„…Stojan je pamtio stvari i dogadjaje koje, uistinu, ne bese iskusio sa Sofijom. Pamtio je, na primer, svilasti dodir vode na njenoj kozi dok je plivala u prozirnoj, zelenoplavoj vodi na Hvaru. Pamtio je i zricanje cvrcaka koje je ona cula u toj uvali okruzenoj borovima. Osecao ledeni vetar na njenim obrzima dok ju je kosava zanosila i sibala. Cuo je kako u njoj odzvanjaju necije reci. Znao je kakav uzitak u njoj proizvodi miris parfema koji godinama nije menjala. Kako je nesto raduje. Kako i koliko je nesto boli. Budio se nocu, pritisnut njenom tugom u dugim godinama njenog [...]
Osecao se vrlo nesrecan. Njegova ruža mu je pricala da je ona jedinstveni primerak svoje vrste na svetu. A evo, samo u jednom jedinom vrtu, bilo je pet hiljada potpuno istih! »Ona bi bila vrlo uvredjena, kad bi to videla, pomisli on… strašno bi se zakašljala i pravila bi se kao da umire da ne bi ispala smešna. I ja bih bio prinudjen da se pravim kao da je negujem, jer bi inace, da bi i mene ponizila, stvarno pristala da umre… Zatim pomisli opet: »Verovao sam da sam bogat što imam jedinstven cvet, a u stvari imam samo obicnu [...]
Jos sam jednom svom svojom snagom kriknuo van u svet. Onda su mi zarili zapusac u usta, okovali ruke i noge i stavili povez preko ociju. Cesce su me valjali amo-tamo, uspravljali i opet polegali, i to takodje cesto; na mahove su me trzajuci povlacili za noge, da bih se propeo od boli, pustali bi me trenutak mirno lezati, ali onda bi mi zadali duboke ubode necim vrlo siljatim, sad tu, sad tamo, posve neocekivano, prema nekom svom hiru. Kafka, Dnevnik
Kad razmisljam o tebi obuzima me neznost veca nego sto mogu podneti ponekad.I zato cutim posmatrajuci te dok me ne vidis i kao da je kraj godine, belezim svakoga dana od cega se sastojis, uplasen da nesto nedostaje:najpre ti, citava i meni okrenuta licem na kome su usne, celo, obrazi i tragovi poljubaca,dva oka ispod nemirne kose.I to bi bilo dovoljno da nema tvojih ruku koje me grle, zatim vrat,ramena, grudi i struk devojcice koja place,oblina trbuha poput hleba toploga dok zastajem na obali jezera koje vec skriva senka. Ali ja zatvaram oci jer ti se stidis i pozelim da [...]
„Slusaj me dobro, slusaj, radosti moja! Ti umiri srce svoje, i nemoj me voleti tako kao sto si me sad zavoleo. Bice ti lakse, tvome srcu bice lakse i milije, a sacuvaces sebe od ljutoga neprijatelja, a steci ces sebi neznu sestricu. Dolazicu kod tebe, kad hoces, milovacu te, i necu se stideti sto sam te poznala. Bila sam vec dva dana s tobom kad si lezao u zloj bolesti! Primi me kao sestru. Nismo se uzalud ti i ja bratimili, nisam se ja uzalud molila Bogorodici za tebe! Takvu sestru neces vise steci. Ceo svet ces obici, pod nebo [...]
Životom ne vlada volja ili namera. Život je pitanje nerava, vlakana i sporogorecih celija u kojima se misao krije a strast doživljava snove. Možda zamišljaš da si bezbedan i smatraš sebe jakim. Medutim, neocekivana nijansa boje u sobi ili na jutarnjem nebu, neki narociti miris koji si nekada voleo i koji budi divna secanja, stih iz zaboravljene pesme na koji si nekad naišao, akord iz muzickog dela koje si prestao da sviraš – kažem ti, Dorijane, od takvih stvari zavisi naš život. Slika Dorijana Greja (Oskar Vajld)
„Kad sam se zaljubio, to je bilo kao da sam prvi put pogledao u ogledalo i video sebe. U cudu sam podigao ruku i dotakao svoje obraze, svoje grlo. To sam bio ja. A kad sam se video i privikao se na to ko sam, nisam se bojao da poneki deo sebe mrzim, jer sam želeo da budem dostojan onoga u koga je ogledalo. Tada, pošto sam prvi put osmotrio sebe, osmotrio sam svet i video da je raznolikiji i lepši no što sam mislio. Kao i vecina ljudi uživao sam u toplim vecerima, u mirisu hrane i pticama koje [...]
Izgleda, prestao sam da volim. Poceo sam da mislim ljubavlju. Izgleda da sam izdao najlirskije u sebi. Poceo sam da mislim osecanjima. Sedi uz mene i gledaj kako se vatra za dimom, upregnutim u varnice, polako uliva u nebo. Ne pitaj posle otkud u ovom samotnom kraju takvo obilje zvezda. Kad odem, vazduh ce postati pomalo rapav i bolece. Na usni. I u grudima. A o napuklom miru kamenja, zemlje i cveca, bolje da i ne govorim. Ako je život materija, ako su osecanja materija, pa eto: i vecnost ako je materija, ipak ostaje ono što se ne da objasniti. [...]
„(Pravozastupnik je besan) Idiot. To je to. I nista drugo. I sve sto se moglo pricati ili izmisljati samo potvrdjuje ono sto je svako mogao opaziti od prve. Obican idiot. Samo sto on ima pravo da se krece slobodno, da govori sa ljudima, da potpisuje akta i da stvara nesrece. Jer, izgleda da lekari svrstavaju te tipove tako u bezopasne. Dobro. To je njihova stvar. A kad bi se, umesto da se ljudi zadovoljavaju njihovim misljenjem, zatrazilo i misljenje ovakvih kao sto smo mi koji mozda nesto vise znamo o ljudskom rodu nego sva ta gospoda sa fakulteta … Jer, [...]
„On je išao. Naucio je svoju prvu lekciju. Pomozi ako možeš – ucini onda sve, ali kada više ništa ne možeš da uciniš – zaboravi! Okreni se! Drži se cvrsto! Sažaljenje je stvar za mirna vremena. Ne kada se radi o životu. Pokopaj mrtvace i živi životom. Moraceš ga još upotrebiti. Žalost je jedno, cinjenice su drugo. Covek žali manje zato što ipak vidi i priznaje cinjenice. Samo se tako održava.“ E. M. Remark „Trijumfalna kapija“ Izvor: flash.mojblog.rs
„Biser nastaje u ranjenim školjkama. Bol, koji ih razdire, pretvaraju one u dragulj“ (Richard Shanon, u Müller, 86). I u mojim ranama rastu biseri. No oni mogu nastati samo onda kad se pomirim sa svojim ranama. Kad stišcem zube da bih grcevito zatvorio svoje rane, ne može u njima ništa rasti. Kad dotaknem svoju ranu, to me cesto zaboli. Tada osetim svoju nemoc da je se rešim. Ona ce ostati u meni, sve ako i zaraste. No ako prihvatim tu svoju ranu, tada se ona može pretvoriti u izvor života i ljubavi. Tamo gde sam ranjen, tamo sam i živ, [...]
Dodirujem ti usta, prstom dodirujem rub tvojih usana i ocrtavam ih kao da izlaze iz moje ruke, kao da se tvoja usta prvi put malko otvaraju, dovoljno je da zažmurim pa da se sve raspline i sve ponovo pocne. Svaki put stvaram usta koja poželim, usta koja moja ruka bira i crta na tvom licu, a koja se, pukom slucajnošcu, koju ne nastojim da shvatim, podudaraju baš sa ustima što se smeše ispod ovih koja ti crta moja ruka. Gledaš me, gledaš me izbliza, sve bliže me gledaš, zatim se igramo kiklopa, gledamo se iz sve vece blizine a oci [...]