Ljudske strasti su zagonetne

Ljudske strasti su zagonetne, a deci je isto kao i odraslima. Oni koji su tim strastima obuzeti ne mogu da ih objasne, a oni koji nešto slično nisu nikada doživeli, ne mogu da ih shvate. Postoje ljudi koji stavljaju život na kocku da bi osvojili planinski vrh. Niko, pa čak ni oni sami, ne mogu sebi da objasne zašto. Jedni sami sebe uništavaju da bi osvojili srce neke osobe koja ne želi ni da zna za njih. Drugi se opet uništavaju zato što ne mogu da odole uživanju u jelu ili piću. Neki veruju da bi mogli biti srećni samo ako bi bili na nekom drugom mestu, a ne tu gde jesu, pa ceo svoj život provedu putujući svetom. A neki nemaju mira sve dok ne postanu moćni. Jednom rečju, ima onoliko različitih strasti, koliko i različitih ljudi.

Strast Bastijana Baltazara Buksa bile su knjige.
Onaj ko nikada nije presedeo celo popodne sa knjigom, užagrenih očiju i razbarušene kose, i čitao, čitao zaboravljajući svet oko sebe, ne primećujući glad ili hladnoću, ko nikada nije čitao potajno, uz svetlo baterijske lampe ispod pokrivača, zato što su otac, ili majka ili neka brižna osoba ugasili svetlo uz dobronamerno obrazloženje da sada mora da se spava, jer ujutru treba rano ustati, ko nikada nije, otvoreno ili krišom, prolio gorke suze zato što se završila neka divna priča ili zato što se treba rastati sa likovima koje voli i divi im se, za koje strepi i nada se, sa kojima je zajednički preživeo toliko mnogo pustolovina i bez čijeg bi društva, kako se činilo, život bio prazan i besmislen, ko sve to ne poznaje iz vlastitog iskustva taj verovatno nikada neće moći da shvati ono što je Bastijan tada učinio.
Dok je buljio u naslov knjige, njemu je neizmenično bivalo hladno i vruće. Upravo to je bilo ono o čemu je često sanjao i što je, opsednut strašću, priželjkivao: priča, koja se nikada ne završava…

Mihael Ende – Beskrajna priča

Žena je kao knjiga

Žena je kao knjiga, koja se, bila dobra ili loša, mora najpre svideti naslovnim listom. Ako ta stranica nije zanimljiva, nece pobuditi želje za citanjem, a ta je želja upravo tolika koliko je zanimanje što ga naslov potice. Naslovni list kod žene ide odozgo do dole, baš kao kod knjige; pa tako i njene noge; koje zanimaju sve muskarce kojima su ukusi slicni mojima, imaju istu privlacnost kao i oprema knjige. Medutim, vecina ljubitelja ili premalo ili nikako ne pazi na ženske noge, baš kao što vecina citalaca ne mari za izdavaca knjige. Stoga žene s pravom posvecuju toliku brigu licu, odeci i držanju, jer samo time mogu u onima koje priroda nije pri porodu obdarila slepocom potaknuti radoznalost i želju da ih procitaju. Ali kao što ljudi koji su procitali mnogo knjiga požele na kraju nove, pa bile i loše, tako se i muškarac koji je upoznao mnogo krasnih žena na kraju zaželi ružnih, samo neka su nove.
Istina, lažno belilo koje sakriva stvarnost bode mu oci, ali njega mami strast koja je vec postala porok, i šapuce mu hvala u prilog lažnog naslova. ‘Možda’, misli on u sebi, ‘knjiga i nije tako loša, možda joj cak i ne treba tog smešnog spoljnog omotaca.’ I on je tada pocinje ovlaš prelistavati, ali on još nije okrenuo ni nekoliko stranica, a vec se javlja otpor, jer živa knjiga želi da bude procitana kako valja..i tako *legoman biva žrtvom koketarije, tog cudovišta što progoni sve one kojima je ljubav zanat.

Casanova

(*legoman – covek sa velikom strašcu za citanjem)