Onaj što grli ženu je Adam

Onaj što grli ženu je Adam. Žena je Eva. Sve se dešava prvi put. Video sam nešto belo na nebu. Kažu mi da je to Mesec, ali šta mogu uciniti sa jednom reci i jednom mitologijom. Pribojavam se drveca. Tako je lepo. Mirne životinje se približavaju da im kaže njihova imena. Knjige u biblioteci nemaju slova. Kada ih otvorim, naviru. Kad prelistavam atlas, ocrtavam oblik Sumatre. Onaj koji pali šibicu u mraku pronalazi vatru. Iz ogledala nas gleda onaj drugi. Onaj što posmatra more vidi Englesku. Onaj što izgovara Lilijenkronov stih ušao je u bitku. Sanjao sam Kartaginu i legije koje su je opustošile. Sanjao sam mac i vagu. Blagoslovena neka je ljubav u kojoj nema onoga koji poseduje ni one koja je posedovana, vec se oboje jedno drugom predaju. Blagosloven neka je ružan san koji nam otkriva da možemo stvoriti pakao. Onaj što side na reku sišao je na Gang. Onaj što gleda pešcani sat vidi raspadanje carstva. Onaj što se igra bodežom sluti Cezarevu smrt. Onaj što spava je svi ljudi. U pustinji sam video mladu Sfingu koju tek što su isklesali. Nema niceg starog pod suncem. Sve se dogada prvi put, ali na vecni nacin. Onaj što cita moje reci izmišlja ih.

Horhe Luis Borhes

Osećam ja to

„Osećam ja to“, kaže on meni. „Možda će me stegnuti kroz mesec dana, a možda kroz godinu dana, ali – tu je, nije mi mnogo ostalo. Treba se nadati. – Sve sam dakle, glavne stvari svršio. I grobarinu sam platio. Zakopaj me pored majke. Živi smo bili zajedno, neka budemo i mrtvi. A ti i Vlada, kad on dođe, nemojte po starom. Dosta je bilo svađa. Više nikoga nećete imati: ti samo njega, on samo tebe. Što je bilo – bilo je. I oženite se. Čovek bez žene je kao truo panj pored puta. Nemojte s tim baš mnogo da žurite, da ne pogrešite. Ali nemojte mnogo ni da čekate. Želim vam da imate takvu sreću kao što sam je ja imao: da sebi nađete takve žene kakav je meni vaša majka bila.“
Ja zamuknuo pa ne mogu da zinem.
„Iznenadi ti mene tata“, najzad kažem.
„Ne znam“, kaže, „da li sam te iznenadio. Kod pošte sam na tvoje ime otvorio štednu knjižicu. Nekako sam skupio trideset hiljada. To će biti dovoljno za sa’ranu; a i da ti se nađe za prvo vreme. I dugove sam sve izmirio: da te, posle, niko ne laže. I još: nemoj da mi praviš neku veliku sa’ranu. Video sam, čak se i u novinama o tome piše: neću to. Nije to nikakva proslava. Sa’rani me prvo, pa onda radi šta znaš. Dovedi posle, Cigane da ti sviraju ako hoćeš.“
„Dobro ćale“, rekoh. „Lepo ti meni ispriča.“
„To, da znaš“, kaže on. „Ako te sačekam, i sve posle toga, to će biti čist ćar. Ako te ne sačekam, uradi tako kao što sam ti rekao. ‘Ajd sad, idem. Želim ti srećan put.”
„Hvala ti, tata. Nisi me baš mnogo obradovao.“
Zagrlismo se, poljubismo.
„Bilo je za mene, sinko“, kaže, „i radovanja.“
I ode. Poguren, s onim crnim šeširom na glavi, u tamnom kaputu – tako se, klimajući glavom, izgubi sa stanice. Ja ostadoh onde držeći ispred sebe onaj zamotuljak sa burekom sa koga se cedi mast…“

Dragoslav Mihailović, „Kad su cvetale tikve“

Ja idem kroz dolinu senki…

Zaista! Ja idem kroz dolinu senki… i gle izmedju tih tamnih draperija gde se zvuci pesme izgubiše izadje jedna mračna i neodredjena senka, senka kakvu bi mesec, kada je nisko na nebu, napravio od čoveka. Ali to je bila senka ni od čoveka ni od boga, niti ma od koje poznate stvari. I drščući i za malo medju draperijama sobe, ona se najzad zaustavi, u punom izgledu, na površini vrata od bakra. Ali senka je bila bez oblika, neodredjena, i bila je senka niti čoveka niti boga, ni boga grčkog, ni boga hadejskog, niti ma kog boga egipatskog. I senka je stajala mirno na tučanim vratima, ispod luka i svoda, i nije se kretala, niti je rekla ijednu reč, nego je tu zaista i ostala. I vrata na kojima je senka stajala bila su, ako se dobro secam, čelo nogu mladoga Zoilusa u pokrovu. Ali mi, nas sedmorica u društvu, kada smo videli senku, kako je izashla izmedju draperija, nismo smeli da je pravo posmatramo, nego smo oborili oči, i gledali smo stalno u dubine abonosovog ogledala. I najzad ja, Ojnos, rekavshi tiho nekoliko rechi, zapitah senku za njeno prebivalishte i za njeno ime. I senka odgovori:”Ja sam Senka, i moje je prebivalište blizu katakombi Ptolomejskih, a kod onih mračnih dolina Jelisijuma koje se graniče sa gadnim kanalom Haronovim.” I onda mi, sedmorica skočismo sa nashih sedišta u užasu, i stajasmo drshčući i tresući se, i prenerazeni, jer zvuci u glasu senke ne behu zvuci ma koga jednog bica, nego mnozine bica, i menjajuci se u svojim naglascima od slova do slova, padali su tužno na naše uši, u dobro poznatim i dobro zapamćenim naglascima mnogih hiljada naših umrlih prijatelja. 

Edgar Alan Poe

Ponekad me je razum opominjao

Ponekad me je razum opominjao: Kuda vodi ovo neprestano opijanje? Ali je Dzon Barlikorn znao da ucutka takva pitanja. „Hajde da nesto popijemo,pa cu ti sve objasniti“ ,bio je njegov odgovor.I to je delovalo.Evo primera koji to osvetljava i na koji Dzon nije nikad prestao da me podseca:
Dogodio mi se nesrecan slucaj,zbog koga je bila potrebna opasna operacija.Jednog jutra,nedelju dana posle silaska s operacionog stola,lezao sam na bolnickoj postelji slab i umoran.Lekar je stajao kraj postelje spremajuci se da ode.S negodovanjem je gledao cigaretu koju sam pusio.
-Trebalo bi da se toga okanite-savetovao je.
-Na kraju ce vas oterati u grob.Pogledajte mene.
Pogledao sam ga.Bio je otprilike mojih godina,sirokih ramena,snaznih grudi,sjajnih ociju,obraza rumenih od zdravlja.Tesko bi se mogao naci lepsi primerak ljudske rase.
-I ja sam nekada pusio -produzi on.Ali sam ih ostavio i pogledajte me.
..Covek je bio drzak,opravdano drzak,svestan svoga zdravlja.A posle mesec dana bio je mrtav.Nije bio posredi nesrecan slucaj.Pola tuceta raznovrsnih mikroba s dugim naucnim imenima napalo ga je i unistilo.Umro je vristeci od bola.
„Eto vidis“,govorio je Dzek.“On se cuvao.Cak je i prestao da pusi.A evo sta je za to dobio.Divna nagrada zar ne?Gledaj sta je on propustio.Zar ne zelis da propustis sve sto ja mogu da ti pruzim,samo zato da bi te napali mikrobi i odvukli u smrt?Nema pravde na ovom svetu.Sve je lutrija.Ali ja stavljam lazan osmeh na lice i smejem se cinjenicama.Smej se i ti,i raduj se sa mnom.I tebi ce jednog dana doci kraj,ali do tada budi veseo.Gadan je ovaj svet kad se mogu dogadjati takve stvari kao sto je ova koja se dogodila tvom doktoru.Covek treba samo da popije jos jednu casu i da sve zaboravi.“
I naravno,popio sam jos jednu casu zbog zaborava koji dolazi posle nje.Ali sam pio razumno,inteligentno.Nastojao sam da kvalitet pica bude sto bolji.Uzgred,treba napomenuti da kad covek pocne da pije razumno i inteligentno,on time samo pokazuje koliko je daleko otisao na putu kojim je krenuo.

„Kralj Alkohol“ ~ Dzek London

Zovu ga Pera Cipela

Zovu ga Pera Cipela, iako mu je prezime njegoševsko: Petrovic. Nadimak mu je ostao od dede. Kažu da je imao toliko popucale noge, da nije mogao da obuje cipele. Ide taj deda ulicom, lupa tabanima kao gojzericama, i sad mu Kovilj, potomke drukcije i ne zna nego kao Cipeline.
A potomaka ima koliko voliš.
– Pet i po pari dece! – kaže Pera sa ponosom. – Pet sinova i šest kceri. I dva unuceta pride…
Biografija – u pet reci. Radio. Posle, kad je trebalo da se odmara, on opet radio, a sad opet radi, i radice dok ne umre. Petar Petrovic Cipela, radnik zemzadruge, otac jedanaestoro dece i deda dva unuceta (za pocetak)… sa dve flaše piva ispod pazuha ide kuci s posla: to mu je za njega i ženu, za veceru, a deca…
– Snadu se oni – kaže Pera. – Ima pun lonac popare.
Licni dohodak 1.400 dinara u proseku.
Ima ljudi s kojima kad razgovaram – napunim pola beležnice. Od Pere jedva da izvucem tri podatka. Kao da se u životu baš ništa sem rada i rodendana nije dogadalo. Žena stoji malo podalje, iz pristojnosti, premešta se s noge na nogu, mati jedanaestoro dece koja ništa u životu nije imala sem rada i poštovanja prema muškima i starijima.
Postoji na svetu Njujork i Vladivostok, lete ljudi na Mesec, rone pod more, zbivaju se ratovi, padaju vlade, bude se kontinenti, a njih dvoje, zgrceni tako, godinama istim sokakom idu kuci posle rada, hrabri, najveci junaci u svojoj ulici, u svom selu, na svom malom svetu i ja, sedeci celog dana u Kovilju zatrpan podacima, brigama, rezultatima, uspesima, planovima mladih i starijih, odjednom ništa ne vidim, ni novu biblioteku, ni školu, ni manastir, ni privredu, ni ribe, ni camce, ni arkanj… vidim samo Peru Cipelu i njegovu ženu, vidim ih kako se smeškaju, Pera pomalo šeretski, njegova žena setno, kao za sebe, idu niz koviljsko vece, nose dve flaše piva i veruju u život. Veruju nekako detinjasto, nekako neodgovorno, nekako ljudski.
Posle me neki u Lovackom domu, uvece, pitaju stvarno prijateljski:
– Zar si ti, bogamu, lud, kad ništa od celog sela ne vidiš, nego Peru? Šta možeš sa Perom?
Ne znam. Zaista ne znam šta cu sa Perom. Ostavicu nekoliko šturih podataka u beležnici, pa jednom, kad tako budem prevrtao požutele listove, a zaželim se nekakvog mira, nekakve sigurnosti, neceg ljudskog, neceg divno šašavog, znacu da se živelo i bez mržnje, pakosti, podmetanja, nabedivanja, žurbe, jagme za novcem, standardom…
Jednom mi je jedna pristojna umetnica u Ljubljani rekla:
– Svako dete vredi koliko i jedna kola. Da niste imali troje nego jedno – mogli ste kupiti dva „fice“.
Ficukam ja na „fice“, i Pera Cipela zajedno sa mnom, ficukamo cetrnaest puta, pedeset puta, hiljadu puta, na sav glas…
Nek nam lupaju tabani trotoarima, makar celog veka išli bosi. Držeci se rukama za neki nepostojeci volan života, mi, koji više volimo decu nego kucice i macice, vozimo se u nemoguce, krivudamo, lupamo se i lupaju nas sa svih strana.
Sa pogonom na dve flaše piva i nocas cemo prevaliti kilometre i svetlosne godine o kojima mnogi i ne slute.

Miroslav Antic

Stalo nam je do nase setnje

Mi, istina, kazemo da je smrtni cas neizvestan, ali kad to kazemo, mi taj cas zamisljamo kao da je u nekom neodredjenom i dalekom prostoru, ne mislimo da je u kakvoj bilo vezi s ovim vec zapocetim danom i da moze znaciti da smrt – ili onaj tren kad ona prvi put delimicno zavlada nad nama, posle cega nas vise ne pusta – moze nastupiti jos ovo isto popodne, tako malo izvesno, ovo popodne ciji smo svaki sat unapred rasporedili. Stalo nam je do nase setnje, da bismo za mesec dana nakupili potrebni zbir cistog vazduha, dvoumimo se birajuci koji kaput da oubucemo, kojeg kocijasa da pozovemo, u fijakeru smo, dan je sav pred nama, kratak, jer hocemo da se vratimo kuci na vreme, posto ce nam doci u posetu jedna prijateljica; hteli bismo da i sutra bude isto ovako lepo vreme; a i ne slutimo da je smrt, koja je putovala po nama nekim drugim putevima, po nedokucivom mraku, izabrala bas ovaj dan da stupi na pozornicu, kroz nekoliko minuta, otprilike kad nasa kola stignu do Jelisejskih polja. A oni koje obicno progoni uzas zbog izuzetne neobicnosti koja je svojstvena smrti, mozda ce takvi naci da ima neceg umirujuceg u takvoj vrsti smrti – u takvom prvom dodiru sa njom – zato sto ona tada dobija vid necega poznatog, prisnog, svakodnevnog.

Marsel Prust, “Oko Germantovih“

Srce se moje umorilo

Srce se moje umorilo, reklo mi zbogom i otišlo do Staništa srece. I kada je stiglo do toga svetilišta koje je duh osveštao, zastalo je u cudu jer nije videlo ono što je zamišljalo da ce videti.
Nije videlo moc bogatstva, niti vlasti. Nije videlo ništa sem ceda Lepote, njegove saputnice, kci Ljubavi, i deteta njihovog. Mudrost.
Zatim je moje srce reklo kceri Ljubavi:,,Gde je zadovoljstvo o, Ljubavi? Cuh da sa tobom obitava.” A ona je odgovorila: ,,Zadovoljstvo nije ovde, u gradu drži propoved, tamo gde su pokvarenost i pohlepa, a na ovom mestu nama zadovoljstvo ne treba. Sreca ne želi zadovoljstvo, jer sreca nije ništa drugo do žudnja za sjedinjenjem, a zadovoljstvo je razonoda koju pobedjuje zaborav. Besmrtna duša nije zadovoljena jer ona uvek žudi za savršenstvom, a savršenstvo je Vecnost.”
Srce moje je razgovaralo i sa cedom Lepote, reklo je: ,,Pokaži mi tajnu žene, o, Lepoto, i prosvetli me, jer ti sve znaš.” A ono je odgovorilo: ,,Ona je ti i ono što si ti bio, bila je i ona. Ona je ja, i gde god ima mene tu je i ona. Ona je poput religije, kada je ne oskrnave neznalci, poput puna meseca kada ga ne zaklone oblaci, cista poput povetarca.”
Zatim je moje srce prišlo Mudrosti, kceri Ljubavi i Lepote, i reklo: ,, Daj mi mudrosti, da bih je odneo ljudima.”
Ona je odgovorila: ,,Reci im da sreca pociva u najsvetlijim predelima duha i da ga nikad ne napušta.”

Halil Džubran

Mogao sam da mislim na nju

Sam, mogao sam da mislim na nju, ali mi je ona nedostajala, nisam je posedovao. Kada bi bila prisutna, govorio sam joj, ali sam bio isuvise daleko od samoga sebe da bih mogao da mislim. Kada bi spavala, nisam vise morao govoriti, znao sam da me ona vise ne gleda, vise nisam morao da zivim na povrsini samoga sebe. Sklanjajuci oci, gubeci svest, Albertina je, jednu za drugom, stresala sa sebe razne svoje ljudske osobine, koje su me razocaravale od dana kada sam se upoznao sa njom. Ona je sada zivela samo nesvesnim zivotom bilja, drveca, zivotom razlicitim od moga, cudnijim, a koji mi je, medjutim, vise pripadao. Njeno mi ja nije izmicalo u svakom trenutku, kao kad smo ceretali, kroz pukotine neizrecenih misli i pogleda. Sabraal bi u sebe sve ono sto bi od nje bilo izvan nje; povlacila bi se, zatvarala, sazimala u svoje telo. Drzeci je u rukama, pred ocima, imao sam utisak da je posedujem celu celcatu, utisak koji nisam imao kad je bila budna. Zivot je njen bio meni potcinjen i zapahivao me svojim lakim dahom. Slusao sam tu saputavu, tajanstvenu emanaciju, blagu kao morski povetarac, carobnu kao mesecina, sto je i bio njen san. Dok je on trajao, mogao sam da sanjarim o njoj a ipak da je gledam, i kad san postane dublji, da je dodirnem, poljubim. Ono sto sam tada osecao bilo je ljubav pred necim tako cistim, tako bestelesnim i pored svoje culnosti, tako tajanstvenim kao da se nalazim pred nezivim tvorevinama kakve su lepote prirode..

Marsel Prust, “Zatocenica“.

Ustaneš ujutru

„Ustaneš ujutru, saspeš u sebe vrelu kafu, poludiš u prevozu, cekaš na semaforima, na poslu saspeš vrelu kafu u sebe, onda kao nešto radiš, može još jedna kafa, vratiš se sa posla, poludiš u prevozu, cekaš na semaforima, pojedeš nešto hladno, spavaš posle rucka, probudiš se, saspeš u sebe vrelu kafu, izrazgovaraš se telefonom sa istim takvim ocajnicima kao što si sam, preskociš veceru, navodno zbog zdravlja, a mrzi te da spremaš za sina jedinca svoje majke, zuriš u TV dok ti se ne prispava, knjigu koju mesecima želiš da procitaš uredno premeštaš sa police na policu (ko danas cita knjige, pa zašto bi se ti razlikovao), padaš u hronicno neraspremljen krevet, hrceš, budiš se nocu, kopaš po frižideru da nadoknadiš propuštenu veceru, ujutru sve ispocetka…“

Mihajlo Pantic – Žena u muškim cipelama

Idiot. To je to.

„(Pravozastupnik je besan) Idiot. To je to. I nista drugo. I sve sto se moglo pricati ili izmisljati samo potvrdjuje ono sto je svako mogao opaziti od prve. Obican idiot. Samo sto on ima pravo da se krece slobodno, da govori sa ljudima, da potpisuje akta i da stvara nesrece. Jer, izgleda da lekari svrstavaju te tipove tako u bezopasne. Dobro. To je njihova stvar. A kad bi se, umesto da se ljudi zadovoljavaju njihovim misljenjem, zatrazilo i misljenje ovakvih kao sto smo mi koji mozda nesto vise znamo o ljudskom rodu nego sva ta gospoda sa fakulteta … Jer, slusajte me dobro : sto se tice ljudskih primeraka sto vam ovde prodje, mozete mi verovati (…) ako sam nesto naucio za ovih dvadeset godina koliko sam proveo u ovoj kancelariji, to je : da postoji jedna jedina pobuda koja pokrece ljude : a to je interes. I onda, evo sta ja kazem .. ‘I dok je zastupnik tako govorio, i opet nastavljao – mozda po deseti put – ovu pricu (ili bar ono sto je o tome znao ili bar ono sto je zamisljao) posto je o dogadjajima koji su se bili odigrali za sedam meseci, imao samo, kao i svako drugi, kao i sami junaci te price, kao i njeni sopstveni ucesnici, delimicno saznanje, nepotpuno, sastavljeno od malih slika, i samih pogledom nejasno utvrdjenih, od reci, i samih slabo shvacenih, od oseta, i samih lose odredjenih, i sve to mutno, puno rupa, praznina, koje je masta i neka priblizna logika pokusavala da popuni citavim nizom slucajnih dedukcija – slucajnih, ali ne i u svakom slucaju pogresnih, jer ili je sve slucaj a onda hiljadu verzija, hiljadu lica jedne price su istovremeno su isto tako, ili upravo jesu ta prica, posto jeona takva, posto je takva bila i ostala u svesti onih koji su je doziveli, koji su zbog nje patili, koji su je pretrpeli, njome se zabavili, ili pak realnost zivi svojim sopstvenim zivotom, sjajnim, nezavisnim od nasih percepcija pa prema tome i od naseg saznanja i narocito nase zedji za logokom – a onda, pokusati da se ta prica nadje, da se otkrije, da se iskopa, mozda je to isto toliko uzaludno i razocaravajuce kao sto su to one decije igre, one lutke uglavljene jedna u drugu gde svaka sadrzi, otkriva jednu manju, sve dok se ne dodje do neceg sitnog, malog, beznacajnog: ni do cega; i sada, kada je sve gotovo, pokusati da se prenese, da se ponovo utvrdi sta se dogodilo, to je pomalo kao kad bi se covek trudio da zalepi rasturene, nepotpune ostatke nekog ogledala u nespretnom pokusaju da ih ponovo sastavi, dosavsi samo do nepovezanog, smesnog, beslovesnog ishoda, pri cemu nam jedino nas duh, ili bar nasa tastina nalaze da pod pretnjom ludila i protiv svake logike, iznadjemo po svaku cenu neki nepovezani redosled uzroka i posledica, tamo gde sve sto razum uspeva da razazna, to je lutanje, pri cemu smo i sami noseni tamo amo, kao zapusac sto ga nosi voda, bez pravca, bez pregleda pokusavajuci jedino da se zadrzimo na povrsini, pateci, i umirajuci na kraju, to je sve.“

Klod Simon, „Vetar: Pokusaj vaspostavljanja baroknog oltarskog naslona“

Dodirujem ti usta

Dodirujem ti usta, prstom dodirujem rub tvojih usana i ocrtavam ih kao da izlaze iz moje ruke, kao da se tvoja usta prvi put malko otvaraju, dovoljno je da zažmurim pa da se sve raspline i sve ponovo pocne. Svaki put stvaram usta koja poželim, usta koja moja ruka bira i crta na tvom licu, a koja se, pukom slucajnošcu, koju ne nastojim da shvatim, podudaraju baš sa ustima što se smeše ispod ovih koja ti crta moja ruka.
Gledaš me, gledaš me izbliza, sve bliže me gledaš, zatim se igramo kiklopa, gledamo se iz sve vece blizine a oci postaju sve vece, približavaju se i pretapaju, kiklopi se gledaju i zbunjeno dišu, a usta se srecu, bore se u toplom, grickaju se usnama, jedva prislanjaju jezik o zube, igraju se po odajama gde težak vazduh struji donoseci znani miris i tišinu. Tada moje ruke uranjaju u tvoju kosu, lagano miluju dubinu tvoje kose dok se ljubimo kao da su nam usta puna cveca ili riba, živih pokreta, tamnih miomirisa. Ako se ujedamo, ta bol je slatka, ako se davimo u kratkom ali stravicnom i istovremenom uzimanju daha, ta trenutna smrt je lepa. I samo je jedan sok iz usta i samo je jedan ukus zrelog voca, i ja osecam kako pored mene treperiš kao mesec na vodi…

Hulio Kortasar, Školice

Idiot. To je to. I nista drugo.

(Pravozastupnik je besan) Idiot. To je to. I nista drugo. I sve sto se moglo pricati ili izmisljati samo potvrdjuje ono sto je svako mogao opaziti od prve. Obican idiot. Samo sto on ima pravo da se krece slobodno, da govori sa ljudima, da potpisuje akta i da stvara nesrece. Jer, izgleda da lekari svrstavaju te tipove tako u bezopasne. Dobro. To je njihova stvar. A kad bi se, umesto da se ljudi zadovoljavaju njihovim misljenjem, zatrazilo i misljenje ovakvih kao sto smo mi koji mozda nesto vise znamo o ljudskom rodu nego sva ta gospoda sa fakulteta … Jer, slusajte me dobro : sto se tice ljudskih primeraka sto vam ovde prodje, mozete mi verovati (…) ako sam nesto naucio za ovih dvadeset godina koliko sam proveo u ovoj kancelariji, to je : da postoji jedna jedina pobuda koja pokrece ljude : a to je interes. I onda, evo sta ja kazem .. ‘I dok je zastupnik tako govorio, i opet nastavljao – mozda po deseti put – ovu pricu (ili bar ono sto je o tome znao ili bar ono sto je zamisljao) posto je o dogadjajima koji su se bili odigrali za sedam meseci, imao samo, kao i svako drugi, kao i sami junaci te price, kao i njeni sopstveni ucesnici, delimicno saznanje, nepotpuno, sastavljeno od malih slika, i samih pogledom nejasno utvrdjenih, od reci, i samih slabo shvacenih, od oseta, i samih lose odredjenih, i sve to mutno, puno rupa, praznina, koje je masta i neka priblizna logika pokusavala da popuni citavim nizom slucajnih dedukcija – slucajnih, ali ne i u svakom slucaju pogresnih, jer ili je sve slucaj a onda hiljadu verzija, hiljadu lica jedne price su istovremeno su isto tako, ili upravo jesu ta prica, posto jeona takva, posto je takva bila i ostala u svesti onih koji su je doziveli, koji su zbog nje patili, koji su je pretrpeli, njome se zabavili, ili pak realnost zivi svojim sopstvenim zivotom, sjajnim, nezavisnim od nasih percepcija pa prema tome i od naseg saznanja i narocito nase zedji za logokom – a onda, pokusati da se ta prica nadje, da se otkrije, da se iskopa, mozda je to isto toliko uzaludno i razocaravajuce kao sto su to one decije igre, one lutke uglavljene jedna u drugu gde svaka sadrzi, otkriva jednu manju, sve dok se ne dodje do neceg sitnog, malog, beznacajnog: ni do cega; i sada, kada je sve gotovo, pokusati da se prenese, da se ponovo utvrdi sta se dogodilo, to je pomalo kao kad bi se covek trudio da zalepi rasturene, nepotpune ostatke nekog ogledala u nespretnom pokusaju da ih ponovo sastavi, dosavsi samo do nepovezanog, smesnog, beslovesnog ishoda, pri cemu nam jedino nas duh, ili bar nasa tastina nalaze da pod pretnjom ludila i protiv svake logike, iznadjemo po svaku cenu neki nepovezani redosled uzroka i posledica, tamo gde sve sto razum uspeva da razazna, to je lutanje, pri cemu smo i sami noseni tamo amo, kao zapusac sto ga nosi voda, bez pravca, bez pregleda pokusavajuci jedino da se zadrzimo na povrsini, pateci, i umirajuci na kraju, to je sve.

Klod Simon, “Vetar: Pokusaj vaspostavljanja baroknog oltarskog naslona“.