Nikada nisam usamljeniji

Nikada nisam usamljeniji nego kad otvorim srce nekome prijatelju, zato što onda još jace osecam da je jaz nepremostiv. Taj covek je tu; ja vidim njegove jasne oci koje me gledaju, ali ništa ne znam o njegovoj duši koja je iza njih. On me sluša. Šta li misli? Jest, šta misli? Ti ne znaš kakva je to patnja! Možda me on mrzi? Ili me prezire? Ili mi se ruga? On misli o onome što mu kažem, procenjuje me, podsmeva mi se, osuduje me, nalazi da sam prosecan ili glup covek. Kako da saznam šta misli? Kako da saznam da li i on mene voli onako kako i ja njega volim? i šta li se kuva u toj maloj okrugloj glavi? Velika je tajna neznana misao nekog bica – misao skrivena i slobodna, koju mi ne možemo saznati, ni upravljati njome, ni potciniti je, ni pobediti je!
A ja uzalud želim da se predam, da otvorim sva vrata svoje duše, i nikako da se predam! Na dnu duše, na samome dnu, cuvam svoje JA u skrivenom kutu, a do njega niko ne dopire. Niko ga ne može pronaci, ni uci u nj, zato što mi niko nije slican, zato što niko nikoga ne razume.

Gi de Mopasan
(Usamljenost, Izabrane novele)

Morao sam ocajavati

Morao sam ocajavati, morao sam potonuti do najludje od svojih misli, do misli o samoubojstvu, kako bih mogao dozivjeti milost, kako bi ponovo razabrao om, kako bih ponovno pravo spavati i pravo se probuditi. Morao sam biti luda, kako bi ponovno u sebi nasao atman. Morao sam grijesiti, kako bih opet mogao zivjeti. Kuda bi me jos mogao voditi moj put? Lud je, taj put, ide zavojima, mozda u krug. Neka ide kako hoce, zelim njime ici.

Siddharta, Herman Hesse

Podigao sam se.

Podigao sam se. Pat je izlazila iz vode. Išla je baš u visini sunca i širok sjaj se slivao s njenih ramena. Toliko je bila obasjana svetlošču da je izgledala skoro tamna. Penjući se uz žal,svakim korakom je sve više ulazila u žarki sjaj,i najzad je sunce poznog popodneva stajalo iza njene glave kao oreol.
Skočio sam. Široko plavo nebo,bezbrojne brazde bele morske pene, i lepa,vitka prilika preda mnom,cela ta slika izgledala je nestvarna,zalutala iz nekog drugog sveta. Učinilo mi se kao da sam ja sam na svetu,a iz vode mi prilazi prva žena . Za časak sam osetio duboku,tihu moć lepote ,osetio sam da je jača od one krvave prošlosti i da treba da bude jača,jer bi se inače svet survao,a ja bih se ugušio u njegovim užasnim zabludama. Osetio sam još više:osetio sam da sam tu,da je Pat tu,da volim,da sam izišao iz onog užasa,da imam oči,ruke,misli,vrelu krv…i da je sve to neshvatljivo čudo…

Erih Marija Remark ~ Tri ratna druga

Novi naziv, dizajn… stara priča.

Već duže vreme, mnogi ljudi me mole da malo sredim i uredim ovo moje ćoše koje, popularno nazvano blog. Ovo mestašce koristio sam, i ubuduće ću koristiti da neke lepe misli i odlomke otrgnem od zaborava… da nekoga inspirišem… podsetim na nešto čega se vredi sećati.
Elem… potrudio sam se da barem malo ovo mestašce uredim, a njegova koncepcija neće se značajno menjati… Biče sitnijih promena, sa tehničke strane, u budućnosti, ali krupnih rezova neće.
Do nekog drugog vremena, kada možda budem imao više prilike da se posvetim pisanju.

Ako me ona ljubi…

Ako me ona ljubi, u sta verujem i sto znam,zasto se ne odluci, zasto se ne odvazi da pobegne
i da se baci u moj zagrljaj? Ona bi to trebala uciniti, pomisljam katkad, ona bi to mogla uciniti.
Kad se nesto pokrene u predvorju, gledam prema vratima. Neka udje. Mislim i nadam se. Ah, pa kad su moguce stvari nemoguce pomisljam u sebi, mora da su i nemoguce moguce. Neka nocu kad se probudim, kad svetiljka baca nesigurno svetlo kroz spavaonicu, neka tada njezin lik, njen duh, tek jedna slutnja o njoj, probledi, priblizi se, obujmi me, samo za trenutak, da mi to bude neko jamstvo, da misli na mene, da je moja. Preostaje mi jos jedna jedina radost. Dok sam bio u njenoj blizini, nisam nikad sanjao o njoj; a sada, udaljeni jedno od drugog, mi smo u snu zajedno i zacudo, tek sada otkad sam ovde u susedstvu upoznao druge ljubazne ljude, javlja mi se u snu njezina slika, kao da mi zeli reci: „Gledaj samo,i tamo i amo. Neces naci nista lepse i milije od mene.“
I tako se njezina slika mesa u svaki od mojih snova.. no ubrzo se menja njena slika, to je neka druga.
No, ja sam ipak izmucen, nezadovoljan i rastrojen.

Gete ~ „Srodne duse“

Ali, deca su sada groznija

Ali, deca su sada groznija. Agresivnija nego u tvoje vreme. Misliš? Možda za nijansu. Suštinski, doza sadizma, spremnosti da se drugi, slabiji, različit po bilo kome osnovu, zajeda i kinji, predstavlja ljudsku konstantu. U svom čistom obliku ispoljava se kod dečice. Koja ni najmanje nisu naivna. Niti su jagnjad božija, kako ih prikazuje romantičarska pedagogija. Čim počne da im se razvija svest, deca grade svoj svet u malom. Preslikan svet odraslih. Surovost, želja za moći, borba za prevlast, sve to postoji u dečijim odnosima. Čak jasnije, jer je nezamaskirano. Već se tu formiraju odnosi – slabi i jaki. Uklopljeni i izopšteni. Popularni i čudaci. Manjina, po nečem različita, koja uglavnom iritira pritupu većinu. Većina, sledstveno tome, počinje da srozava, na svaki mogući način, one koji štrče. Zato moraš da očvrsneš. Moraš biti spremna na udarce. Čini mi se da nikad neće proći. Da nikad neću porasti. Naravno da hoćeš. Kao i oni koji ti zagorčavaju život. Ništa bitno se neće promeniti. I dalje će ti podmetati nogu. Ako si borac, ustani, kreni dalje i kad te neko žestoko predje, kad pogrešmo odmeriš svoje mogućnosti spram cilja. Promeni ugao gledanja, burgijaj na drugom mestu, ne odustaj pred prvom preprekom.

Marija Jovanović, „Idi, vreme je“

Ali sta je secanje koga se ne secamo?

Ali sta je secanje koga se ne secamo? Ili, da podjemo jos dalje: ne secamo se upamcenog iz poslednjih trideset godina; ali potpuno smo u tome ogrezli; zasto se onda zaustaviti na tih trideset godina, zasto ne produziti i dalje od rodjenja taj dosadasnji zivot? Kad mi vec nije znan sav jedan deo uspomena koje su sa mnom, kad su one vec nevidljive za mene, kad nemam moc da ih dozovem, ko mi kaze da u toj meni nepoznatoj masi nema i takvih koje poticu iz vremena daleko pre moga ljudskog zivota? Kad mogu u sebi i oko sebe da imam toliko uspomena kojih se ne secam, taj zaborav (bar fakticki zaborav, jer nemam moc da ista vidim) moze se odnositi i na neki zivot koji sam proziveo u telu nekog drugog coveka, cak i na nekoj drugoj planeti. Isti zaborav brise sve. Ali sta onda znaci ta besmrtnost duse, za koju je norveski filozof tvrdio da stvarno postoji? Bice koje cu biti posle svoje smrti nema nimalo vise razloga da se seca coveka koji sam bio od svog rodjenja nego ovaj da se seca onoga sto sam bio pre toga.

Sobar bi usao. Ja mu nisam govorio da sam vec vise puta zvonio, jer sam uvidjao da sam do tada samo sanjao da zvonim. Bivao sam ipak prestravljen pri pomisli kako je taj san bio jasan kao i java. Da li bi, onda, obrnuto, i java mogla biti nestvarna kao san?

Marsel Prust – „Sodoma i Gomora“

Ako se ovde ruši, negde se gradi…

„Ali neka, mislio je on dalje, ako se ovde ruši, negde se gradi. Ima valjda još negde mirnih krajeva i razumnih ljudi koji znaju za božji hator. Ako je bog digao ruke od ove nesrećne kasabe na Drini, nije valjda od celog sveta i sve zemlje što je pod nebom? Neće ni ovi ovako doveka. Ali ko zna? (Oh, da mu je malo dublje i malo više vazduha udahnuti!) Ko zna? Može biti da će ova pogana vera što sve uređuje, čisti, prepravlja i doteruje da bi odmah sve proždrla i porušila, raširiti po celoj zemlji; možda će od vascelog božjeg sveta napraviti pusto polje za svoje besmisleno građenje i krvničko rušenje, pašnjak za svoju nezajažljivu glad i neshvatljive prohteve? Sve može biti. Ali jedno ne može: ne može biti da će posve i zauvek nestati velikih i umnih a duševnih ljudi koji će za božju ljubav podizati trajne građevine, da bi zemlja bila lepša i čovek na njoj živeo lakše i bolje. Kad bi njih nestalo, to bi značilo da će i božja ljubav ugasnuti i nestati sa sveta. To ne može biti.“

Ivo Andrić, „Na Drini ćuprija“

A sad me pusti da skupim svoju snagu…

… A sad me pusti da skupim svoju snagu, da saberem svoje misli u jednu žižu, da pomislim svom silinom na užas zemaljskog življenja, na nesavršenstvo sveta, na mirijade života što se razdiru, na zveri što se međusobno kolju, na zmiju koja peči lane što preživa u hladu, na vukove koji razdiru jagnjad, na bogomoljke što ubijaju svoje mužjake, na pčele što umiru posle uboda, na bol majki koje nas rađaju, na slepe mačiće što ih deca bacaju u reku, na užas riba u utrobi ulješure, na užas ulješure kad se nasuče na obalu, na tugu slona koji mre od starosti, na kratkotrajnu radost leptira, na varljivu lepotu cveta, na kratkotrajnu varku ljubavnog zagrljaja, na užas prolivenog semena, na nemoć ostarelog tigra, na trulež zuba u ustima, na mirijade mrtvog lišća što se taloži u šumama, na strah tek izleglog ptića koje majka istiskuje iz gnezda, na paklene muke gliste koja se prži na suncu kao na živoj vatri, na bol ljubavnog rastanka, na užas gubavaca, na strašnu metamorfozu ženskih sisa, na rane, na bol slepaca…

„Enciklopedija mrtvih“, Danilo Kiš

Cuj Kamalo

Cuj Kamalo: Kada bacis kamen u vodu, on najbrzim putem pluta da stigne do dna. Tako je to i kada Sidarta ima neki cilj,neku nameru. Sidarta ne preduzima nista, on ceka on razmislja, on posti, ali istovremeno prolazi kroz svet kao kroz vodu, a da nista ne radi, a da se ne pomakne;on biva privucen, on se opusta i pada. Njegov cilj ga privlaci, on dopusta da mu u dusu prodre bilo sta sto bi bilo suprotnocilju. To je ono sto je Sidarta naucio kaod samana. To je ono sto ne znalice nazivaju cinim, misleci da to izvode demoni. Ali demoni nista ne izvode, demoni ne postoje. Svako moze da baca cini, svako moze da postigne cilj ako ume da misli, ako ume da ceka, ako ume da posti….

Herman Hesse – Sidarta

Zamislio sam postojanje ogromne uzarene lopte

Zamislio sam postojanje ogromne uzarene lopte koja visi u ledenoj praznini, i ni na sta se ne oslanja, na mnogo milijardi kilometara od susednih zvezda, majusnih svetlucavih tacaka, za koje se zna samo da postoje, mada ni to pouzdano, zato sto zvezda moze da nestane, ali se njena svetlost jos dugo siri na sve strane, tako da se, znaci, o zvezdama u stvari ne zna nista osim da je njihov zivot strasan i besmislen, ako je svako njihovo kretanje u prostoru zauvek predodredjeno i potcinjeno zakonima mehanike koji ne ostavljaju ni najmanje nade u slucajan susret.
I mi se, ljudi… kao srecemo, smejemo, udaramo jedni druge po ramenu i odlazimo, ali u nekoj posebnoj dimenziji, kuda ponekad preplaseno zaviruje nasa svest, mi isto tako nepomicno visimo u praznini, gde nema vrha ni dna, ni juce ni sutra, nema nade da se približimo jedni drugima… mi sudimo o onome sto se sa drugima desava na osnovu varljivog treperenja, i citav zivot idemo u susret onom sto smatramo svetloscu, iako njen izvor mozda vec odavno ne postoji…

Peljevin

Moja usta su izgovorila

Moja usta su izgovorila i izgovarace ocenas hiljade puta i na dva jezika koji su mi bliski, ali ja ga samo delimicno razumem. Jutros, prvog jula 1969, hocu da pokusam molitvu koja ce biti licna, ne nasledjena. Znam da se radi o poduhvatu koji zahteva iskrenost vecu nego sto je ljudska. Ocigledno je, na prvom mestu, da mi je zabranjeno da nesto trazim. Traziti da noc vise ne pada na moje oci bila bi ludost; znam hiljade osoba koje vide, a nisu narocito srecne, pravedne ili mudre. Tok vremena je potka sacinjena od posledica i uzroka tako da traziti neku milost, ma koliko ona bila sicusna, znaci traziti da se polomi jedno okce te gvozdene potke, znaci traziti da je vec polomljeno. Niko ne zasluzuje to cudo. Ja ne mogu moliti da moje zablude budu oprostene. Oprostaj je cin nekog drugog i samo ja mogu sebe da spasem. Oprostaj ociscuje uvredjenog, ne onog koji nanosi uvredu, koga se tako reci i ne tice. Sloboda moga odlucivanja je mozda iluzorna, ali ja mogu davati i sanjati da dajem. Ja mogu dati hrabrost koju nemam; mogu dati nadu koja nije u meni; mogu da ulijem volju da se nauci ono sto ja jedva znam ili tek nazirem. Zelim da me se secaju manje kao pesnika nego kao prijatelja; da neko, ponavljajuci stihove Danbara ili Frosta, ili reci coveka koji je u ponoc video drvo koje krvari, Krst, pomisli da ih je prvi put cuo sa mojih usana. Ostalo mi nije vazno; nadam se da zaborav nece kasniti. Ne znamo ciljeve sveta, ali znamo da pronicljivo rasudjivati i pravedno postupati znaci pomoci te ciljeve koji nam nece biti otkriveni.
Zelim da potpuno umrem; zelim da umrem sa ovim drugom, mojim telom.

Borhes