Prošao je svakom cestom i ubo se na sve trnove

Prošao je svakom cestom i ubo se na sve trnove. Ranilo ga u pete i stegna, drvlje i kamenje. Ali kada je pružio ruku da ubere vjenac cvijeća, sabrao je samo rukovet razočarenja.
Rumeni plodovi ukazaše se ispunjeni pepelom. Najljepši osmijesi prirode prepadaše ga svojim pelinom i svojom čemerikom. I on se pitao:
Treba li od svake ljepote da kušam samo njenu gorčinu?
Moram li da od svake ljubavi saberem samo njenu tugu?
Kada je dizao oči ka nebu vidio je uvijek ista sunca i mjesece.
A ako mu se činilo da igdje ljudska patnja nailazi milosti, bilo je u oku djeteta i na mjestu jagode.

Tin Ujević – Poslednja mudrost..

Ja idem kroz dolinu senki…

Zaista! Ja idem kroz dolinu senki… i gle izmedju tih tamnih draperija gde se zvuci pesme izgubiše izadje jedna mračna i neodredjena senka, senka kakvu bi mesec, kada je nisko na nebu, napravio od čoveka. Ali to je bila senka ni od čoveka ni od boga, niti ma od koje poznate stvari. I drščući i za malo medju draperijama sobe, ona se najzad zaustavi, u punom izgledu, na površini vrata od bakra. Ali senka je bila bez oblika, neodredjena, i bila je senka niti čoveka niti boga, ni boga grčkog, ni boga hadejskog, niti ma kog boga egipatskog. I senka je stajala mirno na tučanim vratima, ispod luka i svoda, i nije se kretala, niti je rekla ijednu reč, nego je tu zaista i ostala. I vrata na kojima je senka stajala bila su, ako se dobro secam, čelo nogu mladoga Zoilusa u pokrovu. Ali mi, nas sedmorica u društvu, kada smo videli senku, kako je izashla izmedju draperija, nismo smeli da je pravo posmatramo, nego smo oborili oči, i gledali smo stalno u dubine abonosovog ogledala. I najzad ja, Ojnos, rekavshi tiho nekoliko rechi, zapitah senku za njeno prebivalishte i za njeno ime. I senka odgovori:”Ja sam Senka, i moje je prebivalište blizu katakombi Ptolomejskih, a kod onih mračnih dolina Jelisijuma koje se graniče sa gadnim kanalom Haronovim.” I onda mi, sedmorica skočismo sa nashih sedišta u užasu, i stajasmo drshčući i tresući se, i prenerazeni, jer zvuci u glasu senke ne behu zvuci ma koga jednog bica, nego mnozine bica, i menjajuci se u svojim naglascima od slova do slova, padali su tužno na naše uši, u dobro poznatim i dobro zapamćenim naglascima mnogih hiljada naših umrlih prijatelja. 

Edgar Alan Poe

Ptice umiru pevajuci

… Prema jednoj legendi postoji ptica koja peva samo jednom u svom zivotu, lepse nego bilo koji drugi stvor na ovoj Zemlji. Od trenutka kad napusti gnezdo ta ptica trazi trnovito drvo i nema mira dok ga ne nadje. Uvuce se medju njegove isprepletene grane i pevajuci, nabode svoje telo na najduzi, najostriji trn. Dok umire, njen bol prerasta u pesmu daleko lepsu od pesme slavuja ili seve. Cena te predivne pesme je zivot, ali citav svet zastaje da slusa, a Bog na nebu se osmehuje. Jer ono najbolje sto postoji, moze se dobiti samo po cenu velike boli.. ili bar tako legenda kaze…

Ptice umiru pevajuci, Kolin Mekalou

Život je pitanje nerava

Životom ne vlada volja ili namera. Život je pitanje nerava, vlakana i sporogorecih celija u kojima se misao krije a strast doživljava snove. Možda zamišljaš da si bezbedan i smatraš sebe jakim. Medutim, neocekivana nijansa boje u sobi ili na jutarnjem nebu, neki narociti miris koji si nekada voleo i koji budi divna secanja, stih iz zaboravljene pesme na koji si nekad naišao, akord iz muzickog dela koje si prestao da sviraš – kažem ti, Dorijane, od takvih stvari zavisi naš život.

Slika Dorijana Greja (Oskar Vajld)

Godine nas obrade razlicito…

Vidiš?
Godine nas obrade razlicito…
Nekom postane važno s kim ce leci, a nekom s kim ce se probuditi?
Žalim, stara…
Nadam se da smo se ove noci zauvek mimoišli?

Pohitao sam kuci, znajuci da je to jedino mesto koje mi još može pružiti cvrst alibi pred Anamariom. Hladnoca je prijatno dezinfikovala grad, i zvezde su te veceri imale jedan doslovno brilijantan nastup na razvedrenom nebu…
Ponovo sam se zatekao kako brojim korake, što je pomalo šizoidno, kažu, no ovog puta sam bar imao dobar izgovor da je to sigurno zato što žurim?
Na „sedamsto devetnaest“, uglavnom, bio sam tacno naspram „Carigrada“, niz Bulevar je kafilerijski klizio vojni džip, vrebajuci plen…
Pola pet?
Lepo piše u predvojnickoj za drugi razred gimnazije da Naša Armija nikad ne spava?
Uletevši u stan kao u sklonište, okrenuo sam Njen broj ne cekajuci na signal…
Ako zazvoni i treci put, prekidam…
– Halo?
Ipak se javila…
Brzo sam spustio slušalicu i neizdrživi sekund išcekivao da zazvoni i kod mene…
– Zvrrrc!
Ko bi to mogao biti u ovo doba?
– Molim?
Sad je Njena slušalica pala, šifrovana poruka je uzvracena: Cao, mila, stigao sam. Stop. Cao,mili, dobro da jesi. Stop…
Puls mi se polagacko vracao kuci, u srce, i samo bi se na trenutke u bradi i grlu još zaculi odjeci njegovih sve tiših i mirnijih koraka…
Legao sam na leda, široko raširivši ruke, pokušavajuci da što ravnomernije rasporedim mehur praznine u grudima. Anamaria mi je nedostajala tupo, gotovo opipljivo, jedan otkinuti deo mene, pomislih, ne mogavši da zamislim koji…
Glava, udovi, prsti, pipci i kraci?
O, ne…
Sve je to nekako spolja?
Ovo fali iz sredine…
Negde iz tamnog ambisa zbog kog se sve rede usudujem da zaronim u sebe…
Jer tamo zagluvim…
Oci se prepune do vrha…
I suze se zacas raspu kao pokidane biserne niske…
Po sobi…
Po meni…
Po citavom svetu…
I ne mogu ih skupiti do jutra…

Djordje Balasevic – Jedan od onih zivota

Onome ko procita

Našao je citirani pasus izmedju redova u opisu ukletog jezera: Kad se vetar podigne,a oluja ucini da oblaci hitaju i nebo place, iz dubina njegovih prljavi talas ustremi se ka nebu.Pomoc opet od tebe zavisi, samo tebe. Jaz opasnosti u kome demon ceka ti još ne znaš. Traži ga ako smeš… Dejl je smišljao odgovor na ovo a pošto je odlucio da nije potreban.. Umesto da pozove fajl romana na kome je svakodnevno radio ,otvorio je novu stranu i poceo da kuca.
Onome ko procita: Sve što sam izgubio,izgubio sam zato što sam sve zaj..krivica je samo moja. Mislim da sam svoj život proveo ili pokušavajuci da budem neko drugi ili cekajuci da postanem ja,a nisam znao kako. Otišao sam predaleko do ovog mesta, a ne znam put nazad. Barem mi je ponešto postalo jasnije. Voleo bih da sam bio bolji muž i otac.Voleo bih da sam bio bolji ucitelj i pisac.Voleo bih da sam bio bolji covek. Ko zna? Možda kada skliznemo niz jednu stranu svega,izadjemo na drugoj. Možda i ne. Umoran sam.

Den Simons-„Ukleta zima“

Kako je moguce

Jedan stari sufu prodavao je sve i svasta da bi zaradio za zivot. Ostavljao je utisak priglupog coveka, jer su mu ljudi cesto placali laznim novcem ili su mu govorili da su vec platili, iako to nije bila istina, ali on je uvek verovao ljudima na rec.
Kada mu je kucnuo sudnji cas, pogledao je ka nebu i rekao:
„Gospode, toliko sam laznih para primio od ljudi, ali ih nikada nisam osudio zbog toga, ogranicio sam se na misao da ne znaju sta cine. I ja sam moneta bez vrednosti, zato, molim te, nemoj me osudjivati“
Tada je zacuo glas:
„Kako je moguce osuditi nekog ko nije osudjivao druge?“

Antoni de Melo „Damari“

Predeo slikan cajem

“Moja dusa je device koja je rodila moje telo. I moj glas u njemu. Taj glas umivam svakog jutra kao sto se umivam svakog jutra kao sto se umiva hleb i lice. Taj glas, kao hleb, ima svoje telo na nebu, a ja, kao svako lice , imam svoj nebeski pralik. Moju rec neko je vec izgovorio negde gore pre mene, moja rec samo sledi svoj nedostizni uzor. I ja zudim da se pesmom priblizim tom Nepoznatom. Jer svaka poznata stvar ovoga sveta samo je polovina stvari i uci o svojoj drugoj, nevidljivoj bozanskoj polovini, onoj koja nam je nedostupna i nespoznatljiva. Zato je moja rec i moj glas samo polovina Reci i polovina Pesme i uci me o svojoj drugoj polovini kad god imam njenu naklonost. Jer , Duh dise kad hoce i na koga hoce. Inace, zasto bi moja pesma i pamet imala dane potpune tupavosti i dane velikih pronicavosti i nadahnuca. Zasto je covek sredom glup i za utornik , a petkom mudar i za sredu?
Ali, moja veza sa tom nebeskom stranom moje prirode prekinula se. Posle pada u greh meni vise nije citljiva nebeska polovina mog glasa, onostrana knjiga moje sudbine . Ta knjiga za mene je sad sklopljena i nema zauvek. A od jedine ljubavi mog zivota ostadose samo brkovi o koje mozes da ocistis zube.
Zato ja trazim Onog ko ce mi umesto mene procitati i tumaciti knjigu moje sudbine. Ko ce mi opet otvoriti put do druge polovine mog glasa, do nebeskog uzora moje pesme. On mora da postoji kao sto nad svakim stoletnim hladom mora stajati isto tako stoletna lipa.
Ali, ako ja na nebu imam svog nebeskog brata prema kojem je oblikovana moja dusa, onda neminovno postoji i ona Druga strana medalje, donja strana odjeka; ako svaka stvar na zemlji ima svoje uzore u idejama neba, onda tamna strana njihove prirode ( jer ovde su sve takva bica sto imaju i tamnu stranu, i sama ja imam tamnu stranu svoje prirode i svog glasa) onda ta tamna strana moje pesme nema i ne moze imati prototip na nebu, nego u podzemlju; tamo u Paklu, postoji moj drugi, moj crni ljubavnik, tamo se iz parnog ogledala moja desna ruka pretvara opet u levu, kao sto oci gledaju zajedno, a svako je slepo za svoj racun. Dakle, ako ja, i moja pesma (kao i sve drugo sto ovde postoji i moze se spoznati na ovom svetu) ucim o nevidljivim nebeskim stvarima jednim delom svoje naravi, onda drugim delom svoje prirode ja predstavljam takodje simbol i ucim o nevidljivim stvarima pakla, o podzemnom odjeku moje duse. Moj nebeski ljubavnik meri: sta su drugi nama nazao ucinili, a tamni ljubavnik moje pesme meri: sta smo mi drugima nazao ucinili. Ako me ka nebu vuce moj nebeski ljubavnik kojeg naslucujem nad sobom dok pevam i od kojeg zavisi moj zivot, onda mora postojati i onaj drugi, crni ljubavnik moje duse, knez oblasti nocne, ubica mog glasa, koji ce se neminovno jednom pojaviti da me odvuce u podzemlje, u cutanje i smrt. Zato sam zelela da nadjem onog prvog pre no sto me nadje drugi.”

Predeo slikan cajem, Milorad Pavic

To je orao, kralj ptica

Našao neko orlovo jaje i stavio ga pod kokoš. Orlic se izlegao kad i pilici i odrastao sa njima.
Citavog života orao je radio isto što i kokoši u dvorištu, misleci da je jedna od njih. Kljucao je naokolo u potrazi za bubama i glistama, kokodakao je i lepršao krilima, uzdižuci se koji pedalj iznad tla. Prošle su godine i orao je ostarjeo.
Jednog dana ugledao je u visini, na vedrom nebu, cudesnu pticu mocnih raširenih krila, kako lebdi na vjetru.
Stari orao zapanjeno je gledao uvis. „Šta je to?!?“ pitao je.“
To je orao, kralj ptica“, rekla mu je jedna kokoš. “
On pripada nebu, dok mi, kokoši, pripadamo zemlji.“
I tako je orao umro medu kokošima, ne znajuci ko je.

Karlos Kastaneda

Kome je stalo do cudesa?

Dobro, kome je stalo do cudesa?
Sto se mene tice, ja i ne znam za drugo doli za cudesa,
Bilo da se setam ulicama Manhattana,
Il’ da bacam pogled vrh krovova kuca, ka nebu,
Il’ sljapkam bosih stopala uz zalo, na samim rubovima vode,
Il’ stojim pod drvecem u sumi,
Il’ pricam danju s nekim koga volim, il’ spavam nocu u krevetu s nekim koga volim,
Il’ sjedim za stolom, za vecere, s drugima,
Il’ posmatram neznance preko puta dok voze se u kolima,
Il’ gledam pcele iz pcelinjaka u ljetno prijepodne,
Il’ zivotinje sto pasu po poljima,
Il’ ptice, il’ divotu kukaca u zraku,
Divotu sunceva zatona, zvijezda sto blistaju tako tihane i sjajne,
Il’ carobni lomni tanki luk mladog meseca u prolece;
Sve ovo i drugo, jedno i sve, za mene su cudesa,
Sve na celinu ukazuju, a ipak sva razlicna u posebnosti.

Za mene je svaki trenutak svetlosti i mraka cudo,
Svaki kubicni inc prostora je cudo,
Svaka cetvorna stopa povrsine zemlje prekrita je istim,
Svaki pedalj njene nutrine vrvi istim.

Za mene je more neprestano cudo,
Ribe sto plivaju -stene – gibanje valova –
brodovi sa ljudima na sebi,
Zar ima cudnijega cuda?

Walt Whitman

Bio jedan ljubavnik koji je voleo bez nade

„Bio jedan ljubavnik koji je voleo bez nade.On se potpuno povukao u svoju dusu i mislio je da ce sagoreti bez ljubavi.Svet za njega vise nije postojao,on nije vise video plavo nebo i zelenu sumu,potok mu vise nije zuborio,harfa mu vise nije jecala,sve je bilo utonulo i on je osiromasio i postao bedan.Ali je njegova ljubav rasla i on je mnogo radije hteo da umre i propadne,nego da se odrekne posedovanja lepe zene koju je voleo.Tada oseti kako je njegova ljubav sagorela sve drugo u njemu,te postade mocna,i privlacila je i privlacila,i lepa zena joj se povinova,i dosla je,i on je stajao rasirenih ruku da bi je privukao k sebi.Ali dok je pred njim stajala,najedanput se sasvim izmenila,i on s grozom oseti i spazi kako je privukao k sebi ceo izgubljen svet.Ovaj je stajao pred njim i predavao mu se,nebo i suma i potok,sve mu je u novim bojama,sveze i divno,dolazilo u susret,pripadalo mu,govorilo njegovim jezikom.I umesto da dobije samo jednu zenu imao je ceo svet na srcu,i svaka zvezda na nebu plamtela je u njemu i rasipala veselost kroz njegovu dusu.On je voleo i pri tom je pronasao sebe samog.Vecina njih,pak,voli da bi pri tom izgubili sebe“

Herman Hese – „Demijan“

Iz dubine moga srca…

Iz dubine moga srca se podize jedna ptica i polece put neba.
Sve vise i vise je lelujala i bivala pri tom vidljivo veca.
Prvo je bila tako velika kao jedna lasta, potom kao jedna seva, kasnije dostize i velicinu jednog orla, a onda i proljetnog oblaka koji vremenom ispuni i cijeli prostor namrstenog neba.
Iz dubine moga srca se podize jedna ptica put neba i sto je vise lecela bivala je veca, ali nije napustala moje srce.
O, vjero moja, moje nesputano znanje, kako bih se volio uzdici do tvoje tegobne lelujavosti kako bih sa tobom otkrio ljudima velicinu njihove biti koja je ispisana na nebu.
Kako bih volio more u sebi pretvoriti u pupak i na taj nacin se izdici u tvoje beskonacne prostore!
Kako moze neko zatvoren u svojemu hramu vidjeti njegove pozlacene tornjeve i kupole?
Kako moze jezgro nekog voca obuhvatiti cijelinu same vocke?
O, vjero moja, svezan sam iza gomila od srebra i ebanovine i ne mogu s tobom leceti.
Ali je srce moje to iz cega dolazis i iz kojeg se nebu dizes – moje srce je ono sto te u meni drzi. I time se moram zadovoljiti!

Kahlil Gibran