Da li ste budni?

Većina ljudi je, i neznajući to, uspavana. Rađaju se uspavani, žive uspavani, žene se i udaju uspavani, podižu decu uspavani, umiru uspavani, da se nikad stvarno ne probude. Nikada ne uspevaju da shvate lepotu i čudesnost onoga što nazivamo ljudskom egzistencijom.
Svi mistici ovog sveta, koja god da je njihova religija ili filozofija, slažu se u jednom: da je sve dobro, sve je, dobro. Čak i ako caruje haos, sve je dobro. To je, naravno, čudan paradoks.
Pa ipak, većina ljudi nikada ne uspeva da shvati kako je sve dobro, jer su utonuli u san. Žive u košmaru.
Jedan čovek lupa na vrata sobe svoga sina. „Čarli“, kaže, „probudi se!“ „Neću da ustanem, tata“, odgovori mu Čarli. Otac viče: „Ustaj, moraš u školu!“ „Neću da idem u školu“, kaže Čarli. Otac ga pita: „A zašto nećeš?“ „Iz tri razloga,“ kaže Čarli. „Kao prvo, škola mi je dosadna; drugo, učenici mi se rugaju; a treće, mrzim školu.“ Otac mu onda uzvrati: „Dobro, sad ću ja tebi reći tri razloga zbog kojih moraš da odeš u školu; kao prvo, to je tvoja dužnost; drugo, jer imaš četrdeset pet godina; a treće, jer si direktor.“
Probudite se! Probudite se! Odrasli ste. Niste više mali da samo spavate. Probudite se! Prestanite da se za¬bavljate svojim igračkama.
Većina ljudi tvrdi kako hoće da izađu iz dečjeg vrtića, ali ne treba im verovati. Ne verujte u to! Ljudi samo žele da povrate svoje polomljene igračke. ‘Vratite mi moju ženu. Vratite mi moj posao. Vratite mi moj novac. Vratite mi moj ugled, moj uspeh.“
To je ono što ljudi žele: samo nove igračke. Sve je u tome. Čak će vam i najbolji psiholozi reći da ljudi u suštini ne žele da budu izlečeni. -Oni samo traže olakšanje; izlečenje bi bilo previše bolno.
Buđenje nije prijatno. Čovek lepo leži u krevetu, buđenje ga samo uznemiri. Zato mudrac ne pokušava da probudi ljude oko sebe.
Nadam se da ću umeti da budem mudar u ovoj prilici, i ne učinim ni najmanji pokušaj da vas probudim, ako spavate. To se mene u stvari ne tiče, i pored toga što vam povremeno kažem: „Probudite se!“ Ja samo treba da produžim napred svojim putem, da i dalje igram svoj ples. Ako prihvatite nešto od toga, dobro je; ako ne prihvatite, vaša stvar. Kao što kažu Arabljani: „Priroda kiše je uvek ista, ali od nje raste trnje u pustinji i cveće u oazi.“

Budjenje – Anthony de Mello

Osnovna skola

Kad smo ušli u razred, učitelj nas je povrstao po veličini i tako uterao u klupe. Najmanji su zauzeli mesta u prednjim klupama, a sve veći i veći u zadnjim. Docnije će nas tek klasificirati po znanju, te će najbolji đaci sesti u prve klupe, lošiji za ovima, a najgori u poslednjoj, koja se zvala magareća klupa. Tada, kada sam ja učio osnovnu školu, postojala je kao vaspitno sredstvo i ta magareća klupa, u koju bi učitelj upućivao one koji odista ništa ne bi znali. Ja nalazim da je to bila vrlo dobra ustanova, jer su se neznalice, na taj način, navikavale na to da su magarci. Otkako je to ukinuto, neznalice se nikako neće da izmire s tim faktom, te u životu obično magarci sede u prvim klupama.
Poređani tako u klupe po veličini, izgledali smo kao semenke u lubenici. Svi jednoliki, svi bezizrazni i svi balavi, pa ipak – ko bi to tada rekao – tu su, jedan kraj drugoga, sedeli: budući ministar i budući razbojnik, budući episkop i budući zajmodavac, budući robijaš i budući berzanski milijarder. Koliko bi sreće po čovečanstvo bilo kada bi se još kod tako male dece znalo šta će ko biti, pa ako ništa drugo a ono bar, dok smo deca, da se siti natučemo budućeg ministra, episkopa i berzanskog milijardera.

Branislav Nušić; odlomak Iz „Autobiografije“