Citati i po neka priča » nasa http://www.ivanminic.com Riznica misli kojih se vredi setiti... Mon, 06 Sep 2010 13:42:06 +0000 en hourly 1 http://wordpress.org/?v=3.0 Stojimo na ivici provalije http://www.ivanminic.com/588-stojimo-na-ivici-provalije-2/ http://www.ivanminic.com/588-stojimo-na-ivici-provalije-2/#comments Wed, 01 Jul 2009 18:39:52 +0000 Ivan Minic http://www.ivanminic.com/2009/07/01/stojimo-na-ivici-provalije-2/ „Stojimo na ivici provalije. Zavirujemo u ponor-hvata nas muka i vrtoglavica. Prvi nam je impuls da ustuknemo pred opasnoscu. Neshvatljivo zasto-ostajemo. Malo-pomalo nasa muka, i vrtoglavica, i uzas tonu u oblak nekog osecanja koje nema imena. Postupno, neprimetno, taj oblak dobija oblike, kao ona para iz boce sto se pretvara u duh u prici iz Hiljadu i jedne noci. Ali iz naseg oblaka na ivici pravalije izraste i postaje opipljiv jedan oblik, mnogo strasniji od svakog duha ili bilo kog demona iz price, pa ipak je to samo jedna misao, uzasna misao koja nam ledi i samu srz u kostima zestinom slasti njene grozote. To je samo pomisao na ono sto bismo osetili pri strmoglavom padu s takve visine. A taj pad, to srljanje u propast-upravo zbog toga sto je spojen sa najgroznijom i najodvratnijom od svih najgroznijih i najodvratnijih slika smrti i stradanja koje su se ikad rodile u nasoj masti-upravo zbog toga sad ga silno prizeljkujemo. I posto nas nas razum snazno odvraca od ivice provalije, zato se mi utoliko plahovitije primicemo njoj. Nema u prirodi tako demonski nestrpljive strasti kao sto je strast coveka koji drscuci na ivici provalije sanja o vratolomnom skoku. Prepustiti se za trenutak nekom pokusaju razmisljanja, znaci biti neminovno izgubljen; jer premisljanje nas samo tera na uzdrzavanje i zato je to, kazem, bas ono sto mi ne mozemo. Ako se ne nadje prijateljska ruka da nas zaustavi, ili ako ne uspemo da se naglim naporom bacimo nicice na zemlju, okrenuvsi ledja provaliji, mi cemo skociti u nju i poginuti.“

Bodlerov „komentar“ na početku knjige
„Djavo perverznosti“ E. A. Poa

]]> http://www.ivanminic.com/588-stojimo-na-ivici-provalije-2/feed/ 0 Zamislio sam postojanje ogromne uzarene lopte http://www.ivanminic.com/578-zamislio-sam-postojanje-ogromne-uzarene-lopte/ http://www.ivanminic.com/578-zamislio-sam-postojanje-ogromne-uzarene-lopte/#comments Sun, 24 May 2009 13:19:19 +0000 Ivan Minic http://www.ivanminic.com/2009/05/24/zamislio-sam-postojanje-ogromne-uzarene-lopte/ Zamislio sam postojanje ogromne uzarene lopte koja visi u ledenoj praznini, i ni na sta se ne oslanja, na mnogo milijardi kilometara od susednih zvezda, majusnih svetlucavih tacaka, za koje se zna samo da postoje, mada ni to pouzdano, zato sto zvezda moze da nestane, ali se njena svetlost jos dugo siri na sve strane, tako da se, znaci, o zvezdama u stvari ne zna nista osim da je njihov zivot strasan i besmislen, ako je svako njihovo kretanje u prostoru zauvek predodredjeno i potcinjeno zakonima mehanike koji ne ostavljaju ni najmanje nade u slucajan susret.
I mi se, ljudi… kao srecemo, smejemo, udaramo jedni druge po ramenu i odlazimo, ali u nekoj posebnoj dimenziji, kuda ponekad preplaseno zaviruje nasa svest, mi isto tako nepomicno visimo u praznini, gde nema vrha ni dna, ni juce ni sutra, nema nade da se približimo jedni drugima… mi sudimo o onome sto se sa drugima desava na osnovu varljivog treperenja, i citav zivot idemo u susret onom sto smatramo svetloscu, iako njen izvor mozda vec odavno ne postoji…

Peljevin

]]> http://www.ivanminic.com/578-zamislio-sam-postojanje-ogromne-uzarene-lopte/feed/ 0 Ovo je pesma jedne kosulje http://www.ivanminic.com/568-ovo-je-pesma-jedne-kosulje/ http://www.ivanminic.com/568-ovo-je-pesma-jedne-kosulje/#comments Sat, 11 Apr 2009 18:14:14 +0000 Ivan Minic http://www.ivanminic.com/2009/04/11/ovo-je-pesma-jedne-kosulje/ Ovo je pesma jedne kosulje, zaljubljene do okovratnika u jednu sasvim banalnu drvenu stipaljku, i glasi:
Drzis me na ovoj ljuljasci da se ne okliznem. Da mi suze ispare na suncu. Zahvaljujuci tebi moci cu malo da se nasalim sa stokom i zivinom u ovom dvoristu.
Nadimacu se. Raskopcacu svu dugmad na svom platnenom telu. Celo prepodne bicu
zastava koja rukavima samara vetar i mirise na sapunicu i nebo.
Drzi me cvrsto, ali nemoj da mi zavidis. Mene popodne peglaju.

Miroslav Antic, Novi Sad, 1954.

]]> http://www.ivanminic.com/568-ovo-je-pesma-jedne-kosulje/feed/ 0 Stalo nam je do nase setnje http://www.ivanminic.com/563-stalo-nam-je-do-nase-setnje/ http://www.ivanminic.com/563-stalo-nam-je-do-nase-setnje/#comments Thu, 26 Mar 2009 19:42:08 +0000 Ivan Minic http://www.ivanminic.com/2009/03/26/stalo-nam-je-do-nase-setnje/ Mi, istina, kazemo da je smrtni cas neizvestan, ali kad to kazemo, mi taj cas zamisljamo kao da je u nekom neodredjenom i dalekom prostoru, ne mislimo da je u kakvoj bilo vezi s ovim vec zapocetim danom i da moze znaciti da smrt – ili onaj tren kad ona prvi put delimicno zavlada nad nama, posle cega nas vise ne pusta – moze nastupiti jos ovo isto popodne, tako malo izvesno, ovo popodne ciji smo svaki sat unapred rasporedili. Stalo nam je do nase setnje, da bismo za mesec dana nakupili potrebni zbir cistog vazduha, dvoumimo se birajuci koji kaput da oubucemo, kojeg kocijasa da pozovemo, u fijakeru smo, dan je sav pred nama, kratak, jer hocemo da se vratimo kuci na vreme, posto ce nam doci u posetu jedna prijateljica; hteli bismo da i sutra bude isto ovako lepo vreme; a i ne slutimo da je smrt, koja je putovala po nama nekim drugim putevima, po nedokucivom mraku, izabrala bas ovaj dan da stupi na pozornicu, kroz nekoliko minuta, otprilike kad nasa kola stignu do Jelisejskih polja. A oni koje obicno progoni uzas zbog izuzetne neobicnosti koja je svojstvena smrti, mozda ce takvi naci da ima neceg umirujuceg u takvoj vrsti smrti – u takvom prvom dodiru sa njom – zato sto ona tada dobija vid necega poznatog, prisnog, svakodnevnog.

Marsel Prust, “Oko Germantovih“

]]> http://www.ivanminic.com/563-stalo-nam-je-do-nase-setnje/feed/ 0 Ukoliko covek odmice u zivotu… http://www.ivanminic.com/554-ukoliko-covek-odmice-u-zivotu/ http://www.ivanminic.com/554-ukoliko-covek-odmice-u-zivotu/#comments Wed, 11 Mar 2009 23:26:11 +0000 Ivan Minic http://www.ivanminic.com/2009/03/12/ukoliko-covek-odmice-u-zivotu/ Ukoliko covek odmice u zivotu i ukoliko stvari pocinje sagledavati s vece visine, ono sto svet obicno naziva lepotom znatno gubi od svoga znacaja; a isto tako i naslada, i mnoge druge gluposti. U ocima koje su izgubile iluzije i postale ubuduce pronicljive, sva godisnja doba imaju svoju vrednost, te zima nije najgora niti najmanje vilinska. Od tog trenutka lepota ce postati samo obecanje srece, Stendal je to, cini mi se, rekao. Lepota postaje oblik koji obezbedjuje najvise dobrote, vernosti zakletvi, lojalnosti u izvrsavanju ugovora, prefinjenosti u opstenju s ljudima. Ruznoca postaje svirepost, tvrdicluk, glupost, laz. Vecina mladih ljudi o tome ni pojma nema, a sve to doznaje na svoju stetu. Neki od nas to znaju danas; ali se to zna samo za sebe sama. Kad predstava Vrline i Ljubavi ne bi bila upletena u sva nasa zadovoljstva, sva nasa zadovoljstva bi postala samo mucenja i kajanja.

Sarl Bodler, beleske

]]> http://www.ivanminic.com/554-ukoliko-covek-odmice-u-zivotu/feed/ 0