Suza je najmocnija vodena sila.

O, samo to ne…
Prkoseci zakonu gravitacije, u njenom oku je blistala malena suza, a onda se ipak otkinula i nestala putujuci kraj nosica.
Znam, more je potopilo Atlantidu, i, krckajuci stene kao lešnike, išaralo lokalnu planetu. Brzaci lome turbine, a mutne velike reke nakrive šešir, pa potope Kinu i Indiju kao veliki veš. I nikom ništa…
Ali, suza je kraljica. Suza je najmocnija vodena sila.
Trudeci se da to ne deluje nervozno, lupkao sam neki takt, pokušavajuci nezrelo da privucem njenu pažnju.
Neuspešno…
Ne znam kadaje pocela da me gleda, ali nije prestala ni kada sam podigao glavu i pogledao je ravno u oci
Oni koji su nekad uspeli da vrate osmeh na lice na kom još ima tragova suza, znaju kako je to dobar osecaj

Balasevic
Tri posleratna druga

Zovem Se Crvena

Ali, da je život tijesna košulja, to postane jasno tek kad se izide iz tamnica vremena i prostora. Nažalost, nitko prije nego što umre ne može shvatiti sljedece: koliko je duša bez tijela u svijetu mrtvih stvarni razlog za srecu, toliko je i tijelo bez duše medu živima izvor najvece srece. Zbog toga sam – s bolom motreci tijekom svoje dženaze najmiliju Šekuru kako zbog mene uzalud place u kuci trgajuci sve sa sebe preklinjao uzvišenog Allaha da nam u džennetu podari dušu bez tijela, a na ovome svijetu tijelo bez duše.

Orhan Pamuk

O, samo to ne…

O, samo to ne…
Prkoseci zakonu gravitacije, u njenom oku je blistala malena suza, a onda se ipak otkinula i nestala putujuci kraj nosica. Znam, more je potopilo Atlantidu, i, krckajuci stene kao lešnike, išaralo lokalnu planetu. Brzaci lome turbine, a mutne velike reke nakrive šešir, pa potope Kinu i Indiju kao veliki veš. I nikom ništa…
Ali, suza je kraljica. Suza je najmocnija vodena sila.
Trudeci se da to ne deluje nervozno, lupkao sam neki takt, pokušavajuci nezrelo da privucem njenu pažnju.
Neuspešno…
Ne znam kada je pocela da me gleda, ali nije prestala ni kada sam podigao glavu i pogledao je ravno u oci.
Oni koji su nekad uspeli da vrate osmeh na lice na kom još ima tragova suza, znaju kako je to dobar osecaj.

Djordje Balasevic

Cudne li planete!

Mali princ se pope na neku visoku planinu. Jedine planine koje je dotada poznavao bila su tri vulkana koji su mu dopirali do kolena. A ugasenim vulkanom sluzio se kao stolicicom. „Sa jedne visoke planine kao sto je ova, pomisli on u sebi, obuhvaticu pogledom celu planetu i sve ljude…“ Ali je primetio samo ostre kamene vrhove.
-Dobar dan, rece on za svaki slucaj
-Dobar dan… dobar dan… dobar dan… odgovori odjek.
-Ko ste vi? upita mali princ.
-Ko ste vi… ko ste vi… ko ste vi… odgovori odjek.
-Budite mi prijatelji, ja sam sam, rece on.
-Ja sam sam… ja sam sam… ja sam sam, odgovori odjek.
„Cudne li planete! pomisli on tada. Sva je suva i siljata i sva slana.
I ljudi nemaju maste. Ponavljaju ono sto im se kaze… Kod kuce sam imao jednu ruzu: ona je uvek govorila prva…“

Antoan de Saint-Exupery
Mali Princ

Poverio mi se jednog dana

Nije trebalo da je slusam, poverio mi se jednog dana, ne treba nikad slusati ruze. Treba ih gledati i mirisati. Moja je obavila mirisom planetu, ali ja nisam znao u tome da uzivam. Ta prica o kandzama, koja me je toliko razdrazila, trebalo je da me gane..

Jos mi je poverio:

Nisam tada uopste nista shvatio! Trebalo je da je cenim po delima, a ne po recima. Omamljivala me mirisom i nadahnjivala me. Nisam smeo da pobegnem! Trebalo je da pogodim njena osecanja koja su se krila iza sitnih lukavosti. Ruze su tako pune protivurecnosti! Ali, bio sam isuvise mlad da bih umeo da je volim.

Antoan de Sent Egziperi – Mali princ

Jos nikad nisam pricao ovu pricu.

I sada, naravno, proslo je sest godina… Jos nikad nisam pricao ovu pricu. Kad su me drugovi ponovo videli, bili su veoma zadovoljni sto me vide ziva. Bio sam tuzan ali sam im rekao: „To je od zamora…“
Sad sam se malo utesio. To jest… ne sasvim. Ali znam da se on vratio na svoju planetu, jer u zoru nisam pronasao njegovo telo. To nije bilo tako tesko telo… A ja volim nocu da slusam zvezde. Kao pet stotima miliona zvoncica…
Ali, evo, dogada se nesto neobisno. Na brnjicu, ko ju sam nacrtao za malog princa zaboravio sam da stavim kozni kajis! Nikada je nese mosi da namesti svojoj ovci. I ja se pitam: „Sta li se dogodilo na njegovoj planeti? Mozda je ipak ovca pojela ruzu…“
Ponekad kazem sebi: „Naravno da nije! Mali princ zatvara svake noci svoju ruzu pod stakleno zvono, dobro pazi na svoju ovcu…“ Tada sam srecan. I sve zvezda se smeju umiljato.
Po nekada opet kazem sebi: „Katkada je covek rasejan i to je dovoljno! Jedno vece zaboravio je stakleno zvono, ili se mozda jedne noci ovca iskrala necujno…“ Tada se svi zvoncici pretvaraju u suze!…
Velika je to tajna. Za vas koji isto tako volite malog princa, kao i za mene, nije ni malo sve jedno da li je negde, bogzna gde, jedna ovca koju ne poznajemo, pojela ili nije, jednu ruzu…
Pogledajte nebo. Zapitajte se: Da li je ovca pojela ruzu ili nije? I videcete kako se sve menja…
I nijedna odrasla osoba nece nikad razumeti da to ima toliko znacaja!
Ovo je za mene najlepsi i najtuzniji predeo na svetu. To je isti predeo kao i na predhodnoj strani, ali sam ga ja jos jednput nacrtao da bih vam ga dobro pokazao. Eto tu se mali princ pojavio na Zemlji, zatim je iscezao. Gledajte pazljivo ovaj predeo nebiste li bili sigurni da cete ga prepoznati, ako jednog dana budete putovali po Africi u pustinji i, ako vam se desi da prolazite tuda, preklinjem vas ne zurite se, zastanite malo ispod same zvezde! Ako vam tada pride neki decak, ako se smeje, ako ima zlatnu kosu, ako ne odgovara kad ga covek pita, pogodicete odmah ko je. Budite onda dobri! Ne ostavljajte me tako tuznog: pisite mi brzo da se on vratio…

Antoine de Saint-Exupéry
Mali Princ