Ali sta je secanje koga se ne secamo?

Ali sta je secanje koga se ne secamo? Ili, da podjemo jos dalje: ne secamo se upamcenog iz poslednjih trideset godina; ali potpuno smo u tome ogrezli; zasto se onda zaustaviti na tih trideset godina, zasto ne produziti i dalje od rodjenja taj dosadasnji zivot? Kad mi vec nije znan sav jedan deo uspomena koje su sa mnom, kad su one vec nevidljive za mene, kad nemam moc da ih dozovem, ko mi kaze da u toj meni nepoznatoj masi nema i takvih koje poticu iz vremena daleko pre moga ljudskog zivota? Kad mogu u sebi i oko sebe da imam toliko uspomena kojih se ne secam, taj zaborav (bar fakticki zaborav, jer nemam moc da ista vidim) moze se odnositi i na neki zivot koji sam proziveo u telu nekog drugog coveka, cak i na nekoj drugoj planeti. Isti zaborav brise sve. Ali sta onda znaci ta besmrtnost duse, za koju je norveski filozof tvrdio da stvarno postoji? Bice koje cu biti posle svoje smrti nema nimalo vise razloga da se seca coveka koji sam bio od svog rodjenja nego ovaj da se seca onoga sto sam bio pre toga.

Sobar bi usao. Ja mu nisam govorio da sam vec vise puta zvonio, jer sam uvidjao da sam do tada samo sanjao da zvonim. Bivao sam ipak prestravljen pri pomisli kako je taj san bio jasan kao i java. Da li bi, onda, obrnuto, i java mogla biti nestvarna kao san?

Marsel Prust – „Sodoma i Gomora“

Moja usta su izgovorila

Moja usta su izgovorila i izgovarace ocenas hiljade puta i na dva jezika koji su mi bliski, ali ja ga samo delimicno razumem. Jutros, prvog jula 1969, hocu da pokusam molitvu koja ce biti licna, ne nasledjena. Znam da se radi o poduhvatu koji zahteva iskrenost vecu nego sto je ljudska. Ocigledno je, na prvom mestu, da mi je zabranjeno da nesto trazim. Traziti da noc vise ne pada na moje oci bila bi ludost; znam hiljade osoba koje vide, a nisu narocito srecne, pravedne ili mudre. Tok vremena je potka sacinjena od posledica i uzroka tako da traziti neku milost, ma koliko ona bila sicusna, znaci traziti da se polomi jedno okce te gvozdene potke, znaci traziti da je vec polomljeno. Niko ne zasluzuje to cudo. Ja ne mogu moliti da moje zablude budu oprostene. Oprostaj je cin nekog drugog i samo ja mogu sebe da spasem. Oprostaj ociscuje uvredjenog, ne onog koji nanosi uvredu, koga se tako reci i ne tice. Sloboda moga odlucivanja je mozda iluzorna, ali ja mogu davati i sanjati da dajem. Ja mogu dati hrabrost koju nemam; mogu dati nadu koja nije u meni; mogu da ulijem volju da se nauci ono sto ja jedva znam ili tek nazirem. Zelim da me se secaju manje kao pesnika nego kao prijatelja; da neko, ponavljajuci stihove Danbara ili Frosta, ili reci coveka koji je u ponoc video drvo koje krvari, Krst, pomisli da ih je prvi put cuo sa mojih usana. Ostalo mi nije vazno; nadam se da zaborav nece kasniti. Ne znamo ciljeve sveta, ali znamo da pronicljivo rasudjivati i pravedno postupati znaci pomoci te ciljeve koji nam nece biti otkriveni.
Zelim da potpuno umrem; zelim da umrem sa ovim drugom, mojim telom.

Borhes

Sjecas li se Dolly Bell

Ljudi moji kakva je ona Ljubica kurava to ziv stvor ne bi vjerovo. Taman ona kisa pocela sklonimo se mi pod onu strehu a ja za gace. Kad Bog te mazo nema gaca. Uhvatim je ja od straga kad ono gologuza. A tu smo reko, mislim se ja. Nemam ti curo sta vise pricati.
Zavezacu ti sljagu, ne prekidaj me kad pricam.
Niko te ne prekida, volio bih kad bi mog’o lagat ko ti.
Mislis kad bi mog’o s nogu ko ja.
I guslam ti ja guslam, noge mi se tresu kad odozgo s cunka jedna kaplja tup pravo meni za vrat. Pade cuna u sekundi ispusi se ko dusica. Pita rospija sta ti bi.
Sta joj rece matere ti?
Na morskome plavom zalu, gdje carlija vjetric mio …

Borite se za svoj život !

Bicu iskren- nisam siguran da cak imamo i svoju sadašnjost. Izvesno je da stihijski idem kroz život, pa gde se zaustavim. Jedno je sigurno- nikad ne znam u kom cu smeru krenuti. Dozvoljavam da me emocije povuku, da me prosto uguraju u neke stvari o kojima ranije nisam razmišljao. Ponovicu svoju staru tezu: Sve moje pesme doživljene su više puta i odživljene. Znaci, u njima nema ama baš nikakvog foliranja. One su, pre svega, odraz mojih emocija. Rokenrol je moj nacin života. Moje pesmeto sam ja. One su odraz mojih životnih shvatanja i stremljenja. Motive za njih nalazim u realnim životnim surovostima, a tek ponekad dozvolim imaginarnim snovima da prošetaju kroz neki stih. I to ucinim tako da se imaginacija samo nazire, kao kroz maglu… Ja ne mogu da pevam o vanzemaljskoj ljubavi ako me bukvalno guše i razdiru ovozemaljski jadi. Evidentni su, što pritiska i ostale mlade, nedostatak slobodnog mišljenja, materijalna nemoc i sve što ide uz to. Danas, mladom coveku nije dozvoljeno da radi, jer nema slobodnih mesta, zapravo sva ta potencijalna mesta popunjena su nekim starim, dosadnim, olinjalim tipovima, koji ništa ne preduzimaju da se izvucemo iz blata u koje smo se zaglibili. To opet znaci da je mladima, željnim znanja i progresa, sve uskraceno. A najviše životne radosti! U ovom trenutku, mi mladi nemamo buducnosti… Stojimo na rubu neke razjapljene provalije, koja sa nestrpljenjem ceka da nas proguta. A iznad nas, razbuktala se vulkanska lava koja pocinje da curi, rasteže se po nama- narodu. Šta bi mi sad mogli da uradimo? Ne znam ni sam, cini mi se da smo stisnuti- ne možemo ni korak nazad, ali ni korak napred… Mladima su vezane ruke- moraju da se prilagodavaju i iznad svega trpe život… Ako je sve ovako kako sam rekao- a jeste- onda ja tu nikad necu moci da vidim ni jedan zracak slobode. Nama jedino ostaje da se pokrijemo nekim neprobojnim oklopima i protrcimo kroz životni špalir u kome nas, sa svih strana, nemilice udaraju i lupaju! A mi trcimo i grabimo napred, da bismo došli do kraja životne staze. Tada smo beskoisni i sebi i društvu. To je kraj… Prilagodavanje društvu može da bude pozitivna osobina, ali to je samo danak životu. Ukoliko se prilagodavaš necemu što ne želiš, onda suzbijaš svoju licnost. U tom smislu, ta prilagodljivost postaje, pre svega, morbidna i negativna. Šta na kraju biva- od mladog i perspektivnog coveka stvara se krajnje beskorisni tip… Borite se za svoju licnu slobodu, ne dozvolite da vas neki lažni srebrnjaci i krivo opravdane norme uguše…
Borite se za svoj život !

Milan Mladenovic

Cega se to vas dvojica igrate?

„Cega se to vas dvojica igrate?“
„Nicega“, rekao sam. „On se boji, a ja mu cuvam strah“
“ A šta je on tebi, kad mu cuvaš strah?“
„Brat“, rekao sam.
I dalje se smeškao. Isukao je bajonet i stavio mi vrh u nozdrvu. Digao ga je tek toliko, koliko mogu da se uspnem na prste.
„A koga se to bojiš?“ upitao je Mileta.
Mile je cutao i gledao u zemlju.
„Boji se da ga ne ubijete, gospodine vojnice“, kazao sam dižuci se i dalje na prste kao da cu poleteti.
Osetio sam da mi nozdrva polako puca i krvari.
„A ti se ne bojiš?“
“ Svako ko je mali mora da ima starijeg brata koji ce ga cuvati“, rekao sam.
„A gde je tvoj stariji brat?“
„Nemam ga , gospodine vojnice“, kazao sam. „Zato se i bojim kad sam sam. Ali pred ovim decakom ne smem.“
Ne prestajuci da se smeška, vojnik me je poveo ulicom. Išao sam na prstima, sa bajonetom u pokidanoj nozdrvi i ljudi su nam se sklanjali s puta. Vojnika je sve to veoma zabavljalo. Ocekovao je, valjda, da cu zaplakati. A ja od silnog straha i bola, ništa drugo nisam umeo da mislim, nego sam stalno ponavljao u sebi: nemoj se saplesti, ostaceš bez nosa.
Mileta su jedne noci odveli sa grupom Cigana i streljali. Ja sam ostao živ. I kad god vidim nekog Ciganina da mu treba pomoci, stanem uz njega da mu sacuvam strah.
Jedno vreme odlazio sam u kafane gde sviraju najbolje ciganske družine. Oni to zovu: muzicka kapela. Družim se s njima i placem. Teram ih da mi sviraju Miletove pesme. Oni kažu da to ne postoji. Da reci tako ne idu. A ja znam da idu baš tako, i još ponešto izmišljam i sad vec, polako, neki dobri orkestri kao što je Tugomirov ili Janike Balaša, Žarkova banda, Džanetova ili Miloša Nikolica iz Deronja, pevaju te pesme. „Iz poštovanja“, kaže mi basista Steva iz Silbaša. „Žao nam kad placete“. Ako ne postoje pesme, izmislicemo ih za vas“.
I ja, evo, vec godinama lutam i izmišljam pesme Roma. Romi – to je isto što i Cigani, samo što na ciganskom Romalen znaci i :ljudi. I uvek se piše velikim slovom.
A Mile Dileja?
Ja u boga ne verujem. Ni u strašno Cohano.
Ali ako ga negde ima, onda ga molim da tamo, u onom svetu mraka, korenja i tišine, kupi mom Miletu Dileji plišani šešir.
Uvek ga je toliko mnogo želeo.

Miroslav Antic

Serbs, Muslims, Croats join in love for singer

Ne gledam i ne slušam snimke svojih nastupa…
Definitivno o sebi imam bolje mišljenje od bilo bilo koje do sad napravljene trake… Izmontiram u secanju neke sekvence, isecem kilometre materijala, utišam greške, pojacam aplauze, baš me briga…
Samo mi još treba da pocnem i u sebe da se razocaravam? Ionako jedva postižem… Ukratko, bolje da ni o Tom Koncertu ne pricam suviše. Nisam baš najobjektivniji. Uvek mi zapadne da gledam na potpuno suprotnu stranu od publike…
Washington Post je, na primer, pricu o tih 285 extraordinary minutes objavio pod naslovom Serbs, Muslims, Croats join in love for singer, a Politika Ekspres se zadovoljila pljuvackim pismom Revoltiranog citaoca Igrom Slucaja Zaposlenog U Redakciji, naslovljenog sa Pretera ga, majstore, ili tako nešto?
Svako to vidi iz svog ugla. Neko iz oštrog, neko iz krajnje tupog, a iz pravog ugla stvari posmatra retko ko, pa nemam puno razloga da se nadam kako sam baš ja jedan od tih genijalaca?
Ponekad se naprosto osecam kao stari ofucani gladijator, ne samo zbog Arene i borbe za život, i ne samo zbog laskavog strahopoštovanja koje moji ožiljci izazivaju i kod Onih Koji Me Ne Vole, nego i zbog Blazirane Rulje, i zbog njene sve groznicavije i sve ociglednije želje da me vec jednom vidi poraženog…
Znam, nije sve tako crno. Ali otrovno bilje je jarko. I covek je proklet da ga na livadi prvog opazi… Put U Sarajevo izazvao je prvorazrednu medijsku pozornost, i, kako to vec biva, Trecerazredni su se brže bolje ocešali o to, pokušavajuci da sebi pridaju barem drugorazredni znacaj…
Maskota bi mogao biti takozvani Mladi Glumac koji se prvi uspravio u loži i okrenuo palac nadole? Neki su mi objašnjavali da živi u Sloveniji, a da je pre živeo u Bosni, neki su znali cak i u kojim je sve filmovima igrao, no, njegovog imena svejedno niko nije mogao da se seti? Malo mi je to kilavo?
Kao ono u kvizu, kad se na igri asocijacija otvore sve cetiri vertikalne kolone, ali niko ne zna konacno rešenje. Mladi Glumac Koji Je Opleo Balaševica? Ah, Taj žiri? Možemo li uvažiti ovaj odgovor?
Neka ih samo…
Biti protiv Ovog Nevernika momentalno je komercijalnije nego napraviti hit, posebno onima koji hit nikad i nisu napravili. Junaci Viktora Igoa, koji teškom mukom napune sobu gostima za svoj rodendan, sad su jako zabrinuti kako ce puniti Skenderiju posle tih besplatnih nastupa? Potparoli izvikuju parole. Glumci glume na vlastite tekstove, što im i nije neki repertoar, a pokršteni menadžeri dospevaju do toliko sanjanih prvih stranica štampe tek postavivši krucijalno pitanje ko stoji iza Njega, sa upitnikom i par usklicnika? Ko stoji Iza?
Pa, Vatikan, jasno. KGB. Fundamentalisti. Coca-cola. Komunisti. Tito. CIA. I Masoni… Uhodana ekipa…
Mada mi se cini da je problem u stvari u Onima Koji Stoje Ispred Mene?
A to su Ljudi…
Na hiljade njih…
Izdaleka, kroz nišan snajpera ponekom bi se možda ucinilo da su to pre Muslimani, Srbi ili Hrvati, ali ja sam im prišao prsa u prsa, dobro sam ih video, i verujte mi na rec…
To su samo Ljudi…
Ništa strašno…

Djordje Balasevic

People I respect ~ Charles Barkley

Charles Barkley
… I Bog stvori eBay …

Pre 10+ godina, kada sam se i ja bavio sportom koliko god sam ozbiljno to mogao, i kada su igrali ljude koje i dan danas smatram sportskim uzorima, vecina mojih vrsnjaka je imala razne vrste memorabilija svojih idola… Ja nisam… Para nije bilo, a kada bi ih i bilo, postojali su prioriteti i ovakve stvari nisu mogle doci na red… Zato danas, kada pogledam fioke i ormare, sem par knjiga i svesaka nemam bas mnogo stvari koje bi me podsecale na taj period… Mozda i najlepsi u mom zivotu, uprkos silnim problemima…
Kako mogu da zapevam onu Bulatovu „Krenulo mi u zivotu, ja sam dete srece, a rekli su da od mene nista biti nece…“ doslo je vreme da se prisetim nekih stvari i ljudi… Vremena ocigledno nemam, jer poslednjih post u ovoj kategoriji.. poslednji post koji je uopste i dosao iz moje glave, napisan je mnooogo davno… Ipak… Eto… 2007. se zavrsava, vreme je podvuci crte… Radilo se mnogo, ali to je valjda i ocekivano… Zaradilo se lepo… Ispravljene su neke nepravde i danas zahvaljujuci podnaslovu ovog pasusa ja imam neke stvarcice koje su mi bile uskracene kad je za njih bilo vreme. Prvo je dosao Ericov dres iz 1994-1995, a nedugo zatim i Charlesov iz poslednje godine u Sunsima…

Charles Wade Barkley… Sir Charles… „The Round Mound of Rebound“…

I debela deca mogu da skacu.
Debela deca mogu cuda, samo ako hoce.

Za neupucene… Charles Barkley je igrao profesionalnu kosarku (NBA) od 1984. do 2000. i to igrajuci za Filadelfiju (era koju su obelezila zivotinjska zakucavanja), Finiks (najbolje partije karijere, rivalitet sa Jordanom, titula MVP uprkos porazu u finalu playoff-a), Hjuston (poslednje cetiri sezone u kojima nas je zabavljao svojim cudima).
Bio je mali, celav, debeo i smesan, ali to uopste nije bilo bitno, pored onakvog srca u grudima. Legenda kaze da su ga u srednjoj skoli zvali Fatsy, da, uprkos neverovatnim brojkama u srednjoskolskim godinama, niko nije hteo da mu da stipendiju, dok u polufinalu drzavnog prvenstva nije razorio jednog od najperspektivnijih igraca lige. Tada je Sonny Smith, u to vreme asistent u Auburn-u svom glavnom treneru rekao „a fat guy… who can play like the wind“, i istorija je pocela da se pise…
I moze sad da se pise u njegovim kosarkaskim majstorijama… ali onda me ne bi okrpila ni slobodna nedelja a kamoli par sati koje sada imam… Ovakvi tekstovi su i do sada bili samo teaseri da pogledate sami ili se prisetite ako ste voleli slicne ljude…

Zasto sam cenio bas njega?

Iako je bio nizak, nije hteo da se pomiri sa tim… Uvek je sebi dodavao 5-6 cm kada je govorio o svojoj visini. Uprkos tome, on je godinama bio jedan od najboljih igraca lige. Jedan od najboljih skakaca… Kako to Bill Walton rece jednom prilikom: Barkley is like Magic [Johnson] and Larry [Bird] in that they don’t really play a position. He plays everything; he plays basketball. There is nobody who does what Barkley does. He’s a dominant rebounder, a dominant defensive player, a three-point shooter, a dribbler, a playmaker. E … to je bio merak gledati… Kako naizgled mali covek zverski uzima skokove, kako neverovatno sutira, asistira… kako igra odbranu koja i najvece igrace razoruzava… I jel to sve? Naravno da nije… Charles je isti ko Chuck (Chuck Norris will not take shit from anyone)… Uostalom, sto kaze Gojko u Munjama… Lepo kaze Charles Barkley – „Sto ulazis u frku kad si slabiji“… Nikada necu zaboraviti on i off court tuce u kojima je ucestvovao… Koliko prokleto lud treba da budes da se pobijes sa Shaq-om?!
Neverovatan igrac, neverovatan covek… Beskompromisan… Nekad nepromisljen ali uglavnom iskren…

Samo nekoliko citata za kraj…

I don’t use numbers, I use logic.
People always ask me if I had any regrets in my career, remember when I threw that guy out the window, I regret I was on the first floor
I voice my opinion, if people don’t like it they know what they can kiss.
I don’t care what people think. People are stupid.
I figure if I kill the first one, word will get out. (on how he plans to handle his daughter being old enough to date)
Do I have a gambling problem? I do have a gambling problem, but it’s not really a problem because I can afford to gamble.
All I know is, as long as I led the Southeastern Conference in scoring, my grades would be fine. (regarding maintaining his GPA while at Auburn)
This is my schedule: I wake up in the morning, decide where to play golf and drink beer all day
Bunch of high school kids with $70 million contracts. Damn! I hate my mother for having me too soon! (on the influx of high-schoolers into the NBA)
I’m still trying to get my grandmother off her old behind and into the Olympics. Why not? She can dust. (on the sport of curling)
I heard Tonya Harding is calling herself the Charles Barkley of figure skating. I was going to sue her for defamation of character, but then I realized I have no character.
These are my new shoes. They’re good shoes. They won’t make you rich like me, they won’t make you rebound like me, they definitely won’t make you handsome like me. They’ll only make you have shoes like me. That’s it.
(Charles in response to Kenny Smith’s jokes about his weight) I am not fat, it’s the camera, it puts on 10 pounds. (Kenny Smith) Well, there must be a whole lot of cameras!

Danas na sve gledate mračno, majstore dragi

„Danas na sve gledate mračno, majstore dragi“.
-„Uvjek gledam tako, sinko moj, a i vi ćete za nekoliko godina gledati kao i ja. Život je brdo. Čovjek se penje gleda vrhunac i ćuti se sretnim; ali kad stigne gore odjednom spazi padinu i kraj koji se zove SMRT ! Uspinje se sporo ali se silazi brzo. U vašoj je dobi čovjek radostan. Nada se koječemu, što se međutim nikad ne ostvari. U mojoj se dobi neočekuje više ništa…….. osim smrti“.
-“Dođavola, od vaših me rijeći podilaze trnci“. –“Ne, vi me danas ne razumijete, ali ćete se jednom sjetiti onoga što vam sad govorim. Osvane jedan dan, znate, mnogo prije vremena, dan kad je gotovo sa smjehom, kako se kaže, jer čovjek u svemu što promatra vidi smrt. Ah, vi čak ne razumijete ni tu rječ, ne razumijete što znači smrt. U vašim godinama ona ne znači ništa. U mojim je godinama stravična. Jest, čovjek je svati odjednom, a da nezna ni zašto ni zbog čega, i tada sve u životu mijenja obličje.
Ja je već petnaest godina osjećam kako me nagriza baš kao da je u meni neki glodavac. Čutio sam malo-pomalo, mjesec po mjesec, sat po sat, gdje me uništava kao ruševnu kuću. Toliko me je izobličila da ne poznajem sam sebe. Više u meni i nema ništa od mene, od onog veselog, svježeg i snažnog čovjeka kakav sam bio u tridesetoj godini. Doživio sam da mi je objelila crnu kosu i to kako znalaćki i opako sporo.! Oduzela mi čvrstu kožu, mišice, zube, cjelo moje negdašnje tijelo, ostavivši mi samo ojađenu dušu koju će također doskora dograbiti.
Jest, smrvila me prokletnica, polagano i strašno, časak po časak, razorila mi tjelo. I sad osjećam kako umirem, u svemu što radim. Svakim joj se korakom bližim, svaki pokret, svaki dah požuruje njenu odvratnu rabotu. Disati, spavati, piti, jesti,putovati, sanjati, sve što god radili znači umirati. Oh, pojmit će te !
Pomislite samo na četvrt sata, vidjetćete je. Šta vi očekujete ? Ljubav ? Još nekoliko poljubaca i postat ćete nemoćan. A šta onda ? Novac ? Šta će vam ? Da plaćate žene ? Jeli to nešto ? Da se prežderavate, odebljate i cjele noći urlate od napada uloga ? I što još preostaje ? Slava ? Čemu će vam ona kad je ne možete ubrati u obliku ljubavi ? A šta onda ? Na kraju je opet smrt.
Ja je sad već vidim tako blizu da često poželim ispružiti ruku kako bih je odgurnuo. Prekrila je zemlju i ispunila uzduh. Svugdje je nalazim. Zgnječene životinjice na putu, lišče koje opada, sjeda dlaka na prijateljevoj bradi, sve mi to kida srce i govori: “Evo je“ ! Ona mi kvari sve što radim, sve što vidim, što jedem i što pijem, sve što volim, mjesečinu, sunčev izlazak, morsku pučinu, lijepe rijeke, i zrak ljetnih večeri što je tako ugodan za udisanje.
I nitko se nikada ne vrača, nikad………Čuvamo odljeve kipova, matrice koje uvjek iznova otiskuju iste predmete; ali moje tijelo, moje lice, moje misli, moje želje nikada neće uskrsnuti. A svejedno će se roditi milijuni, milijarde bića kojima će se nos, oći, čelo, obrazi i usta jedva za koji kvadratni centimetar razlikovati od mojih i koji će imati dušu kao i ja, a da se ja ipak neću povratiti, a da, štoviše nijedan dijelić u kome bi se mene moglo poznati, neće uskrsnuti u tim bezbrojnim i različitim stvorenjima, toliko različitim iako malne potpuno istim.
Za šta da se uhvatimo ? Kome da uputimo očajnički zov ? U što bi smo mogli vjerovati ? Sve su vjere ograničene, odvratno glupe u svojoj djetinjastoj poučnosti i svojim sebičnim obećanjima. Jedino je smrt pouzdana.
Mislite o svemu tome mladiću, mislite o tome cijele dane, mjesece i godine i doživjet će te život na drugi način. Pokušajte se osloboditi svega što vas sputava, učinite taj nadljudski napor da još živ napustite vlastito tijelo, sve što vas zanima, vaše misli i cijelo čovjećanstvo, kako bi ste pogledali prijeko, i shvatit će te kako su beznačajne raspre romantićara i naturalista ili diskusije o budžetu. A osjetit će te i grozovit jad očajnika. Koprcat ćete se gubeći se i utapajući u neizvjesnosti. Zvat ćete “u pomoć“ na sve strane i niko vam neće odgovoriti. Pružat ćete ruke, zazivat ćete da vas izbave, vole, tješe, spase; a nitko neće doći.
Zašto mi toliko patimo ? Zato što smo zacijelo rođeni da živimo više tjelesno, a manje duhovno; ali, zbog toga što mislimo, nastao je nesklad između stupnja našeg povećanog razuma i neizmijenjenih životnih uvijeta. Pogledajte prosjećne ljude: ne snađu li ih velike nevolje, oni su zadovoljni i ne pate zbog sveopče nesreće. Kao što je i životinje ne osječaju.
Ja sam propao čovjek. Nemam ni oca, ni majke, ni brata, ni sestre, ni žene, ni djece, ni boga. –I dometnu pošto je malo pošutao: Imam samo stihove.
Oženite se prijatelju moj, vi ne znate što znaći u mojoj dobi živjeti sam. Danas me samoća ispunja groznom tjeskobom; ta samoća u stanu, navečer kraj vatre, onda mi se čini da sam sam na zemlji, stravično sam, ali okružen nejasnim opasnostima, koječim neznanim i užasnim, a pregrada što me dijeli od susjeda koga ne poznam, udaljuje me od njega koliko i od zvijezda koje vidim kroz prozore. Spopadne me neka vrst groznice, groznice od bola i straha, a mir odaje me užasava. Kako je duboka i žalosna tišina sobe u kojoj živi samac. Ta tišina ne obuhvata samo tijelo nego i dušu, a kad pokučstvo zapucketa, streseš se do dna duše, jer se nikakvu zvuku ne nadaš u tom sumornom stanu.
-Još jednom zašutje pa dometnu: Kad čovjek ostari ipak bi ljepo bilo imati djece. –Stigoše do polovice ulice. Pjesnik zastade pred visokom kučom, rukova se s Duroyom i reće mu: Zaboravite mladiću cijelo ovo staračko naklapanje i živite kako dolikuje vašim godinama; Zbogom ! I isčezne u mrku hodniku.
Duroy nastavi put zgrčena srca. Činilo mu se kanda mu je neko pokazao jamu punu kostura, neizbježnu jamu, u koju jednoga dana mora pasti. I promrmlja: Do đavola, u njega sigurno nije veselo. Ne bih htio imati mjesto na balkonu odakle bih promatrao smotru njegovih misli…“

Guy de Maupassant

Jastuk za dvoje

Ovo je pesma za tvoja usta od
višanja i pogled crn.
Zavoli me kad jesen duva
u pijane mehove.
Ja umem u svakoj kapiji
da napravim jun.
I nemam obične sreće.
I nemam obične grehove.
Podeleću s tobom sve bolesti i zdravlja.
Zavoli moju senku
što se tetura niz mokri dan.
Sutra nas mogu sresti ponori.
Ili uzglavlja. Svejedno:
lepo je nemati plan.
Zavoli trag mog osmeha
na rubu čaše, na cigareti, i blatnjav
hod duž ulica koje sigurno nekuda vode.
Čak i kad ti se čini da ih mi nekud vodimo,
one se smeškaju blago i nekuda nas vode.
Bićemo tamo negde možda suviše voljeni,
potpuno neprimetni, ili javno prokleti.

Miroslav Antić

Njihove eksenecije baroni i grofovi

U našim školskim izvodima citaš samo: „Njihove eksenecije baroni i grofovi, i njihove preuzvišene supruge behu pogubljeni. Njihove svetlosti hercozi i princevi i njihove prejasne supruge behu pogubljeni. Njegovo velicanstvo kralj i njegova preuzvišena supruga behu pogubljeni.“ – Ali kad cuješ kako se dobuje crveni giljotinski marš, tek onda razumeš, i tek onda doznaš zašto i kako. Gospo, to je jako cudnovat marš! Kad sam ga prvi put cuo, prošla mi je jeza kroz kosti, i bio sam veseo što sam ga posle zaboravio… …I sad zamislite, gospo! Nedavno sedim za stolom sa citavom menažerijom grofova, princeva, princeza, komornika, dvorskih maršalki, peharnika, viših dvoro-upraviteljki, dvorskih srebrohranitelja, lovopazitalja i kako se sve ne zove ta otmena služincad, a nama podredena posluga trckara iza njihovih stolica i tura im pod nos pune tanjire – a ja, kako su me prešli i prevideli, nemam cine da zaposlim svoje vilice, nego sedim dokon i mesim kuglice od hleba i dobujem, prstima od dugog vremena, i na svoje zaprepašcenje poceh najedared dobovati crveni, davno zaboravljeni giljotinski marš. – I šta bi? Ti se ljudi, gospo, pri jelu ne zbunjuju i ne znaju da drugi ljudi, kad nemaju šta da jedu, iznenada pocnu dobovati i to vrlo cudnovate marševe, za koje se misli da su davno zaboravljeni.

Hajnrih Hajne

Peta gora

– Sluzio sam jednog Gospoda koji me sada ostavlja u sakama mojih neprijatelja-rece Ilija.
-Bog je Bog-odgovori Levit.- On nije kazao Mojsiju da li je dobar ili zao, rekao je jedino: Ja jesam. Dakle, On je sve sto postoji pod suncem:grom koji razara kucu i ruka covekova koja je obnavlja.
Razgovor je bio jedini nacin da se zavara strah, svakoga casa vojnici ce otvoriti vrata stale u kojoj su se nalazili, otkriti njih dvojicu i ponuditi im jedini moguci izbor:da obozavaju ala-fenicanskog Boga-ili da budu pogubljeni.Pretrazivali su kucu po kucu, preobracajuci ili pogubljujuci proroke.
Mozda ce se Levit odreci vere i umaci smrti.Ali Ilija nije imao izbora:sve se dogodilo njegovom krivicom, i Jezavelja je po svaku cenu zelela njegovu glavu.
Andjeo Gospodnji me je primorao da odem i govorim sa carem Ahavom i da ga upozorim da nece pasti kisa sve dok u Izrailju budu obozavali Vala-rece, kao da moli za oprostaj sto je poslusao ono sto mu je Andjeo govorio.- Ali Bog sporo radi, kad se budu osetile posledice suse, Jezavelja ce vec potamaniti sve one koji budu i dalje ostali verni Gospodu.
Levit ne rece nista. Razmisljao je o tome da li da se prikloni Valu ili umre u ime Gospodnje.
-Ko je Bog? – nastavi Ilija. – Da li to On drzi mac vojnika koji pogubljuju one sto nisu izdali veru nasih patrijarha? Da li je On bio taj koji je postavio jednu tudjinsku princezu na presto nase zemlje, kako bi sve te nesrece mogle da zadese nase pokoljenje? Da li to Bog ubija vernike, neduzne, one koji slede Mojsijev zakon?
Levit je doneo odluku, radije ce umreti. Tada je prsnuo u smeh jer ga pomisao na smrt vise nije plasila. Okrenuvsi se prema mladom proroku pored sebe pokusao je da ga umiri:
-Pitaj Boga licno, kad vec sumnjas u Njegove odluke-rece – Ja sam vec prihvatio svoju sudbinu.
-Gospod ne moze zeleti da budemo nemilosrdno pobijeni-navaljivao je Ilija.
-Bog sve moze. Kad bi cinio iskljucivo ono sto nazivamo Dobrim, ne bismo mogli da ga zovemo Svemogucim, On bi vladao samo jednim delom Vaseljene, a postojao bi neko mocniji od Njega, koji bi nadzirao i procenjivao njegove postupke. U tom slucaju, ja bih obozavao tog nekog, mocnijeg.
-Ako On vec sve moze, zasto ne postedi patnje one koji ga vole? Zasto nas ne spase, umesto sto daje moc i slavu Svojim neprijateljima?
-Ne znam-odgovori Levit. – Ali neki razlog postoji, i nadam se da cu ga uskoro saznati.
-Ti nemas odgovor na ovo pitanje.
-Nemam
obojica ucutase.Iliju je oblivao hladan znoj.
-Ti si prestrasen, ali ja sam vec prihvatio svoju sudbinu-primeti Levit.-Izaci cu i okoncati ovu agoniju. Kad god zacujem neki krik napolju, patim zamisljajuci kako ce biti kad kucne moj cas. Otkako samo ovde , umirao sam vec stotinu puta, a mogao sam umreti samo jednom. Kad vec treba da mi odrube glavu, neka to bude sto pre.
Bio je u pravu. Ilija je slusao iste krike, i vec je patio preko granice svoje izdrzljivosti.
-Idem sa tobom. Umorila me je ova borba za jos nekoliko sati zivota.
Ustao je i otvorio vrata stale, pustajuci da udje sunce i otkrije dvojicu ljudi koji su se unutra sakrili.

Paulo Koeljo

Zašto moramo da slušamo svoje srce?

Zašto moramo da slušamo svoje srce? – upita mladić u trenutku kada su se spremali da prenoće.
– Jer tamo gde ono bude, tamo će biti tvoje blago.
– Srce mi je uznemireno – reče mladić. – Sanja, uzbuđuje se i zaljubljeno je u jednu ženu pustinje. Stalno od mene nešto zahteva i noćima me ne pušta da spavam dok mislim na nju.
– To je dobro. Tvoje srce je živo. Nastavi i dalje da slušaš to što ima da ti kaže.
Naredna tri dana mimoiđoše se sa nekoliko ratnika, a još neke su videli na horizontu. Mladićevo srca je počelo da govori o strahu. Pričalo mu je priče koje je čulo od Duše Sveta, priče o ljudima koji su krenuli u potragu za svojim blagom i nikad ga nisu našli. Ponekad bi uplašilo mladića pomišlju da neće uspeti da nadje blago ili da bi mogao da umre u pustinji. U drugim prilikama bi govorilo mladiću da je već zadovoljno jer je našlo ljubav i zlatnike.
– Moje srce je kolebljivo – reče mladić Alhemičaru kada su zastali da malo odmore konje. – Ne želi da nastavim.
– To je dobro. To je dokaz da ti je srce živo. Prirodno je da se plašiš da promeniš sve što si do sada stekao – za jedan san.
– Zašto onda trebam da slušam svoje srce?
– Zato što nikad nećeš uspeti da ga ućutkaš. Čak i ako se budeš pravio da ga ne slušaš, ono će uvek biti u tvojim grudima, stalno ponavljajući šta misli o životu i o svetu.
– Čak i kad je sklono izdaji?
– Izdaja je udarac koji ne očekuješ. Ako dobro poznaješ svoje srce, onda to njemu nikad neće poći za rukom. Jer ćeš poznavati njegove snove i njegove želje i umećeš da se nosiš sa njima.
Niko nije uspeo da pobegne od svog srca. Zato je bolje slušati šta govori. Kako nikad ne bi došlo do udaraca koje ne očekuješ.

Mladić je nastavio da sluša svoje srce dok su putovali pustinjom. Počeo je da upoznaje njegove smicalice i trikove, a samim tim je počeo i da ga prihvata onakvo kakvo je. Tako je mladić prestao da oseća strah i više nije želeo da se vrati jer mu je srce jednog popodneva reklo da je zadovoljno. „Čak i ako malo izvoljevam“, govorilo je njegovo srce, „to je zbog toga što sam ljudsko srce, a ljudska srca su takva. Boje se ostvarenja svojih najvećih snova, jer smatraju da to ne zaslužuju ili da će doživeti neuspeh. Mi premiremo od straha i pri samoj pomisli na ljubavi koje su zauvek otišle, na trenutke koji su mogli biti lepi, a nisu bili, na blaga koja su mogla biti otkrivena, a ostala su zauvek skrivena u pesku. Jer kad se to dogodi, mnogo patimo“.
– Moje srce se boji patnje – reče mladić Alhemičaru jedne noći kad su posmatrali nebo bez meseca.
– Reci mu da je strah od patnje gori od same patnje. I da nikad nijedno srce nije patilo kada je krenulo u potragu za svojim snovima, jer svaki trenutak potrage jeste trenutak sretanja s Bogom i s Večnošću.
„Svaki trenutak potrage je trenutak susretanja“ – reče mladić svom srcu. „Dok sam tragao za svojim blagom, svi dani su bili svetli, jer sam znao da je svaki taj čas deo sna o potrazi. Tragajući za tim svojim blagom, na putu sam otkrio stvari koje ni u snu nisam sanjao da ću sresti, a sve to zahvaljujući hrabrosti s kojom sam pokušao da dosegnem stvari nedostižne pastirima.“
Onda je čitavo jedno popodne njegovo srce ostalo mirno. Tokom noći, mladić je mirno spavao, a kada se probudio njegovo srce je počelo da mu priča neke stvari iz Duše Sveta. Ispričalo mu je kako je sretan svaki čovjek koji nosi Boga u sebi. I da je sreću moguće naći i u zrnu pustinjskog peska, kao što mu je Alhemičar već rekao. Jer zrno peska je trenutak Stvaranja, a Vaseljeni su bile potrebne hiljade miliona godina da bi ga stvorila. „Svakog čoveka na kugli zemaljskoj čeka njegovo blago“, reče njegovo srce. Mi, srca, nemamo često običaj da govorimo o tom blagu, jer ljudi već više ne žele da ga pronađu. O njemu pričamo samo deci. Onda ostavljamo da život uputi svakoga smerom koji mu je odredila sudbina. Ali nažalost malobrojni su oni koji slede put koji im je obeležen, a to je put Lične Legende i sreće. Smatraju da je svet pun pretnji – i da zbog toga taj svet postaje opasan.
Zato mi, srca, počinjemo da govorimo sve tiše, ali nikada ne prestajemo. A potajno se nadamo da se naše reči čuju, jer ne želimo da ljudi pate zato što nisu sledili svoje srce.“
– A zašto srca ne kažu ljudima da treba da nastave da slede svoje snove? – upita mladić Alhemičara.
– Zato što bi u tom slučaju srce najviše patilo. A srca ne vole da pate.
Od tog dana mladić je shvatio svoje srce. Zatražio je da ga više nikad ne napušta. Zatražio je od njega da se stegne u grudima i da mu da znak za uzbunu kada se udalji od svojih snova. Mladić se zakleo da će uvek očekivati taj znak i da će ga slediti.
Te noći je sve ispričao Alhemičaru. I Alhemičar je shvatio da se mladićevo srce vratilo Duši Sveta.

Alhemicar, Paolo Koeljo