Šta je bilo prvo, muzika ili patnja?

Šta je bilo prvo, muzika ili patnja? Jesam li slušao takvu muziku zato što sam bio ojadjen? Ili sam bio tuzan zato što sam slušao setnu muziku? Da li te sve te ploce zapravo pretvore u melanholika? Ljude brine što se deca igraju pištoljima, što tinejdzeri gledaju filmove pune nasilja. Niko se ne sekira što klinci slušaju hiljade – doslovno hiljade – pesama o slomljenim srcima, odbacenosti i bolu, o patnji i gubitku. Najnesrecniji ljudi koje poznajem, romanticarski receno, upravo su oni koji najviše vole pop muziku; i ne znam da li je pop muzika izazvala njihovu tugu, ali smem da tvrdim da sigurno nisu doziveli toliko sentimentalnih razocarenja koliko su se naslušali tuzne muzike.

Nik Hornbi
Izvor: odlomci.blospot.com

Muzika svira tako veselo

Muzika svira tako veselo, čilo i čovek je tako željan života! O, bože moj! Proći će vreme i mi ćemo otići zauvek, ljudi će nas zaboraviti, zaboraviće nam lica, glasove, neće znati koliko nas je bilo, ali će se naše patnje pretvoriti u radost za one koji će živeti posle nas, sreća i mir zavladaće na zemlji i ljudi će pomenuti lepom rečju i blagosloviti one koji žive sada. O, mile sestre, naš život još nije završen… Hajde da živimo! Muzika svira tako veselo, tako radosno i, čini mi se, još malo… i mi ćemo saznati zašto živimo, zašto patimo… Da nam je znati to, da nam je znati!

Čehov, Tri sestre

Zacuo sam muziku

Zacuo sam muziku, nije ju svirao obrazovan i skolovan muzicar. Bile su to Betovenove sonate, i zna, kada je pristigao onim delovima koji se ne mogu odsvirati bez drhtaja, tamo mu je ruka zadrhtala, i pogresio je. Tada sam shvatio da je upravo to pravo sviranje, a ne ono tamo dole koje se odvija u koncertnoj dvorani, ona neprirodna i sputana muzika. Ne mogu da podnesem da tamo gde je vec gotovo nemoguce ostati ravnodusan, jadnik to tako glatko odsvira kao da se ne dogadja nista posebno, zatim se digne i klanja se pljesku.
Mislim da kod vaznog dogadjaja covek mora da zadrhti, kao sto drhti kada prvi put poljubi jedna lepa usta ili dotakne jedan lepi struk. I uzasno osecam kada neko vec moze da poljubi ta usta bez drhtanja i da procita pesmu a da mu glas ni malo ne zadrhti i promukne. Uvek mi je bilo uzasno u necemu biti majstor, a pri tom ne biti poljuljan od lepote stvari.

„Madjarski hiperion“, Bela Hamvas

A sad je sve postalo drugacije

„A sad je sve postalo drugacije. Detinjstvo se raspadalo oko mene. Roditelji su me posmatrali sa izvesnom zabunom. Sestre su se sasvim otudjile od mene.
To otreznjavanje izopacilo mi je i izbledelo uobicajena osecanja i radosti; gradina mi je bila bez mirisa; suma me nije mamila; svet je stajao oko mene kao rasprodaja starih stvari, bljutav i bez drazi; knjige su bile hartije, muzika je bila sum.
Tako s jesenjeg drveca opada lisce, ono to i ne oseca, niz njega curi kisa, ili sunce, ili mraz, a u njemu se zivot lagano uvlaci u najuzei najunutrasnjije kutove. Ono ne umire. Ceka.“

H. Hese – Demijan

Trazim prijatelje.

-Ne, rece mali princ. Trazim prijatelje. Sta znaci to „pripitomiti“?
-To je nesto sto se davno zaboravilo, rece lisica. To znaci „stvoriti veze…“
-Stvoriti veze?
-Naravno, rece lisica. Ti si za mene samo mali decak slican stotinama hiljada drugih drugih decaka. I ti mi nisi potreban. A ni ja tebi nisam potrebna. Ja sam za tebe samo lisica slicna stotinama hiljada lisica. Ali, ako me pripitomis bicemo potrebni jedno drugom. Ti ces za mene biti jedini na svetu. Ja cu za tebe biti jedina na svetu…
-Pocinjem da shvatam, rece mali princ. Postoji jedna ruza…. mislim da me je pripitomila…
Ali, ako me ti pripitomis, moj zivot ce biti kao obasjan suncem. Upoznacu bat koraka koji ce biti drukciji od svih ostalih. Drugi koraci me teraju pod zemlju. Tvoj ce me kao muzika pozivati da izadjem iz rupe.
Covek poznaje samo one stvari koje pripitomi… Ljudi nemaju vise vremena da bilo sta upoznaju. Oni kupuju gotove stvari kod trgovaca. A kako nema trgovaca koji prodaju prijatelje, ljudi vise nemaju prijatelja. Ako hoces prijatelja, pripitomi me!’

Antoine De Saint Exypéry – Mali princ

Turbo folk je gorenje naroda.

Folk je narod, turbo je sistem ubrizgavanja
goriva pod pritiskom u cilindar motora sa
unutrasnjim sagorijevanjem.
Turbo folk je gorenje naroda.
Svako pospjesivanje tog sagorijevanja je turbo folk.
Razbuktavanje najnizih strasti kod homosapiensa.
Muzika je miljenica svih muza, harmonija svih umjetnosti.
Turbo folk nije muzika, turbo folk je miljenica masa,
kakofonija svih ukusa i mirisa. Ja sam mu dao ime….

Antonije Pusic – Rambo Amadeus

Ono što je važno, to se ne vidi…

– Ono što je važno, to se ne vidi…
– Naravno…
– To je kao sa cvetom. Ako voliš jedan cvet koji se nalazi na nekoj planeti, prijatno je nocu gledati u nebo. Na svim zvezdama cveta cvece.
– Naravno…
-To je kao s vodom. Ona koju si mi dao da pijem bila je kao muzika, zbog cekrka i užeta… secas li se… bila je slatka.
– Naravno…
– Gledaceš nocu zvezde. Moja je isuviše mala da bih ti pokazao gde se nalazi. Bolje je ovako. Moja zvezda bice za tebe jedna zvezda. Voleceš dakle da gledaš sve zvezde… Sve ce one biti tvoji prijatelji. A zatim, poklonicu ti nešto…
On se opet nasmeja.
– Ah! mali moj, mali moj, tako volim tvoj smeh!
– Upravo to ce biti moj poklon… bice to kao s vodom…
– Šta hoceš da kažeš?
– Za sve ljude zvezde ne znace isto. Za jedne, koji putuju, zvezde su vodici. Za druge, one su samo male svetiljke. Za ucenjake one su problemi. Za mog poslovnog coveka one su bile zlato. Ali sve te zvezde tamo cute. A ti, ti ceš imati zvezde kakve niko nema…
– Šta hoceš da kazeš?
– Kad budeš gledao nebo, nocu, pošto cu stanovati na jednoj od njih, to ce za tebe biti kao da se sve zvezde smeju. Ti ceš imati zvezde koje znaju da se smeju!
On se i dalje smejao.
– A kada se utešiš (covek se uvek uteši) bice ti milo što si se sa mnom upoznao. Ostaceš mi uvek prijatelj. Poželeceš da se smeješ sa mnom. Otvoriceš ponekad prozor, onako iz zadovoljstva… I tvoji prijatelji bice iznenadeni kad te vide da se smeješ gledajuci u nebo. A ti ceš im tada reci: „Da, zvezde me uvek zasmejavaju!“ A oni ce pomisliti da si lud. Ala sam ti podvalio…
On se i dalje smejao…
– To ce biti kao da sam ti dao, umesto zvezda, šaku praporaca koji umeju da se smeju…

„Mali Princ“

Razglednica iz Italije

Ljudi pričaju sami sa sobom.
To svi rade samo se neki uporno kriju.
Niko ne može da izdrži a da ne popriča sa samim sobom, čak i pred drugim ljudima, jer to je ipak jedan od najkonstruktivnijih razgovora.
Inspirisana time što nudi prostor, reših da progovorim koju sa sobom.
I tako krenem…
Kroz hodnik skorašnjih memoara…
Pokušaću da zabrazdim u kreativnost da ne bih izgubila dodir sa stvarnošću. To je moj metod, iako je mnogo premalo reči da se to razume na jedan takav način.
Baš kao što, u deliću sekunde, slikar naslika sliku u svojoj duši, a kasnije samo prenese na platno, ceo jedan život, kompletno jedno biće i čudesnu poentu, koja ne mora da se prepozna da bi znali da postoji. U toj svetlosti spajaju se sve priče.
Tako se i ovo odigravalo.
Trebalo je da upoznam jedan grad…
Po preporuci jednog drugog grada…
I pitala sam se da li taj novi grad u sebi nosi neku vrstu čarolije svojstvene onom prvom gradu. Rešila sam da na to obratim posebnu pažnju…
Upoznajem ga, i već vidim da mi je desno oko začarano.
Čitav urbanistički plan tog grada bio je nekako imaginaran. Znala sam da je stvaran, bila sam upozorena na to, ali u isto vreme bio je bolji od stvarnosti, mnogo bliži projekciji stvarnosti koju sam priželjkivala.
Njegovi melodični tonovi dovodili su čoveka u stanje prijatnosti, o kojoj se može sanjati samo u najlepšim snovima.
Postale su mi drage njegove reči, muzika i ljudi. Da, čak i ljudi, jer su oni jedna od četiri najbitnije stvari u životu tog grada.
Doživela sam ga kao prostor sa kojim se mogu osećajno poistovetiti.
A onaj prvi grad… To je već neko ko je voljen izvan svake predrasude, neko ko će se u mojim snovima smucati ceo život… i trajati… bar kao baterije duracell.
Svirala se u njima muzika na nivou na kojem je obično nisam čula u drugim gradovima… videle su se boje cveća… i prolazilo kroz semaforsko crveno bez problema.
Tako da, kada bih ponela jednu uspomenu sa Zemlje, trenuci u tim gradovima bi bili moja uspomena.
Jer, „ovo sazveždje je za njih provincija…“
Ima ova priča svojih vrednosti, iako ne objašnjava dovoljno.

Thanks to Vanja

Ove noci, bice godinu dana

-Mali moj, hocu i dalje da te slusam kako se smejes…
Ali on mi rece:
-Ove noci, bice godinu dana. Moja zvezda se se nalaziti tacno iznadonog mesta gde sam pao prosle godine…
-Malisa, zar ne, to je samo ruzan san, ta prica o zmiji i o sastanku i o zvezdi…
Ali on neodgovori na moje pitanje. Rece mi:
-Ono sto je vazno, to se ne vidi…
-Naravno…
-To je kao sa cvetom. Ako volis jedan cvet koji se nalazi na nekoj planeti, prijatno je nocu gledati u nebo. Na svim zvezdama cveta cvece.
-Naravno…
-To je kao s vodom. Ona koju si mi dao da pijem bila je kao muzika, zbog cekrka i uzeta… secas li se… bila je slatka.
-Naravno…
-Gledaces nocu zvezda. Moja je isuvise mala dabih ti pokazao gde se nalazi. Bolje je ovako. Moja zvezda bice za tebe jedna zvezda. Voleces dakle da gledas sve zvezde… Sve ce one biti tvoji prijatelji. A zatim, poklonicu ti nesto…
On se opet nasmeja.
-Ah! mali moj, mali moj, tako volim tvoj smeh!
-Upravo to ce biti moj poklon… bice to kao s vodom…
-Sta hoces da kazes?
-Za sve ljude zvezde ne znace isto. Za jedne, koji putuju, zvezde su vodici. Za druge, one su samo male svetiljke. Za ucenjake one su problemi. Za mog poslovnog coveka one su bile zlato. Ali sve te zvezde tamo cute. A ti, ti ces imati zvezde kakve niko nema…
-Sta hoces da kazes?
-Kad budes gledao nebo, nocu, posto cu stanovati na jednoj od njih, to ce za tebe biti kao da se sve zvezde smeju. Ti ces imati zvezde koje znaju da se smeju!
On se i dalje smejao.
-A kada se utesis (covek se uvek utesi) bice ti milo sto si se samnom upoznao. Ostaces mi uvek prijatelj. Pozeleces da se smejes samnom. otvorices po nekad prozor, onako iz zadovoljstva… I tvoji prijatelji bice iznenadeni kad te vide da se smejes gledajuci u nebo. A ti ces im tada reci: „Da, zvezda me uvek zasmejavaju!“ A oni ce pomisliti da si lud. Ala sam ti podvalio…
On se i dalje smejao…
-To ce biti kao da sam ti dao, umesto zvezda, saku paraporaca koji umeju da se smeju…
On se jos smejao. A zati me uozbilji:
-Nocas… znas… nemoj doci.
-Necu se odvajati od tebe.
-Izgledace kao da sam bolestan… izgledace pomalo kao da umirem. Tako je to. Nemoj doci da to gledas, nema smisla…
-Necu se odvajati od tebe.
Ali je on bio zabrinut.
-Zazem ti to… i zbog zmije. Ne treba da te ujeda… Zmije su zle. Mogu da ujedu iz zadovoljstva.
-Necu se odvajati od tebe.
Ali nesto ga umiri:
-Istina, one nemaju vise otrova za drugi ujed…

Mali Princ
Antoine de Saint-Exupéry

Tajni zakoni naseg najintimnijeg zivota

Tajni zakoni naseg najintimnijeg zivota, oni sto nas podjednako upucuju na vjecnost i na prolaznost, nigdje nisu tako prisutni kao u osjecaju ljubavi. Moje saznanje ljubavi prolazilo je kroz razlicite faze, od srece do bola, od ushicenosti do rezignancije, ali nikada nisam pokusavala da tu najljepsu ljudsku sposobnost, sposobnost voljenja, ocrnim, osumnjicim ili ismijem. U godinama mladosti ljubav je pjevala kao ptica, brujala je u meni kao vjecna muzika; sada, zrele godine je jos dublje shvacaju i postuju. Ne znam sto bih jos mogla dodati kao uzgredno objasnjenje, osim da je iskustvo ljubavi sazeto iskustvo samoga zivota.

Vesna Parun

Devojka sa pomorandzama

Mozda se nijedan druga vrsta intimnosti ne moze uporediti s dva pogleda koja se susrecu s istom sigurnoscu i odlucnoscu i jednostavno odbijaju da se puste.
Ne mozes da mi kazes da priroda nije cudo! Nemoj mi reci da svet nije bajka.Onaj ko to nije uvideo,mozda nece ni shvatiti pre nego sto bajka vec bude pri kraju. Naime,tada dobijamo jos jednom, priliku da skinemo povez sa ociju,da protrljamo oci od iznenadjenja,priliku da se prepustimo tom cudu s kojim se tada oprastamo i napusatmo ga. Niko se ne oprasta,guseci se u susama, od Euklidove geometrije ili periodicnog sistema elemenata. Oprastamo se od sveta, od zivota, od bajke. A oprastamo se i od malog broja ljudi koji su nam zaista dragi.
Svemir je mozda star petnaest milijardi godina. A ipak,niko jos nije uspeo da otkrije kako je stvoren. Zivimo zajedno u jednoj velikoj bajci za koju niko ne zna sta je. Plesemo,igramo se,cavrljamo se i smejemo se u svetu iji postanak ne mozemo da shvatimo. Taj ples i igra su muzika zivota. Pronacices je svuda gde ima ljudi, bas kao sto postoji sum u svakom telefonu.

Justejn Gorder

Tlo pod njenim nogama

Gubitak Istoka znaci dezorijentisanost. Pitajte bilo koga moreplovca – na moru je vodic istok. Ako izgubite istok, izgubili ste uporiste, izvesnost, znanje o tome sta jeste i sta bi moglo biti, a mozda i sam zivot. Za kojom ste zvezdom posli stigavsi na ovu putanju? Tako je. Istok je orijentacija, orijentir, Orijent. Tako glasi zvanicna verzija. Tako kaze jezik, a jezik nikada ne treba dovoditi u pitanje.

Ali pretpostavimo ipak nesto drugo. Sta ako je citava prica – orijentacija, svest o mestu boravka i sve ostalo – sta ako je sve trik? Sta ako je sve – dom, bratstvo, citava sarada – samo ogromno, sveopste, vekovno ispiranje mozga? Sta ako pravi zivot zapocinje tek kad se usudite da sve odbacite? Kad se otisnete od ukotvljenje ladje porodicnog doma, presecete konopce, isupstite lanac, isplovite van mape, kad jednostavno isparite, nestanete, zbrisete, sta god – mozda biste tek tada mogli da zivite slobodno! Bez uputstava kako da postupate, zasto i gde da zivite. Tamo gde niko ne bi mogao da vam naredi da odete nekud i poginete za njega, ili za boga, niti bi mogao da vas presliava zbog toga sto ste prekrsili pravila, ili zbog toga sto ste bas vi jedan od onih kojima, iz razloga koji vama, nazalost, ne mogu biti sapsteni, nesto nije dozvoljeno. Mozda morate da prodjete kroz okean beznadja, kroz haos i jos dalje, morate da podnesete samocu i nesnosan strah zbog gubitka sidra, uzas pojedinaca oko koga se obrcu horizonti, poput stranica novcica koji je neko bacio u vazduh.

Vi to ne zelite. Vecina to ne zeli. Svetska perionica mozgova ima prilicno vestu ruku – ne skaci sa te litice, ne idi kroz taj prolaz, ne ulazi u taj vir, ne rizikuj, nemoj preci tu crtu, ne iskusavaj me tako grubo, upozoravam te da me ne zacikavas, a ti to ipak cinis, stavljas me na probu. Neces dobiti priliku, zaboravio si molitvu, unisten si, svrseno je sa tobom, nisi mi nista, mrtav si za mene, za svoju porodicu, naciju, rasu i za sve sto je trebalo da ti bude vrednije od zivota, i da mu sluzis kao gospodaru, da ga slepo pratis, da mu se klanjas, da ga obozavas i da mu se pokoravas; mrtav si, cujes li me, gotovo je, bedno kopile, a cak ti ni ime ne znam.

Zamislite ipak da ste to ucinili. Da ste iskoracili sa kopna ili skocili u kobni vir i da pred sobom vidite carobnu dolinu koja se nalazi na kraju Svemira, blazeno carstvo vazduha. Sa svih strana dopire muzika, a vi je udisete – izdisete, bez prestanka, tako da je postala deo vaseg tela. Sladja je od „poseda“ u vasim grudima.

Vina je bila prva koja je to ucinila. Ormus je skocio za njom, a ja sam kao i obicno bio na zacelju. I mogli bismo dugo raspravljati o tome zasto smo skocili, i da li nas je neko gurnuo, ali ne mozete osporiti da smo svi to ucinili. Bili smo tri kralja Dezorijenta.

Ostao sam samo ja da ispricam nasu pricu.

Salman Rusdi