Zamislio sam postojanje ogromne uzarene lopte

Zamislio sam postojanje ogromne uzarene lopte koja visi u ledenoj praznini, i ni na sta se ne oslanja, na mnogo milijardi kilometara od susednih zvezda, majusnih svetlucavih tacaka, za koje se zna samo da postoje, mada ni to pouzdano, zato sto zvezda moze da nestane, ali se njena svetlost jos dugo siri na sve strane, tako da se, znaci, o zvezdama u stvari ne zna nista osim da je njihov zivot strasan i besmislen, ako je svako njihovo kretanje u prostoru zauvek predodredjeno i potcinjeno zakonima mehanike koji ne ostavljaju ni najmanje nade u slucajan susret.
I mi se, ljudi… kao srecemo, smejemo, udaramo jedni druge po ramenu i odlazimo, ali u nekoj posebnoj dimenziji, kuda ponekad preplaseno zaviruje nasa svest, mi isto tako nepomicno visimo u praznini, gde nema vrha ni dna, ni juce ni sutra, nema nade da se približimo jedni drugima… mi sudimo o onome sto se sa drugima desava na osnovu varljivog treperenja, i citav zivot idemo u susret onom sto smatramo svetloscu, iako njen izvor mozda vec odavno ne postoji…

Peljevin

Pet litara krvi

Čini se kao da krvari oljušten krompir, a ne moj posečeni prst. Da je posekotina na bilo kom drugom delu mog tela, već bi se našla ispod česme ili bih, je oprao sapunom, ali ovako, nastavljam uporno da je sisam. Krv je topla, toplija od pljuvačke. Takav osećaj imam na jeziku od njenih 37 stepeni Celzijusa.
Uvek postoji trenutak zapravo, i manje od trenutka; taman toliko koliko je potrebno da se probude instinkti, dok mi se ruka podiže ka usnama kada pomišljam da će krv imati lep ukus (a istovremeno mi kroz glavu prolazi pomisao kako nikada tako nešto ne očekujem od drugih telesnih tečnosti): da će biti sočna kao kuvana cvekla ili slatka kao kajsija. Opet nisam u pravu.
U redu, zaista nema lep ukus, ali ni loš. Da ima loš ukus, sva živa stvorenja bi se gadila da ližu sopstvene rane. Ukus krvi nije lošiji od ukusa znoja, ali se njome ne možete naslađivati. Neki ljudi, tvrde da ima pomalo ukus metala; ova analogija nije bezrazložna, jer je krv bogata gvožđem. Ona sadrži dve trećine ukupnih zaliha gvožđa u organizmu. Drugi su određeniji, pa govore da ima ukus kao pregršt sitnog novca (a da li su ikada zagrizli pregršt sitnog novca?), stavljajući do znanja da je krv, takođe i valuta; ovo je svakako tačno, pošto se jedinica donatorske krvi (500 ml) iz krvnih rezervi Zavoda za transfuziju krvi, po proceni FOA2, vrednuje vise od stotinu dolara. Pa ipak su obe analogije neprecizne, pošto se ukus penija razlikuje od ukusa novčića od 25 centi, zar nije tako? Baš kao što se oseća razlika u ukusu između aluminijumske konzerve piva i srebrne kašičice, kada se prinesu usnama.

Prisećam se svoje školske drugarice Melani, sada majke troje dece, koja je dvadeset godina radila kao tehničar na hirurškom odeljenju u bolnici, gde je, na sopstveno iskreno žaljenje, stekla prefinjen njuh za krv. Po njenim rečima, svačija krv drugačije miriše, baš kao što svačije telo ima poseban miris. Nečija krv ima gadan i opor miris, dok je nečija mirisna skoro kao voće. Nju krv podseća na proključali paprikaš; na mešavinu crvenih krvnih zrnaca, belih krvnih zrnaca i krvnih pločica, koje zajedno plutaju u plazmi, vodnjikavoj sredini koja unosi hranljive materije u stotine milijardi ćelija u organizmu i iznosi otpadne materije iz njih. Ovaj osnovni recept se često začinjava lekovima, alkoholom, nikotinom i drugim sastojcima. Melani veruje da svačija krv predstavlja lični mirisni otisak, što me navodi na zaključak da bi se svačiji uzorak razlikovao i po ukusu…

Bil Hejz

Devojka sa pomorandzama

Mozda se nijedan druga vrsta intimnosti ne moze uporediti s dva pogleda koja se susrecu s istom sigurnoscu i odlucnoscu i jednostavno odbijaju da se puste.
Ne mozes da mi kazes da priroda nije cudo! Nemoj mi reci da svet nije bajka.Onaj ko to nije uvideo,mozda nece ni shvatiti pre nego sto bajka vec bude pri kraju. Naime,tada dobijamo jos jednom, priliku da skinemo povez sa ociju,da protrljamo oci od iznenadjenja,priliku da se prepustimo tom cudu s kojim se tada oprastamo i napusatmo ga. Niko se ne oprasta,guseci se u susama, od Euklidove geometrije ili periodicnog sistema elemenata. Oprastamo se od sveta, od zivota, od bajke. A oprastamo se i od malog broja ljudi koji su nam zaista dragi.
Svemir je mozda star petnaest milijardi godina. A ipak,niko jos nije uspeo da otkrije kako je stvoren. Zivimo zajedno u jednoj velikoj bajci za koju niko ne zna sta je. Plesemo,igramo se,cavrljamo se i smejemo se u svetu iji postanak ne mozemo da shvatimo. Taj ples i igra su muzika zivota. Pronacices je svuda gde ima ljudi, bas kao sto postoji sum u svakom telefonu.

Justejn Gorder

Iza svakog coveka koji sada živi stoji trideset duhova

Iza svakog coveka koji sada živi stoji trideset duhova, odnosno za toliko puta ukupan broj umrlih nadmašuje broj živih. Od osvita vremena približno sto milijardi ljudskih bica hodilo je planetom Zemljom.
Posredi je zanimljiv broj, jer, jednom neobicnom podudarnošcu, postoji takode oko sto milijardi zvezda u našoj lokalnoj vaseljeni, Mlecnom Putu. Za svakog coveka, dakle, koji je ikad živeo, u ovoj Vaseljeni sija po jedna zvezda.
Ali svaka od tih zvezda jeste sunce, cesto daleko blistavije i velicanstvenije od male, obližnje zvezde koju mi nazivamo Sunce. A mnoga – možda pretežna vecina – medu tim stranim suncima imaju planete što kruže oko njih. Gotovo je, znaci, izvesno da na nebu postoji dovoljno prostora da svaki pripadnik ljuske vrste, pocev od prvog covekolikog majmuna, dobije svoj vlastiti raj – ili pakao – veliki poput celog sveta.
Koliko je od tih mogucih rajeva i pakala sada nastanjeno i kakvim sojem stvorenja – to ni na koji nacin ne možemo pretpostaviti; najbliži medu njima milion puta je udaljeniji od Marsa ili Venere, odredišta koja ce ostati nedostižna i narednom pokolenju ljudi. Ali prepreke razdaljine se ruše; jednog dana srešcemo sebi ravne ili svoje gospodare medu zvezdama.
Ljudi su se nevoljno suocavali sa ovom izglednom mogucnošcu; neki se još nadaju da ona možda nikada nece postati stvarnost. No, sve veci broj se pita: ‘Zašto do takvih susreta vec nije došlo, buduci da se i mi vec nalazimo na pragu otiskivanja u svemir?’
Uistinu, zašto nije? Evo jednog moguceg odgovora na to veoma razložno pitanje. Ali molim vas da imate na umu: ovo je samo književno delo.
Stvarnost ce, kao i uvek, biti znatno neobicnija.

Artur C. Klark