0 komentara

Ali, deca su sada groznija

Ali, deca su sada groznija. Agresivnija nego u tvoje vreme. Misliš? Možda za nijansu. Suštinski, doza sadizma, spremnosti da se drugi, slabiji, različit po bilo kome osnovu, zajeda i kinji, predstavlja ljudsku konstantu. U svom čistom obliku ispoljava se kod dečice. Koja ni najmanje nisu naivna. Niti su jagnjad božija, kako ih prikazuje romantičarska pedagogija. Čim počne da im se razvija svest, deca grade svoj svet u malom. Preslikan svet odraslih. Surovost, želja za moći, borba za prevlast, sve to postoji u dečijim odnosima. Čak jasnije, jer je nezamaskirano. Već se tu formiraju odnosi – slabi i jaki. Uklopljeni i izopšteni. Popularni i čudaci. Manjina, po nečem različita, koja uglavnom iritira pritupu većinu. Većina, sledstveno tome, počinje da srozava, na svaki mogući način, one koji štrče. Zato moraš da očvrsneš. Moraš biti spremna na udarce. Čini mi se da nikad neće proći. Da nikad neću porasti. Naravno da hoćeš. Kao i oni koji ti zagorčavaju život. Ništa bitno se neće promeniti. I dalje će ti podmetati nogu. Ako si borac, ustani, kreni dalje i kad te neko žestoko predje, kad pogrešmo odmeriš svoje mogućnosti spram cilja. Promeni ugao gledanja, burgijaj na drugom mestu, ne odustaj pred prvom preprekom.

Marija Jovanović, „Idi, vreme je“

0 komentara

Ne vredi samo postaviti na ulazu u zivot dva stuba

Ne vredi samo postaviti na ulazu u zivot dva stuba i na jedan od njih natpis Put dobra, a na drugi upozorenje: Put zla – i reci onima koji naidju: „Birajte!“ Treba, kao Isus, pokazivati puteve koji sa ovog drugog puta vracaju na prvi, one koji su se na prilazu predali iskusenju; i, narocito, pocetak tih puteva ne treba da bude odvise bolan niti da izgleda odvise neprohodan.
Hriscanstvo, sa svojom divnom parabolom, treba da nam preporuci i prastanje. Isus je bio pun ljubavi za te duse koje su ljudske strasti ranile i cije je rane voleo da previja, crpeci iz njih samih melem koji je trebalo da ih zileci. Tako je govorio Magdaleni: „Mnogo ce ti biti oprosteno, jer si mnogo volela.“ Uzvisen oprostaj, koji je morao da probudi uzvisenu veru.
Zasto bismo se cinili strozi od Hrista? Drzeci se uporno shvatanja ovog drustva, koje hoce da bude nemilosrdno da bi se verovalo da je jako, zasto da kao i ono odbacimo duse koje cesto krvare iz rana iz kojih, kao nezdrava krv bolesnika, otice zlo njihove proslosti i koje ocekuju prijateljsku ruku da ih previje i da im vrati ozdravljenje srca?
… Posto se nebo vise raduje kajanju jednog gresnika nego stotini pravednika koji nikad nisu gresili, pokusajmo da obradujemo nebo. Ono nam to moze dvostruko vratiti. Ostavimo na nasem putu milostinju oprostaja onima koje su zemaljske zelje upropastile, koje ce mozda spasti bozanska nada…

A. Dima – Dama s kamelijama

0 komentara

Moja usta su izgovorila

Moja usta su izgovorila i izgovarace ocenas hiljade puta i na dva jezika koji su mi bliski, ali ja ga samo delimicno razumem. Jutros, prvog jula 1969, hocu da pokusam molitvu koja ce biti licna, ne nasledjena. Znam da se radi o poduhvatu koji zahteva iskrenost vecu nego sto je ljudska. Ocigledno je, na prvom mestu, da mi je zabranjeno da nesto trazim. Traziti da noc vise ne pada na moje oci bila bi ludost; znam hiljade osoba koje vide, a nisu narocito srecne, pravedne ili mudre. Tok vremena je potka sacinjena od posledica i uzroka tako da traziti neku milost, ma koliko ona bila sicusna, znaci traziti da se polomi jedno okce te gvozdene potke, znaci traziti da je vec polomljeno. Niko ne zasluzuje to cudo. Ja ne mogu moliti da moje zablude budu oprostene. Oprostaj je cin nekog drugog i samo ja mogu sebe da spasem. Oprostaj ociscuje uvredjenog, ne onog koji nanosi uvredu, koga se tako reci i ne tice. Sloboda moga odlucivanja je mozda iluzorna, ali ja mogu davati i sanjati da dajem. Ja mogu dati hrabrost koju nemam; mogu dati nadu koja nije u meni; mogu da ulijem volju da se nauci ono sto ja jedva znam ili tek nazirem. Zelim da me se secaju manje kao pesnika nego kao prijatelja; da neko, ponavljajuci stihove Danbara ili Frosta, ili reci coveka koji je u ponoc video drvo koje krvari, Krst, pomisli da ih je prvi put cuo sa mojih usana. Ostalo mi nije vazno; nadam se da zaborav nece kasniti. Ne znamo ciljeve sveta, ali znamo da pronicljivo rasudjivati i pravedno postupati znaci pomoci te ciljeve koji nam nece biti otkriveni.
Zelim da potpuno umrem; zelim da umrem sa ovim drugom, mojim telom.

Borhes

0 komentara

I to mu niko nije mogao oduzeti.

„…Stojan je pamtio stvari i dogadjaje koje, uistinu, ne bese iskusio sa Sofijom. Pamtio je, na primer, svilasti dodir vode na njenoj kozi dok je plivala u prozirnoj, zelenoplavoj vodi na Hvaru. Pamtio je i zricanje cvrcaka koje je ona cula u toj uvali okruzenoj borovima. Osecao ledeni vetar na njenim obrzima dok ju je kosava zanosila i sibala. Cuo je kako u njoj odzvanjaju necije reci. Znao je kakav uzitak u njoj proizvodi miris parfema koji godinama nije menjala. Kako je nesto raduje. Kako i koliko je nesto boli. Budio se nocu, pritisnut njenom tugom u dugim godinama njenog bezdetnog braka.
I to mu niko nije mogao oduzeti. To mu je bila nadoknada za sve ono sto njih dvoje u stvarnosti i svakodnevnici nisu mogli da podele. Zato je uspevao da istraje u svom zivotu; ili u onome sto, kao svoj zivot, bese prihvatio.“

Marija Jovanovic „Kao da se nista nije dogodilo“

0 komentara

Tvoje doba

„Tvoje doba je presudno. Tebi možda nije. Tvoja prava su izbor, sumnja, znanje, ljubav, kretanje. Tebi, možda, to nisu nikakva prava. Tvoje obaveze su iste. Tebi možda nisu. Drugi su pakao. Ali, i ti si njima. Znanje je dosadno i glupo. Tebi možda nije. Neznanje je još dosadnije i gluplje. Tebi možda nije. Ne postoji nikakvo drugo doba, drugi život, druga prava. Postoji samo ono što ciniš sada. Ti možda misliš da postoji posle. Drugi misle da posle ne postoji ništa. Niko nema prava da ti naplacuje život, da ti preti, da te muci, da te laže i da krije od tebe da moraš da se braniš verom u sebe i ono što voliš, ono što je licno, tvojim imenom i prezimenom i osobnim znacima. Ti možda misliš drugacije. Ako nije kretanje do smrti po sopstvenom izboru, život je tupo tapkanje u mestu do smrti. Ti možda misliš drugacije. To su tvoja prava.“

Dragan Babic

0 komentara

U onom delu gde se bokovi šire

U onom delu gde se bokovi šire, izliveni su, s obe strane, simetricno, u obliku golemih paukova, amblemi firme. Pažljivijom analizom, medutim, otkrivamo, ne bez cudenja, da pauci upleteni u okca gvozdene konstrukcije bokova i nisu zapravo pauci, nego stostruko uvelican mašinski cunak sa mehanickim kalemom iz kojeg se izvija konac (koji je uvelicavanjem postao debeo kao uže, i stoga teško prepoznatljiv) i koji, oponašajuci slovo S, stvara iluziju paukovih nogu. Taj je amblem, kao na plemickim grbovima, obojen zlatnožutim, kao i arabeske na lakiranoj glavi mašine. Te su arabeske vec delimicno oljuštene, pozlata otpada u tankim finim ljuspicama. Stona ploca, od drveta prevucenog šperplocom, takode je vec pocela da se ljušti, narocito po ivicama. Prvo se potprišti, od promena temperature i od vlage, zatim pocinje da se bora i da se cepa kao bolesni nokti. Jedan mali amblem od mesinga, eliptican kao medaljon, i isto tako žut i sjajan, spojen je uz vitki vrat mašine sa dva zupcasta šrafa. Na njemu se nalazi onaj isti kalem-pauk, samo sad mnogo jasniji, zbog smanjenih dimenzija. Naokolo, kao na metalnom novcu, utisnuto je u bareljefu The Singer Mangf. CO – TM. Kada sam okretao pedalu, mašina je brujala kao lira. Jednom sam slomio iglu, pa je moja majka skinula kaiš-prenosnik. No sad svejedno. Po povratku kuci, pogled mi je, pre nego što zaspim, padao na tu mašinu, i valjda zbog dugog putovanja vozom, i zbog svih zvucnih utisaka koji su ostali u mom sluhu, cinilo mi se da ona radi. Cuo sam kako zvrje tockovi i kako klize osovine, meko.

Danilo Kis

0 komentara

Dosada je moj hobi…

„…U aprilu je bilo sedam godina kako šljakam na pumpi…
To vam je ona mala pumpa na izlasku iz grada, sa desne strane, ako idete starim putem za Beograd.
Odavde, naravno…
Ako idete starim putem za Beograd iz nekog drugog mesta, onda je pomalo komplikovano da objašnjavam.
Nije to od presudnog znacaja…
Pumpa, uglavnom, radi non-stop, a ja uglavnom radim u trecoj, od 22 do 06, na licni zahtev. Više volim tako.
Nigde nikog…
Ponekad, doduše, samoupravljaci provale da ce poskupeti benc, pa otegnu kolonu kao futoški svatovi. Kad se tako zakuva, zujim kao mali Japanac.
Inace, laka nirvana. Kao na granicnom prelazu u prijateljsku Albaniju. Van sezone…
Govorili su mi da se cuvam pijanih budala.
Cuvao sam se treznih budala, za svaki slucaj.
I? Da li je dosadno?
O da, dosadno je, hvala na pitanju. I hvala bogu…
Dosada je moj hobi…
Neki tipovi rade kao dubleri za opasne scene u porno filmovima pa im dosadi, a da nece na benzinskoj pumpi, na sporednom putu, u, recimo, dva i petnaest nocu…
Snalazim se. Izmislili su milion nacina da vreme prode, a ni jedan jedini da se zaustavi.
Što se mene tice, više i ne moraju da rade na tome. Ovo baš nisu neka vremena za zaustavljanje…“

Ðorde Balaševic  –  Tri posleratna druga

0 komentara

Nežnost je postojala

Nežnost je postojala, nacin na koji su njena usta i njena koža, same od sebe, prizivale moje usne i ruke, postojala je stara prisnost, da samo ležimo jedno pored drugog i dišemo dok se napolju smrkava. Ta nežnost se uvukla sama od sebe i postojala je, bez obzira šta sam u tom trenutku mislio o njoj, o nama.
Moji dlanovi su poznavali svako udubljenje na njenom telu, svako ispupcenje, kao da su se tokom godina oblikovali medjusobno, njeno telo i moje ruke, njene ruke i moje telo. Moji dodiri su više bili kao neshvatljive, ali neosporne cinjenice, nego što su bila pitanja koja su cekala odgovor. Bilo je svejedno zašto volimo, kada smo vodili ljubav.
Nisam mogao da znam koliko je mnogo, ili malo, ona znala, i ja više ni sam nisam znao šta mislim o svemu tome što se desilo i svemu što se pomerilo u meni, usput, tokom godina, moje vecito, vrtoglavo ljuljanje izme?u sumnje i umirivanja, izmedju pitanja bez odgovora i uvenulih nada.
Možda je ona, kao i ja, otkrila da putevi i lica nisu ništa znacili sami po sebi, putevi koji se granaju ka nepoznatom, lica koja nam dolaze u susret, sa svojim nepoznatim pogledima, gde covek može da bude ko god hoce.
Možda je i ona morala da prizna da u pocetku nema nikakvog znacaja kojim putem krenemo i ko ga prati, jer je našoj ljubavi svejedno koga voli, samo ako može slobodno da se krece po tragovima koje ostavlja, kroz oci koje zadržava svojim pogledom dok hoda.
Možda je i ona razumela da nam prica ne dolazi na tanjiru, da moramo da je pricamo sami i da nam prica postaje poznata tek kad se isprica.
Da ne možemo nikada unapred da znamo šta znaci i koliko. Da prica mora da se prica dan za danom, korak po korak, bilo da je pricamo oklevajuci ili odlucno, uverljivo ili sumnjicavo.
Ipak je i ona oklevala, i ona je zastala da se zapita da li je zalutala, zar nije dozvolila da bude ponesena slucajnim granama, tokom godina u rukama pogrešnog coveka, rastrgnuta slepom željom svoje ljubavi, da stremi onome cemu je utabala put svojim strpljivim koracima.

Kristijan Grendal – U oktobru

1 komentar

I naučiš da možeš mnogo toga pretrpjeti

Nakon nekog vremena uvidiš tanku crtu između držanja za ruke i vezanja za dušu. I naučiš da voljeti ne znači oslanjati se, a društvo ne znači sigurnost. I naučiš da poljupci nisu ugovori, a pokloni obećanja. I počneš prihvaćati svoje poraze uzdignute glave i otvorenih očiju, s ljupkosti odrasloga čovjeka, a ne tugom djeteta. I naučiš da sve putove moraš sagraditi danas jer je sutrašnje tlo isuviše nesigurno za planiranje. Nakon nekog vremena naučiš da i sunce opeče ako mu se previše približiš. Stoga sadi svoj osobni vrt i uređuj svoju dušu, umjesto da čekaš da ti netko pokloni cvijeće. I naučiš da možeš mnogo toga pretrpjeti. Da si uistinu snažan, I da uistinu vrijediš

Veronica A.Schoffst

2 komentara

Ciji sam ja komadic?

Samotni komadic, bez ikog svog tavorio je tako u nadi,da ce naici neko i povesti ga nekud bilo kud.

Neki su bili po pravoj mjeri ali se nazalost nisu mogli kotrljati.
Drugi su se opet mogli kotrljati – ali nisu bili po pravoj mjeri.
Neki opet pojma nisu imali sta znaci biti po pravoj mjeri.
A bilo je i takvih koji ni o cemu nisu imali pojma.
Jedan je, tako bio odvec tanan, skoro vazdusast

Pop!

Jedan je opet stavio komadic na postolje
A onda ga tu i ostavio.
Nekima je manjkalo prilicno komadica
A neki su ih ,opet, imalicak i previse.
Samotni komadic u meduvremenu bese nacio da se skriva od onih znatizeljnih.
Stalno su sve novi pridolazili.
Neki su zagledali komadic iz neugodno velike blizine.
Drugi opet nisu prestajali da se kotrljaju ni ne obaziruci se na komadic.
I stoga komadic pokusa da sebe ucini privlacnim,ali bez ikakvoh uspjeha.
Komadic cak bese postavio, svjetlecu reklamu, ali to je jos samo vise plasilo one sramezljive.
I napokon stize jedan koji kao da bese stvoren da se komadic uklopi u njega
A onda iznenada ko zna zbog cega, komadic poce da se razrasta, sve vise i vise.
Nisam znao da ces poceti da rastes?
Ni ja to nisam znao, odgovori komadic
Ja znas, stalno trazim komadic koji mi nedostaje ali ne i takav koji ce da raste.
Oh?!

I napokon jednog dana, naide neko ko je izgledao posve razlicito.
Zelis li nesto od mene? upita komadic
Ne, nista
Dali mozda nesto od mene ocekujes?
Ne,nista
A ko si ti? Upita komadic
Ja sam veliko O, odgovori veliko O

Mislim da si ti onaj koga sam ocekivao-primjeti komadic
I mozda sam bas ja, komadic koji ti nedostaje
Ali meni ne manjka nijedan komadic – odvrati veliko O
Na meni naprosto nema mjesta za tebe.
Bas steta, priznade komadic, ponadao sam se da cu se mozda kotrljati s tobom.
Sa mnom se ne mozes kotrljati, blago primjeti veliko O ali mozda to mozes sam ciniti
Sa od sebe da se kotrljam, ali kako bi jedan samotan komadic mogao da se sam od sebe-kotrlja?
A jesi li ikad pokusao, upita veliko O
Imam ostre ivice, objasni komadic, nisam oblikovan da bi se kotrljao
Ivice se izlizu, a i oblici se mjenjaju.Pa kako god bilo moram se oprostiti s tobom.
Mozda ce mo se ponovo sresti, i veliko O otkotrlja se dalje.

I tako se komadic ponovo nade sam samcijat dugo vremena tako je proteklo i komadic je samo sjedio
A onda…
Polagano
Komadic se stade podizati na jedan svoj rub
I prevrnu se
Pa se ponovo podize… naokrenu… i ponovo pade
I tako
Lagano
Dizuci se i padajuci
Stade se kretati naprijed.
Ubrzo se od premetanja komadicu ivice pocese zaravnjavati
Drz se…
Nakreni
Padni…
Drz se – nakreni – padni
Drz se – nakreni – padni…
I postepeno komadic se poce preoblikovati
I napokon, umjesto da se pretura, komadic se stade odbijati
I umjesto da se odbija komadic stade poskakivati
Komadic poce da se kotrlja.
Nije ba znao nas komadic kuda se to kotrlja
Ali za to nije ni mario.
Jedino je bilo vazno kotrlja se!

Ciji sam ja komadic? – Shel Silverstein

2 komentara

Predlog za jedan aranzman

… Lepo bi bilo umreti za pisacom masinom umesto sa dupetom nabijenim u tvrdu gusku. Posetio sam prijatelja pisca u bolnici koji je umirao, milimetar po milimetar, na najgori moguci nacin. Ipak je tokom svake posete (kad je bio pri svesti) nastavljao da mi prica o svom pisanju (ne kao dostignucu vec kao magicnoj opsesiji) i nisu mu smetale moje posete, jer je znao da tacno razumem ono to govori.
Na njegovom pogrebu ocekivao sam da se digne iz kovega i kaze: „Kinaski, bila je to dobra trka, vredelo je.“ Nikada nije saznao kako izgledam jer je oslepeo pre nego to sam ga upoznao, ali znao je da sam shvatio njegovu sporu i uzasnu smrt. Rekao sam mu jednom, da ga bogovi kaznjavaju zato to je tako dobro pisao.
Nadam se da nikada necu tako dobro pisati, zelim da umrem nad ovom pisacom masinom, tri reda pre kraja stranice, s dogorelom cigaretom medju prstima, dok radio i dalje svira.
Hocu samo da pisem tek toliko dobro da zavrsim tako…

Bukovski – Predlog za jedan aranzman

0 komentara

Takav je „nas covek“

Takav je „nas covek“, onaj pravi. Ne misli mnogo ni istrajno.
Ali cim uspe da skrpi nekako jednu misao u glavi, prva mu je briga, ne da tu misao razradjuje, proverava i uporedjuje kriticki sa onim sto drugi ljudi o istoj stvari misle, nego da svoju misao proglasi za jedinu tacnu i jedinu pravu, a odmah zatim da izmedju nje i svake tudje misli iskopa sto dublji rov prezira, mrznje i borbe do istrage. U toj borbi oni ponekad pokazuju ljudozdersku revnost na reci i delu.
Sreca je sto u nas ima dosta i takvih ljudi koji su drukciji i koji nisu pravi „nasi ljudi“.

I. Andric