasilnici, i izdajom prema vladaru, a nikome to ni na um ne pada. I nikoga to nije urazumilo, svi srljaju na vlast, kao nocni leptiri na plamen svijece.

Mesa Selimovic

Zovu ga Pera Cipela

Zovu ga Pera Cipela, iako mu je prezime njegoševsko: Petrovic. Nadimak mu je ostao od dede. Kažu da je imao toliko popucale noge, da nije mogao da obuje cipele. Ide taj deda ulicom, lupa tabanima kao gojzericama, i sad mu Kovilj, potomke drukcije i ne zna nego kao Cipeline.
A potomaka ima koliko voliš.
– Pet i po pari dece! – kaže Pera sa ponosom. – Pet sinova i šest kceri. I dva unuceta pride…
Biografija – u pet reci. Radio. Posle, kad je trebalo da se odmara, on opet radio, a sad opet radi, i radice dok ne umre. Petar Petrovic Cipela, radnik zemzadruge, otac jedanaestoro dece i deda dva unuceta (za pocetak)… sa dve flaše piva ispod pazuha ide kuci s posla: to mu je za njega i ženu, za veceru, a deca…
– Snadu se oni – kaže Pera. – Ima pun lonac popare.
Licni dohodak 1.400 dinara u proseku.
Ima ljudi s kojima kad razgovaram – napunim pola beležnice. Od Pere jedva da izvucem tri podatka. Kao da se u životu baš ništa sem rada i rodendana nije dogadalo. Žena stoji malo podalje, iz pristojnosti, premešta se s noge na nogu, mati jedanaestoro dece koja ništa u životu nije imala sem rada i poštovanja prema muškima i starijima.
Postoji na svetu Njujork i Vladivostok, lete ljudi na Mesec, rone pod more, zbivaju se ratovi, padaju vlade, bude se kontinenti, a njih dvoje, zgrceni tako, godinama istim sokakom idu kuci posle rada, hrabri, najveci junaci u svojoj ulici, u svom selu, na svom malom svetu i ja, sedeci celog dana u Kovilju zatrpan podacima, brigama, rezultatima, uspesima, planovima mladih i starijih, odjednom ništa ne vidim, ni novu biblioteku, ni školu, ni manastir, ni privredu, ni ribe, ni camce, ni arkanj… vidim samo Peru Cipelu i njegovu ženu, vidim ih kako se smeškaju, Pera pomalo šeretski, njegova žena setno, kao za sebe, idu niz koviljsko vece, nose dve flaše piva i veruju u život. Veruju nekako detinjasto, nekako neodgovorno, nekako ljudski.
Posle me neki u Lovackom domu, uvece, pitaju stvarno prijateljski:
– Zar si ti, bogamu, lud, kad ništa od celog sela ne vidiš, nego Peru? Šta možeš sa Perom?
Ne znam. Zaista ne znam šta cu sa Perom. Ostavicu nekoliko šturih podataka u beležnici, pa jednom, kad tako budem prevrtao požutele listove, a zaželim se nekakvog mira, nekakve sigurnosti, neceg ljudskog, neceg divno šašavog, znacu da se živelo i bez mržnje, pakosti, podmetanja, nabedivanja, žurbe, jagme za novcem, standardom…
Jednom mi je jedna pristojna umetnica u Ljubljani rekla:
– Svako dete vredi koliko i jedna kola. Da niste imali troje nego jedno – mogli ste kupiti dva „fice“.
Ficukam ja na „fice“, i Pera Cipela zajedno sa mnom, ficukamo cetrnaest puta, pedeset puta, hiljadu puta, na sav glas…
Nek nam lupaju tabani trotoarima, makar celog veka išli bosi. Držeci se rukama za neki nepostojeci volan života, mi, koji više volimo decu nego kucice i macice, vozimo se u nemoguce, krivudamo, lupamo se i lupaju nas sa svih strana.
Sa pogonom na dve flaše piva i nocas cemo prevaliti kilometre i svetlosne godine o kojima mnogi i ne slute.

Miroslav Antic

Osecao se vrlo nesrecan

Osecao se vrlo nesrecan. Njegova ruža mu je pricala da je ona jedinstveni primerak svoje vrste na svetu. A evo, samo u jednom jedinom vrtu, bilo je pet hiljada potpuno istih!
»Ona bi bila vrlo uvredjena, kad bi to videla, pomisli on… strašno bi se zakašljala i pravila bi se kao da umire da ne bi ispala smešna. I ja bih bio prinudjen da se pravim kao da je negujem, jer bi inace, da bi i mene ponizila, stvarno pristala da umre…
Zatim pomisli opet: »Verovao sam da sam bogat što imam jedinstven cvet, a u stvari imam samo obicnu ružu. Nju i moja tri vulkana koji mi dopiru do kolena, i od kojih je jedan, možda, zauvek ugašen; sve to ne cini me baš velikim princom…« I on leže na travu i gorko zaplaka.

Mali Princ

Moje srce

Moje srce je bilo užarena, tecna masa koja ce se, poput naše planete, postepeno hladiti i ocvršcivati.
Svuda caruju tišina, osama i zaborav medu ovim slavom uznesenim ruševinama. Vera koja je, poput živog ognja, podigla ovu kamenu molitvu, danas se malo-pomalo gasi i trune u grudima. Naš buržujski i pozitivisticki vek povinuje se samo kultu boga Novca; zveket zlatnika njegova je omiljena romansa.

Gustavo Adolfo Beker – „U osami manastira“

Uspomene

Nase uspomene, misli, osecanja mora biti da oduvek imaju boraviste u drugim svetovima i ne zavise bas mnogo od nas ovde. Jer vise lice(ma kakve da su) misli dva razna coveka jedna na drugu, no covek i njegova rodjena misao medjusobno.
Covek nama je kao glavica crnog luka. Uvek pod jednom ljuskom naidje druga; ljustite i ocekujete bog zna sta, a kad dodjete do kraja,na dnu ne nadjete nista.
Jer, ne kupamo mi samo telo. Kupamo i uspomene ne bismo li ih povremeno ocistili. Ali,posto su uspomene zemlja, kao i mi sami, s njima se desava u kupanju sto i kad pokvasis zemlju – postaju blato.

Milorad Pavic – Predeo slikan cajem

Svetlost

Taj covek je cekao u zvezdari da u zodijaku blisne jedna zvezda koju ce on uhvatiti u svoja ogledala,i koja ce biti njegovo otkrivenje.Ona ce poneti njegovo ime kroz prostore neba kao što bi ga njegovo dete nosilo kroz ulice grada.
Svake godine u iste noci cekao je on da se prolije svetlost nepoznatog ponocnog sunca,koje je slutio,i u koje je samo on verovao,i koje ce proci putem kojim je dosad prošla samo njegova uznemirena duša.
Godine i zvezde su prolazile,a njegov duh bio je uvek zasenjen tom svetlošcu zvezde koja nije htela da izide iz svoje tajne.Njegove oci bile su zasenjene tom modrom planetom koja se negde kupala u moru svog sopstvenog sijanja,bezbrižno,kao mlada žena u talasima koje niko ne vidi i ne vreba.Ali je on cekao da se ta zvezda popne na jednu odredenu tacku u svemiru,kao na stepenice svog prestola.
Tako je prošao ceo život tog coveka zaljubljenog u zvezdu.
Ali on je umro srecan jer je ceo život živeo u svetlosti zvezde koja je bila lepša i veca nego sve druge zvezde:zato što je svetlila a nije ni postojala.
Njena svetlost je bila tolika da taj covek nikad u životu nije znao ni za mracnu šumu ni za tamnu stazu.

Jovan Ducic – Plave Legende – Svetlost

Ostaje nam nada

Sve vise verujem da ne treba suditi o gospodu Bogu na osnovu ovoga sveta, jer to je njegova studija koja mu nije posla za rukom…
Za nas bi bilo neophodno da ipak vidimo druga dela koja je stvorila ista ruka, ovaj svet je ocito sklepan na brzinu, u jednom od onih losih trenutaka kada tvorac vise nije znao sta cini, kada je bio izgubio glavu.
Ostaje nam nada da cemo videti nesto sto je bolje u nekom drugom zivotu.

Van Gog, Pisma bratu

Bio jedan ljubavnik koji je voleo bez nade

„Bio jedan ljubavnik koji je voleo bez nade.On se potpuno povukao u svoju dusu i mislio je da ce sagoreti bez ljubavi.Svet za njega vise nije postojao,on nije vise video plavo nebo i zelenu sumu,potok mu vise nije zuborio,harfa mu vise nije jecala,sve je bilo utonulo i on je osiromasio i postao bedan.Ali je njegova ljubav rasla i on je mnogo radije hteo da umre i propadne,nego da se odrekne posedovanja lepe zene koju je voleo.Tada oseti kako je njegova ljubav sagorela sve drugo u njemu,te postade mocna,i privlacila je i privlacila,i lepa zena joj se povinova,i dosla je,i on je stajao rasirenih ruku da bi je privukao k sebi.Ali dok je pred njim stajala,najedanput se sasvim izmenila,i on s grozom oseti i spazi kako je privukao k sebi ceo izgubljen svet.Ovaj je stajao pred njim i predavao mu se,nebo i suma i potok,sve mu je u novim bojama,sveze i divno,dolazilo u susret,pripadalo mu,govorilo njegovim jezikom.I umesto da dobije samo jednu zenu imao je ceo svet na srcu,i svaka zvezda na nebu plamtela je u njemu i rasipala veselost kroz njegovu dusu.On je voleo i pri tom je pronasao sebe samog.Vecina njih,pak,voli da bi pri tom izgubili sebe“

Herman Hese – „Demijan“

Slika ljudskog zivota

Pretpostavimo da je izvesno da će život i sreća svakog od nas zavisiti od toga da li ćemo jednog dana izgubiti ili dobiti partiju šaha.Zar ne mislite da bismo u tom slučaju svi smatrali da nam je prva dužnost da naučimo bar imena i pokrete raznih fugura;da imamo pojma o otvaranju i oštro oko za sve načine davanja i izbegavanja šaha? Zar ne mislite da bismo gledali sa negodovanjem i preziranjem na oca koji bi dopustio svojim sinovima, ili na državu koja bi dopustila svojim gradjanima, da odrastu ne razlikujući piona od konja?
A ipak, osnovna je istina da život, sudbina i sreća svakog od nas zavise od našeg znanja bar o nekim pravilima igre beskrajno teže i složenije od šaha.Ta igra je igrana bezbroj vekova, nju igramo svi mi, po jedan igrač u svakoj od njih je čovek ili žena. Šahovska tabla je svet,figure su prirodne pojave, a pravila igre su ono što nazivamo zakonima prirode.
Igrač sa druge strane je skriven od nas.Znamo da je njegova igra uvek poštena,pravedna i strpljiva, Ali takodje znamo,na svoju štetu,da njemu ne promakne ni jedna naša greška i da on ništa ne oprašta za naše neznanje.Čoveku koji igra dobro daju se najveće nagrade sa izdašnom darežljivošću kojom,snažan, pokazuje svoje uživanje u snazi.A onaj koji igra rdjavo, šahiran je bez žurbe, ali i bez sažaljenja.
Moja metafora potstiče neke od vas na slavnu sliku na kojoj je Moric Rec naslikao satanu kako igra šah sa čovekom za njegovu dušu.Zamenite tog podrugljivog djavola na toj slici mirnim, snažnim andjelom koji igra iz ljubavi, kao što kažemo,i radije bi izgubio nego dobio- pa ću to prihvatiti kao sliku ljudskog života.

T. H. Haksli

Mracna Kula

Na svojim ružinim poljima Mracna Kula place svojim zverskim glasom. Vreme je lice vode.
Tamo je revolveraš sedeo, lica okrenutog zamirucem svetlu. Sanjao je svoje sne i posmatrao kako se pojavljuju zvezde; njegova odlucnost nije posustala, niti mu je srce zastalo; kosa, sada finija i proseda, vijorila mu se oko glave, a ocevi pištolji obloženi sandalovinom ležali su mu niz kukove glatki i smrtonosni i on je bio usamljen, ali nije smatrao da je usamljenost zbog bilo cega loša ili neplemenita. Mrak se spustio na svet i svet je krenuo dalje. Revolveraš je cekao vreme privlacenja i sanjao svoje duge sne o Mracnoj Kuli, kojoj ce jednog dana doci u suton i prici, pripremivši svoj bojni rog, za neku nezamislivu, poslednju bitku.

Stephen King