Mislim sada da sloboda nije biti ni mocan ni bogat

„Mislim sada da sloboda nije biti ni mocan ni bogat, ni omiljen ni bez obaveza, vec biti u stanju da voliš. Voleti drugoga toliko da makar i za tren zaboraviš na sebe, to znaci biti slobodan. Mistici i crkvenjaci govore o odbacivanju ovog tela i njegovih žudnji, o odbijanju da robuješ puti. Ne kažu da se kroz put (telesno) oslobadjamo. Da ce nas žudnja za drugim uzdici iz nas samih potpunije no išta božansko.
Mlak smo mi svet i naša ceznja za slobodom, ceznja je za ljubavlju. Da imamo hrabrosti da volimo, ne bismo toliko cenili sve te ratne cinove.
Ljubav je, kažu ropstvo, a strast je demon i mnogi su se zbog ljubavi izgubili. Znam da je ovo istina, ali znam da i bez ljubavi samo pipamo kroz tunele svojih života i nikad sunca ne vidimo.“

Janet Vinterson, „Strast“

Postoji jedna rec

Postoji jedna rec u koju staje pola veka našeg života. To je rec – najmanji zajednicki sadržatelj. Rec fantom. Nema. Slušamo je od najmanjih nogu. Cujemo je u isto vreme kad i svetu rec: mama! Nema. Ta cetiri slova sadrže citavu istoriju naše bede. Kada ulazimo u trgovinu, mi ne tražimo ono što nam treba, vec pitamo: ima li?
U pekari: ima li hleba? U mlekari: ima li mleka? Na benzinskoj pumpi: ima li goriva? Nema.
Verovao sam da sam do kraja istražio pustoš ta cetiri slova i da me više ništa ne može iznenaditi, ali, evo, stigli smo do samog kraja – ulazimo u banke i pitamo: ima li para?
Nema.
Pokusavam da zamislim Švajcarca kojem u Nacionalnoj banci u Ženevi kažu da nema para! Voleo bih da mu vidim izraz lica u casu kada mu se ruši citav svet…
A nama, ništa! Oguglali smo na rec nema.
„Kada cete dobiti pare?“
„Ne dosadujte, covece! Vidite li da radimo? Otkud znamo kada cemo dobiti? Možda sutra popodne, možda u ponedeljak…“
Hvalimo se jedni drugima kako smo bili srecne ruke, kada u nekoj banci slucajno dobijemo svoj novac i u tome ne vidimo ništa cudno.
Nema se roji i razmnožava.
Nema – ta strašna, deficitarna rec, cija praznina zlokobno odjekuje.
Da li smo svi poludeli?

Momo Kapor

Ljutio se na samog sebe

Ljutio se na samog sebe, ali onda je pomislio kako je, u stvari, sasvim prirodno što ne zna šta želi.
Covek nikad ne može znati šta treba da želi, jer živi samo jedan život i nikako ne može da ga uporedi sa svojim prethodnim životima, niti ga u sledecim životima popraviti.
Je li bolje biti s Terezom ili ostati sam?
Nema nikakve mogucnosti da proveri koja je odluka bolja jer ne postoji mogucnost poredjenja. Covek proživljava prvi put sve i bez pripreme. Kao glumac koji igra predstavu bez ikakve probe.
Pa koliko onda vredi život ako je prva proba života vec sam život? Život je onda uvek slican skici.
Samo, ni skica nije prava rec, jer je skica uvek narct za nešto, priprema za sliku.
A skica koja je naš život je skica ni za šta, crtež iz koga ne sledi slika.

Milan Kundera – „Nepodnošljiva lakoca postojanja“

Sve u vezi sa mnom bilo je tako bedno

Sve u vezi sa mnom bilo je tako bedno, tako ocajno kao i dan kad sam se rodio. Osim što sam mogao da pijem s vremena na vreme, mada nikad dovoljno .
Pice je bila jedina stvar koja je cinila da se covek ne oseca vecito zblanut i uzaludan. Sve ostalo je samo kljucalo i kljucalo, rijuci sve dublje. I ništa nije budilo interesovanje, ništa. Ljudi su bili ograniceni i oprezni, svi isti. A ja moram da živim sa tim govnarima ceo život, mislio sam .
Jebo ih bog, svi su imali svoje cmarove i polne organe i usta i pazuha. Kenjali su i caskali i bili tupi kao sopstvana noga .
Devojke su dobro izgledale sa distance, sunce je blistalo kroz njihove haljine, njihovu kosu. Ali prides li im bliže i cuješ njihovu svest dok im izlazi na usta , dolazilo ti je da iskopaš rupu pod bregom i sakriješ se unutra sa mašinkom u ruci.
Pouzdano sam znao da nikad necu biti sposoban za srecu, da se oženim, nikada necu imati decu.
Jebes ga, nisam cak bio u stanju ni sudopera da budem…

Bukovski

Zacudjuje me uvek

Zacudjuje me uvek, sve dok smo toliko spremni mudrovati o drugim sdrzajima, siromastvo ideja koje imamo o smrti. To je dobro ili je lose. Ja se nje bojim ili je zovem (kazu oni). Ali to takodje pokazuje da nas nadilazi sve ono sto je jednostavno. Sta je plavo i sta da mislimo o plavom? Istu poteskocu predstavlja smrt. o smrti i bojama ne umemo raspravljati. Pa ipak, vrlo je vazan ovaj covek preda mnom, tezak kao zemlja, koji unapred oblike moju buducnost. Doduse, mogu li ja zaista misliti na nju? Kazem sebi : ja moram umreti, ali to nista ne znaci jer mi ne uspeva da u to poverujem, buduci da mogu imati iskustvo samo o smrti drugih ljudi. Video sam ljude kako umiru. Video sam, narocito, kako umiru psi. Kad bih ih dotakao, bio bih potresen. Mislim dakle : cvece, osmesi, ceznja za zenom, i shvatam da sav moj strah pred smrcu dolazi od moje ljubomore prema zivotu. Ljubomoran sam na one koji ce ziveti i za koje ce svece i ceznja za zenom sacuvati sav svoj smisao krvi i puti. Zavidan sam jer previse volim zivot a da ne bih bio sebican. Covek se nadje tamo oboren jednog dana i slusa kako mu govore “Vi ste jaki i zato moram biti iskren prema vama : mogu vam reci da cete umreti“. Biti tamo sa celim svojim zivotom u rukama, sa citavim svojim strahom u utrobi i idiotskim pogledom. Sto znaci ostalo : valovi krvi udaraju o moje slepoocnice i cini mi se da cu zgaziti sve oko sebe.
Ali umiru ljudi protiv svoje volje, uprkos svemu sto ih okruzuje. Govore im : “Kad ozdravis…“, a oni ipak umru. Ja to ne zelim. Jer ako ima dana kad priroda laze, ima i dana kad rekne istinu.

Pirovanja, Alber Kami

Stalo nam je do nase setnje

Mi, istina, kazemo da je smrtni cas neizvestan, ali kad to kazemo, mi taj cas zamisljamo kao da je u nekom neodredjenom i dalekom prostoru, ne mislimo da je u kakvoj bilo vezi s ovim vec zapocetim danom i da moze znaciti da smrt – ili onaj tren kad ona prvi put delimicno zavlada nad nama, posle cega nas vise ne pusta – moze nastupiti jos ovo isto popodne, tako malo izvesno, ovo popodne ciji smo svaki sat unapred rasporedili. Stalo nam je do nase setnje, da bismo za mesec dana nakupili potrebni zbir cistog vazduha, dvoumimo se birajuci koji kaput da oubucemo, kojeg kocijasa da pozovemo, u fijakeru smo, dan je sav pred nama, kratak, jer hocemo da se vratimo kuci na vreme, posto ce nam doci u posetu jedna prijateljica; hteli bismo da i sutra bude isto ovako lepo vreme; a i ne slutimo da je smrt, koja je putovala po nama nekim drugim putevima, po nedokucivom mraku, izabrala bas ovaj dan da stupi na pozornicu, kroz nekoliko minuta, otprilike kad nasa kola stignu do Jelisejskih polja. A oni koje obicno progoni uzas zbog izuzetne neobicnosti koja je svojstvena smrti, mozda ce takvi naci da ima neceg umirujuceg u takvoj vrsti smrti – u takvom prvom dodiru sa njom – zato sto ona tada dobija vid necega poznatog, prisnog, svakodnevnog.

Marsel Prust, “Oko Germantovih“

Ceznem

Ceznem da ti kazem najdublje reci koje ti imam reci; ali se ne usudjujem, strahujuci da bi mi se mogla nasmejati.
Zato se smejem sam sebi I odajem tajnu svoju u sali
Olako uzimam bol svoj, strahujuci da bi to mogla ti uciniti.
Ceznem da ti kazem najvernije reci koje ti imam reci; ali se ne usudjujem, strahujuci da bi mogla posumnjati u njih.
Zato ih oblacim u neistinu, I govorim suprotno onome sto mislim.
Ostavljam bol svoj da izgleda glup, strahujuci da bi to mogla ti uciniti.
Ceznem da upotrebim najdragocenije reci sto imam za te; ali se ne usudjujem, strahujuci da mi se nece vratiti istom merom.
Zato dajem ruzna imena I hvalim se svojom surovoscu.
Zadajem ti bol, bojeci se da neces nikada saznati sta je bol.
Ceznem da sedim nemo pored tebe; ali se ne usudjujem, jer bi mi inace srce iskocilo na usta.
Zato brbljam I caskam olako, I zatrpavam svoje srce recima.
Grubo uzimam bol svoj, strahujuci da bi to mogla ti uciniti.
Ceznem da te ostavim zauvek; ali se ne usudjujem, strahujuci da bi mogla otkriti moj kukavicluk.
Zato ponosito dizem glavu I dolazim veseo u tvoje drustvo.
Neprekidne strele iz tvojih ociju cine da je moj bol vecito svez.

Tagore

Nije svet tek posuda po tvojoj meri.

Nemoj misliti da ovaj svet postoji zbog tebe. Nije svet tek posuda po tvojoj meri.
Svet i ti, poput dva drveta koja stoje jedno kraj drugog, stojite uspravno svaki za sebe, ne oslanjajuci se jedan na drugog.
Ti znaš da pored tebe stoji naocito drvo zvano svet. Drago ti je zbog toga. Mada on na tebe verovatno i ne pomišlja.
Ipak, zasebno od sveta izvan tebe, i u tebi samom postoji jedan svet. Unutar svog bica možeš da zamisliš ogroman polumracni svet. Tvoja svest pociva na granici ta dva sveta.
Ono što je važno jeste da spoljni svet sacinjen od planinskih venaca, ljudi, bojadžijskih radionica i pesme zrikavaca povežeš sa onim velikim svetom koji postoji u tebi, da dva sveta koja stoje na korak rastojanja jedan od drugog dovedeš u saglasnost, u sklad.
Kao, na primer, kad gledaš u zvezde.
Kada ti polazi za rukom da dva sveta dovedeš u sklad, mnogo lakše provodiš dane. Nema potrebe da rasipaš snagu uma na beznacajnosti.
Osecaš ukus vode, rede naljutiš druge.
Teško je na pravi nacin posmatrati zvezde, ali što budeš veštiji, više ce to imati ucinka.
Ne moraju to biti zvezde; i žubor ili zricanje dolazi u obzir.

Nacuki Ikezava

Najteze je…

„Najteze je, nastavi on, sto se svaka ljubav uvek ruzno svrsava, utoliko ruznije ukoliko je bila bozanskija, krilatija u svome pocetku. Nema sna, ma kako idealan bio, koji se ne zavrsi prozdrljivim drekavcicem na dojci; nema utocista, kucice nema tako divne i tako snevane koju pijuk ne porusi. Nego, to je jos razaranje materijalno; no postoji jos jedno nemilosrdnije i potajnije koje se obara na stvari nevidljive: Zamislite kako se u trenutku kad se oslanjate na bice koje ste odabrali, i kad mu govorite : „Uzletimo zajedno i potrazimo dno neba!“ – neki se glas neumoljiv i turoban nadnosi nad vase uho da bi vam rekao da su nase strasti lazljivice, da nam se u kratkovidosti nasoj pricinjavaju lepa lica a u nasem neznanju krasne duse, i da nuzno dolazi dan u koji idol, pred bistrijim pogledom, postaje tek samo predmet, ne mrznje, nego prezira i cudjenja!“

Sarl Bodler, „Fanfarlo“

Osecao se vrlo nesrecan

Osecao se vrlo nesrecan. Njegova ruža mu je pricala da je ona jedinstveni primerak svoje vrste na svetu. A evo, samo u jednom jedinom vrtu, bilo je pet hiljada potpuno istih!
»Ona bi bila vrlo uvredjena, kad bi to videla, pomisli on… strašno bi se zakašljala i pravila bi se kao da umire da ne bi ispala smešna. I ja bih bio prinudjen da se pravim kao da je negujem, jer bi inace, da bi i mene ponizila, stvarno pristala da umre…
Zatim pomisli opet: »Verovao sam da sam bogat što imam jedinstven cvet, a u stvari imam samo obicnu ružu. Nju i moja tri vulkana koji mi dopiru do kolena, i od kojih je jedan, možda, zauvek ugašen; sve to ne cini me baš velikim princom…« I on leže na travu i gorko zaplaka.

Mali Princ

Vraticu se sa udovima od železa

Vraticu se sa udovima od železa, mrke kože, besomucna pogleda: zbog moje maske mislice da pripadam snažnoj rasi. Imacu zlata: bicu dokon i surov. Žene neguju ove divlje nemocnike što se vracaju iz žarkih krajeva. Bicu umešan u politicke poslove. Bicu spašen.
A sada sam proklet, užasavam se domovine. Najbolji od svega je san … Još kao dete divio sam se neumoljivom robijašu na koga uvek zjapi robija; posecivao sam krcme i svratišta koja bi on posvetio svojim boravkom; njegovim ocima sam gledao plavo nebo i cvetni život polja; njegovu sam kob njušio u gradovima.
On je imo više snage nego neki svetac, više razboritosti nego neki putnik – i sebe, samo sebe!

J.N.Arthur Rimbaud

Ako covek posteno i objektivno porazmisli o zivljenju

„Ako covek posteno i objektivno porazmisli o zivljenju, doci ce do zakljucka da su dani samo hodanje kroz sate pune besmislenog i jednolikog posla, da su noci i spavanje obicna nesvestica u kojoj i ne postojimo i da je, za svakog coveka, jedino pravo i znachajno ono vreme pred san, oni trenuci kad sanjarimo o sebi i ljudima oko nas! Kad legnete, pa u masti pocnete da listate stranice svojih zelja, pa evidenciju ostvarenja, pa da zamisljate kako cete uciniti ono sto morate uciniti, kako cete ocarati osobu koja je za ocaravanje, ili pljunuti svog neprijatelja i reci mu ono sto se niste setili, ili usudili, da mu kazete… Tek u tim vecernjim sanjarenjima covek zivi svoj pravi zivot. I nikada ne mozete zaista upoznati coveka, ako ne saznate sta on prevrce po glavi dok ne zaspi?!“

Radivoj Lola Djukic