Novi naziv, dizajn… stara priča.

Već duže vreme, mnogi ljudi me mole da malo sredim i uredim ovo moje ćoše koje, popularno nazvano blog. Ovo mestašce koristio sam, i ubuduće ću koristiti da neke lepe misli i odlomke otrgnem od zaborava… da nekoga inspirišem… podsetim na nešto čega se vredi sećati.
Elem… potrudio sam se da barem malo ovo mestašce uredim, a njegova koncepcija neće se značajno menjati… Biče sitnijih promena, sa tehničke strane, u budućnosti, ali krupnih rezova neće.
Do nekog drugog vremena, kada možda budem imao više prilike da se posvetim pisanju.

Mi nekako nabasamo jedni na druge

Ponekad ne mogu da odredim granice između sebe i ljudi koje volim: gde završavam ja, a gde počinju oni. Kao da smo svi mi jedno, kao da smo isti – ista duša, želja koja traži nešto…zajedničko svima nama.
Svi smo u istom čamcu. A opet, svi smo različiti i posebni, izrazito individualni.
Postoji jedna posebna, retka vrsta ljudi koje ja zovem moji ljudi. To su ljudi koje puštam u svoj prostor, u sebe. Svi moji ljudi su u nečemu isti:
Njihovo traženje je stvaralačko. Oni ne ruše, već nešto grade. Ne žele da vladaju, jer vladanje gubi sjaj u očima,…
Moji ljudi imaju isto osećanje života. Nije više bitno kako ćemo nazvati naše odnose i koji će oblik oni imati. Forme naših odnosa se mogu menjati, ali to osećanje povezanosti nečim iznad nas, većim od nas, što nas zove i spaja, ostaje.
Mi nekako nabasamo jedni na druge i naše se sudbine pomešaju zauvek, čak i ako nismo zajedno.Kao da smo neke boje koje se lako mešaju međusobno, a mnogo teže sa drugom vrstom. Boje koje se rastvaraju pomoću svetla…

Biti jedno – Nebojša Jovanović

Par Duskovih misli…

Niko ne moze biti placen samo za to sto voli svoju zemlju.
Ta se ljubav, valjda, podrazuma.
U takvoj zabludi mogu ziveti samo oni koji ne znaju zbog cega bi inace mogli biti placeni.
Ako zelite da uvek budete u pravu, morate cesto menjati misljenje.

Neki ljudi imaju dobra kola a losu decu.
Sve sto je dobro napravili su im drugi.
Podizite sebi spomenike za zivota.
Neka vam bude najmanji a ne najveci onaj spomenik na groblju.
Dajte mi dobro dete pa cete videti kakav sam ja otac.
Neko je sinoc susio opranu kosu na sveci.
Legao je i stavio svecu vise glave.
A neko drugi pomislio je da je umro i pokusao da mu izvuce novcanik.
Kakav je ko, lakse cemo videti u mraku nego na svetlosti.
Hoce li skoro taj beogradski metro?
Mnogi Beogradjani su vec pod zemljom i cekaju.

Dusan Radovic