Ne vredi samo postaviti na ulazu u zivot dva stuba

Ne vredi samo postaviti na ulazu u zivot dva stuba i na jedan od njih natpis Put dobra, a na drugi upozorenje: Put zla – i reci onima koji naidju: „Birajte!“ Treba, kao Isus, pokazivati puteve koji sa ovog drugog puta vracaju na prvi, one koji su se na prilazu predali iskusenju; i, narocito, pocetak tih puteva ne treba da bude odvise bolan niti da izgleda odvise neprohodan.
Hriscanstvo, sa svojom divnom parabolom, treba da nam preporuci i prastanje. Isus je bio pun ljubavi za te duse koje su ljudske strasti ranile i cije je rane voleo da previja, crpeci iz njih samih melem koji je trebalo da ih zileci. Tako je govorio Magdaleni: „Mnogo ce ti biti oprosteno, jer si mnogo volela.“ Uzvisen oprostaj, koji je morao da probudi uzvisenu veru.
Zasto bismo se cinili strozi od Hrista? Drzeci se uporno shvatanja ovog drustva, koje hoce da bude nemilosrdno da bi se verovalo da je jako, zasto da kao i ono odbacimo duse koje cesto krvare iz rana iz kojih, kao nezdrava krv bolesnika, otice zlo njihove proslosti i koje ocekuju prijateljsku ruku da ih previje i da im vrati ozdravljenje srca?
… Posto se nebo vise raduje kajanju jednog gresnika nego stotini pravednika koji nikad nisu gresili, pokusajmo da obradujemo nebo. Ono nam to moze dvostruko vratiti. Ostavimo na nasem putu milostinju oprostaja onima koje su zemaljske zelje upropastile, koje ce mozda spasti bozanska nada…

A. Dima – Dama s kamelijama

Moja usta su izgovorila

Moja usta su izgovorila i izgovarace ocenas hiljade puta i na dva jezika koji su mi bliski, ali ja ga samo delimicno razumem. Jutros, prvog jula 1969, hocu da pokusam molitvu koja ce biti licna, ne nasledjena. Znam da se radi o poduhvatu koji zahteva iskrenost vecu nego sto je ljudska. Ocigledno je, na prvom mestu, da mi je zabranjeno da nesto trazim. Traziti da noc vise ne pada na moje oci bila bi ludost; znam hiljade osoba koje vide, a nisu narocito srecne, pravedne ili mudre. Tok vremena je potka sacinjena od posledica i uzroka tako da traziti neku milost, ma koliko ona bila sicusna, znaci traziti da se polomi jedno okce te gvozdene potke, znaci traziti da je vec polomljeno. Niko ne zasluzuje to cudo. Ja ne mogu moliti da moje zablude budu oprostene. Oprostaj je cin nekog drugog i samo ja mogu sebe da spasem. Oprostaj ociscuje uvredjenog, ne onog koji nanosi uvredu, koga se tako reci i ne tice. Sloboda moga odlucivanja je mozda iluzorna, ali ja mogu davati i sanjati da dajem. Ja mogu dati hrabrost koju nemam; mogu dati nadu koja nije u meni; mogu da ulijem volju da se nauci ono sto ja jedva znam ili tek nazirem. Zelim da me se secaju manje kao pesnika nego kao prijatelja; da neko, ponavljajuci stihove Danbara ili Frosta, ili reci coveka koji je u ponoc video drvo koje krvari, Krst, pomisli da ih je prvi put cuo sa mojih usana. Ostalo mi nije vazno; nadam se da zaborav nece kasniti. Ne znamo ciljeve sveta, ali znamo da pronicljivo rasudjivati i pravedno postupati znaci pomoci te ciljeve koji nam nece biti otkriveni.
Zelim da potpuno umrem; zelim da umrem sa ovim drugom, mojim telom.

Borhes

Zacudjuje me uvek

Zacudjuje me uvek, sve dok smo toliko spremni mudrovati o drugim sdrzajima, siromastvo ideja koje imamo o smrti. To je dobro ili je lose. Ja se nje bojim ili je zovem (kazu oni). Ali to takodje pokazuje da nas nadilazi sve ono sto je jednostavno. Sta je plavo i sta da mislimo o plavom? Istu poteskocu predstavlja smrt. o smrti i bojama ne umemo raspravljati. Pa ipak, vrlo je vazan ovaj covek preda mnom, tezak kao zemlja, koji unapred oblike moju buducnost. Doduse, mogu li ja zaista misliti na nju? Kazem sebi : ja moram umreti, ali to nista ne znaci jer mi ne uspeva da u to poverujem, buduci da mogu imati iskustvo samo o smrti drugih ljudi. Video sam ljude kako umiru. Video sam, narocito, kako umiru psi. Kad bih ih dotakao, bio bih potresen. Mislim dakle : cvece, osmesi, ceznja za zenom, i shvatam da sav moj strah pred smrcu dolazi od moje ljubomore prema zivotu. Ljubomoran sam na one koji ce ziveti i za koje ce svece i ceznja za zenom sacuvati sav svoj smisao krvi i puti. Zavidan sam jer previse volim zivot a da ne bih bio sebican. Covek se nadje tamo oboren jednog dana i slusa kako mu govore “Vi ste jaki i zato moram biti iskren prema vama : mogu vam reci da cete umreti“. Biti tamo sa celim svojim zivotom u rukama, sa citavim svojim strahom u utrobi i idiotskim pogledom. Sto znaci ostalo : valovi krvi udaraju o moje slepoocnice i cini mi se da cu zgaziti sve oko sebe.
Ali umiru ljudi protiv svoje volje, uprkos svemu sto ih okruzuje. Govore im : “Kad ozdravis…“, a oni ipak umru. Ja to ne zelim. Jer ako ima dana kad priroda laze, ima i dana kad rekne istinu.

Pirovanja, Alber Kami

Ja iscezoh

Ja iscezoh, odoh da se kreveljim pred ogledalom. Kada se danas secam toga, tih kreveljenja, shvatam da su mi ona obezbedjivala zastitu: protiv munjevite provale stida branio sam se misicnom blokadom. A onda, terajuci u svojoj nesreci do krajnjih granica, kreveljenjem sam se spasavao nje: strmoglavce sam se bacao u poniznost kako bih izbegao ponizavanje. Lisavao sam se sredstava pomocu kojih sam se dopadao kako bih zaboravio da sam ih imao i da sam ih zloupotrebio; ogledalo mi je bilo od velike pomoci: stavio sam mu u duznost da mi pokaze da sam cudoviste: a kada bi ono uspelo u tome, moje ljuto kajanje se pretvaralo u samilost. Ali, narocito, kako mi je neuspeh otkrio moju ropsku poniznost, nacinio sam se gnusan kako bih je onemogucio, kako bih se odrekao ljudi i kako bi se oni odrekli mene. Komedija Zla izvodila se protiv Komedije Dobra; Elijasen je uzimao ulogu Kvazimoda. Uvijacu se i mrsteci se, izoblicavao sam svoje lice, unakazavao sam sebe kako bih izbrisao svoje nekadasnje osmehe. Lek je bio gori od zla: protivu slave i bescasca pokusao sam da nadjem utociste u svojoj usamljenickoj istini; ali ja nisam ni imao svoju istinu: u sebi sam nalazio samo zapanjenu bljutavost. Ogledalo me je naucilo onome sto sam uostalom odvajkada i znao: bio sam strasno prirodan. Od toga se nikad nisam izlecio.

Zan-Pol Sartr, “Reci“

Idiot. To je to.

„(Pravozastupnik je besan) Idiot. To je to. I nista drugo. I sve sto se moglo pricati ili izmisljati samo potvrdjuje ono sto je svako mogao opaziti od prve. Obican idiot. Samo sto on ima pravo da se krece slobodno, da govori sa ljudima, da potpisuje akta i da stvara nesrece. Jer, izgleda da lekari svrstavaju te tipove tako u bezopasne. Dobro. To je njihova stvar. A kad bi se, umesto da se ljudi zadovoljavaju njihovim misljenjem, zatrazilo i misljenje ovakvih kao sto smo mi koji mozda nesto vise znamo o ljudskom rodu nego sva ta gospoda sa fakulteta … Jer, slusajte me dobro : sto se tice ljudskih primeraka sto vam ovde prodje, mozete mi verovati (…) ako sam nesto naucio za ovih dvadeset godina koliko sam proveo u ovoj kancelariji, to je : da postoji jedna jedina pobuda koja pokrece ljude : a to je interes. I onda, evo sta ja kazem .. ‘I dok je zastupnik tako govorio, i opet nastavljao – mozda po deseti put – ovu pricu (ili bar ono sto je o tome znao ili bar ono sto je zamisljao) posto je o dogadjajima koji su se bili odigrali za sedam meseci, imao samo, kao i svako drugi, kao i sami junaci te price, kao i njeni sopstveni ucesnici, delimicno saznanje, nepotpuno, sastavljeno od malih slika, i samih pogledom nejasno utvrdjenih, od reci, i samih slabo shvacenih, od oseta, i samih lose odredjenih, i sve to mutno, puno rupa, praznina, koje je masta i neka priblizna logika pokusavala da popuni citavim nizom slucajnih dedukcija – slucajnih, ali ne i u svakom slucaju pogresnih, jer ili je sve slucaj a onda hiljadu verzija, hiljadu lica jedne price su istovremeno su isto tako, ili upravo jesu ta prica, posto jeona takva, posto je takva bila i ostala u svesti onih koji su je doziveli, koji su zbog nje patili, koji su je pretrpeli, njome se zabavili, ili pak realnost zivi svojim sopstvenim zivotom, sjajnim, nezavisnim od nasih percepcija pa prema tome i od naseg saznanja i narocito nase zedji za logokom – a onda, pokusati da se ta prica nadje, da se otkrije, da se iskopa, mozda je to isto toliko uzaludno i razocaravajuce kao sto su to one decije igre, one lutke uglavljene jedna u drugu gde svaka sadrzi, otkriva jednu manju, sve dok se ne dodje do neceg sitnog, malog, beznacajnog: ni do cega; i sada, kada je sve gotovo, pokusati da se prenese, da se ponovo utvrdi sta se dogodilo, to je pomalo kao kad bi se covek trudio da zalepi rasturene, nepotpune ostatke nekog ogledala u nespretnom pokusaju da ih ponovo sastavi, dosavsi samo do nepovezanog, smesnog, beslovesnog ishoda, pri cemu nam jedino nas duh, ili bar nasa tastina nalaze da pod pretnjom ludila i protiv svake logike, iznadjemo po svaku cenu neki nepovezani redosled uzroka i posledica, tamo gde sve sto razum uspeva da razazna, to je lutanje, pri cemu smo i sami noseni tamo amo, kao zapusac sto ga nosi voda, bez pravca, bez pregleda pokusavajuci jedino da se zadrzimo na povrsini, pateci, i umirajuci na kraju, to je sve.“

Klod Simon, „Vetar: Pokusaj vaspostavljanja baroknog oltarskog naslona“

U onom delu gde se bokovi šire

U onom delu gde se bokovi šire, izliveni su, s obe strane, simetricno, u obliku golemih paukova, amblemi firme. Pažljivijom analizom, medutim, otkrivamo, ne bez cudenja, da pauci upleteni u okca gvozdene konstrukcije bokova i nisu zapravo pauci, nego stostruko uvelican mašinski cunak sa mehanickim kalemom iz kojeg se izvija konac (koji je uvelicavanjem postao debeo kao uže, i stoga teško prepoznatljiv) i koji, oponašajuci slovo S, stvara iluziju paukovih nogu. Taj je amblem, kao na plemickim grbovima, obojen zlatnožutim, kao i arabeske na lakiranoj glavi mašine. Te su arabeske vec delimicno oljuštene, pozlata otpada u tankim finim ljuspicama. Stona ploca, od drveta prevucenog šperplocom, takode je vec pocela da se ljušti, narocito po ivicama. Prvo se potprišti, od promena temperature i od vlage, zatim pocinje da se bora i da se cepa kao bolesni nokti. Jedan mali amblem od mesinga, eliptican kao medaljon, i isto tako žut i sjajan, spojen je uz vitki vrat mašine sa dva zupcasta šrafa. Na njemu se nalazi onaj isti kalem-pauk, samo sad mnogo jasniji, zbog smanjenih dimenzija. Naokolo, kao na metalnom novcu, utisnuto je u bareljefu The Singer Mangf. CO – TM. Kada sam okretao pedalu, mašina je brujala kao lira. Jednom sam slomio iglu, pa je moja majka skinula kaiš-prenosnik. No sad svejedno. Po povratku kuci, pogled mi je, pre nego što zaspim, padao na tu mašinu, i valjda zbog dugog putovanja vozom, i zbog svih zvucnih utisaka koji su ostali u mom sluhu, cinilo mi se da ona radi. Cuo sam kako zvrje tockovi i kako klize osovine, meko.

Danilo Kis

Idiot. To je to. I nista drugo.

(Pravozastupnik je besan) Idiot. To je to. I nista drugo. I sve sto se moglo pricati ili izmisljati samo potvrdjuje ono sto je svako mogao opaziti od prve. Obican idiot. Samo sto on ima pravo da se krece slobodno, da govori sa ljudima, da potpisuje akta i da stvara nesrece. Jer, izgleda da lekari svrstavaju te tipove tako u bezopasne. Dobro. To je njihova stvar. A kad bi se, umesto da se ljudi zadovoljavaju njihovim misljenjem, zatrazilo i misljenje ovakvih kao sto smo mi koji mozda nesto vise znamo o ljudskom rodu nego sva ta gospoda sa fakulteta … Jer, slusajte me dobro : sto se tice ljudskih primeraka sto vam ovde prodje, mozete mi verovati (…) ako sam nesto naucio za ovih dvadeset godina koliko sam proveo u ovoj kancelariji, to je : da postoji jedna jedina pobuda koja pokrece ljude : a to je interes. I onda, evo sta ja kazem .. ‘I dok je zastupnik tako govorio, i opet nastavljao – mozda po deseti put – ovu pricu (ili bar ono sto je o tome znao ili bar ono sto je zamisljao) posto je o dogadjajima koji su se bili odigrali za sedam meseci, imao samo, kao i svako drugi, kao i sami junaci te price, kao i njeni sopstveni ucesnici, delimicno saznanje, nepotpuno, sastavljeno od malih slika, i samih pogledom nejasno utvrdjenih, od reci, i samih slabo shvacenih, od oseta, i samih lose odredjenih, i sve to mutno, puno rupa, praznina, koje je masta i neka priblizna logika pokusavala da popuni citavim nizom slucajnih dedukcija – slucajnih, ali ne i u svakom slucaju pogresnih, jer ili je sve slucaj a onda hiljadu verzija, hiljadu lica jedne price su istovremeno su isto tako, ili upravo jesu ta prica, posto jeona takva, posto je takva bila i ostala u svesti onih koji su je doziveli, koji su zbog nje patili, koji su je pretrpeli, njome se zabavili, ili pak realnost zivi svojim sopstvenim zivotom, sjajnim, nezavisnim od nasih percepcija pa prema tome i od naseg saznanja i narocito nase zedji za logokom – a onda, pokusati da se ta prica nadje, da se otkrije, da se iskopa, mozda je to isto toliko uzaludno i razocaravajuce kao sto su to one decije igre, one lutke uglavljene jedna u drugu gde svaka sadrzi, otkriva jednu manju, sve dok se ne dodje do neceg sitnog, malog, beznacajnog: ni do cega; i sada, kada je sve gotovo, pokusati da se prenese, da se ponovo utvrdi sta se dogodilo, to je pomalo kao kad bi se covek trudio da zalepi rasturene, nepotpune ostatke nekog ogledala u nespretnom pokusaju da ih ponovo sastavi, dosavsi samo do nepovezanog, smesnog, beslovesnog ishoda, pri cemu nam jedino nas duh, ili bar nasa tastina nalaze da pod pretnjom ludila i protiv svake logike, iznadjemo po svaku cenu neki nepovezani redosled uzroka i posledica, tamo gde sve sto razum uspeva da razazna, to je lutanje, pri cemu smo i sami noseni tamo amo, kao zapusac sto ga nosi voda, bez pravca, bez pregleda pokusavajuci jedino da se zadrzimo na povrsini, pateci, i umirajuci na kraju, to je sve.

Klod Simon, “Vetar: Pokusaj vaspostavljanja baroknog oltarskog naslona“.

On je covek koji govori ljudima

On je covek koji govori ljudima; covek, istina, obdaren zivljim senzibilitetom, vecim entuzijazmom i neznoscu, raspolaze vecim poznavanjem ljudske prirode, i ima obuhvatniju dusu nego sto se moze pretpostaviti da su prosecne duse u ljudskom rodu; to je covek zadovoljan svojim licnim strastima i voljom, i raduje se vise no ostali ljudi zivotnom duhu koji je u njemu; on uziva u kontemplaciji slicnih teznji i strasti koje se manifestuju u zbivanjima sveta, i obicno oseca nagon da ih stvara i onde gde ih ne moze naci. Pored ovih osobina, on ima jos jednu sposobnost: da odsutne stvari uticu na njega kao da su prisutne vise nego na ostale ljude; sposobnost da u sebi docara strasti koje su zaista daleko od toga da budu iste kao one koje proizilaze iz stvarnih dogadjaja, a koje medjutim ( narocito u onim delovima opste simpatije koji raduju i vesele) mnogo vise lice na strasti koje dolaze od stvarnih dogadjaja nego li ista sto su ljudi, samo svojim sopstvenim umom, navikli da osecaju u sebi;- otuda, a i iz prakse, to je covek koji je stekao vecu spremnost i moc izrazavanja onoga sto misli i oseca, a narocito onih misli i osecanja, koja se po njegovom licnom izboru, ili prema strukturi njegovog sopstvenog uma, radjaju u njemu bez neposrednog spoljnjeg uzbudjenja.“

William Wordsworth

U muškarcima ima nešto ljudoždersko

Pravo da vam kažem, ja muškarce prezirem! Meni svaki muškarac lici na životinju! Svi imaju neki miris….
Strašno!
Kad govore – deru se, kad spavaju – hrcu, kad jedu – mljackaju i srcu… prave životinje!
Ne mogu nikako da obuzdaju ono životinjsko, primitivno u sebi!Uvek kad pogledam nekog muškarca, narocito od ovih mladih, imam utisak da bi bio u stanju da me pojede! Ima neceg ljudožderskog u njima… neceg što još samo imaju zveri!
Jeste li ih gledali kad nešto rade, kad recimo cepaju drva? Oni to rade sa toliko besa, sa toliko mržnje – da je to užasno! Prosto je neverovatno kako jedan muškarac toliko može mrzeti obican komad drvata!A on ga mrzi – seva ocima i škrguce zubima dok radi!
Muškarac je takav – on uvek mora nekoga ili nešto da pobeduje: u fudbalu, u boksu, na radu, sa ženama… To im je u krvi. Oni se uvek bore protiv nekoga ili necega!
I uvek se od toga oznoje! Odvratno!Prema tome, moje gledište je sasvim obrnuto od vašeg! Ja bih se pre ubila nego što bih dozvolila da me takne jedan takav oznojeni ljudožder!

Dusko Radovic

Osmeh, to je zora i svitanje tela…

Lepota fizicka, to je neosporno jedna plemenita covekova vrlina. Uostalom, telesna lepota je samo spoljni izraz viših unutrašnjih covekovih lepota, jer lepota nije nikad bila osobina zlikovaca i nevaljalih žena; i, neosporno, uvek pored fizickih lepota u istom coveku boravi još nekoliko bilo duševnih ili duhovnih kvaliteta prvog reda. Priroda je uvek izgradivala svoje pravo majstorsko delo s punom ljubavlju i izdašnošcu, i nikad nije bila tvrdica ni u pogledu drugih osobina tog privilegovanog lica. Bilo je, istina, i bezumnih žena medu lepoticama, kao i lepih ljudi medu glupacima. Ali je to bio svagda redak slucaj; jer su uvek imali pored lepote ili blagorodno srce bez puno pameti, ili vecu pamet bez mnogo srca. Ako lepotice obicno svrše život u katastrofama i skandalima, cesto i ružnim ili glupim, to je zato što postanu žrtve tudih strasti i tudih sujeta. Ako su lepotice cesto neobrazovane, to je što je negovanje njine lepote bilo za njih važnije od nege njihovog duha. Svakako, lepota nije nigde usamljena. Ahil je bio najlepši mladic u Grckoj, ali i najveci heroj; a Sofokle je bio najlepši mladic, ali i najveci pesnik. Hipatija iz Aleksandrije je bila lepotica koja je imala trostruku oreolu: lepote, vrline, i ucenosti; ona je bila i veliki astronom i filozof svog vremena. Pompadur je bila najlepša žena, ali i veliki diplomat i državnik. Lepota je plemstvo i blagodet koju je Bog spustio na narocito izabrape medu ljudima; lepota je i blagos lovena, jer ona kao sunce izaziva život, nosi zdravlje, i inspiriše religiozno osecanje. Kao što su anticki Grci sva svoja božanstva pravili lepim, i hrišcani su najzad slikali lepim sve najvece licnosti svoje crkve: Bogorodicu, Hrista, svetog Ðorda i sve arhangele. Uostalom, stari Grci su verovali da ružan covek ne može biti ni dobar. Najlepša je žena u ljubavi ona za koju kažemo da je lepa a ne znamo zašto. Ljubavnice Luja XIV, najveceg ljubavnika medu svim kraljevima, nisu bile lepe, nego samo žene od duha i od srca. Gospodica Lavalijer je bila cak vrlo malenog stasa, bogknjava, smedih ociju, velikih usta, zuba ne baš najlepših; a koracala je ružno, jer je bila hroma. Takvu je opisuje njen poznanik Bisi Rabiten, rodak slavne gospode de Sevinje. Ali Rgbiten zatim dodaje da je Lavalijer imala pogled strastan i uman, reci pune duha i bleska, i da je bila iskrena i duševna, vrlo verna i sva predana, i, najzad, da je bila ucena. I Mekole u svojoj istoriji govori da su ljubavnice engleskog kralja Džemsa II, savremenika Luja XIV, bile veoma ružne, skoro rugobe: Ana Hajt, a još nakaradnije Arabela Cercil i Katarina Sidle. Bilo je slicnih ukusa i medu filozofima. Dekart je prvi put voleo jednu razroku devojku, i otad je za ceo život imao slabost i simpatiju za razroke žene. Pesnik Bodler je bio zaljubljen u nakaze. Ima odista najlepših ociju koje ne umeju pogledati i najlepših usana koje se ne znaju osmehnuti. Obe ove velike i neopredeljive lepote su nematerijalne, jer su iskljucivo duševne. Lep pogled i lep osmeh nemaju cak ništa zajednickog sa bojom ociju ili formom usta. Špa njolka ume da pogleda, a Francuskinja ume da se osmehne. Osmeh, to je zora i svitanje tela, najveci dogadaj i najlepši izraz duševnog u materiji. Ima ociju koje se smeju, i ociju koje govore, i ociju koje cute; a ima ociju koje izgledaju da uvek nešto osluškuju i cekaju. Najlepše oci ima slovenska žena, jer uvek izgledaju zacudene.

Jovan Ducic

Što zapravo doista radite u životu

Neprosvijetljeni odnos spram iskustva je u osnovi suocavanje s nicime i izbjegavanje svega. Vecina nas kao da ne ucimo mnogo iz iskustva. Ne mijenjamo se baš puno. A jednostavan razlog za to je da ne poklanjamo punu pažnju iskustvu koje nam se dogada. Ne govorim ovdje o pažnji na površinskoj razini; govorim o dubokoj razini. Što zapravo doista radite u životu, ovdje, sada, u ovom svijetu? U odnosima, u nacinu na koji provodite svoje vrijeme – koliko ste budni spram onoga što doista radite? Obicno nismo narocito budni. A zato što smo toliko stranci samima sebi, nastavljamo djelovati iz nesvjesnih poticaja koji unereduju sve oko nas. Jedino ako poklanjate punu pažnju možete dovesti svjesnost u tamne kutke vlastite psihe gdje kao da nema nimalo svjetlosti. Pocnete li poklanjati punu pažnju onome što radite zato jer želite biti slobodni, poceti cete ciniti prave izbore i prestati ciniti pogrešne izbore. Suocite li se istinski sa svime i ne izbjegavate ništa, prestati cete djelovati iz neznanja i sebicnosti na nacine koji uzrokuju patnju drugih ljudi.

Andrew Cohen

Držanje u škripcu pomocu naklonosti

Prijateljstva ne žive od razumevanja nego od tolerancije. Ona, koja se na razumevanje oslanjaju, nisu narocito trajna. Niko se ne može razumeti sasvim i sve vreme; cešce, druge shvatamo delimicno i retko; najcešce ljude uopšte ne shvatamo.
Moramo se, dakle, navici, da ih tolerišemo i kad ih ne razumemo. Tolerancija nije u odobravanju onoga što razumemo, ili u razumevanju onoga što odobravamo.
Ona je u toleranciji onoga što niti razumemo, niti odobravamo …
Prijateljstvo je, ponekad, držanje u škripcu pomocu naklonosti. Ja i ( ), na primer, držimo jedan drugog u škripcu na taj nacin što se uzajamno ophodimo kao dobri prijatelji. Naše je prijateljstvo tek rafinirani oblik uzajamne antipatije. A ova, verovatno, aktivan nivo pasivnog straha što ga jedan od drugog osecamo. …

Borislav Pekic