Biser nastaje u ranjenim školjkama

„Biser nastaje u ranjenim školjkama. Bol, koji ih razdire, pretvaraju one u dragulj“ (Richard Shanon, u Müller, 86). I u mojim ranama rastu biseri. No oni mogu nastati samo onda kad se pomirim sa svojim ranama. Kad stišcem zube da bih grcevito zatvorio svoje rane, ne može u njima ništa rasti. Kad dotaknem svoju ranu, to me cesto zaboli. Tada osetim svoju nemoc da je se rešim. Ona ce ostati u meni, sve ako i zaraste. No ako prihvatim tu svoju ranu, tada se ona može pretvoriti u izvor života i ljubavi. Tamo gde sam ranjen, tamo sam i živ, tamo sam sebe osjecam, tamo osetim i drugoga. Mogu pustiti i druge da udju u moju ranu, tamo je moguc susret i dodir koji može i drugoga izlijeciti. Samo onaj lecnik može nekoga izleciti koji je i sam ranjen, rekli su stari Grci. Tamo gde sam jak ne može u mene prodreti neko drugi. Tamo gde sam slomljen, tamo može Bog u mene prodreti, a mogu uci i ljudi. Tu se susrecem sa svojim pravim ja, sa slikom koju je Bog o meni stvorio.
Često živimo u iluziji da sve naše rane mogu zaceliti. Izlecenjem smatramo da se rane zatvore i da ih više ne osjeamo. Dok se ne pretvore u brazgotinu, kružimo oko svojih rana i uvlacimo se sve dublje u njih. Bogu predbacujemo što je dozvolio tu ranu. Tek kad smo spremni pomiriti se sa svojom ranom, može ona za nas postati ulazom u našu nutrinu, u zdravi i svetli prostor. Rana nas prisiljava da potražimo lek u svojoj nutrini a ne u izvanjskoj marljivosti i jakosti.

Anselm Grün, “Biseri”

Ljudi jednom naviknuti na gospodare…

Ljudi jednom naviknuti na gospodare nisu u stanju da budu bez njih. Ako pokusaju da stresu jaram, otudje se jos vise od slobode. Pogresno uzimajuci za to neobuzdanu slobodu kojoj su dijametralno suprotstavljeni, oni skoro uvek uspeju, svojim revolucijama, da se predaju zavodnicima, koji njihove lance samo ucine jos tezima nego sto su bili.

Zan Zak Ruso

Nemam nista protiv ljudi koji vole istinu

Nemam nista protiv ljudi koji vole istinu. Osim sto su dosadno društvo. Podnošljivi su pod uvjetom da ne razvežu o odnosu između pripovijedanja i iskrenosti, što su neki od njih skloni. Prirodno, to me smeta. No, ostave li me na miru, neću im ništa.

Ne živciraju me ljubitelji istine već – istina. Čime istina pomaže, kakvu utjehu pruža, u usporedbi s pričom? Kakve koristi od istine u gluho doba noći, u tami, kad vjetar u dimnjaku riče poput medvjeda? Kad munja riše sjene na zidu spavaće sobe a kiša dugim noktima kucka po oknima? A ne! Kad te u krevetu zebnja i hladnoća pretvore u kip, ne očekuj da ti priskoči u pomoć koščata i suhonjava istina. Tad su ti potrebne ugodno popunjene okrepe kakve priče, da te u san uljuljka utješna sigurnost kakve laži.

Diane Setterfield – Trinaesta priča

Pametni su ovo ljudi.

Pametni su ovo ljudi. Primaju nerad od Istoka, ugodan život od Zapada; nikuda ne žure, jer sam život žuri, ne zanima ih da vide šta je iza sutrašnjeg dana, doći će što je određeno, a od njih malo šta zavisi; zajedno su samo u nevoljama, zato i ne vole da često budu zajedno; malo kome vjeruju, a najlakše ih je prevariti lijepom riječi; ne liče na junake, a najteže ih je uplašiti prijetnjom; dugo se ne osvrću ni na što, svejedno im je što se oko njih dešava, a onda odjednom sve počne da ih se tiče, sve isprevrću i okrenu na glavu, pa opet postanu spavači, i ne vole da se sjećaju ničeg što se desilo; boje se promjena jer su im često donosile zlo, a lako im dosadi jedan čovjek makar im činio i dobro. Čudan svijet, ogovara te a voli, ljubi te u obraz a mrzi te, ismijava plemenita djela a pamti ih kroz mnoge pasove, živi i nadom i sevapom i ne znaš šta nadjača i kada. Zli, dobri, blagi, surovi, nepokretni, olujni, otvoreni, skriveni, sve su to oni i sve između toga. A povrh svega moji su i ja njihov, kao rijeka i kaplja, i sve ovo što govorim kao o sebi da govorim.

Meša Selimović

Ima ljudi na kojima srebro nikada ne tamni.

Ima ljudi na kojima srebro nikada ne tamni.
Ima ljudi na kojima zlato toplije sjaji. Ima ljudi koji znaju odgovore na sva vasa pitanja, kako god teska ona bila.
Njih mozete pitati zasto je nebo plavo i zasto drvece uvis raste zeleci dosegnuti sunce, kamo putuju rijeke, tko je nas obojio i odakle cvijecu ime… njih mozete pitati gdje to sunce spava i gdje se kriju drevni gradovi, zasto ne mozete razdvojiti mlijeko i caj da opet budu kao prije nego sto ste ih pomijesali, ne zeleci piti ni jedno ni drugo vec nesto trece… njih mozete pitati zasto rastemo, zasto ucimo, zasto se ponekad osjecamo tako svadljivima ili tuznima…
Zasto sanjamo.
Tko je stvorio oblake i zvijezde, slova i brojeve, planine i mora.
Zasto ljudi stvaraju pa ruse?
Pa opet grade ispocetka?
Ne vjerujete?
A osjecate li se vi katkada, dok ste u blizini nekih ljudi ugodno, pametno, duhovito, plemenito, puni vrlina? Izazivaju li, mozda, neki drugi ljudi u vama cudne osjecaje nelagode, htjeli biste se udaljiti, pobjeci od njih, ili se samo svadjati s njima jer vas ljute, a vi i ne znate zasto?
Da, to je istina.
Ima ljudi koji izazivaju i poticu ono najbolje u nama i drugim ljudima, samo…ti se ljudi ne mogu otkriti na prvi pogled. Oni ne vole nositi zlato ni srebro (a po njihovu bismo ih sjaju mozda prepoznali), jednostavno, ni po cemu se ne isticu od ostalih ljudi.. a ipak, cine nam zivot ljepsim, svjetlijim, ispunjenijim, svrhovitijim, plemenitijim. Katkad ih mozemo prepoznati po smijehu onih oko njih, ljudi ili djece, po vedrim licima kojima su okruzeni, po sretnim pricama ili pjesmama, ili po glazbi kojoj uce djecu. U njihovoj blizini nema mrznje, ljutnje ili ruznih rijeci. Okruzeni su dobrotom, a takvih ljudi ima u svakom gradu. Oni nas uce kako zivjeti, kako se radovati, kako voljeti. Zovu ih Zlatni ljudi. Svatko sretne nekog zlatnog covjeka, a toga cak i ne mora biti svjestan. No, trag toga susreta ostaje. Prepoznat cete ga u ocima koje sjaje i u osmijehu koji ostaje na licu, u lijepu, smirenu i ispunjenu osjecaju srece u grudima.
Potrazite Zlatne ljude… tu su… oko nas…

J. Klepac – Patuljci zive u kuglama

Moji ljudi – revisited.

Mi smo slicni. Prijatelji smo, razumemo se i dobro se slazemo. Ono sto nas spaja je sto smo svi „ostecena roba“. Svakome od nas nesto nedostaje, nesto je slomljeno ili amputirano. Sakupljamo se, verujuci da cemo se u drustvu sebi slicnih barem na trenutak osetiti manje odbaceno i izopsteno. Da cemo biti deo necega. Makar to nesto bila grupa za podrsku, kolektivna terapija.

Izleceni nam ne nedostaju, ne zelimo im da se vrate, ali znaju da im je mesto uvek rezervisano, ako pozele da budu tu. Smatramo uspehom svaku praznu stolicu u nasem drustvu.

Mi smo posebna sorta autsajdera, razlicita samo po tome sto nije prestala da se bori.
Mi smo najbolji, jer nemamo alternativu – moramo to biti. Barem danju.

Nase vreme je noc. Kada se pogase svetla i posten svet spava, spustamo gard. Otvaramo sebe i pokusavamo da se iscelimo i skupimo snage za novo jutro i novi dan.

Mi to radimo jer je to najbolji nacin da potrosimo vreme koje bi inace proveli gledajuci u plafon, pitajuci se zasto. To radimo, u nadi da cemo sutra kada Sunce krene zalaziti imati nesto pametnije, verujuci da ce komadic koji nam nedostaje, naci svoj put do nas.

U ovom gradu, mi ne volimo strance, i u klub primamo samo one koji nam pokazu oziljke…
The first rule of Fight Club is:  you do not talk about Fight Club.

nekim ljudima

Svi ćemo umreti, i po tome smo svi srećnici

Svi ćemo umreti, i po tome smo svi srećnici. Većina ljudi nikada neće umreti, jer neće ni biti rođeni. Potencijalni ljudi koji su mogli biti ovde, na mom mestu, ali koji zapravo nikada neće ugledati svetlost dana, premašuju broj zrnaca peska u Sahari. Među tim nerođenim dušama svakako ima većih pesnika od Kitsa i većih naučnika od Njutna. Znamo to, jer skup mogućih ljudi što ga stvara naša DNK, daleko premašuje skup rođenih ljudi. Uprkos toj neverovatnosti od koje nam se muti u glavi, ipak smo tu vi i ja, u svoj našoj običnosti… Ovde smo mi povlašćeni – dobili smo na lutriji rođenja i pored tako male šanse da se to dogodi. Kako se onda usuđujemo da žalimo zbog neumitnog povratka u pređašnje stanje iz kojeg se ogromna većina nikada nije ni pomakla?“

Ričard Dokins „Rasplitanje duge“

Slučajni susreti ne postoje

„Kada god ljudi stupe na naš put, donose nam neku poruku. Slučajni susreti ne postoje. Ali, da li ćemo biti u stanju da primamo poruku, zavisi od toga kako ćemo odgovarati na ove susrete. Ako razgovaramo sa nekim ko je stupio na naš put i ne vidimo poruku koja se odnosi na naš trenutni problem, to ne znači da poruka ne postoji. To samo znači da smo je iz nekog razloga propustili.

Da li ti se ikada desilo da naletiš na nekog starog prijatelja ili poznanika, razgovaraš sa njim minit i nastaviš dalje, a onda ga ponovo sretneš istog dana ili iste nedelje? I šta obično kažeš?“ Zanimljivo je što smo se ponovo videli, – nasmeješ se i nastaviš dalje.

Rukopis, medjutim, kaže da u takvoj situaciji moramo da se zauststavimo i da otkrijemo poruku koju ta osoba ima za nas, i poruku koju mi imamo za nju. Rukopis kaže da kada ljudi jednom budu shvatili takvu realnost, naši susreti će se usporiti i postati mnogo smisleniji.“

Celestino proročanstvo – Dzejms Redfild

Ludaci me privlače.

Ludaci me privlače. Ti ljudi žive u tajanstvenoj zemlji neobičnih snova, u neprobojnom oblaku bezumlja, gde sve ono što su videli, voleli i radili, počinje za njih iznova, u jednom novom, zamišljenom životu, koji je izvan svih zakona, koji vladaju u prirodi i koji upravljaju ljudskom mišlju.

Za njih nije više ništa nemoguće, neverovatno iščezava, vilinska priča postaje stvarnost, a ono što je natprirodno postaje obično. Ta stara prepreka, koju nazivamo logikom, taj stari zid, koji nazivamo umom, ta stara ograda misli i zdravog razuma, lomi se, ruši se i pada pred razularenom maštom ludaka, koja je umakla u zemlju u kojoj mašti nema granica i koja neverovatno poskakuje, a da je ništa ne zaustavlja. Njima će sve uspeti, njima se sve može dogoditi. Njima nije potreban nikakav napor da pobede događaje, da savladaju otpor, da obore prepreke. Dovoljan je hir njihove varljive volje, da bi postali prinčevi, carevi, bogovi, da bi dobili sva bogatstva sveta, sve slasti života, da bi uživali u svim radostima, da budu uvek snažni, uvek lepi, uvek mladi, uvek voljeni! Samo oni mogu biti srećni na svetu, jer, za njih, realnost više ne postoji.

„Gospođa Erme“ by Gi de Mopasan

Probudite se. Probudite se.

Probudite se. Probudite se. Odrasli ste. Niste više mali da samo spavate. Prestanite da se zabavljate svojim igračkama. Većina ljudi tvrdi kako hoće da izadju iz dječijeg vrtica, ali ne treba im vjerovati. Ne vjerujte u to. Ljudi samo žele da povrate svoje polomljene igračke.
Vratite mi moju ženu. Vratite mi moj posao. Vratite mi moj novac. Vratite mi moj ugled, moj uspjeh!
Budjenje nije prijatno. Čovjek lijepo leži u krevetu, budjenje ga samo uznemiri.
Zato mudrac ne pokušava da probudi ljude oko sebe.
Nadam se da ću umrijeti da budem mudar u ovoj prilici, i ne učinim ni najmanji pokušaj da vas probudim, ako spavate. To se mene ne tiče, i pored toga sto vam povremeno kažem: „Probudite se!“ Ja samo treba da produžim naprijed svojim putem, da i dalje igram svoj ples.

Antoni De Melo, „Budjenje“

Mali ljudi se uvek za nesto osecaju krivi.

Mali ljudi se uvek za nesto osecaju krivi. U prvom redu sto su mali a zatim i zbog svega ostalog.
A veliki se nikad nizasto ne osecaju krivi. U prvom redu sto su veliki ,a zatim takodje, zbog svega ostalog.
Gluposti uvek zbuce ubedljivo samo pametne stvari izgledaju neverovatno..
Bez udaljavanja od neceg, zblizavanja s necim nema.
Strah je bolest od koje poticu sve druge. Ravnodusnost,mrznja, zloba, gramzivost, sujeta. Nepoverljivost i sumnja.
Strah je kuga ovog sveta. Svi se boje svakog. Svi se plase svaceg. A najvise straha.
Najvisa istina je da su smrt i zivot jedno,da je univerzum njihova vecna rekombinacija i da je u takvom univerzumu biti ziv ili mrtav, zapravo, jedno te isto…
Zatomiti se mora instinkt, iskljucivo ljudski,da se unistava sve sto zivi a ne koristi. I jedan, covekov takodje, da se ponekad unistava i ono sto koristi ako se time pribavlja neko zadovoljstvo.
U prirodi uvek ima racionalne, inteligentne,pravedne raspodele tezine izmedju „dobra“ i „zla“, ako se ovi pojmovi oslobode antropocentrizma. Ugradjeni mehanizam prirodne pravde drzao je kosmicku vagu u horizontalnom polozaju. Ukoliko se, naravno, u stvar ne umesa covek. Vaga je onda pretezala na neku, najcesce neizvesnu stranu. Ponekad cak i suprotnu od pozeljne…

“Besnilo”, Borislav Pekic

Novi naziv, dizajn… stara priča.

Već duže vreme, mnogi ljudi me mole da malo sredim i uredim ovo moje ćoše koje, popularno nazvano blog. Ovo mestašce koristio sam, i ubuduće ću koristiti da neke lepe misli i odlomke otrgnem od zaborava… da nekoga inspirišem… podsetim na nešto čega se vredi sećati.
Elem… potrudio sam se da barem malo ovo mestašce uredim, a njegova koncepcija neće se značajno menjati… Biče sitnijih promena, sa tehničke strane, u budućnosti, ali krupnih rezova neće.
Do nekog drugog vremena, kada možda budem imao više prilike da se posvetim pisanju.