Onaj što grli ženu je Adam

Onaj što grli ženu je Adam. Žena je Eva. Sve se dešava prvi put. Video sam nešto belo na nebu. Kažu mi da je to Mesec, ali šta mogu uciniti sa jednom reci i jednom mitologijom. Pribojavam se drveca. Tako je lepo. Mirne životinje se približavaju da im kaže njihova imena. Knjige u biblioteci nemaju slova. Kada ih otvorim, naviru. Kad prelistavam atlas, ocrtavam oblik Sumatre. Onaj koji pali šibicu u mraku pronalazi vatru. Iz ogledala nas gleda onaj drugi. Onaj što posmatra more vidi Englesku. Onaj što izgovara Lilijenkronov stih ušao je u bitku. Sanjao sam Kartaginu i legije koje su je opustošile. Sanjao sam mac i vagu. Blagoslovena neka je ljubav u kojoj nema onoga koji poseduje ni one koja je posedovana, vec se oboje jedno drugom predaju. Blagosloven neka je ružan san koji nam otkriva da možemo stvoriti pakao. Onaj što side na reku sišao je na Gang. Onaj što gleda pešcani sat vidi raspadanje carstva. Onaj što se igra bodežom sluti Cezarevu smrt. Onaj što spava je svi ljudi. U pustinji sam video mladu Sfingu koju tek što su isklesali. Nema niceg starog pod suncem. Sve se dogada prvi put, ali na vecni nacin. Onaj što cita moje reci izmišlja ih.

Horhe Luis Borhes

Svi mi povezujemo ljubav i dobrotu

Svi mi povezujemo ljubav i dobrotu. Privlačnost je zasnovana na pretpostavci da će druga osoba da donese nešto dobro u naš život. Naša definicija takve dobrote može biti površna ili duboka. Neki muškarci će uvijek vjerovati da je žena dobra ako je lijepa i poslušna.Neke žene će previdjeti desetine osobina muškaraca koje mogu dovesti do katastrofe u vezi samo ako se na njega mogu osloniti i ako dobro zarađuje.

Potreban je unutrašnji rast da biste primjetili dublju vrijednost dobrote.

U suštini, ljudi su dobri zbog onog što jesu: dobrota je kvalitet bića. Kada jednom to otkrijemo, prestajemo da mjerimo ljude prema njihovim dostignućima. Očekujemo dobrotu kao dio njihovog bića, baš kao i našeg vlastitog. Kada se to dogodi, ne očekujemo više nagradu za to što činimo dobro. Više ne dajemo ljubav kada su ljudi prema nama dobri i ne povlačimo je kada su loši. Umjesto toga ljubav postaje stalna. Ona jednostavno jeste.Ljudi koji su dostigli taj nivo zaista posjeduju svoju ljubavnu priču….“

Dipak Čopra -Put do ljubavi

Goustave Flaubert piše Louisi Colet Croisset

Govoriš mi vrlo nježne stvari, draga Muzo. Eh bien, za­uzvrat primi sve ono još nježnije no što bi mogla zami­sliti. Tvoja ljubav prodire u mene poput mlake kiše, i ja osjećam kako me nataplja do same srži moga srca.
Ne imaš li ti sve što mi je potrebno da bih te ljubio – tijelo, um, nježnost? Proste si duše i tvrde glave, vrlo malo si kao pjesma, ali krajnje pjesnička; u tebi nema do dobrote, i sva si poput svojih grudi, sva bijela i meka na dodir.
One koje sam poznavao, nisu se mogle mjeriti s tobom, i dvojim da se one za kojima sam žudio mogu mjeriti s tobom. Ponekad pokušavam zamisliti kako će izgledati tvoje lice u starosti, a meni se čini da ću te vo­ljeti kao što te danas volim, a možda i više.

Borba za život jest borba za neprilagodjenost

Živo se biće nikada ne prilagodjava svojoj sredini i svom okolišu, ili pak, prilagodivši se, umire. Borba za život jest borba za neprilagodjenost. Živeti znači stalno biti različit. Naši su osobni strahovi i osjećaji ponekad snažniji od javne opasnosti. Držeći ih u tajnosti, omogućujemo im da nas i dalje progone. Čovjek mora biti kadar izložiti na vidjelo nešto čega se želi riješiti, a da bi to učinio, mora najprije priznati da to nešto postoji. Posjedovao je moć da to učini. Imao ju je u rukama. Moć koja je bila jača od moći novca ili od moći terora ili od moći smrti: neovladiva moć da u ljudima pobudi ljubav.

Azar Nafisi – „Stvari o kojima sam šutjela“

Ona ne zna za ljubav

Ona ne zna za ljubav. Ne zna da se neko moze voleti, zaliti, spasti, izcupati iz tamnice, iz bolesti, pomilovati po glavi, da se moze grlo umotati salom ili, kao u jevandjelu – oprati noge i osusiti ih ih svojom kosom. O ljubavi – bozijem daru coveka – niko joj nije govorio. Citajuci knjige, to je propustila. Dostupna joj je zivotinjska ljubav, to je bar jasno. Zato je uvek onako tugovala u svojim sveskama,uvek sam ih citao, ona je tako bespomocno – mutno shvatala i shvata svet.
Mozda ce jos imati srece da zavoli. I bice joj tesko i divno. Zavidim onome koga, na kraju, zaspe ljubav ovog nesrecnog stvorenja. On ce dobiti mnogo. Mora da se mnogo toga natalozilo u njoj. Ali,pre svega, ona nikad nece osetiti srecu od davanja celog svog bica, svoje duse drugom stvorenju, slatku bol od tog postupka koji je protivprirodan zivotinji kakva je covek.
Na ovom svetu, ima mnogo nesrecnih, kao sto je ona, ali samo iz razloga sto ne umeju da vole, da vole drugo bice.

“To sam ja, Edicka” – Eduard Limonov

Kasno je. Ležiš u krevetu i ne možeš da zaspiš.

Kasno je. Ležiš u krevetu i ne možeš da zaspiš. Ulica je mirna, s vremena na vrijeme vjetar u baštama pomjeri drveće. Negdje zalaje pas; udaljenom ulicom prolaze kola. … A sna nema. … Ne pomaže ti da ideš gore-dolje, da ustaneš i ponovo legneš. To je jedan od onih časova u kojima nema načina da pobjegneš od samog sebe. Tobom će zagospodariti misli i kretanja duše, a društva nema da se, kao obično, ispričaš. Onome ko je u tuđini, pred oči izlaze kuća i bašta u domovini i djetinjstvo, šume u kojima je proživio najslobodnije i najnezaboravnije dječačke dane, sobe i stepeništa na kojima se čula graja njegovih dječačkih igara. Slike roditelja, strane ozbiljne, ostarjele, sa ljubavlju, brigom i tihim prijekorom u očima. Pruža ruku i uzalud očekuje da i njemu neko pruži desnicu, prekrivaju ga velika tuga i usamljenost; izranjaju i drugi likovi i u nesigurnim i ozbiljnim raspoloženjima ovih sati čine nas, gotovo sve, tužnim. Ko u mladosti nije zadavao brige svojim najbližima, odbijao ljubav i prezirao naklonost, ko nije bar jednom iz inata i obijesti izbjegao sreću koja je pred njim stajala, ko nikada nije povrijedio svoj ili tuđ ponos, ili se ogriješio o prijatelje nekom nesmotrenom rječju, nekim ružnim i uvredljivim ponašanjem? Sada svi oni stoje pred tobom, ne govore ništa i čudno te gledaju mirnim očima, a tebe je sramota od njih i od samog sebe. … U našem užurbanom i neosjetljivom životu začuđujuće je malo sati u kojima duša može da bude svjesna sebe, u kojima život ustupa mjesto smislu i duhu, a duša neskriveno stoji pred ogledalom uspomena i savjesti. To se vjerovatno dešava pri preživljavanju velikog bola, vjerovatno nad kovčegom majke, vjerovatno na bolesničkoj postelji, na kraju nekog dugog usamljeničkog putovanja, u prvim satima ponovnog vraćanja u život, ali to uvijek prate nemiri i mučenja. Vrijednost ovakvih budnih noći je baš u tome. U njima duša uspijeva da bez snažnih spoljašnjih potresa dođe do onoga što je pravedno, bez obzira da li je to čudno, ili zastrašujuće, da li je za osudu, ili za žaljenje.

“Umijece dokolice“ Hermann Hesse

One su nešto neprocenjivo

Prošlo je nekoliko godina od kada sam poslednji put na ovom blogu napisao neke svoje reči… Više i nije blog, više okupljalište romantičnih duša koje ponekad žele da pročitaju neku lepu misao. Gotovo svaki dan neko nepoznat me doda na Facebook zbog ovog bloga, a dosta često dobijem i neku lepu reč, i verujte mnogo mi znači da postoji još neko ko u ovakvim kapljicama uma nalazi vrednost.

Ovo pišem jer želim na neki način zabeležiti sećanje na osećaj koji me trenutno ispunjava, a koji rečima ne umem opisati. Za ovih dvadesetpet godina dve devojke sam voleo… Onako, odistinski. Onako, da možeš svoj život zaista da zamisliš sa njima… I one lepe i one tamne trenutke. Verujem da one to znaju… Ne znam da li će ovaj tekst ikada pročitati, ali to nije ni važno… nije pisano ni sa kakvim ciljem, pisano je da se ne zaboravi. Rekoh voleo… Nema tu ništa u prošlom vremenu, to nije prolazno, to ne bledi… Taj osećaj nema čak veze ni sa time da li ste u vezi… To je iz nekog drugog filma… To je nešto što ako si doživeo možeš prepoznati i bez reči, a ako nisi, nikada nećeš razumeti pa taman svaki delić svakog od pomešanjih osećanja pretvorili u nekakvu biohemijsku formulu.

Prošla nedelja je bila teška… Gomila obaveza i jedan prosto generalno loš osećaj u stomaku zbog ovog odvratnog vremena, zbog gomile stvari koje se sporo ili nikako ne pomeraju, zbog previše pritiska sa svih strana. Volim pritisak. Najviše ga volim zbog činjenice da pod pritiskom postižem najbolje rezultate, ali desi se ponekad da se čovek prosto nije raspoložen ni za one stvari koje najviše na svetu voli. Da nije raspoložen ni za šta. Da se oseća kao beskirisna masa, trupac koji samo zauzima prostor i troši kiseonik. Ali nije baš sve bilo tako sivo. Nikako nije moglo biti sivo, jer što se radna nedelja bližila kraju, njen rođendan je bio sve bliži. Znate, ona ne slavi rođendan. Ne smatra da je za nju to nešto posebno važno, i u pravu je. Za nju samu taj dan zaista ne predstavlja ništa posebno. Poseban je za nas koji je volimo, njene prijatelje i njenu porodicu. Ko zna gde bismo danas bili i kakav bi život živeli da nam se u nekom trenutku putevi nisu ukrstili. I nema potrebe ona da ga slavi – i treba da prepusti to nama, to je naš praznik. Ne voli ni poklone, ali ima problem što ja volim da ih kupujem. Volim, i stvarno mi nije teško da ceo dan provedem tražeći idealne sastojke za jedan vrhunski poklon, za svakog od vrhunskih ljudi u mom život. A naročito za nju. Čemu sve ovo ako je mogu to podeliti sa ljudima koje volim? Sticao sam i stičem da bih imao više da podelim onima koji to zaslužuju, meni samom bilo je dovoljno odavno. I zato poklon mora biti savršen. Nema kompromisa i nema alternative. Još jedna nedelja je prošla a ja sam bio po ko zna koji put istinski srećan zbog nje.

Došao je ponedeljak. Onaj dan u nedelji koji niko ne voli. Prvi radni, udarnički. Ne volim ga vala ni ja, ali u ovaj sam ušao sa osmehom na licu. Tekst koji sam napisao prošle nedelje za jedan stručni blog bio je podešen da se sam objavi danas. Kada se to i desilo, objavio sam ga na svom zidu a veoma brzo se raširio kod većine kolega… Krenuli su lajkovi, komentari, pohvale… Javila se i ona… Ne, ona, već ona prva. I nakon devet godina srce mi preskoči svaki put kada pomislim na nju. Bila je prva koju sam zaista svim srcem voleo, i do skoro jedina. Prva kojoj sam ogolio celog sebe i pred kojom sam bio najranjivji. Ona, koja je verovatno od mene i napravila čoveka koji sam danas. Ona… U celokupnom prošlonedeljnom haosu bila je i akcija sa promenim profil slika u crtane likove… i stotine ljudi su menjali profil slike… i ja nisam ni video… promaklo mi je… Ali sada se javila, lajkovala je tekst… I u notifikacijama video sam nešto novo, nešto neverovatno. Video sam sličicu dva savršena bića na jastuku… Ona… koju sam voleo i volim postala je majka… A ja to nisam ni primetio, zauzet gomilom raznih prokletih gluposti. Ona je rodila najsavršenijeg malog anđela kog sam ikada video. I ne znam kako da se osećam…

I ne mogu a da se ne setim jednog teksta… teksta kojim sam počeo posvetu jedne knjige… zapravo, teksta kojim sam počeo nešto umesto posvete… a gde sam rekao, najbolje što sam umeo, sve što sam želeo…

“Ova slika je poslala hrpu osećanja uz moju kičmu, i moja ledja su bila snažnija nego što sam mogao da zamislim, ne, doživeo sam da je postojao isto tako veliki prostor u mojoj glavi kao sto je postojao pod mojim nogama. Po prvi put u mom životu, doživeo sam oblik zemlje ne samo kao ideju, već kao pravo osećanje.
Na jednom stupnju ova svesnost me je uzbudila, ali na drugom mi je to izgledalo potpuno normalno i prirodno. Želeo sam samo da utonem u to osećanje kao da plovim, u prostoru koji se širi u svim pravcima. Pre nego sto sam morao sebe da guram od zemlje nogama dok sam stajao tamo, odupirući se zemljinoj teži sada sam osećao kao da me drži neka unutrašnja sila letenja, kao da sam bio balon ispunjen helijumom koji je lebdeo iznad zemlje i jedva je dodirivao nogama. To je bilo isto kao da sam u savršenoj atletskoj kondiciji, kao posle godinu dana intenzivnog treniranja, samo mnogo uskladjeniji i lakši.”

(Dzejms Redfild, Celestinino prorocanstvo, Beograd 1995, str. 105-106.)

Bez njih dve, bez ostalih ljudi koji su u stanju da sivom danu daju boje, sve ovo, bojim se, ne bi imalo smisla.

Ako imate nekog takvog, ne zaboravite da mu makar ponekad kažete da ga volite…

Kako je dobro i istinito to sto si mi pisala

Kako je dobro i istinito to sto si mi pisala, i kako bolno odjekuje tvoja ljubav, poput vecitog jada, poput vecitog prekora. Ali ti si na dobrom putu kada meni, a i samoj sebi, priznajes svako osecanje svog srca. Ali nemoj ni jedno osecanje nazvati malim, ne nazivaj ni jedno nedostojnim! Dobro je, veoma dobro svako, pa i mrznja, i zavist, i ljubomora, i svirepost. Ne zivimo ni od cega drugog doli od nasih bednih, lepih, predivnih osecanja, i ako bilo kome medju njima nanosimo nepravdu, to je zvezda koju smo ugasili…

Srecan je ko ume da voli – Herman Hese

Opet sam te snevao!

Opet sam te snevao! Kako žalim što san ode, te i ti s njime! Kako bih voleo da to ne beše samo san, san i ništa više. Ali hvala i snu. Slađe je snevati negoli zbilju gledati i gušiti se od navrelih osećaja, uspomena, i teška, hladna, samotna života… Da, slađi je san, san detinjstva i mladosti…
Hajde da snevamo: Bili smo komšije. Tvoja majka samo tebe, moja majka samo mene imađahu. Majka je moja želela da ja postanem ono što moj otac ne beše: da povratim izgubljeno imanje, uzdignem i još lepšim sjajem obasjam već pomračeno ime naše. Ja sam samo to znao da ti nisi za mene, da si mnogo dole, nisko, nisko! I da je čak to dosta od nas što ti dopustamo da si kod nas, te da nas služiš, da mi kao rođenu bratu ugađaš i da, gledajući me, smešiš se blago i trudiš da pogodiš svaku moju želju, smatrajući se srećnom ako mi je ispuniš. Za tebe bejah Bog, idol i najsvetije biće.
Da, bili smo deca. Ali ne! Samo si ti bila dete, a ne i ja. Ja sam bio već zreo. No ti beše pravo dete. Nikad neću zaboraviti ona naša milovanja kojima si se ti podavala bezazleno. Eto, tako je to bilo! Znao sam ja da neću naći vernije, istrajnije i ropskije ljubavi od tvoje: znao sam da bi me negovala i čuvala kao očinji vid… Znao sam ja sve to, pa ipak… Da, nisi i ti bila bogata, iz znane kuće, i nisi bila viša od mene. Peče me! Boli! Ali i ja nisam svemu tome bio kriv. Jer, koliko puta, umoren i obuzet sumnjom da mozda neću ono biti čemu težim, koliko puta, kažem ti, odrekao bih se svega. I da onda, uz tebe, ljubljen, prospavam svoj san.
Nisi se udala. Svi su znali zašto nećeš, i više ti se svetili nego što su te sažaljevali. I ja sam znao, ali sam ćutao. Nisam znao šta da radim. Nisam hteo da te dam drugome, da tu tvoju lepotu, milinu, ljubav i sreću ima. Bilo mi je teško i mučno pri pomisli da će te drugi grliti i ljubiti; da će drugi piti ljubavi iz tebe, tog čistog, jos neproteklog izvora… A ovamo? Da nije bilo te tvoje slepe predanosti, poverenja i ljubavi, ja bih znao šta da radim. Ali ti? Nisam te smatrao za višu no ostale, ali ipak si bila nešto drugo, nešto što me je sprečavalo da postupim kao sa ostalima. Borio sam se, mučio, lomio, i topio gledajući te tako lepu, krasnu i razvijenu, tek procvatu…
Volim te, volim…volim!… – I sve te više stiskah, grljah, ljubljah… I, prigrljenu, potpuno pripijenu uza se, držah te; osećah ti laku trzavicu i toplotu tela… Ah! I, mesto radosti, srece, strasti, mene luda i bedna, obuze beskrajna, velika, teška tuga…Suze mi navreše.
– Da li će ikada biti duše koja će me ovako voleti?
I ti – ne dani, već noći! Ja ne mogu više. Plačem. Uzalud su suze, uzalud je sve! Prošlo je, i ode! Ne povrati se! Šta mogu sad ja, do samo suze?!…
I odoše. Moja majka visoko, lako, ponosito, a tvoja zgrčeno i zanoseći se. Ne znam šta je bilo i čime su te nagnali da pristaneš, samo na materinom oku spazih još neosušenu veliku suzu, kad se vrati i reče:
– Svršeno je!
Ja? Isprva kao da se oslobodih, dahnuh što sam te skinuo s vrata, ali me posle uhvati strah. Bojao sam se. Poražen svojim kukavičlukom, drhtao sam kao prut. Dahire, ćemaneta, zajecaše, uzdigoše se i počeše pištati po obasjanim i mirnim visinama. Oh, a u njima ko da beše neke demonske, strašne naslade i zadovoljstva; osvetne i zlurade, tajanstvene sreće sto mi te oteše, uzeše od mene. Kao da te ti glasovi poneše sa sobom gore, u visine, krešteći i pišteći… sveteći se meni, koji se čas radovah što se otresoh tebe, čas opet drhtah i plakah silno, jako, krijući se da me ko ne spazi i vidi!…

Borisav Stanković, „Uvela ruža”

Žena je kao knjiga

Žena je kao knjiga, koja se, bila dobra ili loša, mora najpre svideti naslovnim listom. Ako ta stranica nije zanimljiva, nece pobuditi želje za citanjem, a ta je želja upravo tolika koliko je zanimanje što ga naslov potice. Naslovni list kod žene ide odozgo do dole, baš kao kod knjige; pa tako i njene noge; koje zanimaju sve muskarce kojima su ukusi slicni mojima, imaju istu privlacnost kao i oprema knjige. Medutim, vecina ljubitelja ili premalo ili nikako ne pazi na ženske noge, baš kao što vecina citalaca ne mari za izdavaca knjige. Stoga žene s pravom posvecuju toliku brigu licu, odeci i držanju, jer samo time mogu u onima koje priroda nije pri porodu obdarila slepocom potaknuti radoznalost i želju da ih procitaju. Ali kao što ljudi koji su procitali mnogo knjiga požele na kraju nove, pa bile i loše, tako se i muškarac koji je upoznao mnogo krasnih žena na kraju zaželi ružnih, samo neka su nove.
Istina, lažno belilo koje sakriva stvarnost bode mu oci, ali njega mami strast koja je vec postala porok, i šapuce mu hvala u prilog lažnog naslova. ‘Možda’, misli on u sebi, ‘knjiga i nije tako loša, možda joj cak i ne treba tog smešnog spoljnog omotaca.’ I on je tada pocinje ovlaš prelistavati, ali on još nije okrenuo ni nekoliko stranica, a vec se javlja otpor, jer živa knjiga želi da bude procitana kako valja..i tako *legoman biva žrtvom koketarije, tog cudovišta što progoni sve one kojima je ljubav zanat.

Casanova

(*legoman – covek sa velikom strašcu za citanjem)

Prva ljubav

Poemu Prva ljubav napisao kad sam bio prvi put u životu zaljubljen. Činilo mi se tada: u beskonačnost, u nedogled. Sasvim sam siguran da nikad neću napisati knjigu o drugoj ljubavi, jer druga ljubav ne postoji. Postoji samo prva ljubav i nijedna više. Kad se čovek zaljubi drugi put, mora onu prvu ljubav da izbriše kao da nikad nije postojala i da ta druga postane njegova prva ljubav.
To nije kao u školi: idem u drugi, treći, sedmi razred. I sedma ljubav mora biti prva ako je prava. Sve ostale se brišu. Ja to naročito govorim zbog devojčica, u ime nas muških. Devojčice nas muškarce slabo poznaju. Mi smo nežni, osećajni i često vrlo tužni kad primetimo da se neka od njih zaljubila u nas dvadeset četvrti put, a večito nas upoređuje sa nekim ko je bio šesnaesti ili osmi.
Zaboravite da brojite. I dvadeset četvrta ljubav mora biti prva, ako je prava.
I kad se jednom u dubokoj starosti sretnemo u nekom domu penzionera, pa pred Novu godinu ili neki drugi praznik odigramo zajedno jedan valcer ili tango i zaljubimo se jedno u drugo 3681. put, neka i to bude samo prva ljubav i nijedna više.

Mika Antić

Telo, ljubav, smrt…

“…Telo, ljubav, smrt – to troje cine samo jedno. Jer telo je bolest i pozuda, a ono nam donosi smrt. Da, oboje je puteno, i ljubav i smrt, i u tome je njihov uzas i njihova magija … O, carobna organska lepoto, koja se ne sastojis ni iz uljane boje ni iz kamena, vec iz materije zive i raspadljive, pune groznicave tajne zivota i truljenja.“

Tomas Man, “Carobni breg“.