Odrasli su zbilja sasvim neobicni

Na cetvrtoj planeti ziveo je poslovan covek. Taj je bio toliko zauzet da cak ni glavu nije podigao kada je mali princ stigao.
-Dobar dan, rece mu ovaj. Vasa cigareta se ugasila.
-Tri i dva su pet. Pet i sedam su dvanaest. Dvanaest i tri petnaest. Dobar dan. Petnaest i sedam su dvadeset dva. Dvadeset i dva i sest dvadeset osam. Nemam vremena da je ponovo zapalim. Dvadeset i sest i pet su trideset i jedan. Uf! To dakle cini pet stotina jedan milion sest stotina dvadeset i dve hiljade sedam stotina trideset i jedan.
-Pet stotina miliona cega?
-Sta? jos uvek si tu? Pet stotina jedan milion… ne znam vise… Imam toliko posla! Ja sam ozbiljan covek i ne bavim se budalastinama. Dva i pet su sedam…
-Pet stotina jedan milion cega? ponovi mali princ koji nikada u svom zivotu nije odustajao od pitanja koje bi jednom postavio.
Poslovni covek dize glavu:
-Za pedeset cetiri godine koliko stanujem na ovoj planeti, uznemirili su me samo tri puta. Prvi put je to bilo pre dvadeset dve godine, kad je neki gundelj pao bogzna otkuda. Pravio je strasnu buku i ja sam cetiri puta pogresio u sabiranju. Drugi put je to bilo pre jedanaest godina, kada sam oboleo od reume. Nedovoljno se krecem. Nemam vremena da tumaram. Ja sam ozbiljan covek. Treci put… eto sada! Rekao sam dakle pet stotina jedan milion…
-Milion cega?
Poslovni covek najzad shvati da nema nade da ce ga ostaviti na miru:
-Miliona tih stvarcica koje se ponekad vide na nebu.
-Musica?
-Ma ne, stvarcica koje blistaju.
-Pcela?
-Ama ne. Zlatnih stvarcica nad kojima sanjare dangube. Ali ja sam ozbiljan covek! Ja nemam vremena za sanjarenje.
-Ah! Zvezda?
-Da, tako je. Zvezda.
-I, sta ti radis sa pet stotina miliona zvezda?
-Pet stotina jedan milion sest stotina dvadeset dve hiljade sedam stotina trideset i jedan. Ja sam ozbiljan covek, i tacan.
-I sta radis s tim zvezdama?
-Sta radim sa njima?
-Da.
-Nista. One su moje.
-Zvezde su tvoje?
-Da.
-Ali ja sam vec video jednog kralja koji…
-Kraljevi nemaju svojine. Oni „vladaju“ nad necim. A to je velika razlika.
-Cemu ti to sluzi sto su zvezde tvoje?
-To me cini bogatim.
-A cemu ti sluzi sto si bogat?
-Da kupim druge zvezde, ako ih neko pronadje.
„Ovaj ovde, rece u sebi mali princ, rasuduje pomalo kao pijanica.“
Medutim, on mu postavi jos neka pitanja:
-Kako zvezde mogu biti necije?
-Pa cije su one? odgovori mrzovoljno poslovni covek.
-Ne znam. Nicije.
-Onda su moje, posto sam ja prvi na njih pomislio.
-Zar je to dovoljno?
-Naravno. Kad nadjes dijamant koji nije niciji, on je tvoj. Kad pronades ostrvo koje nije nicije, ono je tvoje. Kad ti nesto prvom padne na pamet, ti svoju misao patentiras: ona je tvoja. A ja, ja sam prisvojio zvezde zato sto nikome pre mene nije palo na pamet da ih prisvoji.
-To je istina, rece mali princ. I sta radis s njima?
-Upravljam. Brojim ih i prebrojavam, rece poslovni covek. To je tesko. Ali ja sam ozbiljan covek!
Mali princ jos nije bio zadovoljan.
-Ali ako ja imam sal, mogu ga staviti oko vrata i odneti ga. Ako imam cvet, mogu ga uzbrati i odneti. A ti ne mozes da uzaberes zvezde.
-Ne, ali mogu da ih stavim u banku.
-Sta to znaci?
-Znaci da napisem na parcetu hartije broj mojih zvezda. Zatim tu hartiju zakljucam u fioku.
-I to je sve?
-To je dovoljno!
-To je zanimljivo, pomisli mali princ. To je cak pesnicki. Ali to nije sasvim ozbiljno.
Mali princ je o ozbiljnim stvarim mislio sasvim drukcije nego odrasle osobe.
-Ja, rece on jos, imam ruzu koji svakog dana zalivam. Imam i tri vulkana koje cistim jedanput nedeljno. Jer cistim i onaj ugaseni. Nikad se ne zna. I za moje vulkane i za moju ruzu je korisno sto ih ja posedujem. Ali ti nisi koristan zvezdama…
Poslovni covek otvori usta, ali nije imao sta da odgovori, i mali princ ode.
„Odrasli su zbilja sasvim neobicni“, rece jednostavno mali princ u sebi dok je putovao.

Mali Princ
Antoine de Saint-Exupéry

Zlostavljanje

To je bilo ono sto je on trazio, zbog cega je i usao u godine a nije se ozenio, i sto je sada mogao sebi da dopusti: lepa, krupna, cedna i poslusna devojka. Utoliko bolje sto je sirota. Uzeti sirotu a vrednu devojku u kucu – znaci osecati svakog dana jos jedno zadovoljstvo vise od svog tesko stecenog blagostanja, i svakim danom ga pomalo uvecavati. Jer sticanje jeste, doduse, bezanje od sirotinje; ali da nema siromaha, kako bi se mogla meriti vrednost i ceniti uspeh onih koji steknu? A sto se tice lepote, te snazne i trajne lepote koju je gazda Andrije smatrao drugim bogatsvom i do koje mu je bilo mnogo, mnogo stalo – lepota je stvar koja nice i raste tamo gde slucajno padne, kod siromaha kao i kod bogatih. Samo sto bogatstvo privlaci sebi i lepotu siromaha, kao sto hladni predeli vuku topal vazduh.
Sad je mogao o prazniku da proseta sa belolikom, cutljivom, dobro odevenom, svojom zenom, da je izvede u pozoriste, u bioskop ili na neku slavu. Sad je on o zeni mogao da govori pred ljudima slobodno, otvoreno i sa ponosom, umesto sa stidom i snebivanjem.
(„Idem ja, tako, neki dan sa zenom…“, „Kazem zeni: prodji me se zeno, bogati… ) Oni koji su ga slusali, kako izgovara ove bezazlene i svakidasnje fraze, nisu izvesno mogli ni da pomisle kakva se slast u njim krila i kako je ta rec „zena“ bila u njegovom govoru dobrodosla postapalica koja mu je dotad toliko nedostajala.
Sad je mogao sam sebi da kaze jos mnogo vise nego sto ljudima moze i sme da kaze. Mogao je u tami da polozi obe ruke na cvrsto toplo telo zaspale zene, da ih polozi ma gde, tamo gde slucajno padnu, i da kaze sam sebi: „Sve je ovo moje, od kose pa do noznih pristiju, moje i nicije vise!“ Od tog osecanja srece sire se dimenzije sopstvene licnosti u beskraj. Slatko je biti budan zbog toga osecanja i slatko zaspati uljuljkan njim.

Zlostavljanje – Ivo Andric

O mrznji

Covek ne mrzi drugog coveka nego samo ako ga se boji, i zato mrznja i strah idu naporedo. Ako se covek, naprotiv, ne boji svog protivnika, onda ga i ne mrzi, nego ga prezire. Stoga su ljudi koji puno mrze uopste strasljivci, i imaju zensku cud i osetljivost…
Mrznja zaslepljuje i najpametnijeg, tako da ovaj obnevidi za sve vrline koje bi mogao imati njegov protivnik; a ovo znaci unizenje koliko za srce toliko i za razum onog koji mrzi. Smatrajuci opasnim i najbezazlenijeg, on smatra najgorim i najnevinijeg. Mrznja tako izopaci i najsiri um, poremeti i najbolje obrazovanje, i iskvari i najcistije srce, da unese nered u celu covekovu prirodu. Zbog ovog mrznja napravi
nekog nemogucim u drustvu, a nesnosnim cak i u njegovoj sopstvenoj kuci.
Mrznja, dakle, najpre pogadja onog koji je nosi.

Ima strasljivaca koji u mrznji prema nekom coveku omrznu i njegovu porodicu, i njegov narod, i njegov grad, i njegovu zemlju, i njegovog psa pred kucom. A kako mrznja raste utoliko vise raste strah iz kojeg je ponikla, covek najzad pocne da zivi u borbi sa prividjenjima. Sto je covek silniji po svom drustvenom polozaju, njegove mrznje bivaju sve mnogobrojnije, a za drugi svet sve opasnije. Kako uplasen covek veruje da je sam sebi nedovoljan, on u strahu i mrznji pocini prestupe ili zlocine koje inace nikad ne bi pocinio da nije mrzeo.

Drukciji od drugih ljudi moze biti covek po boji koze, kose, ociju, stasa, obima, ali sve ovo ukupno malo znaci. Pravi „drukciji covek“ moze biti razlican od opsteg tipa pre svega po obrazovanju, a narocito po vaspitanju, sto znaci po navikama i ukusima. A ovo je zatim pravi antipod. Pogledajte koje ste ljude u svom zivotu mrzeli, i vi cete videti da nikog niste mrzeli zbog njegovih vrlina ili njegovih mana, nego, najvise zato sto je bio drukcije izgradjen nego li vi ili vasi najblizi. Ako ovde nije mrznja ponikla direktno iz necijeg straha pred jacim, ona je ponikla pravo iz neizvesnosti o necijim sklonostima, i iz nerazgovetnosti necije prirode, a to je uvek izvesna nesigurnosti koja moze da postane i strahom. Zato ponova tvrdimo da mrznja potice pre svega iz straha.

Jutra sa Leutara
Jovan Ducic

Bez hljeba narod moze ostati, bez vlasti nece.

Postoje tri velike strasti. Alkohol, kocka i vlast.Od prve dvije ljudi se mogu izleciti, od trece nikako. Vlast je najteži porok. Zbog nje se ubija, zbog nje se gine, zbog nje se gubi ljudski lik. Neodoljiva je. Kao carobni kamen, jer pribavlja moc. Ona je duh iz Aladinove lampe, koji služi svakoj budali, koja ga drži. Odvojeni ne predstavljaju ništa, zajedno kao kob su ovog svijeta. Poštene i mudre vlasti nema, jer je želja za moci bezgranicna. Covjeka na vlasti podsticu kukavice, bodre laskavci, podržavaju lupeži, i njegova predstava o sebi uvek je lepša nego istina. Sve ljude smatra glupim, jer kriju pred njim svoje pravo mišljenje, a sebi prisvaja pravo da sve zna. I ljudi to prihvataju. Niko na vlasti nije pametan, jer i pametni brzo izgube razbor, i niko trpeljiv, jer mrze promjenu. Odmah stvaraju vjecne zakone, vjecna nacela, vjecno ustrojstvo i vežuci vlast uz Boga, ucvršcuju svoju moc. I niko ih ne bi oborio. ako ne postanu smetnja i pretnja drugim mocnicima. Ruše ih uvjek na isti nacin, objašnjavajuci to nasiljem prema narodu, a svi su nasilnici, izdajom prema vladaru, a nikom to ni na um nepada. I nikoga to nije urazumilo, svi srljaju na vlast kao nocni leptir na plamen svijece.
Bez hljeba narod može ostati, bez vlasti nece.

Meša Selimovic
Tvrdjava

Te noci sam joj ocutao najlepše reci koje znam…

Jednom je rekla da bi sve dala da cuje to što ocutim, i otkrio sam joj tajnu o starom drvetu koje raste na nicijoj zemlji izmedju devet salaša, u fantazmagoricnoj oazi koja se u Sahari zita prividja samo onda kada se to njoj prohte, tako da ni najprefriganijim geometrima nikad nije opšlo za rukom da je osvoje svojim instrumentima…
I tako, obicno u nekoj vedroj noci, roj Neizgovorenih Reci nepovratno odbegne iz košnice misli i u potrazi za novim mestom sumanuto pokušava da otkrije precicu do najblizih zvezda, ali zna se, još niko sem prevejane skitnice Pogleda nije uspeo da dospe do Tamo…
I onda, pred zoru, kad posustalo krenu da se stropoštavaju, Vetar probere najlepše, podmetne pod njih svoje paperjaste uvojke, kao jastucice, i nezno povuce finu cetku te velike krošnje kroz svoje kose…
I Neizgovorene Reci ostaju da trepere u lišcu starog drveta zauvek, rekoh joj, kao miris tvoje kose na mom cešljicu od jantara…
„Zauvek?“, pitala je uplašeno…
O, ne, ispravih se, izvini, zaboravio sam da „zauvek“ ne postoji…
Jednog dana, dakako, strovalice se i to stablo, oprljice ga Oluja šenluceci gromovima nad ravnicom, složice se kao kula od karata pod teretom Neizgovorenih Reci, ili polegnuti tiho i neprimetno, kao kazaljke na tri i petnaest, ko ce ga znati?
Ali naici ce cerga tog leta, i to ne Meckari ili Dzambasi, ni Gatari ni Korpari, nego Veseli Sviraci Tuznih Ociju, praceni crnim kosovima iz visokih Prekodonskih stepa, i još izdaleka, uspravivši se u sedlu, primetice u gustoj travi narocitu racvastu granu boje majskog sumraka, od koje bi se mogla izdeljati odlicna viola?
I, više nego dovoljno godina kasnije, mozda necija, mozda proseda, mozda bez ikoga, ti ceš ugledati belog leptira na jorgovanu, i širom otvoriti prozore mameci ga da ti sobu opraši polenom i prolecem. A ulicom ce prolaziti mali Cigan sa violom, videceš samo drozdovo pero na šeširu kako promice za šimširom, i zacuceš Neku Staru Dobru Nepoznatu Pesmu, koju prvi put slušaš, a godinama je znaš…
I zaplakaceš, istog casa…
I najzad shvatiti kako sam te voleo…

Jedan od onih zivota
Djole Balasevic

Today was yesterday’s tomorrow

Do kraja mog života dva me dana nikada više nece brinuti.
Prvi dan je juce, sa svim svojim greškama i suzama, lažima i porazima. Juce je prošlo i zauvek izmaklo mojoj kontroli.
Drugi dan je sutra, sa svojim zamkama i pretnjama, opasnostima i tajnama. Dok sunce opet ne bude izašlo, nemam udela u sutrašnjem danu, jer nije se još ni rodio.
Uz Božju pomoc, ovaj današnji dan mogu da savladam ako na to koncentrišem sav svoj trud i energiju! Samo ukoliko mu dodam teret ove dve zastrašujuce vecnosti,juce i sutra, postoji mogucnost da pokleknem pod njihovim opterecenjem. Nikada više! Ovo je moj dan! Moj jedini dan! Samo on postoji! Ostatak mog života tece danas i ja sam rešen da svaki sat ovoga dana provedem na sledeci nacin…
Do kraja mog života ovog tako izuzetnog dana, pomozi mi, Gospode…
– da obratim pažnju na mudre savete Isusove, Konfucijeve i Zoroastrove (Zaratustrine) i da se prema svakome koga sretnem, prijatelju ili nepri jatelju, strancu ili clanu porodice, ponašam onako kako bih želeo da se on prema meni ponaša;
– da vodim racuna o svojim recima i svojoj cudi, da se cuvam nerazboritih trenutaka u kojima bih da zakeram ili vredam;
– da sve koje susrecem pozdravljam nasmejan, a ne namršten, uz tople reci ohrabrenja umesto oholosti ili, još gore, cutnje;
– da budem saosecajan i pažljiv prema tugama i borbama drugih, shvatajuci da postoje skriveni jadi u svacijem životu, ma koliko uzvišen ili ponizan bio;
– da što pre budem dobar sa svima, imajuci uvek na umu da je život prekratak da bismo ga trošili na osvetoljubivost ili zlobu, da se prebrzo završava da bismo imali vremena da budemo sitnicavi ili neljubazni.
– Do kraja mog života ovog tako izuzetnog dana, pomozi mi, Gospode…
– da neprestano podsecam sebe da cu više klipova kukuruza požnjeti u jesen, što više zrna budem posejao uprolece;
– da shvatim da me život uvek nagraduje pod uslovima koje sam postavljam, i ako nikada ne uradim ili ne isporucim više od onoga za šta sam placen, nikada necu ni imati razloga da ocekujem nešto preko toga;
– da uvek dam od sebe više nego što se od mene ocekuje, na poslu, u igri ili kod kuce;
– da radim sa poletom i ljubavlju, ma o kakvom zadatku da je rec, shvatajuci da nikada necu moci da spoznam pravu srecu ukoliko je ne budem pronašao i u svom poslu;
– da istrajem u onome što radim, cak i onda kada drugi prestanu da se trude, jer sada znam da me andeo srece i cup zlata cekaju tek na kraju one dodatne milje koja još uvek leži preda mnom.
Do kraja mog života ovog tako izuzetnog dana, pomozi mi, Gospode…
– da postavim sebi ciljeve koje treba da po stignem do kraja današnjeg dana, jer sada znam da me besciljno plutanje od casa do casa vodi samo jednom odredištu, luci nesrece;
– da shvatim da nijedan put do uspeha nije previše dug ako napredujem hrabro i bez nepotrebne žurbe, kao i da nijedna pocast nije tako udaljena ako se za nju strpljivo i na vreme pripremim;
– da nikada ne gubim veru u svetlije sutra, jer znam da ce me neko izvesno cuti ako budem na kapiju kucao dovoljno dugo i dovoljno jako;
– da uvek iznova podsecam sebe da uspeh uvek ima svoju cenu, i da uvek moram dobro da odmerim da li su radost i nagrade koje mi on donosi vredni dragocenog dela mog života koji moram da uložim da bih ga postigao;
– da se grcevito držim svojih snova i planova za lepšu buducnost, jer ako ih se odreknem, možda cu i dalje postojati, ali to više nece biti život.
Do kraja moga života ovog tako izuzetnog dana, pomozi mi, Gospode…
– da stremim ispunjenju onog najboljeg u sebi, znajuci da nemam nikakvu obavezu da se obogatim ili postanem veoma uspešan, vec samo obavezu da dam ono najviše i najbolje od sebe;
– da ne podležem strahu od neuspeha, jer cu tada gledati ka ciljevima koje još nisam postigao, a ne dole, na zamke koje mi stalno prele;
– da prigrlim zlu kob kao prijatelja od koga cu da naucim znatno više nego od niza stalnih uspeha i srecne sudbine;
– da se podsetim da su promašaji, cak i kada mi se dese, samo putokazi prema uspehu, jer sve što je lažno odvešce me u potragu za istinitim, a svako iskustvo ukazace mi na neku grešku, koju cu kasnije pažljivo izbegavati;
– da se radujem onome što imam, ma kako malo to bilo, uvek se prisecajuci one price koju sam cesto cuo, o coveku koji je bio nesrecan zato što nije imao cipele, sve dok nije sreo coveka koji nije imao noge.
Do kraja mog života ovog tako izuzetnog dana, pomozi mi, Gospode…
– da prihvatim sebe onakvog kakav jesam, ne dozvolivši nikada svojoj savesti ili osecanju dužnosti da me primora da živim po obrascu koji su drugi napravili za svoju dobrobit;
– da shvatim da nikada ne smem sopstvenu vrednost da merim necijim pohvalama ili ljubavlju, jer moja istinska vrednost najviše zavisi od toga šta sam prema sebi osecam i koliko sam ukljucen u svet oko sebe;
– da odolim iskušenju da nadmašim tuda dostignuca, jer ta pateticna, pa ipak uobicajena težnja nije ništa više do znak nesigurnosti i slabosti, a ja nikada necu biti svoj ako dopustim drugima da odreduju moje standarde;
– da u sve svoje postupke, u radu i igri, neprestano unosim varnice entuzijazma, tako da moje uzbudenje i revnost pri bilo cemu što radim, savladaju svaku teškocu, koja bi u protivnom usporila moje napredovanje;
– da se uvek podsecam da moram da uložim vreme i energiju u povecanje sopstvene vrednosti, jer samo budale stoje zaludne, cekajuci da im uspeh sam dode, a ja sada znam da jedina šansa da se dode do vrha leži u tome da se prvo iskopa rupa.
Do kraja mog života ovog tako izuzetnog dana, molim Te, pomozi mi, Gospode…
– da drugima cinim ono što bih želeo da oni cine meni, da u svakom casu od sebe dajem više nego što se ocekuje, da postavim sebi ciljeve i da se držim svojih snova, da tražim dobro u svakom zlu koje me snade, da sve svoje dužnosti izvršavam s poletom i ljubavlju i da, više od svega, budem svoj.
Pomozi mi, molim Te, da postignem ove ciljeve, moj izuzetni prijatelju, da bih mogao da postanem dobar staretinar, da u Tvoje ime radim sa obnovljenom snagom i mudrošcu, spasavajuci druge kao što si Ti spasio mene. I, iznad svega, molim Te, ostani uz mene ce log ovog dana…

Og Magdino, Povratak staretinara

Ja sam covek fini suptilan, mog te ubijem na mestu ovde

Radovan III:  Ej, Radovane, Radovane, sam si sebi najveci neprijatelj. Veceg neprijatelja od samog sebe nisi imao. Ceo zivot si radio sebi o glavi. Niko te nije mogao bolje upropastiti, nego sto si sam sebe… Sta ti je, Radovane, falilo u Zavicaju? Sta te je i ko te je i kad te je natero da dodjes ovamo i da godine ostavljas kao poslednji bednik. A bio si covek… Sad si jadan, cemeran i upadljivo glup.
Rumenka:      Jesi.
Radovan III:  I nikad vece budale svet nije video…
Rumenka:      Da.
Radovan III:  … i nece videti.
Rumenka:      Nece.
Radovan III:  I najbolje bi bilo da si oduvek lajao, jer nisi i nema izgleda da budes covek. Psi ulicari su vise postovani nego ti.
Rumenka: Kudikamo!
Radovan III:  I lepse je cuti za kugu, nego za tebe.
Rumenka: Vala jeste!
Radovan III:  (Tresne zeni samar.) Samo te slusam kako me vredjas! Samo te slusam i pitam se: „Dokle ce, sunce joj njeno?!“ Ne bi ti stala, da sam ja nastavio jos deset godina!

Radovan III:  Spakovace stvari Radovan i vratice se u Zavicaj. Sad tamo reka mirise, a ovde… nigde vazduha, samo cadj, dim, gar. Tamo slavuj budi narod, a ovde budilnik… Pticu nisam video dvadeset godina… Kad bi Bog pozeleo da skuci kucicu na zemlji, on bi je podigao u mom Zavicaju. Eh, tamo sad…
Rumenka: Tamo sad zaudaraju svinjci, blato je do kolena i seljaci se bodu nozevima.
Radovan III:  Slusaj Rumenka: mene vredjaj, ali – Zavicaj mi ne diraj! Za Zavicaj sam u stanju da ubijem bez razmisljanja… Da sam ja vlast, kao sto sam nekad bio, ja bih ljudima koji zive u ovakvim gradovima, priznavao duple godine zivota.
Rumenka:  I opet bi te ljudi penzionisali. Nesposobnjakovicu. I poslednja budala je napravila karijeru, samo si ti ostao bednik…
Radovan III: Znas, kad ti ja udarim trideset samara po ocima i ustima i usima i… Rumenka, nemoj da me teras na dugogodisnju robiju. Nemoj da mi se ime vuce po novinama.
Rumenka: Udari me ako smes. Probaj? Znas li sta mi je rekla Katica pred put u Bec: „Mama, ako te pipne, neka odmah emigrira!“

 

Radovan III: Kad sam govorio: Rumenka, nemoj im dozvoliti ni minut slobodnog vremena, odmah ce pod nekog leci, ti si se smejala. I umesto da su svirale klavir i ucile priznate jezike, pa se udale za inostrance, da i mi imamo neke vajde od belog sveta – jedna vozi interkontinentalnu hladnjacu, a druga stomak. Eto ti!
Rumenka: A kad sam ja govorila: nemoj s ledja, bice zensko, ti si se kikotao…
Radovan III, Dusko Kovacevic u izvodjenju Zorana Radmilovica

Umece malih koraka

Ne molim te, Gospode, za čuda i viđenja, nego za snagu u svakodnevnom životu. Nauči me umeću malih koraka. Učini me sigurnim u razdvajanju vremena. Obdari me osetljivošću da odredim šta je veoma, a šta manje važno.
Molim te za razum da odredim suzdržanost i meru, da kroz život ne klizim, već da razumno određujem dnevni raspored, da primetim svetlost i vrhunce, da nađem vremena za lepotu, umetnost i kulturu.
Dozvoli mi da spoznam da snovi o prošlosti i budućnosti ne vode daleko. Pomozi mi da dobro delujem neposredno, da sadašnji trenutak prepoznam kao najvažniji.
Sačuvaj me naivnog stava da u životu mora sve dobro proteći. Obdari me treznom spoznajom da su teškoće, neuspesi i udarci stalni pratioci života – uz koje rastemo i sazrevamo.
Podseti me da srce često zamućuje razum. U pravom mi trenutku pošalji prijatelje koji ce mi strpljivo reći istinu.
Uvek ću Tebi i ljudima pustiti da mi govore. Istinu ne možemo reći sami sebi, ona nam biva kazivana. Ti znaš koliko nam treba prijateljstvo. Daj mi da budem dorastao tom najlepšem, najzahtevnijem i najosetljivijem daru.
Daj mi dovoljno mašte da u pravom trenutku, na pravu adresu uputim paketić dobrote uz popratno pismo ili bez njega.
Stvori od mene coveka koji će brazditi duboko poput broda, kako bi dotakao i one koji su “ispod”.
Oslobodi me straha da propuštam život. Ne daj mi ono što želim, već ono što mi treba.
Nauči me umeću malih koraka.

Antoine de Saint-Exupéry
(Umijece malih koraka)

Ustav i prava gradjana

„Vaše čuveno poštenje, uvijek ste bili puni tih sranja o poštenju. Vi gospodine kapetane, jer ti misliš da je jedina kuća, koju smo mi njima zapalili ili oni nama zpalili, pošteno zarađena, jeste kurac moj! Da je pošteno zarađena ne bi ih tako lako palili jedni drugima. Dok vam je ćopavi Zagorac trpao u dupe američke dolare znali ste da kenjate o bratstvu i jedinstvu da se smješkate jedni drugima. A onda je došlo vrijeme da svodite račune. Nema problema, samo što ih niste ranije svodili, nego ste se 50 godina izdrkavali ovdje, 50 godina karali najbolje pičke, vozali najbolja auta, a sad kad vam se kita više ne diže, e hajde sad malo da se bavimo poštenjem. E pa iskenjam se ja na svo vaše poštenje i na svu tu vašu poštenu generaciju“

Nikola Kojo
Lepa Sela – Lepo gore

Posoljeni zrak i razlivena tinta*

Ovaj blog pocinjem jer neke stvari treba sacuvati u zasebnoj fioci…
Pocinjem jer sam nekim ljudima obecao da cu to uciniti, a ja ne bih bio ja, kada to obecanje ne bih ispunio.
Realne su sanse da ovo nece biti samo jedan u nizu blogova kakvi nicu na svakom cosku u poslednje vreme.. Ako nesto budem pisao to znaci da sam negde u sebi ili negde u vama nasao razlog za to…
Postovi ce biti malo ostriji, mozda i vulgarniji nego sto ocekujete, ali to sam ja… Ne umotavam se u sjajni papir kada treba nekom da se predstavim, pa to necu raditi ni ovde… Ako nesto kazem sto vam se ucini, neprikladno, preterano, zelim da razumete da to ne kazem iz licnog hira ili zelje za ponizavanjem, omalovazavanjem.. to kazem zato sto tako mislim…
Plastican primer iz svakodnevnog internet zivota…
Ako i niste znali nakon ovog reda nesumnjivo cete znati, moje internet postojanje zasniva se na radu na Burek Forumu ciji sam autor i vlasnik… Kako jednom jedna klinka prilikom ICQ upoznavanja rece „Bila sam na mnogima ali ni jedan nije tako veliki kao tvoj“. Mislila je na forum naravno … od jednog malog projekta u koji sam uleteo ne bih li pobegao od nekih negativnih stvari koje su me okupirale, Burek je izrastao u nesto zaista veliko i po misljenju drugih izuzetno kvalitetno ako se u obzir uzmu i okolnosti… Anyway… Da ne duzim, bice prilike… Ako uzmemo toliku kolicinu ljudi i stavimo ih na neko mesto, a to mesto je pritom po prirodi takvo da oni smatraju, cim ih neko ne vidi face2face, da u sustini mogu reci i raditi sta god im je volja i proci nekaznjeno. U takvim uslovima, realne su sanse da ce odredjeni, nazalost ne tako mali procenat ljudi poceti da se ponasa neprikladno, barem ako se u obzir uzmu hiljade godina evolucije… Trudim se sa svima biti korektan, direktan i realan… Prema svima posten… dakle… Ako je neko nekom prilikom doziveo da mu kazem da je debil, to nema veze sa mojim intimnim ubedjenjem… to ima veze samo sa njegovim ponasanjem. Emocije su lepa stvar, ali u nekim situacijama ih treba filtrirati. Dakle… ako sam rekao da je neko debil… to ne znaci da je on lep, ruzan, ne znaci da ga ja volim ili ne volim, ne znaci da ga mrzim.. to znaci da je ta osoba debil jer se ponasa kao debil.
Ljubav kao i mrznju, treba zasluziti. Misljenje na osnovu ponasanja je prost proces zakljucivanja i ne zahteva emocije.
Ne pravdam se… ne mislim da imam razloga i potrebe… samo objasnjavam pre nego sto pocne zgrazavanje nad mojim recnikom …
Nece biti zgrazavanja?
Polako… bice postova.. bice vam jasnije.

* Kome se naslov ucinio simpaticnim, a ne zna o cemu se radi neka procita pesmu na ovom linku.