Ako se ovde ruši, negde se gradi…

„Ali neka, mislio je on dalje, ako se ovde ruši, negde se gradi. Ima valjda još negde mirnih krajeva i razumnih ljudi koji znaju za božji hator. Ako je bog digao ruke od ove nesrećne kasabe na Drini, nije valjda od celog sveta i sve zemlje što je pod nebom? Neće ni ovi ovako doveka. Ali ko zna? (Oh, da mu je malo dublje i malo više vazduha udahnuti!) Ko zna? Može biti da će ova pogana vera što sve uređuje, čisti, prepravlja i doteruje da bi odmah sve proždrla i porušila, raširiti po celoj zemlji; možda će od vascelog božjeg sveta napraviti pusto polje za svoje besmisleno građenje i krvničko rušenje, pašnjak za svoju nezajažljivu glad i neshvatljive prohteve? Sve može biti. Ali jedno ne može: ne može biti da će posve i zauvek nestati velikih i umnih a duševnih ljudi koji će za božju ljubav podizati trajne građevine, da bi zemlja bila lepša i čovek na njoj živeo lakše i bolje. Kad bi njih nestalo, to bi značilo da će i božja ljubav ugasnuti i nestati sa sveta. To ne može biti.“

Ivo Andrić, „Na Drini ćuprija“

Zamislio sam postojanje ogromne uzarene lopte

Zamislio sam postojanje ogromne uzarene lopte koja visi u ledenoj praznini, i ni na sta se ne oslanja, na mnogo milijardi kilometara od susednih zvezda, majusnih svetlucavih tacaka, za koje se zna samo da postoje, mada ni to pouzdano, zato sto zvezda moze da nestane, ali se njena svetlost jos dugo siri na sve strane, tako da se, znaci, o zvezdama u stvari ne zna nista osim da je njihov zivot strasan i besmislen, ako je svako njihovo kretanje u prostoru zauvek predodredjeno i potcinjeno zakonima mehanike koji ne ostavljaju ni najmanje nade u slucajan susret.
I mi se, ljudi… kao srecemo, smejemo, udaramo jedni druge po ramenu i odlazimo, ali u nekoj posebnoj dimenziji, kuda ponekad preplaseno zaviruje nasa svest, mi isto tako nepomicno visimo u praznini, gde nema vrha ni dna, ni juce ni sutra, nema nade da se približimo jedni drugima… mi sudimo o onome sto se sa drugima desava na osnovu varljivog treperenja, i citav zivot idemo u susret onom sto smatramo svetloscu, iako njen izvor mozda vec odavno ne postoji…

Peljevin

Ljutio se na samog sebe

Ljutio se na samog sebe, ali onda je pomislio kako je, u stvari, sasvim prirodno što ne zna šta želi.
Covek nikad ne može znati šta treba da želi, jer živi samo jedan život i nikako ne može da ga uporedi sa svojim prethodnim životima, niti ga u sledecim životima popraviti.
Je li bolje biti s Terezom ili ostati sam?
Nema nikakve mogucnosti da proveri koja je odluka bolja jer ne postoji mogucnost poredjenja. Covek proživljava prvi put sve i bez pripreme. Kao glumac koji igra predstavu bez ikakve probe.
Pa koliko onda vredi život ako je prva proba života vec sam život? Život je onda uvek slican skici.
Samo, ni skica nije prava rec, jer je skica uvek narct za nešto, priprema za sliku.
A skica koja je naš život je skica ni za šta, crtež iz koga ne sledi slika.

Milan Kundera – „Nepodnošljiva lakoca postojanja“

Sve u vezi sa mnom bilo je tako bedno

Sve u vezi sa mnom bilo je tako bedno, tako ocajno kao i dan kad sam se rodio. Osim što sam mogao da pijem s vremena na vreme, mada nikad dovoljno .
Pice je bila jedina stvar koja je cinila da se covek ne oseca vecito zblanut i uzaludan. Sve ostalo je samo kljucalo i kljucalo, rijuci sve dublje. I ništa nije budilo interesovanje, ništa. Ljudi su bili ograniceni i oprezni, svi isti. A ja moram da živim sa tim govnarima ceo život, mislio sam .
Jebo ih bog, svi su imali svoje cmarove i polne organe i usta i pazuha. Kenjali su i caskali i bili tupi kao sopstvana noga .
Devojke su dobro izgledale sa distance, sunce je blistalo kroz njihove haljine, njihovu kosu. Ali prides li im bliže i cuješ njihovu svest dok im izlazi na usta , dolazilo ti je da iskopaš rupu pod bregom i sakriješ se unutra sa mašinkom u ruci.
Pouzdano sam znao da nikad necu biti sposoban za srecu, da se oženim, nikada necu imati decu.
Jebes ga, nisam cak bio u stanju ni sudopera da budem…

Bukovski

Pomislio sam da vreme nije samo reka

„Pomislio sam da vreme nije samo reka, koja se neprestano izliva iz korita, tako da covek mora da beži, dok ona plavi sve iza njegovih ledja, da ne mora da beži u buducnost, praznih ruku, bez icega, dok mu reka briše tragove sa svakim korakom, neprestano, kada iz jedne sekunde ulazi u drugu. Samo naša beznadežna uskladjenost, umor cula, nestvarna snaga secanja i navika, koja nas štiti, vidi to nepoznato u ocima kada ih otvorimo ujutru, izbaceni talasima na obalu još jednog nepoznatog dana. Svakog jutra stupamo na nepoznato mesto, i ostaju nam samo slaba i prevrtljiva secanja, koja nam govore ko bismo mogli da budemo. Nepovezana, pohabava secanja, koja više ne prave razliku izmedu sveta kroz koji smo usput prošli i senki koje je on bacio na izbušenu vetrovitu glavu, dok smo bežali napred, sve dalje. Ponekad savladamo strah od spoticanja i okrecemo se da pogledamo poslednji put, jer ne razumemo to nepoznato što nam ide u susret, i reci kojima cemo ga nazvati, ipak ce biti beznadežno neadekvatne, i tako bežimo od razaranja vremena, unazad, dok ne postanemo ništa drugo do prica koja govori o svemu što smo propustili…“

J.K.Grendal, „Tišina u oktobru“

Kad sam se zaljubio

„Kad sam se zaljubio, to je bilo kao da sam prvi put pogledao u ogledalo i video sebe. U cudu sam podigao ruku i dotakao svoje obraze, svoje grlo. To sam bio ja. A kad sam se video i privikao se na to ko sam, nisam se bojao da poneki deo sebe mrzim, jer sam želeo da budem dostojan onoga u koga je ogledalo.
Tada, pošto sam prvi put osmotrio sebe, osmotrio sam svet i video da je raznolikiji i lepši no što sam mislio. Kao i vecina ljudi uživao sam u toplim vecerima, u mirisu hrane i pticama koje probadaju nebo, ali nisam bio ni mistik ni Božji covek i nisam osecao zanos o kojem sam citao. Ceznuo sam za osecanjima, mada vam u to vreme ovo ne bih umeo reci. Reci kao sto su strast i zanos… svi ih naucimo, ali one ostaju mrtve na stranici. Ponekad ih prevrcemo, da saznamo šta je s druge strane, i svako ima svoju pricu o nekoj ženi ili nekom bordelu, o opijumskoj noci ili ratu. Toga se bojimo. Bojimo se strasti i smejemo se prejakoj ljubavi i onima koji previše vole.
A opet, ceznemo da nesto osetimo.“

Janet Vinterson – „Strast“

Cinilo mi se

„…Cinilo mi se da u mom telu više nema atoma snage. Kao da mi se neko prikrao iza leda i bešumno iskopcao utikac. S oba lakta na stolu, zagnjurio sam lice u šake.
U toj tami, mislio sam na kišu koja pada na pucini. Na kišu koja tiho pada na široko more, a da za to niko ne zna. Kiša bešumno udara u morsku pucinu, a da za to ne znaju cak ni ribe.
I sve dok neko nije došao i nežno mi spustio ruku na leda, samo sam mislio na to more.“

Haruki Murakami, „Južno og granice, zapadno od sunca“

Ne mogu da raspletem naše prve godine

„Ne mogu da raspletem naše prve godine, ne mogu da razlikujem jednu od druge. Cak i kad raspredem godine na dugacke konce price, i mada se moja prica prilicno savija napred i nazad izmedju onda i sada, postoji razlika izmedju konca i klupka. Iako je klupko napravljeno od istog konca, to samo po sebi nije prica. To je samo masivna kugla stisnutih dana i mesta koji se medjusobno pokrivaju, tako da su oni iznutra vec odavno nestali u mekoj tami klupka. Kako postepeno odmotavam konac na svetlost dana, klupko se sve više smanjuje i gubi na težini, sve dok ne ostane samo bestežinska linija price, dugacak niz povezanih tacaka na liniji koje se uvrcu i okrecu u krug u mom pokušaju da protumacim godine sa svojim skretanjima i komplikacijama, godine koje se okrecu oko sebe u skladu sa zemljinom vecitom rotacijom ponavljanja i promena. Cudno je kako covek uvek govori o vremenu kao da se nalazi na nekom mestu gde se krece napred-nazad. Možda zaista i jeste mesto, mesto u kojem svi dani i sati postoje jedni pored drugih, možda covek prica svoju pricu da bi pronašao put kroz lavirint secanja na trenutke razdvojene zaboravom. Ali, postoji više puteva kroz njegove iskrivljene putanje, i ako covek krene jednim putem, bice odsecen od svih ostalih. Covek se krece u lavirintu dok odmotava svoje klupko, i kada ono nestane, ostaje mu samo jedan kraj konca da se za njega drži. Polako se vraca, po svom tragu. Ponekad cuje glasove iza tankih zidova tame, ponekad ugleda treptaj svetlosti gde je pomislio da je samo zid, ali se drži traga, uplašen da ce izgubiti nit i zalutati.“

J.K.Grendal, „Tišina u oktobru“

Ne nadaj se da ceš se izvuci.

„Ne voliš me više. Ali, tim gore po tebe! Ja tebe volim. Nije trebalo da se daš. Ne nadaj se da ceš se izvuci. Sve si ucinila da te volim, da sam ti privržen, da ne mogu živeti bez tebe. Poznali smo zajedno zadovoljstva koja se ne daju zamisliti. Ni ti se nisi odricala svoga dela. Nisam te ja na silu uzeo! Htela si. Još pre šest nedelja bila si zadovoljna. Bila si za mene sve. Ja sam bio sve za tebe. Bilo je trenutaka kada više nismo znali da li sam ja ti, ni da li si ti ja, i sad hoceš da te najedanput ne znam više, da budeš za mene tudinka? Tvoji poljupci, tvoj dah na mome vratu, tvoji uzvici, sve to, dakle, nije istina? Sve to ja izmišljam, je li? Pa dobro, ja se nisam izmenio. Ja sam ono što sam i bio! Nemaš ništa da mi prebaciš. Nisam te varao sa drugim ženama. Ne zbog toga da bih to sebi zapisao kao zaslugu. Nisam mogao. Kada je covek tebe spoznao, i najlepše su mu bljutave. Nikada nisam pomislio da te varam. Zašto me ne bi više volela? Odgovori mi, odgovori… Reci da me još voliš. Reci, jer je to istina. Tereza, odmah ceš osetiti da me voliš kao što si me nekad volela… (on polete ka njoj, vatren, raširenih ruku. Ona ga, ociju punih straha odbi sa ledenom grozom.) On razume, zaustavi se i rece:
-Imaš ljubavnika!“

Anatol Frans, Crveni krin

Tako obicno biva

Tako obicno biva. Oni koje želimo da vidimo ne dolaze nam u casovima kad na njih mislimo i kad ih najviše ocekujemo, a pojavljuju se u nekom trenutku kad smo mislima najdalje od njih. I našoj radosti zbog ponovnog videnja treba tada malo vremena da se digne sa dna, gdje je potisnuta, i pojavi na površini.
I tu je kraj. Nema više niceg. Samo grob medu nevidljivim fratarskim grobovima, izgubljen poput pahuljice u visokom snijegu što se širi kao okean i sve pretvara u hladnu pustinju bez imena i znaka. Nema više ni price ni pricanja. Kao da nema ni svijeta zbog kojeg vrijedi gledati, hodati i disati. Nema Stambola ni Proklete avlije. Nema ni mladica iz Smirne koji je umro još prije smrti, onda kada je pomislio da je, da bi mogao biti nesrecni sultanov brat Džem. Ni jadnog Haima. Ni crne Akre. Ni ljudskih zala, ni nade i otpora koji ih uvijek prate. Niceg nema. Samo snijeg i prosta cinjenica da se umire i odlazi pod zemlju.

Ivo Andric, Prokleta avlija

Nežnost je postojala

Nežnost je postojala, nacin na koji su njena usta i njena koža, same od sebe, prizivale moje usne i ruke, postojala je stara prisnost, da samo ležimo jedno pored drugog i dišemo dok se napolju smrkava. Ta nežnost se uvukla sama od sebe i postojala je, bez obzira šta sam u tom trenutku mislio o njoj, o nama.
Moji dlanovi su poznavali svako udubljenje na njenom telu, svako ispupcenje, kao da su se tokom godina oblikovali medjusobno, njeno telo i moje ruke, njene ruke i moje telo. Moji dodiri su više bili kao neshvatljive, ali neosporne cinjenice, nego što su bila pitanja koja su cekala odgovor. Bilo je svejedno zašto volimo, kada smo vodili ljubav.
Nisam mogao da znam koliko je mnogo, ili malo, ona znala, i ja više ni sam nisam znao šta mislim o svemu tome što se desilo i svemu što se pomerilo u meni, usput, tokom godina, moje vecito, vrtoglavo ljuljanje izme?u sumnje i umirivanja, izmedju pitanja bez odgovora i uvenulih nada.
Možda je ona, kao i ja, otkrila da putevi i lica nisu ništa znacili sami po sebi, putevi koji se granaju ka nepoznatom, lica koja nam dolaze u susret, sa svojim nepoznatim pogledima, gde covek može da bude ko god hoce.
Možda je i ona morala da prizna da u pocetku nema nikakvog znacaja kojim putem krenemo i ko ga prati, jer je našoj ljubavi svejedno koga voli, samo ako može slobodno da se krece po tragovima koje ostavlja, kroz oci koje zadržava svojim pogledom dok hoda.
Možda je i ona razumela da nam prica ne dolazi na tanjiru, da moramo da je pricamo sami i da nam prica postaje poznata tek kad se isprica.
Da ne možemo nikada unapred da znamo šta znaci i koliko. Da prica mora da se prica dan za danom, korak po korak, bilo da je pricamo oklevajuci ili odlucno, uverljivo ili sumnjicavo.
Ipak je i ona oklevala, i ona je zastala da se zapita da li je zalutala, zar nije dozvolila da bude ponesena slucajnim granama, tokom godina u rukama pogrešnog coveka, rastrgnuta slepom željom svoje ljubavi, da stremi onome cemu je utabala put svojim strpljivim koracima.

Kristijan Grendal – U oktobru

Pomislio sam da vreme nije samo reka

Pomislio sam da vreme nije samo reka, koja se neprestano izliva iz korita, tako da covek mora da beži, dok ona plavi sve iza njegovih leda, da ne mora da beži u buducnost, praznih ruku, bez icega, dok mu reka briše tragove sa svakim korakom, neprestano, kada iz jedne sekunde ulazi u drugu. Samo naša beznadežna uskladenost, umor cula, nestvarna snaga secanja i navika, koja nas štiti, vidi to nepoznato u ocima kada ih otvorimo ujutru, izbaceni talasima na obalu još jednog nepoznatog dana. Svakog jutra stupamo na nepoznato mesto, i ostaju nam samo slaba i prevrtljiva secanja, koja nam govore ko bismo mogli da budemo. Nepovezana, pohabava secanja, koja više ne prave razliku izmedu sveta kroz koji smo usput prošli i senki koje je on bacio na izbušenu vetrovitu glavu, dok smo bežali napred, sve dalje. Ponekad savladamo strah od spoticanja i okrecemo se da pogledamo poslednji put, jer ne razumemo to nepoznato što nam ide u susret, i reci kojima cemo ga nazvati, ipak ce biti beznadežno neadekvatne, i tako bežimo od razaranja vremena, unazad, dok ne postanemo ništa drugo do prica koja govori o svemu što smo propustili….”

Jens Kristijan Grendal “Tišina u oktobru”