Na obali rijeke Piedre…

Počeh razmišljati kakva bih voljela biti u tom trenutku. Voljela bih biti vesela, radoznala, sretna. Proživljavati intenzivno svaki trenutak, žudno pijući vodu života. Vjerovati ponovo u snove. Biti kadra da se borim za ono što želim.
Voljeti čovjeka koji me voli.
Da, to je bila žena kakva bih ja voljela biti – i koja je iznenada zaživjela i ušla u moje tijelo.
Osjetih kako mi dušu preplavljuje svjetlost jednog Boga – ili Božice – u kojeg više nisam vjerovala. I osjetih kako, u tom času, Drugo Ja napušta moje tijelo i sjeda u ugao male sobe.
Mogla sam izvana promatrati ženu koja sam do tada bila: slabu, ali punu želje da ostavi dojam jake osobe. Osobu koja se boji svega, ali sama sebe uvjerava kako to nije strah – već razboritost onoga tko je spoznao realnost. Što zazidava prozore kroz koje može prodrijeti sunčeva vedrina – kako njen stari namještaj ne bi izblijedio.
Vidjeh moje Drugo Ja kako sjedi u kutu sobe – krhko, umorno razočarano. Obuzdavajući i podjarmljujući ono što bi uvijek trebalo biti na slobodi.: svoje osjećaje. Pokušavajući prosuditi buduću ljubav prema iskustvu proživljenje patnje.
Ljubav je uvijek nova. Svejedno je volimo li jedan, dva, deset puta u životu – uvijek smo pred situacijom koju ne poznajemo. Ljubav nas može odvesti u pakao ili raj, ali uvijek nas nekamo odvede. Treba je prihvatiti, jer ona je hrana našeg postojanja. Ako je odbacimo, umrijet ćemo od gladi, gledajući bremenite grane na stablu života, bez hrabrosti da ispružimo ruku i oberemo plodove. Treba ići za ljubavlju ma gdje ona bila, čak i kad to znači sate, dane, tjedne razočarenja i tuge.
Jer u času kad krenemo ususret ljubavi, i ona kreće u susret nama.
I spasi nas.
Kad je Drugo Ja izišlo iz mene, moje je srce ponovo počelo razgovarati sa mnom. Reklo mi je da pukotina na zidu brane propušta vodeni tijek, da vjetrovi pušu u svim smjerovima i da je ono sretno jer ga ja ponovo slušam.
Moje srce je govorilo da sam zaljubljena.
I ja sam zaspala zadovoljna, s osmjehom na usnama.

Paolo Coelho ”Na obali rijeke Piedre…!

Kad vas ljubav pozove

… Kad vas ljubav pozove, pođite za njom, Premda su staze njene tegobne i strme. A kad vas krila njena obgrle, prepustite joj se, Premda vas mač, skriven među perima njenim, može povrediti. A kad vam progovori, verujte joj, Premda vam glas njen može unistiti snove, k’o što severac opustoši vrt. Jer, baš kao sto vas krunise, ljubav će vas i razapeti. Isto kao što vas podstiče da rastete, isto tako će vas i okresati. Kao sto se uspinje do visina vaših i miluje vam grančice najtananije što trepere na suncu, Tako će se spustiti i do vašeg korenja i protresti ga u njegovom prijanjanju za zemlju. Poput snoplja pšeničnog, sakupiće vas u naručje svoje. Omlatiće vas, da bi vas ogolila. Prosejaće vas, da bi vas otrebila od kukolja. Samleće vas, do beline. Umesiće vas, dok ne postanete gipki; A onda će vas izložiti svojoj svetoj vatri, tako da postanete sveti hleb za svetu Božiju svetkovinu.
Sve će vam to ljubav učiniti, ne biste li spoznali tajne svoga srca i u spoznaji toj postali deo srca života.
Budete li, pak, u strahu svome tražili samo ljubavni mir i zadovoljstvo, Bolje vam je onda da pokrijete golotinju svoju, i odete sa gumna ljubavi, U svet koji ne poznaje godišnja doba gde ćete se smejati, al’ ne punoćom smeha svog i plakati, al’ ne do poslednje suze svoje.
Ljubav ne daje ništa osim sebe i ništa ne uzima, osim sebe. Ljubav ne poseduje, niti dopušta da je poseduju; Jer, ljubav je dovoljna ljubavi.
Kad volite, ne treba da kažete: „Bog mi je u srcu“, već: „Ja sam u srcu Božijem.“
I nemojte misliti da možete usmeriti puteve ljubavi, jer ljubav, ako joj se učinite vrednima, usmeriće vaše puteve.
Ljubav nema drugih želja nego da se ispuni. Ali, ako volite a morate još i da želite, neka vam ovo budu želje: Da se istopite i budete kao potok razigrani što peva svoj milozvuk noći. Da spoznate bol prevelike nežnosti. Da vas rani sopsvtveno poimanje ljubavi; I da krvarite drage volje i radosno. Da se probudite u praskozorje sa srcem krilatim i uputite zahvalnicu za još jedan dan ljubavi; Da otpočnete u poslepodnevnom času i razmišljate o ljubavnom zanosu; Da se s večeri vratite kući sa zahvalnošću, A potom da usnite s molitvom za voljenog u srcu i pesmom slavljeničkom na usnama?

Kahlil Gibran

Posle ljubavi

Je li to sve što ostaje od ljubavi? I šta uopšte ostaje posle nje?
Telefonski broj koji lagano bledi u secanju. Caše sa ugraviranim monogramima ukradene u „Tri ladara”. Posle ljubavi ostaje obicaj da se belo vino sipa u dve caše i da crte budu na istoj visini. Posle ljubavi ostaje jedan sto u kafani kod „Znaka?” I zacudeni pogled starog kelnera što nas vidi sa drugima.
Posle ljubavi ostaje recenica: „Divno izgledaš, nisi se ništa promenila…” i „Javi se ponekad, još imaš moj broj telefona”.
I neki brojevi studentskih soba u kojima smo spavali ostaju posle ljubavi.
Posle ljubavi ostaju tamne ulice kojima smo se vracali posle ljubavi. Posle ljubavi ostaju melodije sa radija koje izlaze iz mode. Ostaju znaci ljubavne šifre: „Ako me voliš, zapocni sutrašnje predavanje sa tri reci koje ce imati pocetna slova mog imena”. Ušao je u amfiteatar i rekao: „U našoj avangardi…” Poslao mi je poljubac.
Posle ljubavi ostaje tvoja strana postelje i strah da ce neko iznenada naici. Klak – spuštena slušalica kada se javi tudi glas. Hiljadu i jedna laž.
Posle ljubavi ostaje recenica koja luta kao duh po sobi: „Ja cu prva u kupatilo!” – i pitanje: „Zar necemo zajedno?”
Ovaj put ne.
Posle ljubavi ostaju saucesnici: cuvari tajni koje više nisu nikakve tajne. Prepune pepeljare i prazno srce. Navika da se pale dve cigarete, istovremeno, mada nema nikoga u blizini. Fotografije snimljene u automatu, taksisti koji nas nikada nisu voleli.
Posle ljubavi ostaje povredena sujeta. Metalni ukus promašenosti na usnama.
Posle ljubavi ostaju drugi ljudi i druge žene.
Posle ljubavi ne ostaje ništa. Katastrofa!

Momo Kapor

Zensko srce

Zensko srce se ne mijenja tijekom vremena, niti se preobrazava s godisnjim dobima; zensko srce dugo krvolipti, ali ne umire; zensko srce je nalik na stepu koju covjek uzima kao prostor za svoje ratovanje i klanje – po njoj cupa drvece i spaljuje travu, stijenje joj boji krvlju, zemlju ispunjava kostima i lubanjama, ali ona ostaje mirna i spokojna, ostaje sigurna, proljece u njoj ostaje proljece, a jesen je i dalje jesen, sve do kraja vremena.
Dakle, sudbina je donijela odluku sto da cinimo? Reci sto da radimo? Kako ćemo se rastati i kada ćemo se sresti? Možemo li svoju ljubav smatrati gostom iz tudjine koga nam vecer dovede, a jutro odvede? Možemo li ove osjecaje smatrati snom koji nam je blago snivanje donijelo, a java skrila? Možemo li ovaj tjedan smatrati opijenoscu koja se brzo zavrsila otreznjenjem i budnoscu? Podigni glavu da ti oci vidim ljubavi! Otvori usne da ti glas čujem. Progovori i kaži mi nešto. Hoćeš li me pamtiti i kad oluja potopi moju ladju? Hoćeš li cuti leprsanje krila u nocnome miru? Hoćeš li cuti kako se moje disanje talasa oko tvoga lica i vrata? Hoćeš li osluskivati moje uzdahe sto mi se bolno otimaju, priguseni jecajima? Hoćeš li vidjeti moju himeru kako te pohodi s nocnim himerama, a iscezava s jutarnjim izmaglicama? Reci mi, ljubavi. Kaži sto ću za te predstavljati posto si ti meni bio svjetlost za oci, pjesma za usi i krila mojoj dusi. Kakav ćeš biti?

Halil Dzubran

Bre

Poslednjih desetak dana u Beogradu je boravila moja stara prijateljica, princeza Jelisaveta Karađorđević.
Došla je da poseti grad u kome se rodila. Ljubazno su joj pokazali Beli Dvor. Prošetala se perivojima po kojima se igrala dok je bila devojčica. Pomolila se u crkvi za seni svojih predaka.
Na njenom crnom slamnatom šeširu širokog oboda, sve vreme je venulo žuto cveće koje je ubrala na Kosovu Polju.
Za razliku od skorojevića obogaćenih preko noći, koji kada se vrate u Beograd iz belog sveta, imaju čitav niz primedbi na sve i svašta, Princeza se zaljubila u ovaj grad. Zavolela je, kaže, ljude, ulice, drvorede, našu hranu i način života…
Kada smo se upoznali pre dvanaest godina u Njujorku, otkrio sam joj tajnu, da sam kao dečak ljubio svaku žabu koju bih uhvatio.
— Zašto si ljubio žabe?
— Za svaki slučaj! — kazao sam — Nikada se ne zna kada će se neka žaba pretvoriti u princezu…
U međuvremenu, Princeza je naučila da sasvim pristojno govori srpski i da piše ćirilicom.
Kao i sav otmen svet, ona govori odmereno i tiho. Mi, naravno, galamimo i pričamo svi uglas. Zbog toga je Princeza naučila da kaže: „Nemoj da se dereš!“
Sedeli smo na jednom brodu na reci Savi i posmatrali šetače na keju. Sve beogradske devojke izgledale su kao princeze iz nekih začaranih, tajnih novobeogradskih kraljevstava.
Jedanput sam pisao o njima:
„Leti, mi smo, zaista, najlepši narod na svetu! Zimi nas šiju u eleganciji mnoge zemlje i mnogi gradovi, ali kada se najzad svuku vizonske bunde Londona, kada se pod ludim suncem počne da topi rimska šminka, kada se izađe iz kuća i automobila po kojima se raspoznaje ko je ko, kada se poskidaju pariske fantazije od šešira — dolazi naših pet minuta! Na suncu, toj sirotinjskoj majci, dovoljne su samo jedne farmerice i jedna majica, pa da golim telima ušijemo dekadentno englesko bledilo, rimsku tradiciju i parisku lepotu punu artificijelnosti… Više nije važno šta ko poseduje — sve što je lepo, leto je izvuklo za kosu na ulicu!“
Kćeri Beograda! Usred krize i neimaštine, one su odevene u čistu fantaziju…
„Nemoj da se dereš!“ reče Princeza.
Ali ja ne vodim otmene, aristokratske rubrike (kakvih kod nas, uostalom i nema) pa zbog toga neću ni opisivati šta je sve Princeza radila po Beogradu i okolini.
Setih se kako sam je davno, jednoga dana u restoranu „Đino“ na Leksington aveniji, učio da kaže — bre. Tada nije znala šta znači ta reč, ukoliko je uopšte reč, a ne rečca!
Pravo je čudo kako čovek u tuđini odjedanput počne da shvata vrednost nekih stvari i reči, na koje kod kuće nije ni obraćao pažnju. Prvi put te davne godine, shvatih koliko je taj troslovni turcizam prisutan u našem svakodnevnom govoru, koliko višeslojan, nabijen svim mogućim značenjima i varijacijama… Čini mi se da ne možemo ni da sastavimo rečenicu, a da se u njoj ne nađe makar jedno bre, baš kao u Bosanaca, bolan, ili kod Dalmatinaca ono čuveno, nepostojano eeee! — koje ima hiljadu značenja i intonacija.
Rečeno sa divljenjem: On je, bre, ljudina!
Potcenjivački: Ma, idi, bre!
Izazivački: Šta je, bre?
Nežno: Ih, bre!
Sa ljubavlju: Dođi, bre…
Prepotentno: Ti ćeš, bre, da mi kažeš?
Filozofski: More, bre!
Zapanjeno: Otkud sad to, bre?
Zapovednički: „Sviri, bre! — zapovedi Hajduk Stanko Ciganima“.
Epski: „Bre, ne laži crni Arapine!“
„Bre, ćutao sam, bre, vikao sam, bre, pretio — badava, sve zlo, te zlo!“
Kako, uopšte, prevesti to malo, a tako značajno bre, na bilo koji svetski jezik?
A, u njemu ima inata, ima prkosa, nežnosti i ležernosti, ima nečeg bundžijskog i obesnog, mangupskog i kabadahijskog… Ono služi da se izrazi odobravanje i divljenje, istovremeno, neodobravanje i žaljenje, služi za čuđenje, za poziv i opomenu, za iznenađenje, za podsticanje, hrabarenje, sokolenje i za preklinjanje.
U tom malom bre smo mi, sa svim manama i vrlinama — čini se, ono je naša suština… I da se nekim čudom izgubimo u svetu, izrasli bismo sigurno, ponovo, iz ta tri slova!
A, onda je došlo vreme da se princeza Jelisaveta vrati u beli svet.
Kazao sam joj da je lepša nego ikada i to stvarno nije bio prazan kompliment.
— Nemoj da se dereš! — rekla je odlazeći niz Makedonsku.
— Ajde, bre! — rekao sam, ali me nije čula.

Momo Kapor

O ljubomori

Ljubav i tuga su nerazdvojni, a nisu nerazdvojni ljubav i radost. Stoga je bol jedino merilo ljubavi. Ako smo nekoliko puta u zivotu bili zaljubljeni, a ovakav je slucaj odista sviju ljudi od srca, onda se najduze secamo ljubavi koja nam je najvise bola nanela.
Sujeta igra u zenskim ljubavima veliku ulogu, a ponekad i glavnu. Najveci broj zena ne ide za covekom koji se njima samima dopada, nego najpre za covekom za kojeg se zna da se dopada drugim zenama, narocito njihovim prijateljicama, ili cak njihovim neprijateljicama. Ovaj slucaj je vrlo zanimljiv u pogledu zenskih osecanja: zene vole ljude slavne medju zenama, vecma nego ljude slavne medju drugim ljudima. Zene koje vole ljude slavne medju drugim ljudima, sasvim su razlicne od onih zena koje vole ljude cuvene kao dopadljive ili zavodjacke u krugu drugih zena. Cini mi se cak da je vrlo cudna ova zbrka osecanja u jednom istom spolu.
Da zena nema nesto intuicije, ona nikad ne bi pogodila ni vrata na koja izlazi iz svoje kuce. A zena koja zna sta hoce, po karakteru je obicno muskobanjasta, kao sto je zena koja uvek zna bar ono sto nece, po karakteru uvek dete.
Makar izvesne zene i imale dosta vrlina, nikad ih nijedna nema dovoljno. Zenine su pogreske obicno malobrojnije nego covekove, ali obicno vece nego covekove. Zena napravi najvise pogresaka bas nastojeci da bude nepogresna i bezgresna. Kazu da na Malabaru na Madagaskaru zene ne lazu, zato sto rade sve sto hoce, i sto zive kako znaju, ne dajuci nikom nikakva racuna…
U ljubavi se treba boriti kao stari Skiti na bojnom polju: bezeci od neprijatelja… Odista, bezanje je jedini nacin da covek razazna u ljubavi da li je jos gospodar svoje pameti i svoje snage, otputovavsi kad hoce, i oslobodivse se kad mu je volja. Ali onog casa kad covek zaljubljen oseti da su mu djonovi postali tezi od olova, on je pobedjen. A to je cesto i dovoljno da ga zena vise ne voli; jer zena ne trpi pobedjenog i okrece glavu od svoje pobede. Zena se ne daje, nego se podaje; i uvek hoce da sama ima utisak, cak i izgled, da je oteta i silovana.
Zanimljivo je da se ljudi razumeju najbolje sa zenama u koje nisu zaljubljeni. O ljubavi sa takvim zenama govorimo uvek ubedljivo i razumno; i one su same ushicene da najzad cuju reci o takvim krupnim stvarima srca, bez ikakve zadnje pomisli onoga s kim razovaraju. Zena voli prijateljstvo vise nego covek. Za zenu je jedini odmoran i dobar covek onaj koji ne pokusava da je zaludjava i osvaja kad ona ovo ne zeli. Nezaljubljen covek cesto izgleda bez cara, ali i bez zloce; hladan, ali i human.
Ljubomoran covek zivi u kuci sa duhovima i vampirima, u sumi zivi sa azdajama, na vodi i kad je mirna, zivi u olujama. On se u svojoj ljubomori ni na jednom tlu ne oseca drugacije nego bi se osecao na vulkanu ili zemljotresu. Kad bi ljubomora trajala celog zivota covekovog taj bi zivot morao trajati vrlo kratko.
Ljubomora postoji i gde nema ljubavi. Neko je ljubomoran i pre nego je postao zaljubljenim, a ostao je ljubomoran cak i posle nego sto je bio zaljubljen.
Ljubomoran zeli nekom lucu u koje je zaljubljen zlo i nesrecu, cak i onda kad je inace tome istom licu u stanju da rado zrtvuje sve svoje sto ima, cak i zivot. A zivot mozda pre i brze nego li ma sta ista drugo.
Ljubomoran covek nikad nema srece u ljubavi; a najcesce se smatra nesrecnim i kad ima najvise uspeha.
Istina, najobicniji je slucaj da se zena sveti nevernom coveku time sto i sama postane nevernom.
O ljubavi prema zenama, danomice se pise i govori vec vekovima; a medjutim, obrnite se oko sebe da vidite sa koliko se malo ljubavi zivi na svetu.
Ima zena koje nisu nicije, i zena koje su svacije, i najzad ima zena koje su po prirodi samo zene jednog jedinog coveka. Ali ima i zena koje su pre svega majke svoje dece… Pogodite izmedju ovih koja je vasa, a koja vaseg neprijatelja, a koja je sposobna i da bude, u izvesnim slucajevima, i svacijom zenom! Utoliko, dakle, strasnije izgleda ljubomora covekova ako ona ne pogodi prestupnicu, nego prijateljicu ili nego majku!

Jovan Ducic

Pegava je bila jedina devojka koja ga je ostavila…

Popac i ona išli su zajedno u gimnaziju, ali roditelji su je držali u karantinu, i to ružno pacence od nas ostalih nije bilo registrovano sve do prve godine faksa.Stari joj je bio neka aždaha u miliciji,o, nije vrteo pendrek oko prsta,štaviše, imao je svog šofera ugradenog u morbidni crveni BMW, i sa distance je delovao sasvim pristojno, ali… Pegi Su je za svaki slucaj bila na gospodu mamu. Upisala je tehnologiju, mislim, i krajem tog leta se pojavila na Štrandu u jednostavnom crnom kostimu, koji je, onako bestidno jednodelan, u momentu zasenio premijerne tange i osramotio tufnice i volancice na bikinima raznih kalibara i formata. Priznajem bila je moj tip, genralno, ali bila i tip mog prijatelja, sasvim konkretno, i na vreme da nešto ne pokvarim, povukao sam se na pristojnu razdaljinu, sa koje sam ipak mogao da posmatram dve siluete, zapricane u pesku velike recne plaže.Tih dana pozirali su za plakat ljubavnog filma… Sunce se zaplitalo u vrhove jablana, i, kotrljajuci se kroz krošnje kao narandža, spadalo na niske grane. Lagano, u uobicajenoj fotomontaži, klik-klik, zatvarali su se suncobrani,šareni peškiri nestajali su jedan po jedan, a njih dvoje su i dalje pricali i pricali… Ona, vec u majci, obgrlivši kolena rukama, i on tobož neobavezan sa laktovima u pesku, a glavom visoko u oblacima… Pegava je imala drugaricu ružnu ko san pijanog mornara, što Martinu nije smetalo da naskoci na nju i jedno vreme smo sretno izlazili u kvartetu. Onda sam ipak malo prelistao enciklopediju, i potvrdio svoje sumnje da petoclani kvartet nije najbolje rešenje.

Slutio sam ko bi to mogao biti tehnološki višak i iskoristio sam svoje pravo na otcepljenje. Lufter je brzo šutnuo gabora ali se šaranski odmah upetljao u drugu vezu, Popac i Pegava bili su zagrljeni “ sijamski „, i ako su nekoliko puta pokušali da ih razdvoje hirurškim putem, nas trojica mesecima nismo imali kvorum.
Sve do zimskih ferija… Još na ceremoniji otvaranja zimovanja pobrkali smo se sa veselim Slovenkama iz susednog železnicarskog odmarališta. Mene je usvojila Lidija, maskota tvornice gornjeg rublja, Martin je pretežno visio kao ofinger, a Popca je primila na obuku vaspitacica iz Škofja Loke, koja je drmala pivo manirom iskusnog sezonskog radnika i verala se na smuckama tamo gde i divokoze idu okolo. Ne znam cime su je hranili, ali mogla je da nas brani, zlu ne trebalo, i te duge tople zime mladom Popovickom nije bilo lako. Bio je eksploatisan kao šusterski kalfa, i sigurno je to bio razlog što je ostavio izmišljenu adresu i pogrešan broj telefona kad je na kraju ferija, skinuvši ponosno “ L “ tablice, sav sretan uskocio u autobus. Sretni nikad ne razmišljaju o sreci. To je posao za nesretne. Svi primete srecu u nesreci, a o nesreci u sreci razmišljaju samo blesavi. I iskusni… Popac nije bio ni od jednih ni od drugih. Bio je jednostavno uspaljeni klinac koji je dospeo u modu kod curica, u sad vec davno prošlom vremenu, kad je tek svaka deseta radila “ one stvari „. Hormoni su mu prokuvali na minus dvadeset i on je tog januara video sve zvezde. Ali više nikad nije video Pegavu…

Nije bilo moderno prvi se javljati devojci, moj drug je propustio nekoliko dana, pa nedelju, pa nekoliko nedelja… Onda više nije znao šta bi joj rekao. Predavanja su uveliko pocela a ona se i dalje vodila kao nestala osoba. Popac nas je naterao da se zakunemo na Bibliju da nismo ocinkarili za Slovenku, sve cešce smo, kao slucajno, prolazili ulicom u kojoj je „neko“ stanovao, ali pošto se zavesa na jednom prozoru nije pomerala, ipak je aktiviran telefon. Zvanicno saopštenje bilo je da su odselili, da je Tata Pandur premešten u drugi grad, i da ne vredi više zvati na taj broj…
Svaki Lufterov problem apsolvirao sam do korica, ali Popac nije bio od onih koji se ispovedaju… Ostalo mi je nepoznato koga je zvao i gde je tražio svoju devojku, ali kad je pretražio sve, odjednom je poceo da je pronalazi u drugim curicama. Neke su imale takav nosic, neke su hodale kao ona, ili se smejale na isti nacin, zabacujuci lepim pokretom glavu malo udesno, neke su slicno njoj cutale, neke pricale, i Popac ih je narednih godina vodao kao avganistanske hrtove, sakupivši, malo po malo, puno raznih detalja svoje velike ljubavi. Ali nikad mu nije uspelo da ih sve sastavi…

Tri posleratna druga
Djordje Balasevic

Mi smo ničiji.

„Mi smo ničiji. Uvijek smo na nekoj međi, uvijek nečiji miraz. Vjekovima mi se tražimo i prepoznajemo, uskoro nećemo znati ko smo. Živimo na razmeđu svjetova, na granici naroda, uvijek krivi nekome. Na nama se lome talasi istorije kao na grebenu. Otrgnuti smo, a neprihvaćeni. Ko rukavac što ga je bujica odvojila od majke pa nema više ni toka, ni ušća, suviše malen da bude jezero, suviše velik da ga zemlja upije. Drugi nam čine čast da idemo pod njihovom zastavom jer svoju nemamo. Mame nas kad smo potrebni a odbacuju kad odslužimo. Nesreća je što smo zavoljeli ovu svoju mrtvaju i nećemo iz nje, a sve se plaća pa i ova ljubav. Svako misli da će nadmudriti sve ostale i u tome je naša nesreća. Kakvi su ljudi Bosanci? To su najzamršeniji ljudi na svijetu, ni skim se istorija nije tako pošalila kao sa Bosnom. Juče smo bili ono što danas želimo da zaboravimo, a nismo postali ni nešto drugo. S nejasnim osjećajem stida zbog krivice i otpadništva, nećemo da gledamo unazada, a nemamo kad da gledamo unaprijed. Zar smo mi slučajno tako pretjerano meki i surovi, raznježeni i tvrdi. Zar se slučajno zaklanjamo za ljubav kao jedinu izvjesnost u ovoj neodređenosti, zašto? Zato što nam nije svejedno. A kad nam nije svejedno znači da smo pošteni. A kad smo pošteni, svaka čast našoj ludosti!“

Mehmed Mesa Selimovic (Derviš i smrt)

Today was yesterday’s tomorrow

Do kraja mog života dva me dana nikada više nece brinuti.
Prvi dan je juce, sa svim svojim greškama i suzama, lažima i porazima. Juce je prošlo i zauvek izmaklo mojoj kontroli.
Drugi dan je sutra, sa svojim zamkama i pretnjama, opasnostima i tajnama. Dok sunce opet ne bude izašlo, nemam udela u sutrašnjem danu, jer nije se još ni rodio.
Uz Božju pomoc, ovaj današnji dan mogu da savladam ako na to koncentrišem sav svoj trud i energiju! Samo ukoliko mu dodam teret ove dve zastrašujuce vecnosti,juce i sutra, postoji mogucnost da pokleknem pod njihovim opterecenjem. Nikada više! Ovo je moj dan! Moj jedini dan! Samo on postoji! Ostatak mog života tece danas i ja sam rešen da svaki sat ovoga dana provedem na sledeci nacin…
Do kraja mog života ovog tako izuzetnog dana, pomozi mi, Gospode…
– da obratim pažnju na mudre savete Isusove, Konfucijeve i Zoroastrove (Zaratustrine) i da se prema svakome koga sretnem, prijatelju ili nepri jatelju, strancu ili clanu porodice, ponašam onako kako bih želeo da se on prema meni ponaša;
– da vodim racuna o svojim recima i svojoj cudi, da se cuvam nerazboritih trenutaka u kojima bih da zakeram ili vredam;
– da sve koje susrecem pozdravljam nasmejan, a ne namršten, uz tople reci ohrabrenja umesto oholosti ili, još gore, cutnje;
– da budem saosecajan i pažljiv prema tugama i borbama drugih, shvatajuci da postoje skriveni jadi u svacijem životu, ma koliko uzvišen ili ponizan bio;
– da što pre budem dobar sa svima, imajuci uvek na umu da je život prekratak da bismo ga trošili na osvetoljubivost ili zlobu, da se prebrzo završava da bismo imali vremena da budemo sitnicavi ili neljubazni.
– Do kraja mog života ovog tako izuzetnog dana, pomozi mi, Gospode…
– da neprestano podsecam sebe da cu više klipova kukuruza požnjeti u jesen, što više zrna budem posejao uprolece;
– da shvatim da me život uvek nagraduje pod uslovima koje sam postavljam, i ako nikada ne uradim ili ne isporucim više od onoga za šta sam placen, nikada necu ni imati razloga da ocekujem nešto preko toga;
– da uvek dam od sebe više nego što se od mene ocekuje, na poslu, u igri ili kod kuce;
– da radim sa poletom i ljubavlju, ma o kakvom zadatku da je rec, shvatajuci da nikada necu moci da spoznam pravu srecu ukoliko je ne budem pronašao i u svom poslu;
– da istrajem u onome što radim, cak i onda kada drugi prestanu da se trude, jer sada znam da me andeo srece i cup zlata cekaju tek na kraju one dodatne milje koja još uvek leži preda mnom.
Do kraja mog života ovog tako izuzetnog dana, pomozi mi, Gospode…
– da postavim sebi ciljeve koje treba da po stignem do kraja današnjeg dana, jer sada znam da me besciljno plutanje od casa do casa vodi samo jednom odredištu, luci nesrece;
– da shvatim da nijedan put do uspeha nije previše dug ako napredujem hrabro i bez nepotrebne žurbe, kao i da nijedna pocast nije tako udaljena ako se za nju strpljivo i na vreme pripremim;
– da nikada ne gubim veru u svetlije sutra, jer znam da ce me neko izvesno cuti ako budem na kapiju kucao dovoljno dugo i dovoljno jako;
– da uvek iznova podsecam sebe da uspeh uvek ima svoju cenu, i da uvek moram dobro da odmerim da li su radost i nagrade koje mi on donosi vredni dragocenog dela mog života koji moram da uložim da bih ga postigao;
– da se grcevito držim svojih snova i planova za lepšu buducnost, jer ako ih se odreknem, možda cu i dalje postojati, ali to više nece biti život.
Do kraja moga života ovog tako izuzetnog dana, pomozi mi, Gospode…
– da stremim ispunjenju onog najboljeg u sebi, znajuci da nemam nikakvu obavezu da se obogatim ili postanem veoma uspešan, vec samo obavezu da dam ono najviše i najbolje od sebe;
– da ne podležem strahu od neuspeha, jer cu tada gledati ka ciljevima koje još nisam postigao, a ne dole, na zamke koje mi stalno prele;
– da prigrlim zlu kob kao prijatelja od koga cu da naucim znatno više nego od niza stalnih uspeha i srecne sudbine;
– da se podsetim da su promašaji, cak i kada mi se dese, samo putokazi prema uspehu, jer sve što je lažno odvešce me u potragu za istinitim, a svako iskustvo ukazace mi na neku grešku, koju cu kasnije pažljivo izbegavati;
– da se radujem onome što imam, ma kako malo to bilo, uvek se prisecajuci one price koju sam cesto cuo, o coveku koji je bio nesrecan zato što nije imao cipele, sve dok nije sreo coveka koji nije imao noge.
Do kraja mog života ovog tako izuzetnog dana, pomozi mi, Gospode…
– da prihvatim sebe onakvog kakav jesam, ne dozvolivši nikada svojoj savesti ili osecanju dužnosti da me primora da živim po obrascu koji su drugi napravili za svoju dobrobit;
– da shvatim da nikada ne smem sopstvenu vrednost da merim necijim pohvalama ili ljubavlju, jer moja istinska vrednost najviše zavisi od toga šta sam prema sebi osecam i koliko sam ukljucen u svet oko sebe;
– da odolim iskušenju da nadmašim tuda dostignuca, jer ta pateticna, pa ipak uobicajena težnja nije ništa više do znak nesigurnosti i slabosti, a ja nikada necu biti svoj ako dopustim drugima da odreduju moje standarde;
– da u sve svoje postupke, u radu i igri, neprestano unosim varnice entuzijazma, tako da moje uzbudenje i revnost pri bilo cemu što radim, savladaju svaku teškocu, koja bi u protivnom usporila moje napredovanje;
– da se uvek podsecam da moram da uložim vreme i energiju u povecanje sopstvene vrednosti, jer samo budale stoje zaludne, cekajuci da im uspeh sam dode, a ja sada znam da jedina šansa da se dode do vrha leži u tome da se prvo iskopa rupa.
Do kraja mog života ovog tako izuzetnog dana, molim Te, pomozi mi, Gospode…
– da drugima cinim ono što bih želeo da oni cine meni, da u svakom casu od sebe dajem više nego što se ocekuje, da postavim sebi ciljeve i da se držim svojih snova, da tražim dobro u svakom zlu koje me snade, da sve svoje dužnosti izvršavam s poletom i ljubavlju i da, više od svega, budem svoj.
Pomozi mi, molim Te, da postignem ove ciljeve, moj izuzetni prijatelju, da bih mogao da postanem dobar staretinar, da u Tvoje ime radim sa obnovljenom snagom i mudrošcu, spasavajuci druge kao što si Ti spasio mene. I, iznad svega, molim Te, ostani uz mene ce log ovog dana…

Og Magdino, Povratak staretinara

E moj Miko…

I najveca je snaga samo u drugima jaka. Samoj sebi je slabost.
Zato vas upozoravam: Ako nadjete sebe i odlucite ovako da hodate na rukama morate biti uporni i biti cudesno odvazni da prihvatite zemlju i drzite je na rukama
Ako je ispustite, polomice vam vrat. I svemir ce vas zatrpati svojom tezinom
Jer po zemlji se ne gazi.
Treba je pridrzavati i treba joj pomoci da bude mlecna i cista u ponorima bezmerja
Valja se dobro osloniti o svoju hrabrost i ljubav, i plave slojeve nade
To vam je najprostiji nacin da pronadjete sebe i domognete se mnogih nesvakidasnjih cuda.

Mika Antic

Posoljeni zrak i razlivena tinta*

Ovaj blog pocinjem jer neke stvari treba sacuvati u zasebnoj fioci…
Pocinjem jer sam nekim ljudima obecao da cu to uciniti, a ja ne bih bio ja, kada to obecanje ne bih ispunio.
Realne su sanse da ovo nece biti samo jedan u nizu blogova kakvi nicu na svakom cosku u poslednje vreme.. Ako nesto budem pisao to znaci da sam negde u sebi ili negde u vama nasao razlog za to…
Postovi ce biti malo ostriji, mozda i vulgarniji nego sto ocekujete, ali to sam ja… Ne umotavam se u sjajni papir kada treba nekom da se predstavim, pa to necu raditi ni ovde… Ako nesto kazem sto vam se ucini, neprikladno, preterano, zelim da razumete da to ne kazem iz licnog hira ili zelje za ponizavanjem, omalovazavanjem.. to kazem zato sto tako mislim…
Plastican primer iz svakodnevnog internet zivota…
Ako i niste znali nakon ovog reda nesumnjivo cete znati, moje internet postojanje zasniva se na radu na Burek Forumu ciji sam autor i vlasnik… Kako jednom jedna klinka prilikom ICQ upoznavanja rece „Bila sam na mnogima ali ni jedan nije tako veliki kao tvoj“. Mislila je na forum naravno … od jednog malog projekta u koji sam uleteo ne bih li pobegao od nekih negativnih stvari koje su me okupirale, Burek je izrastao u nesto zaista veliko i po misljenju drugih izuzetno kvalitetno ako se u obzir uzmu i okolnosti… Anyway… Da ne duzim, bice prilike… Ako uzmemo toliku kolicinu ljudi i stavimo ih na neko mesto, a to mesto je pritom po prirodi takvo da oni smatraju, cim ih neko ne vidi face2face, da u sustini mogu reci i raditi sta god im je volja i proci nekaznjeno. U takvim uslovima, realne su sanse da ce odredjeni, nazalost ne tako mali procenat ljudi poceti da se ponasa neprikladno, barem ako se u obzir uzmu hiljade godina evolucije… Trudim se sa svima biti korektan, direktan i realan… Prema svima posten… dakle… Ako je neko nekom prilikom doziveo da mu kazem da je debil, to nema veze sa mojim intimnim ubedjenjem… to ima veze samo sa njegovim ponasanjem. Emocije su lepa stvar, ali u nekim situacijama ih treba filtrirati. Dakle… ako sam rekao da je neko debil… to ne znaci da je on lep, ruzan, ne znaci da ga ja volim ili ne volim, ne znaci da ga mrzim.. to znaci da je ta osoba debil jer se ponasa kao debil.
Ljubav kao i mrznju, treba zasluziti. Misljenje na osnovu ponasanja je prost proces zakljucivanja i ne zahteva emocije.
Ne pravdam se… ne mislim da imam razloga i potrebe… samo objasnjavam pre nego sto pocne zgrazavanje nad mojim recnikom …
Nece biti zgrazavanja?
Polako… bice postova.. bice vam jasnije.

* Kome se naslov ucinio simpaticnim, a ne zna o cemu se radi neka procita pesmu na ovom linku.