Cuj Kamalo

Cuj Kamalo: Kada bacis kamen u vodu, on najbrzim putem pluta da stigne do dna. Tako je to i kada Sidarta ima neki cilj,neku nameru. Sidarta ne preduzima nista, on ceka on razmislja, on posti, ali istovremeno prolazi kroz svet kao kroz vodu, a da nista ne radi, a da se ne pomakne;on biva privucen, on se opusta i pada. Njegov cilj ga privlaci, on dopusta da mu u dusu prodre bilo sta sto bi bilo suprotnocilju. To je ono sto je Sidarta naucio kaod samana. To je ono sto ne znalice nazivaju cinim, misleci da to izvode demoni. Ali demoni nista ne izvode, demoni ne postoje. Svako moze da baca cini, svako moze da postigne cilj ako ume da misli, ako ume da ceka, ako ume da posti….

Herman Hesse – Sidarta

To je orao, kralj ptica

Našao neko orlovo jaje i stavio ga pod kokoš. Orlic se izlegao kad i pilici i odrastao sa njima.
Citavog života orao je radio isto što i kokoši u dvorištu, misleci da je jedna od njih. Kljucao je naokolo u potrazi za bubama i glistama, kokodakao je i lepršao krilima, uzdižuci se koji pedalj iznad tla. Prošle su godine i orao je ostarjeo.
Jednog dana ugledao je u visini, na vedrom nebu, cudesnu pticu mocnih raširenih krila, kako lebdi na vjetru.
Stari orao zapanjeno je gledao uvis. „Šta je to?!?“ pitao je.“
To je orao, kralj ptica“, rekla mu je jedna kokoš. “
On pripada nebu, dok mi, kokoši, pripadamo zemlji.“
I tako je orao umro medu kokošima, ne znajuci ko je.

Karlos Kastaneda

Cetiri sporazuma sa samim sobom

Živio je jednom covjek koji je želio nadici (prevladati) patnju pa je otišao u budisticki hram da nade ucitelja. koji ce mu pomoci.
Upitao ga je: “Budem li meditirao cetiri sata dnevno koliko ce mi godina trebati da prevladam patnju?”
Ucitelj odgovori: “Ako meditiraš cetiri sata dnevno možda ceš za deset godina uspjeti.”
Misleci da bi on to mogao i bolje opet ga upita: A ako meditram osam sati dnevno , koliko ce mi onda trebati?”
Ucitelj ga pogleda I rece: Kada bi meditirao 8 sati dnevno z< 20 godina možda bi prevladao patnju.” “Ali zašto bi mi trebalo više vremena ako bi dulje meditirao svaki dan?” Ucitelj:”Ti nisi ovdje da bi žrtvovao svoju radost ili svoj život. Ovdje si da bi živio, da bi bio sretan I da bi volio. Ako tijekom dva sata možeš dati sve odo sebe, a ti umjesto toga meditiraš osma sati, samo ceš se umoriti, neceš shvatiti smisao i neceš uživati u svom životu. Daj sve od sebe, i možda ceš nauciti da, bez obzira koliko dugo meditiraš možeš živjeti , voljeti i radovati se.“ Don Miguel Ruiz

Oprosti mi Catherine

„…Prelistao sam silne knjige nadajuci se da ce Tajna samo zasjati medu stranicama, kao presovani listak staniola, prelistao sam silne oblake, grickajuci onu sladunjavu travku koja raste jedino u podnožju Mladosti, slušao sam šta zbore Pametni, poturao ogledalce pred Opsenare, loveci Rešenje u njihovim obrnutim likovima, a onda sam preplivao cak na drugu obalu Cekanja, i tek otud video da su crkve mudrosti tamo odakle dolazim…
Srecom njihovi vrhovi dizali su se iznad šume vremena dovoljno visoko da se po njima dalje orijentišem…“
„…I na poslednjoj ploci nisu stigli dalje od toga da prepišu imena muzicara, i dami još jednom zamere što sam onako uvlakacki pevao Titu, u martu sedamdeset i osme…
Cujem da kolege nisu?
Zašto? Nisu ih zvali?
Ma, godine su prošle pune muka i svima njima, svi su oni stajali mirno dok zbori Tito, da bi posle sve brže i brže letele njihove krampe, samo što se to zataškalo.
Ali necu dalje da denunciram, ko mi je uostalom kriv, moje pesme se naprosto duže pamte, šta god da im je tema, u tome je jedini nesporazum…
Savest mi je, znaci, cista?
O, koješta. Naravno da nije…
Da su se svi ti bucovi koji mi zameraju na podilaženju i udvoravanju, samo malo spustili ispod površine po kojoj plove, mogli su se pošteno zabaviti sa „Triput sam video Tita“, to je tek nezamisliva ljiga…
I ja sam video Tita maršala…
Legendu tu… Slobodotvorca…
Coveka tog… Druga i borca…
Tada sam ja video Tita drugi put…
Ma, što bi rekao Makijaveli, mala Jovana je imala pet meseci i ja sam bio spreman da napišem i „Triput sam video feldmaršala Geringa“, samo da na dva dana klisnem iz kasarne i vidim moju devojcicu i njenu lepu mamu.“
„…Momak koji mi je preprecio put kad sam se uvredeno uputio niz hol, ucinio je to gipkošcu koja me je iznenadila. Ima stamenih tipova za koje se kaže da ih je lakše preskociti nego obici, ovaj je bio od onih koje ne možeš ni preskociti ni obici, a opet se kretao macje meko, i pricao bibliotekarski tiho…
– Ðorde? Nemoj nas razocarati… Prevalili smo dug put da te vidimo…
Nosio je ridu bradu, kratak kaput i kariranu košulju, i prateci njegov pogled ugledao sam u prikrajku još nekolicinu Istih Takvih, koji su mi cutke klimnuli glavama…
– Mi smo rudari iz Labina… Puno te slušamo… Ti si Naš, to znaš?
O, sveca mu…
Pišuci pesme uvek sam gledao u nebo, cickao stihove sa oblacima, pticama i zvezdama, a negde duboko pod zemljom, sa tri planine na ledima, neki Dobri Divovi su slušali pijanu ispovest Vase Ladackog, žalili za nesretnim Stevom Cenejcem i cekali da Protina Kci promakne lavirintom hodnika, rasipajuci latice krina kao dijamante za sobom…“
„… Slavio se moj dvadeseti rodendan, svi su se okupili kao za svetac, i tek mnogo godina kasnije sam shvatio da je to bio moj precutni ispracaj u Svet Velikih. Rodendani odraslih nisu se u našem kalendaru obeležavali crvenim slovima i nijednog narednog jedanaestog maja nisu mi doneli onu odurnu tortu od ananasa, ali to je definitivno najmanja šteta…
Znate l’ pricu o Vasi Ladackom? I ja sam je tek onomad cuo…
Niko nije vrisnuo.
Zažmurio sam, misleci da cu tako samo sebi prigušiti svetlo, ali i ostali su se zacas primirili na svojim mestima zagledani u film koji se projektovao iz rupe na gitari…
Cak i oni slicni njemu…Kada razmisle o svemu…
Kažu da je bio…Cudna sorta…
Dugo nisam digao pogled, a ipak sam bio prvi koji ga je digao. Pre toga me nikad nisu culi kako sviram, nisu znali ni da pomalo komponujem, bilo im je poznato,
štaviše, da sam svojeglav i vetropirast, da sam najuren iz škole, a opet me niko nije ni pitao cija bi to pesma mogla biti, kao da su je od mene godinama ocekivali…
Izgleda da su ipak tajno verovali u mene…
Ali, eto…
Nisu baš umeli da pokažu…
-Bože, Jovice…ja i ne znam da ovaj naš Ðoliško tako lepo peva?…“
„… – Hm, da… Gitara je raštimovana… Sad je poplava tih molskih pesmica Baš smo jednu istu ovakvu radili za festival… Neda, Miljenko i Dario… Iz Rijeke…
Culi ste za tu grupu? Dosta teško može da se prati ovaj tekst… Konfuzno je… Taj španski ritam opterecuje refren… Ko ševi onu crnu?
Priznajem da sam bio šokiran, skoro kao onda kad sam otkrio da Deda Mraz nosi pantalone i cipele moga tate…
– Molim?
– Ovu crnu što peva s tobom… Je l’ to ti peglaš?
I pre i posle toga Producent i ja smo bili „na vi“, to je bio jedini slucaj da mi se obratio sa „ti“, ali po mom pogledu je u momentu zakljucio da sa mnom moraš biti jako „na ti“ da bi mi postavio takvo pitanje…
– Dobro… Harmonski je, znaci potpuno predvidivo… Šablon, obican… Ali nije samo to… Melodija je monotona… Ucinili biste sebi medvedu uslugu da to snimite… Bolje se držite pisanja tekstova… To vam sasvim dobro ide…
Ne secam se ni da li sam se zahvalio coveku na dragocenim savetima. Ta monotona, konfuzna molska pesmica, zvala se, inace „Oprosti mi Catherine“, i bandoglavo sam ucinio sebi medvedu uslugu, snimivši je nešto kasnije…“.

Djordje Balasevic – Dodir Svile

Biblioteka

Iznad glave zacuješ zvižduk, pa produ dvije-tri sekunde napetosti, a onda se dolje, negdje u gradu, prolomi eksplozija. S tvoga prozora to mjesto se uvijek dobro vidi. Najprije je kao visok, vitak stup prašine koji se pretvara u dim i u vatru. Cekaš još nekoliko trenutaka da prepoznaš o kakvom se stanu radi. Ako vatra bude spora i lijena, rijec je o zapaljenom domu neke sirotinje. Ako plane u veliku modru kuglu, to onda gori necije lijepo uredeno potkrovlje opkovano lakiranom lamperijom. Ako plamti dugo i ustrajno, to se zapalio dom bogatog caršijskog gazde, pun starinskog masivnog namještaja. Ali ako se plamen digne iznenada, divlji i razuzdan kao kosa Farrah Fawcett, i još brže nestane puštajuci da vjetar raznosi pepelne listice nad gradom, ti znaš da je upravo izgorjela necija kucna biblioteka. Kako si u trinaest mjeseci bombardiranja nad gradom vidio puno tih velikih razigranih buktinja, pomišljaš da je Sarajevo ležalo na knjigama. Ako i nije, želiš da kažeš da je tako dok prstima dodiruješ svoje, još nezapaljene.

U svakoj privatnoj biblioteci najviše je neprocitanih knjiga, onih koje si kupio zbog boje njihovih korica, imena autora, ili naprosto zato što su te svojim mirisom privlacile. Takvu knjigu dodiruješ cesto prvih dana nakon kupovine, otvaraš je, procitaš dva-tri reda i vracaš je natrag. Nakon nekog vremena zaboravljaš je, ili je iz daljine pogledavaš s blagim gadenjem. Cesto si poželio odnijeti je u najbližu javnu biblioteku, pokloniti je nekome, riješiti je se na bilo koji nacin, ali nikada nisi imao nacina to uciniti. Ona je ostajala kao cudna potvrda tvoje sklonosti gomilanju nepotrebnih stvari, koja ce se u jednom bolnom, vatrenom trenutku pretvoriti u gomilanje uspomena. Sve te bespotrebne i neprocitane knjige opteretit ce te dok se budeš opraštao od njih. Gotovo ceš razumjeti veselje vatre dok je iste takve gutala dolje u gradu.

Manje je knjiga kojima se nisi vracao od djetinjstva. One su te podsjecale na doba kada još nisi naucio preskakati stranice i citati iz gornjeg lijevog u donji desni kut. To su vjerojatno jedine knjige koje si stvarno procitao u životu. Sve dobre djecje price imale su tužan kraj iz kojeg nisi mogao ništa nauciti osim da je tuga ono mjesto na kojem fikcija postaje važnija od stvarnosti. U filmu „Mrtvi“ Johna Hustona jedna se žena rasplakala, a da nije uspjela objasniti zašto. Dok si ga gledao, pomisio si da je to ustvari to, i došlo ti je da placeš.

Najmanje je knjiga za koje si vjerovao da ceš ih uvijek imati uza se. Kada si neku od njih prvi put citao, neprestano bi odgadao kraj. Kasnije su te uzbudivale i svojim sadržajem i izgledom. No i njih ceš, kao i sve druge, morati ostaviti uz gorko uvjerenje kako je u ovom gradu, ali i na ovom svijetu, prirodno agregatno stanje knjige plamen, dim i pepeo. Nekome ce to kasnije zvucati pateticno, ali ce za tebe, pogotovu kad stigneš u druge gradove i u još uvijek žive knjižare, plamene vlasi Farrah Fawcett biti gola istina. Od knjiga bolje, ljepše i temeljitije gore još samo rukopisi.

S gašenjem iluzije o kucnoj biblioteci gasi se i iluzija o civilizaciji knjige. Vec u samom njezinom imenu, u kojem je bila sadržana tek jedna grcka rijec, obicna kao i druge, ali koja je za tebe povezana s imenom Svete knjige, bilo je povoda tvome vjerovanju. No kada su tako vatreno i neopozivo nestajale jedna za drugom, prestao si vjerovati da ima smisla njihovom postojanju. Ili je smisao najbolje prokužio onaj sarajevski književnik i bibliofil koji je prošle zime umjesto da troši skupa drva grijao prste na plamenu Dostojevskog, Tolstoja, Shakespearea, Cervantesa… Nakon svih tih namjernih i slucajnih vatri stvoren je sloj ljudi koji su, gorko shvativši stvari, spremni sutra hladno gledati plamen Louvrea, a da ne posegnu ni za cašom vode. Nema smisla braniti vatri da proguta ono što je ljudska ravnodušnost progutala. Ljepota Pariza ili Londona samo je alibi zlocincima zbog kojih Varšave, Dresdena, Vukovara i Sarajeva više nema. A i ako ih bude, tada u njima žive ljudi koji se u doba najveceg mira pripremaju za evakuaciju, vec spremni da se odreknu svojih knjiga.

U svijetu, ovakvom kakav jest, postoji jedno osnovno pravilo, ono što ga je Zuko Džumhur izgovorio misleci na Bosnu, a svodi se na dvije uvijek spakirane torbe. U njih mora stati sva tvoja imovina i sve uspomene. Sve izvan je vec izgubljeno. Razloge, smisao i opravdanja uzaludno je tražiti. Oni opterecuju, kao i uspomene. Ne preostaje ti drugo nego da posudene knjige uredno vracaš, poklonjene pokušavaš izbjeci ili izgubiti, a napisane šalješ prijateljima koji žive udaljeni jedni od drugih, tako da ih plamen može progutati tek onoga dana kada se zemljina kugla vrati u stanje u kojem je bila prije nekoliko milijuna godina.

Sve zapaljene kucne biblioteke grada Sarajeva ne mogu biti popisane niti upamcene. A nemaju ni zbog koga. No kao plamen svih plamenova i oganj svih ognjeva, kao konacni mitski pepeo i prah pamti se sudbina sarajevske sveucilišne knjižnice, slavne Vijecnice, cije su knjige gorjele cijeli dan i noc. To se dogodilo, nakon fijuka i eksplozije, tocno prije godinu dana. Možda baš istog datuma kad ti ovo citaš. Pomiluj nježno svoje knjige, strance, i sjeti se da su prah.

Miljenko Jergovic