Mirku Kovacu

Prica koja sledi, prica koja se rada u sumnji i nedoumici, ima jedinu nesrecu (neki to zovu srecom) što je istinita: ona je zapisana rukom casnih ljudi i pouzdanih svedoka. Ali da bi bila istinita na nacin o kojem njen autor sanja, morala bi biti ispricana na rumunskom, madarskom, ukrajinskom ili jidišu; ili, ponajpre, na mešavini svih tih jezika. Tada bi, po logici slucaja i mutnih, dubokih i nesvesnih zbivanja, blesnula u svesti pripovedacevoj i po koja ruska rec, cas nežna kao teljatina, cas tvrda kao kindžal. Kada bi, dakle, pripovedac mogao da dosegne nedostižni i stravicni cas vavilonske pometnje, cule bi se ponizne molbe i užasna preklinjanja Hane Kšiževske, izgovorena na rumunskom, na poljskom, na ukrajinskom, naizmence (kao da je pitanje njene smrti samo posledica nekog velikog i kobnog nesporazuma), da bi se u predsmrtnom grcu i smirenju njeno buncanje pretvorilo u molitvu za mrtve, izgovorenu na hebrejskom, jeziku postanja i umiranja.

Pozitivan junak

Mikša (zovimo ga zasad tako) zašivao je dugme za manje od deset sekundi. Upalite šibicu i držite je medu prstima. Od trenutka kada ste je ukresali do onog casa kada vas oprlji po prstima, Mikša je vec prišio dugme na oficirskom mundiru. Reb Mendel, kod koga je Mikša radio kao kalfa, ne može da poveruje svojim ocima. Pricvršcuje naocari, uzima šibicu, i kaže, na jidišu: »Dede, još jednom, her Miksat.« Mikša ponovo udeva iglu, reb Mendel se smeši zagledan u kalfu, zatim naglo baca šibicu kroz prozor i pljuje u prste. Mikša, koji je vec prišio dugme na mundir her Antoneskua, trijumfalno kaže: »Reb Mendel, dovoljna je jedna jedina šibica da spali celokupna naftonosna polja Ploeštija.« Dok ovaj gleda u daleku buducnost osvetljenu ogromnim požarom, reb Mendel sa ona dva još vlažna prsta naglo poteže dugme na mundiru i zakovrce ga kao da zavrce vrat piletu. »Her Miksat«, kaže. »kad ne biste mislili tako glupo, mogli biste postati odlican majstor… Znate li da se petrolejski izvori u Ploeštiju procenjuju na nekoliko miliona galona sirove nafte?« — »To ce biti divan plamen, reb Mendel«, kaže Mikša zagonetno.

Danilo Kis

Muškarci obicno slabo razlikuju boje

Muškarci obicno slabo razlikuju boje, ali jedan takav neznajša u bojama kakav je bio moj djed, e, takvog je bilo teško naci. Njegov spektar svodio se na svega cetiri osnovne boje, a ono ostalo – to nije ni postojalo ili se svodilo, u najmanju ruku (ako je cica dobre volje!), na neki vrlo neodreden opis: “Žuto je, a kao i nije žuto, nego nešto onako – i jeste i nije.”
Kako je na ovome našem šarenom svijetu vecina stvorenja i predmeta obojena “i jest i nije” bojom, to je s mojim djedom oko toga uvijek dolazilo do nesporazuma i neprilika.
U jedno od najprijatnijih doba godine, skoro preko noci, rascvjetao bi se u baštici kraj naše kuce crni sljez i ljupko prosinuo iza kopljaste pocrnjele ograde. On je u mirna suncana jutra zracio tako povjerljivo i umiljato da to nije moglo izmaci cak ni djedovu oku i on bi udobrovoljeno gundao majuci se po dvorištu:
– Pazider ga, sva se bašta modri kao civit.
Ono, istina, na sljezovu cvijetu jedva da je negdje i bilo tragova modre boje, ali ako je djed kazao da je modra, onda ima da bude modra i kvit. Isto se tako moglo desiti da neke godine djed rekne za tu istu baštu da se crveni, i onda za tu godinu tako i važi: sljez mora ostati crven.
Djedov rodak Sava Damjanovic, negdašnji kradljivac sitne stoke, a pod starost ispicutura i pricalica, i nenamjerno je znao da najedi mog dobrog djeda. Dok djed prica, on ti ga istom zacudeno prekine.
– Otkud lisica crvena kad je žuta!
– Hm, žuta? – beci se djed. – Žut je tvoj nos.
Sava zabrinuto pipne svoj ružicast baburast nos i vreci:
– Crvena! Ta sve nacije odavde do Bihaca znaju daje žuta, a ti…
Savin svijet prostire se do Bihaca, jer je cica nekoliko puta tamo ležao u hapsu, ali cak ni ti prostori ne mogu da razuvjere mog djeda.
– Hm, Bihaca! I drugi su ljudi ležali u bihackoj Kuli pa ne vele da je lisica žuta. Bolje ti je pij tu moju rakiju i cuti, ne kvari mi unucadi.
A unucad, nas troje, nabili se u došak blizu starca i cekamo kad ce Sava zapoceti sa svojim lopovskim doživljajima. Prepirka o bojama baš nas nimalo ne interesuje, lisica je lisica, pa ma kakve farbe bila.
Zbog djedove tvrdoglavosti u pogledu boja, i ja sam, vec na prvom koraku od kuce, upao u nepriliku.
Bilo je to u prvom razredu osnovne škole.
Negdje sredinom godine uciteljica nam je pricala o vuku, te živi ovako, te hrani se onako, dok ce ti odjednom upitati:
– Djeco, ko zna kakve je boje vuk?
Ja prvi digoh ruku.
– Evo ga, Branko ce nam kazati.
– Vuk je zelen! – okidoh ja ponosito.
Uciteljica se trže i zacudeno nadiže obrve.
– Bog s tobom, dijete, gdje si to cuo?
– Kaže moj djed – odvalih ja samouvjereno.
– Nije tacno, vuk nije zelen.
– Jeste, zelen je! – neocekivano se uzjogunih ja kao pravi unuk cestitog djeda Rade.
Uciteljica mi pride sasvim blizu, ljutito uzriki u moje lice i povuce me za uvo.
– Kaži ti svome mudrom djedu da to nije istina. Vuk je siv. Siv, zapamti.
Skoro placuci otklipsao sam toga dana kuci i šmrcajuci ispricao djedu sve što se u školi dogodilo.
Ni slutio nisam kakva ce se bura oko toga podici.
Šta! Pred citavim razredom njegovog unuka, miljenca, tegliti za uši, a uvaženu starinu posprdno nazvati mudrim, bolje receno, budalom! Dotle li smo došli? I još reci da vuk nije zelen vec nekakav… hm! E, to ne može tek tako proci.
Sjutradan, pušuci poput guska, djed je doperjao sa mnom u školsko dvorište i pred svom djecurlijom razgalamio se na uciteljicu:
– A je li ti, šiškavico, ovakva i onakva, ti mi bolje od mene znaš kakav je vuk, a? Nije zelen? Pazi ti nje! Ja se s vucima rodio i odrastao, citavog vijeka s njima muku mucim, a ona ti tu… Po turu bi tebe trabalo ovim štapom, pa da se jednom nauciš pameti.
Izvika se djed, rasplaka se uciteljica, a mi daci, od svega toga uhvatismo neku vajdu: toga dana nije bilo nastave.
Vec sljedeceg jutra djeda otjeraše žandarmi. Odsjedi starina sedam dana u sreskoj “buvari”, a kad se vrati, ublijedio i mucaljiv, on mi navece poprijeti prstom.
– A ti, jezicko, nek te ja još jednom cujem da blejiš kakav je ko, pa cu ti ja pokazati. Vuk je zelen, heh! Šta te se tice kakav je vuk.
– Pa kad me je ona pitala.
– Pitala te, hm! Imao si da cutiš, pa kvit.
Sljedeceg proljeca, bujnog i kišovitog, sljez u našoj bašti rascvjeta se kao nikada dotad, ali starina kao da ga ni zapazio nije. Nisu ti pomogli ni sva trtljanja neumornog rodaka Save, djed je bio slijep i za boje i za sve cvijece ovoga svijeta. Tuga da te uhvati.
Minulo je od tih neveselih dana vec skoro pola vijeka, djeda odavna nema na ovome svijetu, a ja još ni danas posigurno ne znam kakve je boje sljez. Znam samo da u proljece iza naše potamnjele baštenske ograde prosine nešto ljupko, prozracno i svijetlo pa ti se prosto place, iako ne znaš ni šta te boli ni šta si izgubio.

Branko Copic

Pogled sa visine

Kišica je zavela strogi policijski cas u Njegoševoj…
Gurkajuci se oko mesta na kalendaru, Oktobar i Novembar su malo protresli gusto sito oblaka, prosejavši samo one najsitnije kapi na ispruženu bronzanu ruku gnevnog spomenika ispred Gradske Kuce…
Zvanicno bi se, možda, i moglo izjaviti da je vladala tišina, ali ta tišina je za moj ukus bila preglasna…

Na samoj ivici vibracije, ucinilo mi se… Ova varoš se, izgleda i ne gasi više. Ostaje ukljucena na nekoj potmuloj frekvenciji, kao da radi „u leru“ citavu noc…
Pucina opustelog trga je odjednom potpuno sludela moj kompas. Bio sam tako izgubljen da mi je izgledalo prosto nemoguce da postoje samo cetiri strane sveta? Odoka sam izracunao najdužu dijagonalu, nadajuci se da cu se do njenog suprotnog kraja nekako setiti gde sam to pošao…

Sa katedrale se odronilo jedno „plong“, ali to nije bio pravi udarac zvona…
Verovatno je, preturajuci po policama na gluvom crkvenom tavanu, zvonar nahotice pomerio tucak velikog mesinganog avana… Pola jedan, jedan ili pola dva? Svašta je to moglo da znaci… Ali svejedno… Anamaria ce ionako tek za sedam godina napuniti taj trenutak… Dobra mera vremena izmedju nas… Sedam godina su kofer u koji može stati strašno puno stvari. Ako umeš da pakuješ, naravno… To što meni ne trebaju više neke sitnice koje njoj trebaju sve više, ne daje mi pravo da je nagovaram da ih ne trpa unutra… Njen kofer, na kraju krajeva… Poznao sam u sebi pepeo vatre koja se u njoj tek rasplamsala, ali nisam pokušavao da je odvratim… Do pepela se i stiže jedino preko vatre…

Nema tih reci koje mogu nadomestiti šibanje godina u lice, i nema te price od koje se može isplesti mreža za hvatanje vremena…
Za sedam jeseni, koji minut posle pola jedan, jedan ili pola dva, i ona ce negde zastati pod zamuckujucim plavim neonom sa reklame iznad izloga prodavnice modne obuce… i onda ce znati… Sivi dah uspomene pažljivo ce oduvati prašinu sa smešne stare ogradice od posesivnosti koju sam jednom uzalud dizao oko skrivenog senovitog vrta u kom su pupile njene ambicije… Uzdahnuce, verovatno… Cestice sjaja rastopice joj se nacas u pogledu, kao odraz udaljenih zvezda u vodi… Bice sama , nadam se…
Jer, tad ce se u ritmu njenog pulsa možda pojaviti ona uznemirena i kljucna sinkopa koju sam poslednjih dana uzalud osluškivao u odjecima naših tišina… Tišina… Da…
I onda ce znati da je jedina koju sam ikad voleo… Da sam sve druge voleo tamnom stranom srca…Štedeci se… Uceci se kako cu najbolje voleti nju… Kada je konacno nadjem…

Djordje Balasevic – Jedan od onih zivota

Ne treba se zavaravati.

Staloženo o stanju valja razmišljati. Ne treba se zavaravati. Gore, po ulicama, vodi se jedan uzaludan rat. Sa drugom okupacijom se mora racunati. Za novo tržište pripraviti. Predvida da ce mu, kao cetrnaeste, i ovaj put ponuditi mesto u opštinskom odboru. ’’To je vaša dužnost prema Beogradu i narodu, kojeg mi Nemci i cenimo i poštujemo, Herr Negovan!’’… Vidi on kako ih ti skotovi cene.
Ali u Odbor ce uci. Dabome. Mora. Drugi sokak u internaciju vodi. A u Odboru može i od neke koristi biti. I sebi i Srbima. Kao prost clan. Nikako za nešto više. Jer, rat ce se završiti. Nema sumnje da ce Antanta ispasti dobitnik. Dobice rat. Ali to još ne znaci da ce ga dobiti i Srbi.
Gore se, izgleda, gine en gros. Ode njegov cardak! Ako. Istorija nije kamen. Istorija je pamcenje. Nije posed samo što se cifrom može izraziti. Što se pamti, to je život. Ono bure, na primer, na kome je sedeo kada je prvi put ugledao divotnu konjokrotiteljku Julijanu i spoznao da je u prometu, da opstojava, da je moguca i druga filosofija osim racunske i simeonske – filosofija konjska.
Istorija je ovaj dušek na kome je pre stotinu godina spavao Simeon Grk, a na kome sada ropce trecepozivac Spasoje. Spavao? Nije to baš sasvim sigurno. Pravio se da spava, možda. Držao oci zatvorene kao da spava, to da, misli Simeon, osmehujuci se. Taj premutez ništa nije radio jasno. Verovatno ni spavao nije kad su ljudi mislili, nego sklopljenih kapaka spekulisao i racunao, a spavao je na divanu, otvorenih i radoznalih ociju, dok su mu iznošene neprihvatljive ponude.
Istorija je njegova Tomanija i njegov Aleksa. Nije kamen. Kamen je istorija samo ako je oko vrata.
-Vidite li, moji gospodine, kako me udesiše? – kaže Spasoje.
-Nije to ništa – odgovara Simeon. – Na psu rana, na psu i zarasla! Samo, kako ti iz štaba ovamo zapade?
-Je*i ga, kako!… Nije bilo veze sa Jalijom… pa pukovnik Lazarevic… Znate pukovnika Lazarevic?
-Ja!
-Kaže… nema ko… nego da ideš ti, Spasoje… Da idem, gospodine… kažem… a mislim… zna li taj u šta me šalje?… Treba kao neki da se povuku… da ne budu zaokoljeni… To ce oni… mislim se… i sami znati… ako su pametni… Ali, šta sam mogao…
-Je l’ boli? – pita Tomanija.
-Daj duvan, gospodo, ako ima… Stigoh baš na jadac… Kakvo povlacenje?… Ni da cuju… Zaribalde se na juriš spremaju… Turiše mi pušku u šake… Kažu, dobro si stigao… Vidim, kažem… Ko kec na devetku u ajnc… Ne pomaže što kukam da sam štablija i neborac… Nema više neboraca, vele… A da strugnem, ne mogu… Stisli me u stroj pred neku kafanu… Mislim da se zove Jankovac…
-Jasenovac. To je tu odma’.
-Neka je, je*o je ja… Izvinite, vidite stanje… Tu nam neki major, grdosija… zove se Gavrilovic… održa govoranciju… Ne znam hocu li znati da vam ponovim… Mislio sam kako da se izvucem… pamet mi pomalo… na drugu stranu bila… Uglavnome, ispalo da tacno u tri sata… imamo da je*emo mater Švabama… kako znamo i umemo… To sam još i razumeo… Zato i ratujemo, oca im… Ali onda on nešto u smisao da nas Vrhovna izbrisala iz spiska živih i uvela u grobljanski… Da smo žrtvovani za spas otadžbine… Kao nema šta da za sebe brinemo… više i ne postojimo… Cekaj, mislim, kako to?… Ocu da se bijem, ali ne dam živog da me ni iz kakvih spiskova brišu i po komandi sahranjuju… Tako ni za Miloša nije bilo… Taman da pitam… jesam li ja to dobro cuo… znate kaka je svuda pucnjava i bubnjanje… kad od… taj major… vikne ’’Živeo Kralj’’… I ja viknem, posle cu se objasnim… Viknem ’’Živeo Kralj’’… i sad ako me pitate šta je posle bilo… ne znam… Znam samo da me ponesoše, majku im je*em… Trco sam, viko… grom me spalio ako znam šta sam radio… Sem da sam nacisto naje*ao…

Borislav Pekic: Zlatno Runo

Mama Leone

Ovoga se moraš sjecati! rekao sam. Cega se moram sjecati? pitala je mama. Ne govorim tebi, govorim sebi. Ona me je držala za ruku, duboko frustrirana jer nije majka kao druge majke, a ni sin nije kao drugi sinovi, nego govori uglavnom nerazumljivo i preozbiljno za svoje godine. Ne smiješ govoriti sa samim sobom. Možeš misliti, ali ne i govoriti, ako govoriš, na kraju ceš poludjeti. Ocito je nervozna. Zato sam samo klimnuo glavom. Kad god je nervozna, klimnem glavom, da ne pocne vikati, da se ne stane prepirati bez smisla i reda i da, u krajnjem slucaju, ne dobijem po labrnji. Rijec labrnja mi je odvratnija od svakog šamara. Kad bi mama rekla labrnja, vec mi je bilo dosta. Dobit ceš po labrnji zvucalo bi tako gadno da sam radije prešutio sve.

Išli smo tako, sve uz more, skoro do Zaostroga. Držala me je za ruku i nije puštala. Mislila je da cu nestati ako me pusti da slobodno hodam. Mama je bila kakve mame ne smiju biti. Nije se osjecala dovoljno mamom, pa je u strahu glumila. Zapravo, najviše se plašila da možda nisam odrasliji od nje, da nisam neki njezin minijaturni predak koji je greškom izišao iz njezina uterusa i želi je provjeravati u životu i stavljati pred mature kojima nije dorasla, pa je izigravala odraslost i nastojala me podcijeniti tim cudnim frazama o ludilu do kojega dolazimo kad razgovaramo sami sa sobom.

Primjetio sam da šuti jer ocekuje od mene da nešto kažem, pa da se za to nešto uhvati i pocne raspetljavati slucaj. Prikovao sam jezik za nepce i disao tiše, da joj se iz disanja ne bi pricinile rijeci. Šutio sam kao svemir. Ona nije izdržala: Cega se moraš sjecati?

Munjevito sam morao birati strategiju: ili da se pravim da ne razumijem njezino pitanje, ili da pokažem kako sve vrijeme mislim upravo o tome cega se moram sjecati. Jednog sasvim odredenog trenutka se moram sjecati, onog trenutka kad sam odjednom osjetio tri mirisa: miris mora, miris borovine i miris maslinova ulja.

Stala je, pustila mi ruku, pogled joj je bio zaprepašten, ali bezopasan. Nasmiješila se i rekla je: Ti si moj sin! Pa me je cvrsto zagrlila i pitala: ko je tebi mama, koga najviše voliš?

To je vec bilo glupo, pa se ne sjecam što se dalje dogadalo. Ne pamtim jesmo li otišli u Zaostrog, jesmo li tamo išli u slasticarnicu na kolace ili smo išli u gostionicu na oru koju sam ja kao na reklamama zvao oratalismaribor. Jesmo li sjedili unutra jer mama nije mogla pušiti na zraku ili smo sjedili vani jer nije bila toliko nervozna da bi morala pušiti, jesmo li se vratili istim putem, preko plaže, ili smo išli magistralom… Ništa, ništa, ništa se od svega toga ja više ne sjecam. Sve poslije pitanja ko je tebi mama, koga najviše voliš ja sam zaboravio i nikada se necu sjecati. Taj je dio moga života mrtav. Ubila ga je mama.

Petnaest godina kasnije, bilo mi je vec dvadest dvije, posvadao sam se u kampu na mrtvo ime s Natašom. Tako si odvratan dok govoriš sa mnom! rekla je pretvarajuci lice u gadenje. Nitko prije ni poslije nje nije to znao ciniti, pretvoriti baš sasvim cijelo svoje lice, ukljucujuci i uši, u gadenje. Meni bi se noge podsjekle od užasa. Moja draga postajala je cudovište. Nije tada bila gadna i odvratna, niti se pretvarala u gnojni cir zbog kojega bih svaku dragu na svijetu ostavio. Njeno lice postajalo je gadenje, kao što u filmovima strave i užasa dijete postane štakor. Obicno bih je u tom trenutku uhvatio za rame, privukao bih je sebi, ona se otimala i otimajuci se ponovo vracala svoje staro oblicje. Morala bi se nasmijati i vratiti se jer se Nataša uvijek vracala.

Ali toga dana na Korculi ja sam bio bijesan. Okrenuo sam se i poceo koracati. Vec kod petog koraka nisam znao kamo idem, htio sam se zaustaviti, ali nisam mogao, nije bilo smisla u daljem koracanju, no kakva bi smisla imalo da stanem, i tako sam išao, išao, išao… I, naravno, bio povrijeden jer Nataša nije pošla za mnom. Ostala je ispred šatora ili gdje je vec bila. Nije mi spustila ruku na rame. To nikada nije ucinila, niti ce ikada uciniti. Želio sam je mrziti zbog toga.

Kad si na otoku koliko god bio bijesan i ne znao kamo ideš, na kraju ceš doci do mora. Zaustavio sam se na nekim stijenama, oštrim kao konacna odluka, ispred valova koji su bili jako uznemireni jer je pokraj otoka upravo prolazio veliki brod. Na brodu su se vidjeli mali ljudi koji nekome mašu. Osjetio sam se usamljenim jer nisu mahali meni. Ili sam se tako osjecao iz desetog razloga, ali dobro pamtim da sam se osjecao upravo tako i da sam tada osjetio tri mirisa: miris mora, miris borovine i miris maslinova ulja.

Bože dragi, šta ja to sebi radim! rekao sam naglas ili sam samo pomislio, ne znam, jer sam vec trcao natrag, preko stijenja, pa kroz borovu šumu, pa kroz kamp, zapinjuci preko konopaca i gazeci po tudim rucnicima. Nataša više nije bila ispred šatora. Nije bila ni unutra. Trcao sam do cesme. Ugledao sam je s desetak metara, i cesmu i Natašu. Nataša je prala velik okrugao paradajz. Neki su ljudi stajali iza nje. Nisam imao vremena za zaustavljanje. Nisam mogao ništa promijeniti. Ja sam trcao, dugo trcao, sad mi se cini da sam trcao satima, a najduže tih deset metara. Zapamtio sam svaki trenutak, svaku kap koja je zalijevala masnu površinu paradajza i njezine ruke, svaku kap koje je kapnula ispred njenih stopala. Pred cesmom je, kao i u svim kampovima na Jadranu, bilo blato. Nisam usporio ni preko blata. Prskao sam sebe, one ljude i nju koje se pocela osvrtati. Trajalo je dugo, to prskanje i osvrtanje, ali se nije stigla okrenuti, nije stigla vidjeti tko to stiže, nije znala da sam to ja, da se bacam na nju, da padamo u blato, paradajz joj ispada iz ruku, da ispušta malen, kratak krik, da ležim iznad nje, da ležim na njoj i cvrsto je stežem.

Pusti me sad vec! pazeci dobro da nijedna rijec, nijedan glas, ne zvuce grubo, nego da sve u tom trenutku, i tijelo, i kosa, i blatnjava odjeca, i disanje odaju nju koja želi da ostanem. Ja je nisam mogao pustiti jer mi se cinilo da ce nestati, kao što je nestalo sve ono, davno kod Zaostroga. Htio sam da šuti, da bude tu, besmrtna u tom trenutku i više nikad, u blatu pokraj cesme, u kampu na Korculi, pola metra od paradajza koji ce ostati napušten i kojega se više nitko nikada nece sjecati. Paradajz je umro cim je ispao iz njezinih ruku.

Vec sledeceg trenutka, Bože blagi, prošlo je još pet godina. Nataša je bila u Beogradu, a ja sam bio u Sarajevu. Trajao je rat. Rat moga života, jedini koji pamtim i jedini u kojem cu, sva je prilika, i poginuti, iako sasvim živ, neokrznut, citav, kao Ahil kojega cak ni u petu nije pogodilo. Nisu radili telefoni. Bio sam u Jevrejskoj opštini kod Drvenije mosta, oko mene su bili ljudi koji cekaju vezu, ispred mene radioamater s nekim cudnim aparatom, kao iz Drugog svjetskog rata. Iz aparata se cuo šum svih svjetskih mora i svih brodoloma. Odjednom sve to. A izmedu valova probijao se glas. Glas je govorio: Ona pita kako si?

Obracam se radioamateru: Dobro, kako si ti? Radio amater skoro proguta mikrofon: Dobro je, kako je ona, ponavljam dobro kako je ona, prijem. I opet lomljava starih brodova, grohot valova, užas mornara: Ona je dobro, šta da mu pošalje? Neugodno mi je što pedeset ljudi sluša moj razgovor. Naginjem se i na uho govorim radioamateru: Pošalji mi novina i slanine! On se nevidljivo stresa od daha u svome uhu i nastavlja: Neka mu pošalje novina i slanine, ponavljam novina i slanine! Jevrejska opština se glasno nasmijala, valjda zbog novina, a glas s one strane šumio je: Misli na njega i moli ga da se cuva! Došlo je vrijeme kad je razgovor morao biti završen. Ljudi su cekali na svoj red, a ja sam morao izvgovoriti još jednu recenicu, onu koja vrijedi više od svake šutnje i koja bi morala uciniti isto ono, mislio sam, što je ucinio zagrljaj u korculanskom blatu. Bio sam užasnut pred rijecima, rijecima, rijecima što sam ih mogao reci, što ih nisam morao reci, što su se rasipale kao pijesak iz razbijenoga sata, kao živa na drvenome podu kemijskog kabineta, kao sitna smrt koja raste u meni, smrt paradajza pokraj cesme, tad sam ga se sjetio, tog paradajza, a mislio sam da je umro, ne nije, pojavio se posljednji put, dok ispada iz njezinih ruku, vraca se meni, evo sad usred skoka u prazno jer s druge strane više nema nikoga, nema ni mene, ni kampa, ni Korcule, ni svade, ni njezina lica pretvorena u gadenje, lijepo drago gadenje kojega više nema… Nisam primakao usne muškome uhu, niti sam šaptao. Rekao sam glasno, kao da smo zbilja tu, u njezinoj dnevnoj sobi, sami jer je general otišao sa ženom na more: Volim te najviše na svijetu! Radioamater se okrenuo prema meni. Prvi put u životu vidio mi je lice. Otkako smo se sreli bio sam mu za ledima. I vjerovatno me više nikad nece vidjeti. To ceš reci sam, šapnuo je, skinuo slušalice, a ja sam sjeo na njegovo mjesto. U slušalicama šum je bio još mnogo jaci. Nisam znao kamo idu moje rijeci, niti tko ih sluša, u kakvim se valovima gube i ima li igdje mirnoga mjesta s kojega se one mogu cuti cisto, onako cisto kako ce još samo sada biti izgovorene: Nataša, volim te najviše na svijetu!

Jevrejska opština plakala je kao nakon dobre predstave. Plakali su svi, i muško i žensko. Jedna recenica rasplakala je tolike ljude. Ta recenica je, istina, bila važna, ali samo onome tko ju je tada izgovarao i njoj koja ju je cula, svi drugi komotno su mogli spavati toga trenutka ili cackati nos, ili pucati iz pušaka, ili se moliti Bogu, ili izgovarati neke opcenite istine i rijeci koje mogu spasiti svijet, ali su plakali, valjda zato što su se tada opraštali od svojih života jer ih je jela još jedna mala smrt. Nijedno od uplakanih lica danas ne pamtim.

Ne pamtim te važne trenutke, zaboravim cim kažem ovoga se moraš sjecati. Život bi bio dug kad bih se više sjecao. Zaboravio sam skoro sve. Osim ono kad trcim od obale do kampa ili ono kad pazim da mama ne kaže labrnja. Drugo je nestalo. Nestale stvari dijele se na one koje sam mogao sacuvati i one koje su se pretvorile u niz mojih malih smrti. Te su smrti kao sive mrlje na nekoj davnoj geografskoj karti. Nitko ne zna što je tamo, ako nije još jedna Indija. Mogao sam sacuvati recenicu volim te najviše na svijetu, ali nisam znao kako se to radi ili nisam želio znati da mi strah nije najbolji saveznik u životu. Nataša je još neko vrijeme bila u Beogradu, a onda je otišla u Kanadu jer se ja više nikada nisam javio. Pokušavao sam u novim okolnostima govoriti volim te najviše na svijetu i osjecao sam se obicno kao radioamater koji prevodi rijeci preko voda i mora, pa svako ja postaje on, a svako ti postaje ona. Ili tako nekako. U svakom slucaju, nitko više nije plakao.

Malopre, ukljucim radio, bog te pita koja stanica, ali naša svakako nije, kao ono svira pjesma Mama Leone. Opet sam se sjetio mirisa mora, mirisa borovine i mirisa maslinova ulja u isto vrijeme. I svega što je iz mirisa nastalo. Ne znam kakve veze ima ta pjesma, ali sigurno ima jer dolazi iz necega što sam zaboravio, iz neke od onih malih smrti. Tu Mamu Leone trebalo bi negde smjestiti, ali ne znam gdje i kako jer u ovome što pricam nema više mjesta. Nije ga nikad ni bilo. Moja mama u meduvremenu je postala prava, odrasla mama, a ja sam sada vec njezin sin. Nikako predak. Više ne govori labrnja, ali nekad to tako zvuci.

Miljenko Jergovic

Posle ljubavi

Je li to sve što ostaje od ljubavi? I šta uopšte ostaje posle nje?
Telefonski broj koji lagano bledi u secanju. Caše sa ugraviranim monogramima ukradene u „Tri ladara”. Posle ljubavi ostaje obicaj da se belo vino sipa u dve caše i da crte budu na istoj visini. Posle ljubavi ostaje jedan sto u kafani kod „Znaka?” I zacudeni pogled starog kelnera što nas vidi sa drugima.
Posle ljubavi ostaje recenica: „Divno izgledaš, nisi se ništa promenila…” i „Javi se ponekad, još imaš moj broj telefona”.
I neki brojevi studentskih soba u kojima smo spavali ostaju posle ljubavi.
Posle ljubavi ostaju tamne ulice kojima smo se vracali posle ljubavi. Posle ljubavi ostaju melodije sa radija koje izlaze iz mode. Ostaju znaci ljubavne šifre: „Ako me voliš, zapocni sutrašnje predavanje sa tri reci koje ce imati pocetna slova mog imena”. Ušao je u amfiteatar i rekao: „U našoj avangardi…” Poslao mi je poljubac.
Posle ljubavi ostaje tvoja strana postelje i strah da ce neko iznenada naici. Klak – spuštena slušalica kada se javi tudi glas. Hiljadu i jedna laž.
Posle ljubavi ostaje recenica koja luta kao duh po sobi: „Ja cu prva u kupatilo!” – i pitanje: „Zar necemo zajedno?”
Ovaj put ne.
Posle ljubavi ostaju saucesnici: cuvari tajni koje više nisu nikakve tajne. Prepune pepeljare i prazno srce. Navika da se pale dve cigarete, istovremeno, mada nema nikoga u blizini. Fotografije snimljene u automatu, taksisti koji nas nikada nisu voleli.
Posle ljubavi ostaje povredena sujeta. Metalni ukus promašenosti na usnama.
Posle ljubavi ostaju drugi ljudi i druge žene.
Posle ljubavi ne ostaje ništa. Katastrofa!

Momo Kapor

Zensko srce

Zensko srce se ne mijenja tijekom vremena, niti se preobrazava s godisnjim dobima; zensko srce dugo krvolipti, ali ne umire; zensko srce je nalik na stepu koju covjek uzima kao prostor za svoje ratovanje i klanje – po njoj cupa drvece i spaljuje travu, stijenje joj boji krvlju, zemlju ispunjava kostima i lubanjama, ali ona ostaje mirna i spokojna, ostaje sigurna, proljece u njoj ostaje proljece, a jesen je i dalje jesen, sve do kraja vremena.
Dakle, sudbina je donijela odluku sto da cinimo? Reci sto da radimo? Kako ćemo se rastati i kada ćemo se sresti? Možemo li svoju ljubav smatrati gostom iz tudjine koga nam vecer dovede, a jutro odvede? Možemo li ove osjecaje smatrati snom koji nam je blago snivanje donijelo, a java skrila? Možemo li ovaj tjedan smatrati opijenoscu koja se brzo zavrsila otreznjenjem i budnoscu? Podigni glavu da ti oci vidim ljubavi! Otvori usne da ti glas čujem. Progovori i kaži mi nešto. Hoćeš li me pamtiti i kad oluja potopi moju ladju? Hoćeš li cuti leprsanje krila u nocnome miru? Hoćeš li cuti kako se moje disanje talasa oko tvoga lica i vrata? Hoćeš li osluskivati moje uzdahe sto mi se bolno otimaju, priguseni jecajima? Hoćeš li vidjeti moju himeru kako te pohodi s nocnim himerama, a iscezava s jutarnjim izmaglicama? Reci mi, ljubavi. Kaži sto ću za te predstavljati posto si ti meni bio svjetlost za oci, pjesma za usi i krila mojoj dusi. Kakav ćeš biti?

Halil Dzubran

Zena na kamenu

… za velike i teske promene svog zivota covek ne bi mogao nikad da kaze tacno kad su pocele. Cas izgleda kao da su oduvek bile tu, cas opet kao da su se malocas pojavile i otkrile njegovim ocima. Zatim, to je podmuklo i varljivo. Ta muka izgleda ponekad teska, opipljiva, jedina i velika, kao crna planina koja zaklanja svet i nece se nikad promeniti ni pomeriti s mesta. A zatim dodju dani i citave nedelje kad izgleda da „planine“ i nema, da nije nikada ni bila, da ne moze uopste biti. Dok jednog dana, jednog trena, ne iskrsne opet i ne ispreci se pred nama, stvarna, ogromna, veca i crnja nego sto je bila pre tog kratkog i varljivog zatisja i olaksanja.

. . .

Ne, starost nije dobra ni lepa. Ni u cem, ni u cem, ni u cemu! Nije cak ni cista! Ne samo sto paznja otupi, obzir oslabi, interes obamre, pa je covek sklon da se zapusti u odelu i drzanju, nego cak i samo telo kao da se tesko cisti a lako prlja. Samo od sebe, iznutra se prlja. A ako, sa krajnjim naporom, coveku koji stari i podje za rukom da se odrzi uredan i cist, to je sterilizovana cistoca apoteke a ne cistoca cveta. A mladost je cista, jer se njeni sokovi obnavljaju, dok su sokovi starosti ustajali i kad jos nisu potpuno usahli. Ni seda vlas nije casna kad lici na sramotu koju skrivas a sakriti je ne mozes. Ni bora na licu. Bore ulivaju svakome postovanje, daju draz i toplinu licima skromnih starica i dostojanstvo celu mislioca, ali te iste bore na licu lepe zene koja pocinje da stari izgledaju kao zli pecati i oziljci poraza, nesto nakazno, gotovo sramotno, jer te bore izazivaju kod onog ko ih gleda ista ona osecanja sa kojima ih ta zena nosi. One se ne mogu kozmetikom sakriti ni masazom zbrisati, cak kao da ne mogu – proklete bile! – ni oprati kako treba. U njima uvek ostaje senka starenja, kao sto na bronzanim i mramornim bistama, po provincijskim muzejima, ostaje uvek malo prasine u borama lica i naborima odela. Iza njih jedva vidljivih, a ipak uvek vidljivih i pre svega vidljivih bora na licu lepe zene koja pocinje da stari – bije hlad i pustos, kao iz dubokih haluga i planinskih provalija. Takva je ta kleta starost da se sve okrece protiv onoga protiv koja je i inace sve, jer stari.

Ivo Andric

Zlostavljanje

To je bilo ono sto je on trazio, zbog cega je i usao u godine a nije se ozenio, i sto je sada mogao sebi da dopusti: lepa, krupna, cedna i poslusna devojka. Utoliko bolje sto je sirota. Uzeti sirotu a vrednu devojku u kucu – znaci osecati svakog dana jos jedno zadovoljstvo vise od svog tesko stecenog blagostanja, i svakim danom ga pomalo uvecavati. Jer sticanje jeste, doduse, bezanje od sirotinje; ali da nema siromaha, kako bi se mogla meriti vrednost i ceniti uspeh onih koji steknu? A sto se tice lepote, te snazne i trajne lepote koju je gazda Andrije smatrao drugim bogatsvom i do koje mu je bilo mnogo, mnogo stalo – lepota je stvar koja nice i raste tamo gde slucajno padne, kod siromaha kao i kod bogatih. Samo sto bogatstvo privlaci sebi i lepotu siromaha, kao sto hladni predeli vuku topal vazduh.
Sad je mogao o prazniku da proseta sa belolikom, cutljivom, dobro odevenom, svojom zenom, da je izvede u pozoriste, u bioskop ili na neku slavu. Sad je on o zeni mogao da govori pred ljudima slobodno, otvoreno i sa ponosom, umesto sa stidom i snebivanjem.
(„Idem ja, tako, neki dan sa zenom…“, „Kazem zeni: prodji me se zeno, bogati… ) Oni koji su ga slusali, kako izgovara ove bezazlene i svakidasnje fraze, nisu izvesno mogli ni da pomisle kakva se slast u njim krila i kako je ta rec „zena“ bila u njegovom govoru dobrodosla postapalica koja mu je dotad toliko nedostajala.
Sad je mogao sam sebi da kaze jos mnogo vise nego sto ljudima moze i sme da kaze. Mogao je u tami da polozi obe ruke na cvrsto toplo telo zaspale zene, da ih polozi ma gde, tamo gde slucajno padnu, i da kaze sam sebi: „Sve je ovo moje, od kose pa do noznih pristiju, moje i nicije vise!“ Od tog osecanja srece sire se dimenzije sopstvene licnosti u beskraj. Slatko je biti budan zbog toga osecanja i slatko zaspati uljuljkan njim.

Zlostavljanje – Ivo Andric

O mrznji

Covek ne mrzi drugog coveka nego samo ako ga se boji, i zato mrznja i strah idu naporedo. Ako se covek, naprotiv, ne boji svog protivnika, onda ga i ne mrzi, nego ga prezire. Stoga su ljudi koji puno mrze uopste strasljivci, i imaju zensku cud i osetljivost…
Mrznja zaslepljuje i najpametnijeg, tako da ovaj obnevidi za sve vrline koje bi mogao imati njegov protivnik; a ovo znaci unizenje koliko za srce toliko i za razum onog koji mrzi. Smatrajuci opasnim i najbezazlenijeg, on smatra najgorim i najnevinijeg. Mrznja tako izopaci i najsiri um, poremeti i najbolje obrazovanje, i iskvari i najcistije srce, da unese nered u celu covekovu prirodu. Zbog ovog mrznja napravi
nekog nemogucim u drustvu, a nesnosnim cak i u njegovoj sopstvenoj kuci.
Mrznja, dakle, najpre pogadja onog koji je nosi.

Ima strasljivaca koji u mrznji prema nekom coveku omrznu i njegovu porodicu, i njegov narod, i njegov grad, i njegovu zemlju, i njegovog psa pred kucom. A kako mrznja raste utoliko vise raste strah iz kojeg je ponikla, covek najzad pocne da zivi u borbi sa prividjenjima. Sto je covek silniji po svom drustvenom polozaju, njegove mrznje bivaju sve mnogobrojnije, a za drugi svet sve opasnije. Kako uplasen covek veruje da je sam sebi nedovoljan, on u strahu i mrznji pocini prestupe ili zlocine koje inace nikad ne bi pocinio da nije mrzeo.

Drukciji od drugih ljudi moze biti covek po boji koze, kose, ociju, stasa, obima, ali sve ovo ukupno malo znaci. Pravi „drukciji covek“ moze biti razlican od opsteg tipa pre svega po obrazovanju, a narocito po vaspitanju, sto znaci po navikama i ukusima. A ovo je zatim pravi antipod. Pogledajte koje ste ljude u svom zivotu mrzeli, i vi cete videti da nikog niste mrzeli zbog njegovih vrlina ili njegovih mana, nego, najvise zato sto je bio drukcije izgradjen nego li vi ili vasi najblizi. Ako ovde nije mrznja ponikla direktno iz necijeg straha pred jacim, ona je ponikla pravo iz neizvesnosti o necijim sklonostima, i iz nerazgovetnosti necije prirode, a to je uvek izvesna nesigurnosti koja moze da postane i strahom. Zato ponova tvrdimo da mrznja potice pre svega iz straha.

Jutra sa Leutara
Jovan Ducic

Ali, zasto je plakala?

Jedne Nove godine, ne secam se vise koje, izadjoh pred jutro na ulicu. Bilo je to u ono daleko vreme dok je jos padao sneg i jelke bile prave, a ne plasticne.
Ulica je bila zasuta slomljenim staklom i odbacenim sarenim kapama od kartona. Ucini mi se da u snegu vidim jednu palu, izgubljenu zvezdu.
Jesam li rekao da je ulica bila pusta, i duga, i bela, i bez zvuka?
Tada je ugledah kako ide prema meni. Bila je ogrnuta belim kaputom ispod koga je svetlucala duga vecernja haljina, tako nestvarno tanka, i tako pripijena uz njeno telo, kao da je sasivena od magle i paucine. Gazila je sneg u lakim sandalama, koje su uz nogu drzala samo dva jedva vidljiva zlatna kaisica. Pa ipak, njene noge nisu bile mokre. Kao da nije dodirivala sneg. Jednom rukom pridrzavala je ovratnik kaputa, a u drugoj nosila malu barsku torbicu od pletenog alpaka, istu onakvu kakve bake ostavljaju u nasledstvo najmilijim unukama.
Jesam li rekao da je plakala i da su joj se suze ledile na licu, poput najfinijeg nakita?
Prosla je pokraj mene ne primetivsi me, kao u snu. U prolazu obuhvati me oblak nekog egzoticnog mirisa. Nikad ga posle nisam sreo. Nikada je posle nisam sreo. Da, bila je plava. Ne, crna. Ne, ridja! Imala je ogromne tamne oci; u to sam siguran.
Zasto je napustila pre vremena novogodisnje slavlje? Da li je neko ko je te noci bio s njom zaspao ili odbio da je prati? Da li se napio i bio prost?
Da li je to, u stvari, bila Nova godina? Jesam li mozda jedan od retkih nocnih setaca koji je imao srecu da je vidi licno?
Ili je to bila Snezana kojoj su dojadili pijani patuljci?
Ali, zasto je plakala?
Jesam li vec rekao da sam ovu pricu napisao samo zbog toga da je ona mozda procita i javi mi se telefonom?
Vec vise od petnaest godina razmisljam o tome zasto je plakala one noci.

Momo Kapor
Snezana

Ja sam covek fini suptilan, mog te ubijem na mestu ovde

Radovan III:  Ej, Radovane, Radovane, sam si sebi najveci neprijatelj. Veceg neprijatelja od samog sebe nisi imao. Ceo zivot si radio sebi o glavi. Niko te nije mogao bolje upropastiti, nego sto si sam sebe… Sta ti je, Radovane, falilo u Zavicaju? Sta te je i ko te je i kad te je natero da dodjes ovamo i da godine ostavljas kao poslednji bednik. A bio si covek… Sad si jadan, cemeran i upadljivo glup.
Rumenka:      Jesi.
Radovan III:  I nikad vece budale svet nije video…
Rumenka:      Da.
Radovan III:  … i nece videti.
Rumenka:      Nece.
Radovan III:  I najbolje bi bilo da si oduvek lajao, jer nisi i nema izgleda da budes covek. Psi ulicari su vise postovani nego ti.
Rumenka: Kudikamo!
Radovan III:  I lepse je cuti za kugu, nego za tebe.
Rumenka: Vala jeste!
Radovan III:  (Tresne zeni samar.) Samo te slusam kako me vredjas! Samo te slusam i pitam se: „Dokle ce, sunce joj njeno?!“ Ne bi ti stala, da sam ja nastavio jos deset godina!

Radovan III:  Spakovace stvari Radovan i vratice se u Zavicaj. Sad tamo reka mirise, a ovde… nigde vazduha, samo cadj, dim, gar. Tamo slavuj budi narod, a ovde budilnik… Pticu nisam video dvadeset godina… Kad bi Bog pozeleo da skuci kucicu na zemlji, on bi je podigao u mom Zavicaju. Eh, tamo sad…
Rumenka: Tamo sad zaudaraju svinjci, blato je do kolena i seljaci se bodu nozevima.
Radovan III:  Slusaj Rumenka: mene vredjaj, ali – Zavicaj mi ne diraj! Za Zavicaj sam u stanju da ubijem bez razmisljanja… Da sam ja vlast, kao sto sam nekad bio, ja bih ljudima koji zive u ovakvim gradovima, priznavao duple godine zivota.
Rumenka:  I opet bi te ljudi penzionisali. Nesposobnjakovicu. I poslednja budala je napravila karijeru, samo si ti ostao bednik…
Radovan III: Znas, kad ti ja udarim trideset samara po ocima i ustima i usima i… Rumenka, nemoj da me teras na dugogodisnju robiju. Nemoj da mi se ime vuce po novinama.
Rumenka: Udari me ako smes. Probaj? Znas li sta mi je rekla Katica pred put u Bec: „Mama, ako te pipne, neka odmah emigrira!“

 

Radovan III: Kad sam govorio: Rumenka, nemoj im dozvoliti ni minut slobodnog vremena, odmah ce pod nekog leci, ti si se smejala. I umesto da su svirale klavir i ucile priznate jezike, pa se udale za inostrance, da i mi imamo neke vajde od belog sveta – jedna vozi interkontinentalnu hladnjacu, a druga stomak. Eto ti!
Rumenka: A kad sam ja govorila: nemoj s ledja, bice zensko, ti si se kikotao…
Radovan III, Dusko Kovacevic u izvodjenju Zorana Radmilovica