Ja idem kroz dolinu senki…

Zaista! Ja idem kroz dolinu senki… i gle izmedju tih tamnih draperija gde se zvuci pesme izgubiše izadje jedna mračna i neodredjena senka, senka kakvu bi mesec, kada je nisko na nebu, napravio od čoveka. Ali to je bila senka ni od čoveka ni od boga, niti ma od koje poznate stvari. I drščući i za malo medju draperijama sobe, ona se najzad zaustavi, u punom izgledu, na površini vrata od bakra. Ali senka je bila bez oblika, neodredjena, i bila je senka niti čoveka niti boga, ni boga grčkog, ni boga hadejskog, niti ma kog boga egipatskog. I senka je stajala mirno na tučanim vratima, ispod luka i svoda, i nije se kretala, niti je rekla ijednu reč, nego je tu zaista i ostala. I vrata na kojima je senka stajala bila su, ako se dobro secam, čelo nogu mladoga Zoilusa u pokrovu. Ali mi, nas sedmorica u društvu, kada smo videli senku, kako je izashla izmedju draperija, nismo smeli da je pravo posmatramo, nego smo oborili oči, i gledali smo stalno u dubine abonosovog ogledala. I najzad ja, Ojnos, rekavshi tiho nekoliko rechi, zapitah senku za njeno prebivalishte i za njeno ime. I senka odgovori:”Ja sam Senka, i moje je prebivalište blizu katakombi Ptolomejskih, a kod onih mračnih dolina Jelisijuma koje se graniče sa gadnim kanalom Haronovim.” I onda mi, sedmorica skočismo sa nashih sedišta u užasu, i stajasmo drshčući i tresući se, i prenerazeni, jer zvuci u glasu senke ne behu zvuci ma koga jednog bica, nego mnozine bica, i menjajuci se u svojim naglascima od slova do slova, padali su tužno na naše uši, u dobro poznatim i dobro zapamćenim naglascima mnogih hiljada naših umrlih prijatelja. 

Edgar Alan Poe

Muzika svira tako veselo

Muzika svira tako veselo, čilo i čovek je tako željan života! O, bože moj! Proći će vreme i mi ćemo otići zauvek, ljudi će nas zaboraviti, zaboraviće nam lica, glasove, neće znati koliko nas je bilo, ali će se naše patnje pretvoriti u radost za one koji će živeti posle nas, sreća i mir zavladaće na zemlji i ljudi će pomenuti lepom rečju i blagosloviti one koji žive sada. O, mile sestre, naš život još nije završen… Hajde da živimo! Muzika svira tako veselo, tako radosno i, čini mi se, još malo… i mi ćemo saznati zašto živimo, zašto patimo… Da nam je znati to, da nam je znati!

Čehov, Tri sestre

Postoji jedna rec

Postoji jedna rec u koju staje pola veka našeg života. To je rec – najmanji zajednicki sadržatelj. Rec fantom. Nema. Slušamo je od najmanjih nogu. Cujemo je u isto vreme kad i svetu rec: mama! Nema. Ta cetiri slova sadrže citavu istoriju naše bede. Kada ulazimo u trgovinu, mi ne tražimo ono što nam treba, vec pitamo: ima li?
U pekari: ima li hleba? U mlekari: ima li mleka? Na benzinskoj pumpi: ima li goriva? Nema.
Verovao sam da sam do kraja istražio pustoš ta cetiri slova i da me više ništa ne može iznenaditi, ali, evo, stigli smo do samog kraja – ulazimo u banke i pitamo: ima li para?
Nema.
Pokusavam da zamislim Švajcarca kojem u Nacionalnoj banci u Ženevi kažu da nema para! Voleo bih da mu vidim izraz lica u casu kada mu se ruši citav svet…
A nama, ništa! Oguglali smo na rec nema.
„Kada cete dobiti pare?“
„Ne dosadujte, covece! Vidite li da radimo? Otkud znamo kada cemo dobiti? Možda sutra popodne, možda u ponedeljak…“
Hvalimo se jedni drugima kako smo bili srecne ruke, kada u nekoj banci slucajno dobijemo svoj novac i u tome ne vidimo ništa cudno.
Nema se roji i razmnožava.
Nema – ta strašna, deficitarna rec, cija praznina zlokobno odjekuje.
Da li smo svi poludeli?

Momo Kapor

Sta ce da bude od nas?

– Ja sam mlad, imam dvadeset godina, ali od života ne poznajem ništa drugo, do samo ocajanje, smrt, strah i splet najbesmislenije površnosti sa ponorom patnji. Vidim da narode nateruju jedne protiv drugih, i da se ovi cutke u neznanju, glupo, poslušno, nedužno, ubijaju. Vidim da najpametnije glave sveta pronalaze oružje i parole, da bi sve to stvarali rafinovanije i dugotrjanije. A zajedno sa mnom vide to svi ljudi mojih godina, i ovde i preko, u celom svetu, cela moja generacija to preživljava. Sta ce da rade naši ocevi kada se jednog dana pojavimo i pred njih stanemo pa zatražimo da polože racun…? Sta ocekuju od nas kada dodje vreme u kom nece biti rata? Godinama je ubijanje bilo naše zanimanje – to je bio naš prvi poziv u životu. Naše znanje o životu ogranicava se na smrt. Sta ima posle toga još da se desi? Sta ce da bude od nas?

Erih Marija Remark

Ne mogu da raspletem naše prve godine

„Ne mogu da raspletem naše prve godine, ne mogu da razlikujem jednu od druge. Cak i kad raspredem godine na dugacke konce price, i mada se moja prica prilicno savija napred i nazad izmedju onda i sada, postoji razlika izmedju konca i klupka. Iako je klupko napravljeno od istog konca, to samo po sebi nije prica. To je samo masivna kugla stisnutih dana i mesta koji se medjusobno pokrivaju, tako da su oni iznutra vec odavno nestali u mekoj tami klupka. Kako postepeno odmotavam konac na svetlost dana, klupko se sve više smanjuje i gubi na težini, sve dok ne ostane samo bestežinska linija price, dugacak niz povezanih tacaka na liniji koje se uvrcu i okrecu u krug u mom pokušaju da protumacim godine sa svojim skretanjima i komplikacijama, godine koje se okrecu oko sebe u skladu sa zemljinom vecitom rotacijom ponavljanja i promena. Cudno je kako covek uvek govori o vremenu kao da se nalazi na nekom mestu gde se krece napred-nazad. Možda zaista i jeste mesto, mesto u kojem svi dani i sati postoje jedni pored drugih, možda covek prica svoju pricu da bi pronašao put kroz lavirint secanja na trenutke razdvojene zaboravom. Ali, postoji više puteva kroz njegove iskrivljene putanje, i ako covek krene jednim putem, bice odsecen od svih ostalih. Covek se krece u lavirintu dok odmotava svoje klupko, i kada ono nestane, ostaje mu samo jedan kraj konca da se za njega drži. Polako se vraca, po svom tragu. Ponekad cuje glasove iza tankih zidova tame, ponekad ugleda treptaj svetlosti gde je pomislio da je samo zid, ali se drži traga, uplašen da ce izgubiti nit i zalutati.“

J.K.Grendal, „Tišina u oktobru“

Moje srce

Moje srce je bilo užarena, tecna masa koja ce se, poput naše planete, postepeno hladiti i ocvršcivati.
Svuda caruju tišina, osama i zaborav medu ovim slavom uznesenim ruševinama. Vera koja je, poput živog ognja, podigla ovu kamenu molitvu, danas se malo-pomalo gasi i trune u grudima. Naš buržujski i pozitivisticki vek povinuje se samo kultu boga Novca; zveket zlatnika njegova je omiljena romansa.

Gustavo Adolfo Beker – „U osami manastira“

Slomljeno srce – otvoreno srce

„Biser nastaje u ranjenim školjkama. Bol, koji ih razdire, pretvaraju one u dragulj“ (Richard Shanon, u Müller, 86). I u mojim ranama rastu biseri. No oni mogu nastati samo onda kad se pomirim sa svojim ranama. Kad stišcem zube da bih grcevito zatvorio svoje rane, ne može u njima ništa rasti. Kad dotaknem svoju ranu, to me cesto zaboli. Tada osetim svoju nemoc da je se rešim. Ona ce ostati u meni, sve ako i zaraste. No ako prihvatim tu svoju ranu, tada se ona može pretvoriti u izvor života i ljubavi. Tamo gde sam ranjen, tamo sam i živ, tamo sam sebe osjecam, tamo osetim i drugoga. Mogu pustiti i druge da udju u moju ranu, tamo je moguc susret i dodir koji može i drugoga izlijeciti. Samo onaj lecnik može nekoga izleciti koji je i sam ranjen, rekli su stari Grci. Tamo gde sam jak ne može u mene prodreti neko drugi. Tamo gde sam slomljen, tamo može Bog u mene prodreti, a mogu uci i ljudi. Tu se susrecem sa svojim pravim ja, sa slikom koju je Bog o meni stvorio.
Cesto živimo u iluziji da sve naše rane mogu zaceliti. Izlecenjem smatramo da se rane zatvore i da ih više ne osjeamo. Dok se ne pretvore u brazgotinu, kružimo oko svojih rana i uvlacimo se sve dublje u njih. Bogu predbacujemo što je dozvolio tu ranu. Tek kad smo spremni pomiriti se sa svojom ranom, može ona za nas postati ulazom u našu nutrinu, u zdravi i svetli prostor. Rana nas prisiljava da potražimo lek u svojoj nutrini a ne u izvanjskoj marljivosti i jakosti.

Anselm Grün

Dugo sam verovao

Dugo sam verovao da u svakoj generaciji ima nekoliko duša, nazovite ih srecnicima ili prokletima, koje su prosto rodene tako da ne pripadaju, koje dolaze na svet poluodvojene, ako hocete, bez cvrste veze sa porodicom ili mestom ili nacijom ili rasom; da možda ima na milione, milijarde takvih duša, možda isto toliko nepripadajucih koliko i pripadajucih. Jer su oni koji cene stabilnost, koji se plaše prolaznosti, neizvesnosti, promena, podigli mocan sistem stigmi i tabua protiv neukorenjenosti, te razarajuce antidruštvene sile, tako da se uglavnom prilagodavamo, pretvaramo se da nas motivišu vernost i solidarnost koje u stvari ne osecamo, krijemo svoje tajne identitete ispod lažne kože onih identiteta koji su odobreni pecatom „pripadajucih“. Ali, istina procuri u naše snove; dok smo sami u krevetu (jer nocu smo potpuno sami, cak i ako spavamo sa nekim), vinemo se, letimo, bežimo. A u budnim sanjama koja naša društva dozvoljavaju, u našim mitovima, umetnostima, pesmama, slavimo nepripadajuce, drugacije, odmetnike, cudake.
Tako ja to vidim. Vi ne morate da se složite. Možda nas, na kraju krajeva, i nema tako mnogo. Možda i unosimo razdor i možda smo antidruštvena sila i možda nas treba zabraniti. Vi imate pravo na svoje mišljenje. Sve što cu ja reci je: mirno spavaj, dušice. Cvrsto spavaj i lepo sanjaj.“

Salman Ruždi „Tlo pod njenim nogama“

Kako znate da ste sreli svog životnog saputnika?

Kako znate da ste sreli svog životnog saputnika?
Tražite ljubavnu vezu koja vremenom postaje sve bolja, sa sve vecim divljenjem, sa poverenjem koje izrasta iz oluja.

Sa ovim covekom sam uvidela da je moguce da dostignem intezivnu intimnost i radost.
Mislila sam ranije da su to samo moje posebne potrebe, moja licna obeležja životnog druga.
Sada mislim da možemo biti svaciji, ali da se bojimo da ih necemo pronaci i onda pokušavamo da se zadovoljimo sa manjim
Kako bi se usudili da zahtevamo intimnost i radost, ako je najbolje što možemo pronaci mlaki ljubavnik i blaga sreca.
A ipak u srcu znamo da ce mlako preci u hladno, blaga srece ce se pretvoriti u bezimenu tugu, gundava pitanja: Da li je ovo ljubav moga života ? Da li je to sve ? Da li sam zato ovde?
U srcu znamo da mora postojati nešto više i ceznemo za onim što nikada nismo otkrili.
Toliko cesto polovina jednog para želi da se uzdigne, a druga polovina je vuce nadole.
Jedno ide napred, a drugo se trudi da za svakih dva koraka napred, mora da se vrati tri koraka unazad.
Bolje upoznati samo srecu, mislila sam, voljeti moje prijatelje i moju macku, bolje cekati na životnog druga koji nikad ne dolazi, no napraviti tako tup kompromis.

Životni drug je neko cije brave odgovaraju svim našim kljucevima, a kljucevi odgovaraju svim našim bravama. Kad se osecamo dovoljno bezbednim da otvorimo brave, naše najiskrenije ja izlazi i onda možemo biti potpuno i pošteno ono što smo.
Možemo biti dovoljno onakvi kakvi smo, a ne zbog onog što se pretvaramo da smo.
Svat otkriva najbolji deo drugoga.
Bez obzira na sve, što se može oko nas da poremeti , sa tom jednom osobom smo sigurni u našem vlastitom raju.
Naš životni drug je neko tko deli sa nama najdublje cežnje, naš smisao, uverenja.

…Naš životni drug je neko ko život donosi u život…

Ali na kraju nije važno da li se slažemo ili ne ili ko je u pravu.
Ono što je važno jeste šta se dešava izmedu nas dvoje i da li se stalno menjamo , rastemo i volimo jedno drugo sve više! To je ono što je vrlo važno !!!

….jedino što je važno, na kraju našeg boravka na zemlji jeste, koliko smo dobro umeli da volimo, kakav je bio kvalitet naše ljubavi !

Richard Bach – Most preko vecnosti

Mi nekako nabasamo jedni na druge

Ponekad ne mogu da odredim granice između sebe i ljudi koje volim: gde završavam ja, a gde počinju oni. Kao da smo svi mi jedno, kao da smo isti – ista duša, želja koja traži nešto…zajedničko svima nama.
Svi smo u istom čamcu. A opet, svi smo različiti i posebni, izrazito individualni.
Postoji jedna posebna, retka vrsta ljudi koje ja zovem moji ljudi. To su ljudi koje puštam u svoj prostor, u sebe. Svi moji ljudi su u nečemu isti:
Njihovo traženje je stvaralačko. Oni ne ruše, već nešto grade. Ne žele da vladaju, jer vladanje gubi sjaj u očima,…
Moji ljudi imaju isto osećanje života. Nije više bitno kako ćemo nazvati naše odnose i koji će oblik oni imati. Forme naših odnosa se mogu menjati, ali to osećanje povezanosti nečim iznad nas, većim od nas, što nas zove i spaja, ostaje.
Mi nekako nabasamo jedni na druge i naše se sudbine pomešaju zauvek, čak i ako nismo zajedno.Kao da smo neke boje koje se lako mešaju međusobno, a mnogo teže sa drugom vrstom. Boje koje se rastvaraju pomoću svetla…

Biti jedno – Nebojša Jovanović

Cas anatomije

Imao sam srecu (ili nesrecu) da godine kada se sticu pojmovi o svetu, kada se u dušu utiskuju mitovi i predrasude, kada se formira covekovo mitsko i društveno bice, da shvatim snagom empirijskog saznanja relativnost svih mitova (pocev od onih, najranijih, da su, na primer, momci iz Bemove ulice najjaci i najbolji pajtaši, da su njihovi ciljevi odbrambeni a njihovi napadi uvek samo odmazda za nanete uvrede, njihova teritorija sveta i neprikosnovena zemlja, terra nostriana, gde je pristup svakom drugom školcu zabranjen i kažnjiv kao svetogrde – tema koja ce me u svojoj književnoj verziji nešto malo kasnije duboko potresti u Decacima Pavlove ulice Ferenca Molnara), jer sam igrom slucaja i sudbine još zarana dospeo u situaciju da, kao kakva romaneskna licnost kojom se poigrava mocni stvaralac, menjam tacke gledišta, taj sudbinski point of view, jer ne samo što sam sa užasom shvatao da se hitno selimo iz Bemove u Grckoškolsku, ili, o, užasa! iz Luja Bartua u Telop, gde žive najokoreliji zlocinci i ubice, nego sam uskoro shvatio da se u toj surovoj igri nedozrelog homo ludensa (igri koja ce u literaturi naci svoju „ideološku“ i psihološku transpoziciju, svoju mitološku parabolu, u Goldingovom Gospodaru muva), u tom decijem totalitarizum, pojmovi lako relativizuju, i da se uverenja i predrasude, dignuti na nivo apsolutnih moralnih kategorija i principa, naocigled ruše i raspadaju cim ste stvar sagledali i sa one strane mede i zida, sa one strane barikada tog vecnog decijeg surovog imperijalizma i šovinizma koji se zacinje na periferijama gradova, u sirotinjskim predgradima provincijskih naselja, kraj ciglana i udžerica, gde se teritorijalni integritet brani „do poslednje kapi krvi“, gde se zajedništvo, omedeno ideološkom granicom ulice ili naselja, podstice legendama koje se prenose s kolena na koleno, kao što se to zajedništvo celici i kali podvizima, mešanjem krvi iz nacetog prsta, pateticnom zakletvom a la David, šifrovanim jezikom, zviždukom koji je supstitut za vojnicki trubni znak i na koji srce zatreperi sasvim pompijerski radosno, prolaženjem kroz ritualne kušnje snage i hrabrosti, dobijanjem tajnih imena i nadimaka (uticaj petparacke literature), sticanjem prvih saznanja o telesnim tajnama, o spolu, negovanjem legendi koje postaju u zrelom dobu nostalgicne uspomene na detinjstvo.

Užas mojih detinjih dana bejaše upravo to mutno saznanje relativnosti svega, to rušenje iluzija o jednoj jedinoj i nepromenljivoj konstanti, užas koji je zamenio ono prvo moje strahovanje: da se, eto, iz nekih meni sasvim neshvatljivih i nepojmljivih razloga mora napustiti Bemova ulica i sav ustaljeni red te decije imperije gde je suvereno vladao neki Folksdojcer naoružan nožem i durbinom, surov i pravican, i gde je svako imao, u lavirintima protivavionskih skloništa i sveže iskopanih rovova (namenjenih jednom drugom ritualu, surovijem i krvavijem zapravo samo po konsekvencama), gde je, dakle, svako imao svoje jasno odredeno mesto, svoje dužnosti i obaveze, svoju uverenost da živi u najboljem od svih svetova. Shvatio bih uskoro, cim bi me prošli prvi strahovi, da cu biti prepoznat, otkriven, da cu biti surovo kažnjen, shvatio bih sa cudenjem i sa nevericom da i ovde, u ovom novom naselju, vladaju isti zakoni i isti mitovi zajedništva-snage-vernosti i ista mržnja prema „neprijatelju“, cija se teritorija pruža iza trece ulice i gde žive sve sami razbojnici, dilkoši, psovaci i lopovi, sinovi alkoholicara, ludaka i nasilnika, sve sami piromani i ubice, naoružani lancima od bicikla, noževima i bokserima, razbijaci prozora, presretaci devojcica, bludnici i hulje koje treba sve pobiti u ime naše ševalereskne tradicije i našeg ulicnog fair playa.

Danilo Kiš, Cas anatomije

Sačuvaj nas, Bože, od ostvarenja snova.

Takav je život da čovek često mora da se stidi onoga što je najlepše u njemu i da upravo to sakriva od sveta, pa i od onih koji su mu najbliži.

S godinama počinju i u najburnijem čovečjem životu da se ustaljuju i primećuju izvesne pojave koje se simetrično i ravnomerno ponavljaju. I duh koji živi veoma malo svesno i voljno ne može da ih ne primeti. Tako čovek gleda svoj život unapred. Zna se šta nosi oktobar: sluti se mart i predosećaju letnji meseci. I tu ne pomaže nikakva higijena duha ni profilaksa (i na to se s godinama dolazi!), niti ima bežanja niti može biti zaborava. Najveći napori volje uzaludni su ili pomažu vrlo malo. Najoprečnija duhovna stanja: strah ili opasna radost ili plodan mir, smenjuju se u čoveku gotovo kalendarskom stalnošću i javljaju se neminovno, uporedo sa promenama na zemlji.

Dok je čovek plen svojih strasti, rob čula i igračka mašte, dotle su i svaka
tajna muka i gorčina razumljive i lakše, jer su zaslužene, kao prirodno naličje nedostojna života. Ali kad se i docnije, kao gospodar svoje sebičnosti, sav predan radu, živeći za druge, uvidi da je ta ista gorčina na kraju svakog puta, onda zaista čovek ne zna šta da misli i nema čemu da se nada. Ostaje, ponekad, svetla nada, ne trajnija od bleska munje, da sve ovo nije prava stvarnost. Misao — da ćemo se probuditi, jecajući.

Sačuvaj nas, Bože, od ostvarenja snova. Udalji od nas ono što je predmet naših želja, jer telo naše želi svoju sopstvenu smrt.

Ivo Andric