Tako obicno biva

Tako obicno biva. Oni koje želimo da vidimo ne dolaze nam u casovima kad na njih mislimo i kad ih najviše ocekujemo, a pojavljuju se u nekom trenutku kad smo mislima najdalje od njih. I našoj radosti zbog ponovnog videnja treba tada malo vremena da se digne sa dna, gdje je potisnuta, i pojavi na površini.
I tu je kraj. Nema više niceg. Samo grob medu nevidljivim fratarskim grobovima, izgubljen poput pahuljice u visokom snijegu što se širi kao okean i sve pretvara u hladnu pustinju bez imena i znaka. Nema više ni price ni pricanja. Kao da nema ni svijeta zbog kojeg vrijedi gledati, hodati i disati. Nema Stambola ni Proklete avlije. Nema ni mladica iz Smirne koji je umro još prije smrti, onda kada je pomislio da je, da bi mogao biti nesrecni sultanov brat Džem. Ni jadnog Haima. Ni crne Akre. Ni ljudskih zala, ni nade i otpora koji ih uvijek prate. Niceg nema. Samo snijeg i prosta cinjenica da se umire i odlazi pod zemlju.

Ivo Andric, Prokleta avlija

Ja sam bio bolji od tog covjeka

Pocinjem pothvat kome nikada nije bilo primjera i u kojem me nitko nece slijediti. Hocu svojim bližnjima potpuno istinito prikazati jednog covjeka, a taj cu covjek biti ja.
Ja sam. Osjecam svoje srce i poznajem ljude. Nisam nalik ni na koga od onih ljudi koje sam vidio: usudujem se misliti da uopce nisam nalik ni na koga na svijetu. Ako i ne vrijedim više, barem sam drugaciji. Tek onda kad ljudi procitaju ono što sam napisao moci ce prosuditi je li priroda ucinila dobro ili zlo što je razbila kalup u kome me salila. Neka trublja sudnjeg dana zajeci kad hoce, ja cu s ovom knjigom u ruci stati pred najvišeg suca.
Reci cu glasno: Evo što sam radio, što sam mislio, što sam bio.Govorio sam jednako iskreno o dobru i o zlu. Nisam prešutio ništa nevaljalo, nisam dodao ništa što bi za mene bilo povoljno, a ako sam slucajno gdje upotrijebio po koji nevažan ukras, ucinio sam to samo za to da ispunim prazninu koja bi nastala kada bi me pamcenje izdalo.
Mogao sam uzeti da je istinito ono za što sam znao da bi moglo biti istinito, ali nikada za ono za što sam znao da je lažno. Prikazao sam sebe onakvim kakav sam bio: koji put vrijedan prezira i podao, koji put dobar, plemenit i uzvišen. Otkrio sam svoju unutrašnjost tako kao što si je vidjelo ti, vjecno bice !
Sakupi oko mene nebrojeno mnoštvo mojih bližnjih, neka slušaju moje ispovijesti, neka škrgucu zubima zbog mojih sramotnih djela, neka se crvene zbog mojih nevolja. Pa neka svaki od njih jednako iskreno otkrije svoje srce pred tvojim prijestoljem i neka ti samo jedan od njih kaže, ako se usuduje:
ja sam bio bolji od tog covjeka….

Jean Jacques Rousseau

Borite se za svoj život !

Bicu iskren- nisam siguran da cak imamo i svoju sadašnjost. Izvesno je da stihijski idem kroz život, pa gde se zaustavim. Jedno je sigurno- nikad ne znam u kom cu smeru krenuti. Dozvoljavam da me emocije povuku, da me prosto uguraju u neke stvari o kojima ranije nisam razmišljao. Ponovicu svoju staru tezu: Sve moje pesme doživljene su više puta i odživljene. Znaci, u njima nema ama baš nikakvog foliranja. One su, pre svega, odraz mojih emocija. Rokenrol je moj nacin života. Moje pesmeto sam ja. One su odraz mojih životnih shvatanja i stremljenja. Motive za njih nalazim u realnim životnim surovostima, a tek ponekad dozvolim imaginarnim snovima da prošetaju kroz neki stih. I to ucinim tako da se imaginacija samo nazire, kao kroz maglu… Ja ne mogu da pevam o vanzemaljskoj ljubavi ako me bukvalno guše i razdiru ovozemaljski jadi. Evidentni su, što pritiska i ostale mlade, nedostatak slobodnog mišljenja, materijalna nemoc i sve što ide uz to. Danas, mladom coveku nije dozvoljeno da radi, jer nema slobodnih mesta, zapravo sva ta potencijalna mesta popunjena su nekim starim, dosadnim, olinjalim tipovima, koji ništa ne preduzimaju da se izvucemo iz blata u koje smo se zaglibili. To opet znaci da je mladima, željnim znanja i progresa, sve uskraceno. A najviše životne radosti! U ovom trenutku, mi mladi nemamo buducnosti… Stojimo na rubu neke razjapljene provalije, koja sa nestrpljenjem ceka da nas proguta. A iznad nas, razbuktala se vulkanska lava koja pocinje da curi, rasteže se po nama- narodu. Šta bi mi sad mogli da uradimo? Ne znam ni sam, cini mi se da smo stisnuti- ne možemo ni korak nazad, ali ni korak napred… Mladima su vezane ruke- moraju da se prilagodavaju i iznad svega trpe život… Ako je sve ovako kako sam rekao- a jeste- onda ja tu nikad necu moci da vidim ni jedan zracak slobode. Nama jedino ostaje da se pokrijemo nekim neprobojnim oklopima i protrcimo kroz životni špalir u kome nas, sa svih strana, nemilice udaraju i lupaju! A mi trcimo i grabimo napred, da bismo došli do kraja životne staze. Tada smo beskoisni i sebi i društvu. To je kraj… Prilagodavanje društvu može da bude pozitivna osobina, ali to je samo danak životu. Ukoliko se prilagodavaš necemu što ne želiš, onda suzbijaš svoju licnost. U tom smislu, ta prilagodljivost postaje, pre svega, morbidna i negativna. Šta na kraju biva- od mladog i perspektivnog coveka stvara se krajnje beskorisni tip… Borite se za svoju licnu slobodu, ne dozvolite da vas neki lažni srebrnjaci i krivo opravdane norme uguše…
Borite se za svoj život !

Milan Mladenovic

Nekada davno

Nekada davno sva ljudska bica bila su bogovi, ali su tako zloupotrebili to svoje božanstvo da je vrhovni bog Brama odlucio da im ga oduzme i sakrije ga tamo gdje ga nikad nece naci. Ali, pitanje je bilo gdje sakriti njihovo božanstvo. Zato je Brama sazvao savjet bogova da bi mu oni pomogli da odluci. „Hajde da ga zakopamo duboko u zemlju“, rekoše bogovi. Brama odgovori:
„Ne, to ne valja jer ljudi ce kopati zemlju i naci ce ga.“ Onda bogovi predložiše: „Da ga potopimo u najdublji ocean?“ Brama se nije složio: „Ne, ni tamo“, rece, „jer ce oni nauciti da zarone u ocean i naci ce ga.“ Bogovi ce na to: „A da ga odnesemo na vrh najviše planine i tamo sakrijemo.“ Ali, Brama je i ovoga puta odgovorio: „Ne, ni to nije dobro jer ce se vremenom popeti na svaku planinu i opet ce preuzeti svoje božanstvo.“ Onda bogovi odustaše i rekoše: „Ne znamo gdje da ga sakrijemo pošto, izgleda ni na zemlji ni u moru nema mjesta do kog ljudska bica nece stici.“
Brama je dugo razmišljao, a onda je rekao: „Evo šta cemo. Sakricemo njihovo božanstvo u najdublji dio njihovog sopstvenog bica jer ljudi se nikad nece sjetiti da ga tu traže.“
Svi su se bogovi složili da je to savršeno skrovište, te tako uciniše. I od tog vremena ljudi su prošli zemlju uzduž i poprijeko, kopali, ronili, peli se i istraživali tražeci nešto što je vec bilo u njima.

Indijska narodna prica

Ljubavna

Sjedeci na izrešetanom metalu sterilne klupe na stanici, okrecem profil i puštam da me tramvaj iz daljine fotografira. Cujem iskre kako se sudaraju s molekulama mraka i padaju na smrznute tracnice. Držim te za ruku, hladnoca nam se zbraja. Kroz prozore vagona žute se prazna lica plasticnih sjedala. Saginjem se da pobjegnem pogledima i ugrijem ti ruke, ali na njima moj dah pretvara se u inje.
Uzbrdo je bolnica, iznad bolnice je groblje, iza groblja je disko klub gdje smo se prvi put poljubile, ne sjecaš se. Ležala si na podu wc-a, majica ti se podigla i otkrila trbuh bjelji od papira. Tvog decka nisu pustili u ženski wc pa je cekao pred vratima, a kasnije za šankom. Sklopila sam dlanove na tvom zatiljku i povukla ih prema sebi. Mrlje na papiru. Obrisala sam ti usta svojima.
Jedino zimi voliš se voziti tramvajem, nocu, u tjednu, kad ni pijanaca nema jer im je svaka stanica budilica ciji zvuk razbija staklene stijenke njihovih beskucnih snova. Vozimo se od okretišta do okretišta, sve smo ih isprobale. Najviše voliš onaj koji ide preko rijeke, kad možeš gledati skliski autoput, drveni brod zarobljen u ledu, jutro kako drobi zaledene krijesnice grada.
– Zar te nikad ne pita gdje si bila? – kažem, znajuci da nece odgovoriti, znajuci odgovor.
Kad dode k meni usred noci i zavuce mi se u krevet jer tamo ne može zaspati, pricam joj o putovanjima u tracnicama, o transsibirskoj željeznici, o golemoj sajli trapeza što se spušta s Mjeseca i klati se preko citave površine zemaljske kugle. Kad je njihanje uspava, pricam joj o pernatim prekrivacima, o jastucima od peludi, o naslonjacima pletenim od zimzelenih borovih iglica. Pricam joj o macki i djetetu koji spavaju u istoj košari, o blatnjavim otiscima stopala i šapa, o torti razodjevenoj macjim jezikom. Dlanom prelazim preko topline kože, udišem njezin dah i pretvaram ga u svoj. Na vratu joj njime ostavljam poruke, nevidljive tetovaže, pentagrame. Jutro lašti prozore mog stana i smekšava kožu njezinih kapaka. Odlazi ne budeci me, iako i ja i ona znamo da sam budna, da nisam spavala.
Sjedamo sucelice jedna drugoj, voliš se voziti u smjeru suprotnom od vožnje tramvaja. Voliš gledati kako svijet bježi od tebe, radije nego da te prestiže. Ruke su ti skrivene pod kaputom, inje na papiru. Gledaš kroz prozor, pored mene, pecati semafora lijepe se na stakla. Iz vozaceve kabine dopire zvuk radija, snimka vijesti od prethodnog dana – u ovo doba i spikeri spavaju. Ukrštam noge s tvojima, koljena nam se preklapaju, tkanine se trljaju, no boje su trajne i ne puštaju.
Kad se sretnemo u gradu, tvoj decko gleda me nezainteresirano, pa cak i kad te u zagrljaju zadržim dulje negoli se to obicno radi. Kad ti popravim kapu, prislonim lice na vrat, on se smiješi kao da je to nešto sasvim obicno, kao da ti to radi baš svatko, bilo tko.
Odlazite – u kino, iz kina, s plocnika na tramvaj, gledam za tobom i brojim ti korake, pogledom ti cuvam mjesto, ono naprijed, ono naopako…

Mima Simic

Veliki uspeh u životu imaju ćutalice

Veliki uspeh u životu imaju ćutalice. Oni ulivaju poverenje ljudima s kojima rade, jer mnogi ljudi u ćutanju drugog vide i svoju sigurnost. Čovek može da naškodi drugom čoveku ili promišljenim rđavim delom ili nepromišljenom rečju; a ćutalica se smatra bar kao čovek koji ne škodi svojom neopreznom rečju. Zatim ćutalica ne traži ni od drugog čoveka briljantnu konverzaciju, niti naročitu rasipnost duha, i zato je on za druge odmoran, zbog čega izgleda i dobar. Ljudi koji mnogo govore, škode i sebi i drugom; kad su i najsjajniji kozeri, oni su sami ipak prva žrtva tog svog talenta. Jer im jedni zavide na tom duhu; drugi ih omrznu zato što su od te njihove duhovitosti ostali zaslepljeni i ošamućeni; a treći se čak boje te duhovitosti da ih najzad ne pogodi i ne poseče. Ovo je savim razumljivo. Jer odista, ljudi duhoviti ne mogu izgledati mnogo blistavo ako samo govore o idejama i stvarima; naprotiv, duhovitost se hrani najviše otrovom ličnih mržnja, više nego i medom ličnih ljubavi. – Ćutalica, i kad je neinteligentan, ne izgleda glup, jer izgleda bar zamišljen; a prostom svetu izgleda i mislilac. Jer ako ćutalica ne kaže mudrosti, ne kaže ni gluposti ili ih bar ne kaže u velikom broju. – Ćutalica izgleda i čovek i pozitivan i realan. Blistavi ljudi koji vas podignu svojom duhovitošću u visine, ni sami ne izgledaju drugom da su na zemlji, nego uvek u oblacima, znači iznad svakidašnjih čovekovih misli i briga, i izvan realnosti od kojih je život uglavnom sačinjen. Zbog toga prosečnim ljudima takav čovek postane dosadan, ili izgleda i opasan. Ljudi se boje čoveka koji ćuti, ali preziru čoveka koji mnogo govori. Čovek koji ćuti izgleda uvek zaverenik i mizantrop, ali čovek koji mnogo govori, izgleda vetrogonja. I pošto ljudi ne cene nego onog koga se boje, poštovanje ide za ćutalicu. Jer, bezuslovno, ima mudrih ćutanja koji vrede više nego i najmudrije reči. – Ljudi zato vole da se zabavljaju s čovekom koji lepo govori, ali vole da rade samo s čovekom koji ume da lepo ćuti. Proverite u svom životu da li su vam više dobra donele vaše najblistavije reči, ili kad ste u izvesnom momentu pribegli ćutanju.
Nikad čovek ne može da kaže onoliko mudrosti koliko može da prećuti ludosti, čak i gluposti. Jedino ćutanje može da prikrije kod čoveka strasti koje su najnasrtljivije i najštetnije: sujetu, lakomost, mrzovolju, osetljivost, mizantropiju. Jedino ćutanje može da sačuva čoveka od posledica koje mogu da mu nanesu trenutna i nesmotrena raspoloženja; i nagle i nepromišljene impulsije. Čovek koji pusti uvek jedan razmak u vremenu između pitanja koje mu se postavi, i odgovora koji treba da dadne, jedini je koji može razmišljeno da kaže šta hoće. On je već tim odmerio koliko jedna minuta može da sadrži pameti i gluposti, dobrote i zloće. Samo takav uzdržljiv čovek izbegne najveći broj nesreća, nesreća koje dolaze od naše nesposobnosti da uvek budemo prisebni, i da nikad ne budemo glupi. – I učenici Pitagore su morali ćutati. Duhoviti Atinjani su se divili i takozvanoj lakonskoj kratkoći izražavanja, kojom su se služili ljudi iz Sparte. Katolički red kaluđera karmelita imaju tako isto propis da govore samo četvrtkom. Kad bi svi ljudi i žene govorili samo četvrtkom, na svetu bi bilo mnogo manje gluposti i mnogo manje zla; jer čovek drugom čoveku uvek više škodi rečima nego delom. – Neke životinje kušaju jedno drugo samo tim što približe nozdrve, i što se omirišu, odlazeći svako na svoju stranu, a da imaju sposobnost govora, rastrgle bi jedna drugu. U rečima uvek ima više laži nego istine, i više zloće nego ljubavi; jer ljudi najčešće ne znaju ni sami šta kažu, ni zašto su nešto rekli. Reč dovodi do više nesporazuma, nego što bi bilo nesporazuma da reči uopšte ne postoje.

Jovan Dučić
Blago Cara Radovana

Moja vera

Pogled volje je necist i izoblicen. Tek tada kada ništa ne želimo, tek tada kada naš pogled postaje cisto posmatranje, nastupa duša – lepota. Ako posmatram šumu koju želim da kupim, zakupim, u njoj želim da lovim, opteretim je hipotekom, tada ne vidim šumu vec samo odnos prema svojoj volji, svojim planovima i brigama, prema svom novcaniku. Tada se ona sastoji od drveta, stara je ili mlada, zdrava ili bolesna. Ali ako ne želim ništa od nje, gledam li „bez misli“ u njenu zelenu dubinu, tek tada postaje šuma, priroda, rastinje, tada je lepa.
Tako je i s ljudima i njihovim licima. Covek, koga ja sa strahom, s nadom, požudom, s namerom, sa zahtevom gledam, nije covek vec samo mutno ogledalo moje volje. Gledam ga, svesno ili nesvesno, s puno ustezanja, s pogrešnim pitanjima: „Da li je pristupacan ili ponosan? Poštuje li me? Može li se prevariti? Razume li nešto o umetnosti?“ S hiljadu takvih pitanja najcešce se odnosimo prema drugim ljudima koje susrecemo, i mi važimo za poznavaoce ljudskih duša i psihologe ako nam pode za rukom da razjasnimo u njihovoj pojavi, njihovom izgledu i ponašanju ono što služi našim namerama i odgovara nam. Ali, ta predstava je siromašna, i u tom nacinu poznavanja duše najpromišljeniji su: seljak, skitnica, nadriadvokat, vecina politicara i ucenih.
U trenutku kada volja miruje i javlja se posmatranje, cisto videnje i predanost, sve postaje drugacije. Covek prestaje da bude koristan ili opasan, interesantan ili dosadan, prijatan ili neobrazovan, jak ili slab. On postaje priroda, postaje lep i neobican kao i sve ka cemu se okrece cist pogled. Jer pogled nije istraživanje ili kritika, on nije ništa osim ljubavi. On je najviše i najpoželjnije stanje naše duše: bespožudna ljubav.
Ukoliko smo postigli to stanje, makar i na nekoliko minuta, sati ili dana (zadržati ga zauvek u sebi bila bi potpuna duhovnost) tada ljudi izgledaju drugacije nego inace. Oni nisu više ogledala ili delici naše volje, oni ponovo postaju priroda. Lepi ili ružni, stari ili mladi, dobri ili loši, otvoreni ili zatvoreni, cvrsti ili meki, nisu više suprotnosti, nisu više mera. Svi su lepi, znacajni, niko više ne može biti potcenjen, omražen ili neshvacen.
Sa stanovišta mirnog pogleda priroda je samo promenljiv oblik uvek prisutnog, besmrtnog života. Tako je i covekov najvažniji zadatak i dužnost da razvije dušu. Beskorisno je raspravljati da li je duša nešto ljudsko, ne nalazi li se i u životinjama, u biljkama! Duša je sigurno svuda – svuda je moguca, svuda pripremljena, svuda naslucivana i poželjna. Ali, kao što ne smatramo da je kamen izraz pokreta, vec životinja (iako je i kamen pokret, život, stvaranje, propadanje), tako dušu tražimo pre svega kod coveka. Tražimo je tu gde se najsigurnije nalazi, boluje, postoji.

Herman Hesse

Najbolje je kad svaka žena mami svog muža

Samo nešto da se razumemo: svakom muškarcu spremaju se razni mamci.S tim da budemo nacisto!I nisu samo oni krivi, nego su krive žene.Mi smo krive.Mi bacamo razne mamace a muškarci se onda hvataju.
Recimo šlicevi!Ja mislim da su razni šlicevi na suknjama strašni mamci za jednog muškarca.Ili recimo, neki preterani dekolte ili mnogo tesne suknje.Sve to skrece pažnju muža sa svoje kuce, svoje žene.I onda se posle cudimo – odakle su karte u džepu?Tako lepo, namame se….
Mi ih namamimo.Ja namamim, recimo tvog coveka, ti namamiš mog i gotova posla.
Najbolje je kad svaka žena mami svog muža
Ali, mnoge žene to zapostavljaju.One misle: muž mi je, šta ima još da se mamimo?I tu se, normalno, najviše prevare.
Jer ako ti neceš da ga mamiš, ima ko hoce.
Je l’ tako?
Gde god pogledaš, na sve strane mamci.

Dusko Radovic

Sarajevski Marlboro

Manje je knjiga kojima se nisi vracao od djetinjstva. One su te podsjecale na doba kada još nisi naucio preskakati stranice i citati iz gornjeg lijevog u donji desni kut. To su vjerojatno jedine knjige koje si stvarno procitao u životu. Sve dobre djecje price imale su tužan kraj iz kojeg nisi mogao ništa nauciti osim da je tuga ono mjesto na kojem fikcija postaje važnija od stvarnosti. U filmu „Mrtvi“ Johna Hustona jedna se žena rasplakala, a da nije uspjela objasniti zašto. Dok si ga gledao, pomisio si da je to ustvari to, i došlo ti je da placeš.

Najmanje je knjiga za koje si vjerovao da ceš ih uvijek imati uza se. Kada si neku od njih prvi put citao, neprestano bi odgadao kraj. Kasnije su te uzbudivale i svojim sadržajem i izgledom. No i njih ceš, kao i sve druge, morati ostaviti uz gorko uvjerenje kako je u ovom gradu, ali i na ovom svijetu, prirodno agregatno stanje knjige plamen, dim i pepeo. Nekome ce to kasnije zvucati pateticno, ali ce za tebe, pogotovu kad stigneš u druge gradove i u još uvijek žive knjižare, plamene vlasi Farrah Fawcett biti gola istina. Od knjiga bolje, ljepše i temeljitije gore još samo rukopisi.

U svakoj privatnoj biblioteci najviše je neprocitanih knjiga, onih koje si kupio zbog boje njihovih korica, imena autora, ili naprosto zato što su te svojim mirisom privlacile. Takvu knjigu dodiruješ cesto prvih dana nakon kupovine, otvaraš je, procitaš dva-tri reda i vracaš je natrag. Nakon nekog vremena zaboravljaš je, ili je iz daljine pogledavaš s blagim gadenjem. Cesto si poželio odnijeti je u najbližu javnu biblioteku, pokloniti je nekome, riješiti je se na bilo koji nacin, ali nikada nisi imao nacina to uciniti. Ona je ostajala kao cudna potvrda tvoje sklonosti gomilanju nepotrebnih stvari, koja ce se u jednom bolnom, vatrenom trenutku pretvoriti u gomilanje uspomena. Sve te bespotrebne i neprocitane knjige opteretit ce te dok se budeš opraštao od njih. Gotovo ceš razumjeti veselje vatre dok je iste takve gutala dolje u gradu.

Miljenko Jergovic

Pricaj nam o prijateljstvu

„Vas drug je odgovor na vase potrebe.
On je polje koje zasijavate s’ljubavlju i kosite sa zahvalnoscu.

On je vas sto i vatra vaseg doma.
Jer mu se priblizavate s’vasom gladju, i trazite ga zedni mira.

Kad vas prijatelj vam ispolji svoju misao, nebojte se ”ne„ u vasoj glavi, niti zadržavajte ”da„.
I kad on ostane u tisini, da vase srce ne prestaje da slusa njegovo srce.
Jer u prijateljstvu, sva mišljenja, sve zelje, sve nade rode se i podijele sa uzitkom i bez mimohoda.

Kad se udaljite od vaseg prijatelja, ne osjecajte bol.
Jer ono sto najviše volite od njega možda je jasnije u njegovom odsustvu, isto kao sto je planina jasnija sa ravnoga za onog ko želi da se popne na nju.

I nemojte da dozvolite da ima u prijateljstvu drugog interesa osim onog koji vas vodi produbljenju duha.
Jer ljubav koja ne trazi vise od otkrica svoje licne misterije nije ljubav, vec jedna zabacena mreza koja samo nakupi beskorisno ribarenje.

Da najbolje od vas bude za vaseg prijatelja.
Ako mora da zna tok vase plime, neka isto zna vasu oseku.
Jer, koji bi prijatelj bio onaj kojeg bi trebali traziti da ubijete vase sate?
Trazite ga da živite sate.
Jer postoji da napuni vasu potrebu, ne vasu prazninu.

I ucinite da u slatkosti prijateljstva bude smjeha i uzitaka podijeljenih.
Jer u rosi malih stvari, srce nalazi svoje svitanje i osvjezi se.”

Halil Gibran

Dragi prijatelju,

Da predjem odmah na stvar. Bosna je divna zemlja, zanimljiva, nimalo obicna zemlja i po svojoj prirodi i po svojim ljudima. I kao što se pod zemljom u Bosni nalaze rudna blaga, tako i bosanski covek krije nesumnjivo u sebi mnogu moralnu vrednost koja se kod njegovih sunarodnika u drugim jugoslovenskim zemljama rede nalazi. Ali vidiš, ima nešto što bi ljudi iz Bosne, bar ljudi tvoje vrste, morali da uvide, da ne gube nikad iz vida: Bosna je zemlja mržnje i straha. Ali da ostavimo po strani strah koji je samo korelativ te mržnje, njen prirodan odjek, i da govorimo o mržnji. Da, o mržnji. I ti se instinktivno trzaš i buniš kad cuješ tu rec (to sam video one noci na stanici), kao što se svaki od vas opire da to cuje, shvati i uvidi. A stvar je baš u tome što bi to trebalo uociti, utvrditi, analizirati. I nesreca je u tome što to niko nece i ne ume da ucini. Jer, fatalna karakteristika te mržnje i jeste u tome što bosanski covek nije svestan mržnje koja živi u njemu, što zazire od njenog analiziranja, i mrzi svakoga ko pokuša da to ucini. Pa ipak, cinjenica je: da u Bosni i Hercegovini ima više ljudi koji su spremni da u nastupima nesvesne mržnje, raznim povodima i pod raznim izgovorima, ubijaju ili budu ubijeni, nego u drugim po ljudstvu i prostranstvu mnogo vecim slovenskim i neslovenskim zemljama.
Da, Bosna je zemlja mržnje. To je Bosna. I po cudnom kontrastu, koji u stvari i nije tako cudan, i možda bi se pažljivom analizom dao lako objasniti, može se isto tako kazati da je malo zemalja u kojima ima toliko tvrde vere, uzvišene cvrstine karaktera, toliko nežnosti i ljubavnog žara, toliko dubine osecanja, privrženosti i nepokolebljive odanosti, toliko žedi za pravdom. Ali ispod svega toga kriju se u neporoznim dubinama olujne mržnje, citavi uragani sapetih, zbijenih mržnji koje sazrevaju i cekaju svoj cas. Izmedu vaših ljubavi i vaše mržnje odnos je isti kao izmedu vaših visokih planina i hiljadu puta vecih i težih nevidljivih geoloških naslaga na kojima one pocivaju. I tako, vi ste osudeni da živite na dubokim slojevima eksploziva koji se s vremena na vreme pali upravo iskrama tih vaših ljubavi i vaše ognjene i svirepe osecajnosti. Možda je vaša najveša nesreca baš u tome što i ne slutite koliko mržnje ima u vašim ljubavima i zanosima, tradicijama i pobožnostima. I kao što tle na kom živimo prelazi, pod uticajem atmosferske vlage i toplote, u naša tela i daje im boju i izgled, i odreduje karakter i pravac našem nacinu života i našim postupcima tako isto silna, podzemna i nevidljiva mržnja na kojoj živi bosanski covek ulazi neprimetno i zaobilazno u sve njegove, i najbolje postupke. Poroci radaju svuda na svetu mržnju, jer troše a ne stvaraju, ruše a ne grade, ali u zemljama kao što je Bosna i vrline govore i deluju cesto mržnjom. Kod vas asketi ne izvlace ljubav iz svoje askeze, nego mržnju na sladostrasnike; trezvenjaci mrze one koji piju, a u pijanicama se javlja ubilacka mržnja na ceo svet. Oni koji veruju i vole smrtno mrze one koji ne veruju ili one koji drugacije veruju i drugo vole. i, na žalost, cesto se glavni deo njihove vere i njihove ljubavi troši u toj mržnji. (Najviše zlih i mracnih lica može covek sresti oko bogomolja, manastira i tekija.) Oni koji tlace i eksploatišu ekonomski slabije, unose u to još i mržnju, koja tu eksploataciju cini stostruko težom i ružnijom, a oni koji te nepravde podnose, maštaju o pravdi i odmazdi, ali kao o nekoj osvetnickoj eksploziji koja bi, kad bi se ostvarila po njihovoj zamisli, morala da bude takva i tolika da bi raznela i tlacenog zajedno sa mrskim tlaciteljem. Vi ste, u vecini, navikli da svu snagu mržnje ostavljate za ono što vam je blizu. Vaše su voljene svetinje redovno iza trista reka i planina, a predmeti vaše odvratnosti i mržnje tu su pored vas, u istoj varoši, cesto sa druge strane vašeg avlijskog zida. Tako vaša ljubav ne traži mnogo dela, a vaša mržnja prelazi vrlo lako na delo. I svoju rodenu zemlju vi volite, žarko volite, ali na tri-cetiri razna nacina koji se medu sobom iskljucuju, smrtno mrze i cesto sudaraju. “

Andric – Pismo iz 1920.

Cudnovate zgode segrta Hlapica

Predvece toga dana bio je Hlapic još uvijek na cesti. On je taj dan prošao vec jedno selo, ali nije htio u njemu stati, jer je htio da što dalje utece od onoga grada gdje je bio majstor Mrkonja.
Hodao je dakle Hlapic, hodao po cesti, ali predvece pocne najedanput duvati jak vjetar, pocne bljeskati i grmjeti. Najprije je grmjelo izdaleka i slabo, a onda sve bliže i bliže i sve jace.
Grmljavina je tutnjela kao da se željezna kola po nebu voze. Bundaš se bojao grmljavine i stisnuo se k Hlapicu. „To nije ništa“, rece Hlapic i pode dalje. Onda bljesne još jace i zacuje se strašan udarac groma u daljini. Bundaš se strese od straha, ali Hlapic rece: „I to nije ništa. Hajdemo dalje.“
Morao je držati kapu da mu je vjetar ne odnese, jer je silno duvao. Onda su došli tako crni oblaci da je postalo gotovo tako tamno kao u noci. Samo kad bi bljesnulo, vidjelo se cijelo nebo kao da vatra gori na njemu.
Pocela je padati kiša u krupnim kapljama.
„Sada se moramo sakriti“, rece Hlapic, koji se najviše brinuo za svoje cizme. Hlapic je gledao oko sebe i nije znao kuda bi se sakrili, jer je svuda bilo samo polje i drvece, a nigdje kuce ni covjeka.
Bilo je vrlo dobro što su Bundaš i Hlapic bili zajedno. Više puta bio je pametniji Bundaš, a više puta Hlapic, pa su tako uvijek pomagali jedan drugomu.
Ovaj put bio je Bundaš pametniji. Na cesti je bio most, a Bundaš pocne vuci Hlapica pod taj most.
„Ti si uistinu pametan“, rece Hlapic Bundašu, i uvuce ga pod most.
Kad se Hlapic poceo vuci pod most, najedanput se uplaši.
A tko se i ne bi zacudio i uplašio! Pod mostom je sjedio neki covjek u dugoj crnoj kabanici s poderanim šeširom na glavi. Bundaš pocne strašno lajati na njega. Sad je opet Hlapic bio pametniji od Bundaša, jer je pravo mislio: treba uvijek biti ljubazan i uljudan!
Zato zapovjedi Bundašu da šuti, a on pozdravi covjeka:
„Dobar dan“, rece Hlapic.
„Dobar dan“, odgovori covjek: „Otkuda si ti ovamo došao?“
„Napolju pada kiša, a meni je žao mojih cizama. Hocete li dopustiti meni i Bundašu da ostanemo ovdje?“ pitao je Hlapic.
„Možeš ostati“, rece covjek. „Ali ovdje nije baš jako lijepo.“
Pod mostom je zbilja bilo tijesno i ružno. Tamo se nije moglo stajati, nego samo sjedjeti ili cucati.
Vjetar je strašno duvao, kiša je s tucom udarala po mostu kao da cekici tuku, a grmljavina je bila tako jaka da se nije pod mostom moglo razgovarati, jer nije jedan drugoga cuo.
Tako su Hlapic, Bundaš i taj covjek cucali pod mostom.
Bundaš je neprestano mrmljao na onoga covjeka, a ni Hlapicu nije se baš svidao. Hlapicu bi milije bilo da je bio sam s Bundašom pod mostom.
Kiša je padala dugo, a grmjelo je još uvijek jednako. Vec je bila vecer.
„Morat cemo ovdje ove noci spavati“, rece onaj covjek.
Hlapic je vidio da covjek ima pravo, jer je napolju lijevala kiša, pa se nije nikud moglo.
Pod mostom bilo je slame, kao da je vec netko ondje spavao.
Hlapic razastre slamu i nacini ležaj za sebe i onoga covjeka.
Onda izuje cizmice, obriše ih i metne kraj sebe. Torbu metne pod glavu i legne na slamu.
Onaj se covjek zamota u svoju kabanicu, pa i on legne na slamu.
Hlapic rekne: „Laku noc“, a covjek odvrati: „Laku noc.“
Sad se Hlapic prekrsti naglas.
A onda polako digne glavu da vidi hoce li se i onaj covjek prekrstiti. No on se nije prekrstio, nego se samo okrenuo i poceo hrkati kao vuk.
To se Hlapicu nije dopalo. Zato se još jedanput prekrsti, a onda zagrli Bundaša, jer mu je bilo malo zima pod mostom, pa mirno zaspi.
To je bio drugi dan Hlapiceva putovanja. Baš jako ugodan nije bio, ali na svakom putovanju ima neprilika! A Hlapic se veselio kako ce sjutra obuci svoje cizmice i poci dalje u svijet. I tako je ipak veselo zaspao.

Ivana Brlic Mazuranic