Novi naziv, dizajn… stara priča.

Već duže vreme, mnogi ljudi me mole da malo sredim i uredim ovo moje ćoše koje, popularno nazvano blog. Ovo mestašce koristio sam, i ubuduće ću koristiti da neke lepe misli i odlomke otrgnem od zaborava… da nekoga inspirišem… podsetim na nešto čega se vredi sećati.
Elem… potrudio sam se da barem malo ovo mestašce uredim, a njegova koncepcija neće se značajno menjati… Biče sitnijih promena, sa tehničke strane, u budućnosti, ali krupnih rezova neće.
Do nekog drugog vremena, kada možda budem imao više prilike da se posvetim pisanju.

Ljubav je kao i pobožnost

„Ljubav je kao i pobožnost, dolazi kasno. U dvadeset godina žena nije ni zaljubljena ni pobožna, sem kakve specijalne naklonosti, neke vrste urodene svetosti. Žena najcešce podleže ljubavi i strasti tek u doba kada je samoca više ne plaši. Strast je doista suva pustinja, zapaljena Tebaida. Strast je profani asketizam, isto tako težak kao i verski asketizam. Otuda su velike ljubavnice isto tako retke kao i velike pokajnice. Oni koji dobro poznaju život i svet, znaju da žene ne mecu rado na svoje nežne grudi kostretnu košulju istinske ljubavi.“

Anatol Frans, Crveni krin

Neke traže davola, pa pišu romane.

Avaj! Ljubav žena! Poznato je da je divna ali i strašna stvar; Jer, sve što imaju, stavljeno je na tu kartu,
I ako ona izgubi, život im ništa više ne može dati na dar osim loših imitacija prošlosti same,
I njihova je osveta zato kao skok tigra, smrtonosna, i brza, i teška; a opet, kako prave muke
Trpe one – udarce koje nanose osecaju i same.
One su u pravu; jer muškarac prema muškarcu tako cesto nepravedan,
Prema ženama je uvek takav; jedan jedini okov Sve žene ceka – a neverstvo im je jedini izlaz;
Naucene su da prikrivaju patnju uzdrhtalih srca Za svojim idolom, dok ih neki bogatiji pohotljivac
Ne kupi za brak – i šta im onda ostaje? Nezahvalni muž – a zatim neverni ljubavnik – Potom kindurenje, deca, molitve – i sve je svršeno.
Neke nadu ljubavnika, neke se propiju ili molitvama,
Jedne se predaju domacinstvu, druge raspusnom životu,
Neke pobegnu, ali samo jednu zamene za brigu drugu,
Pošto izgube prednosti cednog položaja, Teško da bilo šta može da im popravi situaciju.
Njihov položaj uvek je neprirodan, Svuda, od dosadne palate do prljave kolibe: Neke traže davola, pa pišu romane.

Lord Bajron iz „Don Žuana“

Od koje sam ja vrste?

Ponekad mi se ucini da mi beze pod nogama putevi i daljine. I kadgod mi se dogodi da dospem u daleko, i stanem nasred njega i mislim: konacno, evo me; ako podignem oci, vidim da svako najdalje ima svoje jos dalje.
Mozda je to i sreca. Mozda imam u sebi nesto duze od krajeva.
Mozda imam u sebi toliko mnogo sveta, da se nikada, nigde, nece moci zavrsiti.
Nije rec o zivotu, nego o njegovom dejstvu. Jer neke stvari se ne mogu saznati samo ocima. Postoje u meni mnoga, neverovatna cula. Cula vode i vazduha, metala, ikre, semenja,…
Oni koji me srecu, misle da ja to putujem. A ne putujem ja. To beskraj po meni hoda.
Od koje sam ja vrste?
Znam jednu novu igru. Zaustavim se naprasno i ne micem se satima. Pravim se kao da razmisljam i da u sebi rastem. Cinim to dosta uverljivo. Dok imitiram drvece, neko sa strane, neupucen, stvarno bi pomislio da sam pustio korenje.
Razlistavam se sluhom. Zagrljajima. Disanjem. Cak se i ptice prevare, pa mi slete u kosu i gnezde mi se na ramenu.
Pravim se da sam trom sanjar. Nespretan penjac. Spor saputnik. Pravim se da mi je tesko da se savijam preko belih ostrica realnog.
Pravim se da mi nedostaje hitrina iznenadnog skracivanja u tacku i produzetka u nedogled…
Ja ne upoznajem svet, vec ga samo prepoznajem. Ne idem da ga otkrivam, nego da ga se prisetim, kao nekakve svoje daleke uspomene.
Jer mnogo puta sam bio gde nisam jos koracao. I mnogo puta sam ziveo u onom sto jos ne poznajem. I mnogo puta sam grlio to sto ce tek biti oblici. Zato izgledam izgubljen i neprestano se osvrcem. A u sebi se smeskam. Jer, ako niste znali, svet je cudesna igracka.
Moze li se izgubiti neko u nekakvom vremenu i nekakvom prostoru, ako u sebi nosi sva vremena i prostore?…
Smeta mi krov da sanjam. Smeta mi nebo da verujem…

„Hodajuci na rukama“, Mika Antic

Naoko je u tom stavu sedela nepomicno.

Kad su njih dve na smenu u kupatilu oprale zube i povukle se u spavacu sobu, otpio sam malo bredndija, legao u krevet i redom se prisecao sta se sve desavalo tog dana od jutra do veceri. Dan mi se nekako oduzio. Unutrasnjost sobe i dalje je bila osvetljena belom mesecinom. U spavacoj sobi, u kojoj su bile usnule Reiko i Naoko, sve je bilo tiho, i osim povremenog skriputanja kreveta, nije se cuo nikakav zvuk. Malene geometrijske figure treperile su u tami mojih zatvorenih ociju, a u usima mi je odzvanjao odjek Reikine gitare, ali to je kratko potrajalo. Na oci mi je dolazio san i poneo me u topli mulj. Sanjao sam vrbe. Nizale su se s obe strane planinskog puta. Bilo ih je neverovatno mnogo. Duvao je jak vetar, ali njihove grane nisu ni zadrhtale. Kako to?- razmisljao sam, kad videh da na svakoj grani sede malene ptice. Uzeo sam prut i udario granu koja mi je bila nadohvat ruke. Hteo sam da oteram pticu da bi grane vrbe mogle da se zanjisu. Ali, ptice se nisu razletele. Pretvorile su se u metalne figure pticijeg oblika i popadale, tupo udarajuci u tlo.Kad sam otvorio oci imao sam utisak kao da i dalje sanjam taj san. Soba je bila ispunjena mekom belicastom mesecevom svetloscu. Mahinalno sam pregledao pod da na njemu ne pronadjem neku metalnu pticiju figuru, cega naravno nije bilo. U podnozju mog kreveta sedela je, medjutim Naoko i samo zurila kroz prozor. Podignutih nogu i brade spustene na kolena, poput nekog izgladnjelog siroceta. Potrazio sam svoj rucni sat pored uzglavlja da vidim koliko je sati , ali ga nije bilo tamo gde sam ga ostavio. Po mesecini sam zakljucio da bi moglo biti dva ili tri ujutru. Osetio sam da mi je grlo strahovito suvo, ali sam odlucio da ostanem tu miran i posmatram Naoko. Na sebi je imala istu onu plavu spavacicu, a kosa joj je sa jedne strane bila zakcena snalom u obliku leptira, dopustajuci mesecini da potpuno obasja njeno prelepo celo. Bas cudno, pomislio sam. Pre nego sto je otisla na spavanje, snalu je bila skinula sa kose.
Naoko je u tom stavu sedela nepomicno. Izgledala je poput neke nocne zivotinjice domamljene mesecinom. Ugao pod kojim su padali mesecevi zraci naglasavao je obrise njenih usana. Nadasve ranjive, pulsirale su jedva vidljivo u ritmu njenog srca ili toka njenih misli, kao da je mukle reci saputala nocnoj tami….

Haruki Murakami

Da vam kažem nešto o psima

Da vam kažem nešto o psima. Bilo je to jednog od onih dana na 40 stepeni Celzujusa dok sam oznojen, bolestan, delirican, mamuran, jurcao okolo. Zaustavio sam se kod neke male stambene zgrade ispred koje je, na plocniku, bilo sanduce. Otkljucao sam ga. Ni zvuka u blizini. Onda sam osetio kako mi se nešto zabija medju noge. Dobro me nataklo. Okrenuo sam se i video odraslog nemackog ovcara, njuške dopola zavucene u moje dupe. Jedan škljocaj i odoše mi jaja. Odlucih da ti ljudi ne dobiju poštu toga dana, a možda i nikad više. Covece, mislim stvarno je šljakao tim nosem. Njuš! Njuš! Njuš!

Vratio sam poštu u kožnu torbu i onda veoma polako napravio polukorak napred. Nos je pratio. Napravio sam još jedan polukorak drugom nogom. Nos je pratio. Onda sam polako, sasvim polako, napravio pun korak. Onda još jedan. Onda sam stao. Nos je bio napolju. A ovaj je stajao i gledao u mene. Možda nikad nije onjušio ništa slicno, a ja nisam znao šta da radim.

Tiho sam otišao.

Carls Bukovski ‚‚Post Office“

Borite se za svoj život !

Bicu iskren- nisam siguran da cak imamo i svoju sadašnjost. Izvesno je da stihijski idem kroz život, pa gde se zaustavim. Jedno je sigurno- nikad ne znam u kom cu smeru krenuti. Dozvoljavam da me emocije povuku, da me prosto uguraju u neke stvari o kojima ranije nisam razmišljao. Ponovicu svoju staru tezu: Sve moje pesme doživljene su više puta i odživljene. Znaci, u njima nema ama baš nikakvog foliranja. One su, pre svega, odraz mojih emocija. Rokenrol je moj nacin života. Moje pesmeto sam ja. One su odraz mojih životnih shvatanja i stremljenja. Motive za njih nalazim u realnim životnim surovostima, a tek ponekad dozvolim imaginarnim snovima da prošetaju kroz neki stih. I to ucinim tako da se imaginacija samo nazire, kao kroz maglu… Ja ne mogu da pevam o vanzemaljskoj ljubavi ako me bukvalno guše i razdiru ovozemaljski jadi. Evidentni su, što pritiska i ostale mlade, nedostatak slobodnog mišljenja, materijalna nemoc i sve što ide uz to. Danas, mladom coveku nije dozvoljeno da radi, jer nema slobodnih mesta, zapravo sva ta potencijalna mesta popunjena su nekim starim, dosadnim, olinjalim tipovima, koji ništa ne preduzimaju da se izvucemo iz blata u koje smo se zaglibili. To opet znaci da je mladima, željnim znanja i progresa, sve uskraceno. A najviše životne radosti! U ovom trenutku, mi mladi nemamo buducnosti… Stojimo na rubu neke razjapljene provalije, koja sa nestrpljenjem ceka da nas proguta. A iznad nas, razbuktala se vulkanska lava koja pocinje da curi, rasteže se po nama- narodu. Šta bi mi sad mogli da uradimo? Ne znam ni sam, cini mi se da smo stisnuti- ne možemo ni korak nazad, ali ni korak napred… Mladima su vezane ruke- moraju da se prilagodavaju i iznad svega trpe život… Ako je sve ovako kako sam rekao- a jeste- onda ja tu nikad necu moci da vidim ni jedan zracak slobode. Nama jedino ostaje da se pokrijemo nekim neprobojnim oklopima i protrcimo kroz životni špalir u kome nas, sa svih strana, nemilice udaraju i lupaju! A mi trcimo i grabimo napred, da bismo došli do kraja životne staze. Tada smo beskoisni i sebi i društvu. To je kraj… Prilagodavanje društvu može da bude pozitivna osobina, ali to je samo danak životu. Ukoliko se prilagodavaš necemu što ne želiš, onda suzbijaš svoju licnost. U tom smislu, ta prilagodljivost postaje, pre svega, morbidna i negativna. Šta na kraju biva- od mladog i perspektivnog coveka stvara se krajnje beskorisni tip… Borite se za svoju licnu slobodu, ne dozvolite da vas neki lažni srebrnjaci i krivo opravdane norme uguše…
Borite se za svoj život !

Milan Mladenovic

Mi nekako nabasamo jedni na druge

Ponekad ne mogu da odredim granice između sebe i ljudi koje volim: gde završavam ja, a gde počinju oni. Kao da smo svi mi jedno, kao da smo isti – ista duša, želja koja traži nešto…zajedničko svima nama.
Svi smo u istom čamcu. A opet, svi smo različiti i posebni, izrazito individualni.
Postoji jedna posebna, retka vrsta ljudi koje ja zovem moji ljudi. To su ljudi koje puštam u svoj prostor, u sebe. Svi moji ljudi su u nečemu isti:
Njihovo traženje je stvaralačko. Oni ne ruše, već nešto grade. Ne žele da vladaju, jer vladanje gubi sjaj u očima,…
Moji ljudi imaju isto osećanje života. Nije više bitno kako ćemo nazvati naše odnose i koji će oblik oni imati. Forme naših odnosa se mogu menjati, ali to osećanje povezanosti nečim iznad nas, većim od nas, što nas zove i spaja, ostaje.
Mi nekako nabasamo jedni na druge i naše se sudbine pomešaju zauvek, čak i ako nismo zajedno.Kao da smo neke boje koje se lako mešaju međusobno, a mnogo teže sa drugom vrstom. Boje koje se rastvaraju pomoću svetla…

Biti jedno – Nebojša Jovanović

Serbs, Muslims, Croats join in love for singer

Ne gledam i ne slušam snimke svojih nastupa…
Definitivno o sebi imam bolje mišljenje od bilo bilo koje do sad napravljene trake… Izmontiram u secanju neke sekvence, isecem kilometre materijala, utišam greške, pojacam aplauze, baš me briga…
Samo mi još treba da pocnem i u sebe da se razocaravam? Ionako jedva postižem… Ukratko, bolje da ni o Tom Koncertu ne pricam suviše. Nisam baš najobjektivniji. Uvek mi zapadne da gledam na potpuno suprotnu stranu od publike…
Washington Post je, na primer, pricu o tih 285 extraordinary minutes objavio pod naslovom Serbs, Muslims, Croats join in love for singer, a Politika Ekspres se zadovoljila pljuvackim pismom Revoltiranog citaoca Igrom Slucaja Zaposlenog U Redakciji, naslovljenog sa Pretera ga, majstore, ili tako nešto?
Svako to vidi iz svog ugla. Neko iz oštrog, neko iz krajnje tupog, a iz pravog ugla stvari posmatra retko ko, pa nemam puno razloga da se nadam kako sam baš ja jedan od tih genijalaca?
Ponekad se naprosto osecam kao stari ofucani gladijator, ne samo zbog Arene i borbe za život, i ne samo zbog laskavog strahopoštovanja koje moji ožiljci izazivaju i kod Onih Koji Me Ne Vole, nego i zbog Blazirane Rulje, i zbog njene sve groznicavije i sve ociglednije želje da me vec jednom vidi poraženog…
Znam, nije sve tako crno. Ali otrovno bilje je jarko. I covek je proklet da ga na livadi prvog opazi… Put U Sarajevo izazvao je prvorazrednu medijsku pozornost, i, kako to vec biva, Trecerazredni su se brže bolje ocešali o to, pokušavajuci da sebi pridaju barem drugorazredni znacaj…
Maskota bi mogao biti takozvani Mladi Glumac koji se prvi uspravio u loži i okrenuo palac nadole? Neki su mi objašnjavali da živi u Sloveniji, a da je pre živeo u Bosni, neki su znali cak i u kojim je sve filmovima igrao, no, njegovog imena svejedno niko nije mogao da se seti? Malo mi je to kilavo?
Kao ono u kvizu, kad se na igri asocijacija otvore sve cetiri vertikalne kolone, ali niko ne zna konacno rešenje. Mladi Glumac Koji Je Opleo Balaševica? Ah, Taj žiri? Možemo li uvažiti ovaj odgovor?
Neka ih samo…
Biti protiv Ovog Nevernika momentalno je komercijalnije nego napraviti hit, posebno onima koji hit nikad i nisu napravili. Junaci Viktora Igoa, koji teškom mukom napune sobu gostima za svoj rodendan, sad su jako zabrinuti kako ce puniti Skenderiju posle tih besplatnih nastupa? Potparoli izvikuju parole. Glumci glume na vlastite tekstove, što im i nije neki repertoar, a pokršteni menadžeri dospevaju do toliko sanjanih prvih stranica štampe tek postavivši krucijalno pitanje ko stoji iza Njega, sa upitnikom i par usklicnika? Ko stoji Iza?
Pa, Vatikan, jasno. KGB. Fundamentalisti. Coca-cola. Komunisti. Tito. CIA. I Masoni… Uhodana ekipa…
Mada mi se cini da je problem u stvari u Onima Koji Stoje Ispred Mene?
A to su Ljudi…
Na hiljade njih…
Izdaleka, kroz nišan snajpera ponekom bi se možda ucinilo da su to pre Muslimani, Srbi ili Hrvati, ali ja sam im prišao prsa u prsa, dobro sam ih video, i verujte mi na rec…
To su samo Ljudi…
Ništa strašno…

Djordje Balasevic

I samo postoji taj trenutak

Kada covek dublje zagleda u dusu sveta lako shvati da na svetu uvek postoji jedna osoba koja ceka onu drugu,bilo to nasred neke pustinje ili nasred nekog velikog grada…
I kada se te osobe sretnu i njihovi pogledi se ukrste,sva proslost i sva buducnost gube svaki znacaj…i samo postoji taj trenutak…

Paulo Koeljo – Alhemicar

Mi stupamo u svet bez prethodne najave

Mi stupamo u svet bez prethodne najave, manifestujemo se pre nego što postanemo svesni manifestovanja.
Postoji prvobitno sopstvo, ili, ako vam se tako više dopada, prvobitna duša.
Možda je, kao što je Gete sugerisao, duša pozorište u kojem se Priroda pokazuje, jedino takvo pozorište koje ona ima. A u tome ima smisla kada pokušate da objasnite neke vrste strasnog posmatranja – posmatranja rodaka, na primer.
Kada bi to bilo tek posmatranje u uobicajenom smislu reci, cemu bi ono vredelo? Ali ako je izraženo recima :“Kakav je Covek, tako vidi. Kako je Oko uobliceno, takve su njegove moci“, to je vec druga stvar.
Kada sam (…) pomislio šta bi bestelesno oko Vilijema Blejka negde iznad nas moglo da vidi, prizivao sam svoju fundamentalnu perspektivu, perspektivu osobe koja prihvata iskrivljenost u obicnom nacinu gledanja, ali koja nikad nije izgubila obicaj da sva istinski znacajna posmatranja pripisuje onom prvobitnom sopstvu ili duši.

Saul Bellow

Nove lampe za stare

Sedim…
Pokusavam da se setim sta se za ovih 360+ dana desilo…
Mnogo podeljenih emocija…
Izgubio sam nekoliko dragih ljudi…
Upoznao nekoliko predivnih da zalece bol…
Ocuvao i produbio prijateljstva…
Na profesionalnom planu vrlo lepo napravio…
Presao u supertesku kategoriju kada je borba za bolje sutra u pitanju…
Video i cuo neke vazne ljude nakon mnogo vremena…
Poceo da se ozbiljnije rvem sa birokratijom…
Shvatio da mi se umece pripovedanja primecuje samo u tragovima… Nekad bilo, sad se spominjalo…

Ova 2007. nije bila tako losa…
Ipak, 2008. mora biti bolja…
Na meni ostaje da uradim sve sto mogu da to i bude tako…

Krecemo veceras, pa dokle stignemo…

Hvala dragi prijatelji i kolege za sve lepe trenutke u prosloj godini…
I kada sve prodje, takve stvari cu pamtiti…