Sve moje ljubavi trajale su najviše sedam godina

Sve moje ljubavi trajale su najviše sedam godina: kažu, telo se obnavlja svakih sedam godina. Uvek je predivno u početku. U sredini je još lepše. A na kraju … zavisi od toga ko se prvi zasiti. Uvek je teško na kraju. Nikad nisam nekog volela, a da ga nisam još i „posle“ volela. „Posle“ ne postoji više ona povezanost glave s telom. Tad funkcioniše samo glava… Ali ipak nešto ostaje… nešto nalik na ožiljak. Ne u tužnom smislu te reči. Ostaje ožiljak koji nam služi na čast. Najlepše odlikovanje…

Francoise Sagan – Odgovori

Ako me ona ljubi…

Ako me ona ljubi, u sta verujem i sto znam,zasto se ne odluci, zasto se ne odvazi da pobegne
i da se baci u moj zagrljaj? Ona bi to trebala uciniti, pomisljam katkad, ona bi to mogla uciniti.
Kad se nesto pokrene u predvorju, gledam prema vratima. Neka udje. Mislim i nadam se. Ah, pa kad su moguce stvari nemoguce pomisljam u sebi, mora da su i nemoguce moguce. Neka nocu kad se probudim, kad svetiljka baca nesigurno svetlo kroz spavaonicu, neka tada njezin lik, njen duh, tek jedna slutnja o njoj, probledi, priblizi se, obujmi me, samo za trenutak, da mi to bude neko jamstvo, da misli na mene, da je moja. Preostaje mi jos jedna jedina radost. Dok sam bio u njenoj blizini, nisam nikad sanjao o njoj; a sada, udaljeni jedno od drugog, mi smo u snu zajedno i zacudo, tek sada otkad sam ovde u susedstvu upoznao druge ljubazne ljude, javlja mi se u snu njezina slika, kao da mi zeli reci: „Gledaj samo,i tamo i amo. Neces naci nista lepse i milije od mene.“
I tako se njezina slika mesa u svaki od mojih snova.. no ubrzo se menja njena slika, to je neka druga.
No, ja sam ipak izmucen, nezadovoljan i rastrojen.

Gete ~ „Srodne duse“

Ptice umiru pevajuci

… Prema jednoj legendi postoji ptica koja peva samo jednom u svom zivotu, lepse nego bilo koji drugi stvor na ovoj Zemlji. Od trenutka kad napusti gnezdo ta ptica trazi trnovito drvo i nema mira dok ga ne nadje. Uvuce se medju njegove isprepletene grane i pevajuci, nabode svoje telo na najduzi, najostriji trn. Dok umire, njen bol prerasta u pesmu daleko lepsu od pesme slavuja ili seve. Cena te predivne pesme je zivot, ali citav svet zastaje da slusa, a Bog na nebu se osmehuje. Jer ono najbolje sto postoji, moze se dobiti samo po cenu velike boli.. ili bar tako legenda kaze…

Ptice umiru pevajuci, Kolin Mekalou

In memoriam

Postoji jedan neverovatan gad koji se zove Miroslav Antic.
Zdere moj hleb. Pravi moju decu. Nosi moja odela.
Sa mojom zenom leze u krevet na moje rodjene oci,
jer zna da sam tog trenutka sigurno negde daleko u Lenjingradu.

I taj Antic sto me je upropastio i kao pisca i kao coveka,
dakle: taj, koji ce na kraju leci u moju sopstvenu grobnicu,
pita me jedno jutro: sta vam je, boga mu, covece,
izgledate mi nekako bolesni ?
A sta se, izvinite za izraz, bas njega tice kako je meni i dokle mi je ?

O meni se najlepse brinu oni koji me ostavljaju na miru.
A on pere ruke mojom rakijom. Ima kljuc od mog ateljea.
Ljudi, taj me tera da citam knjige. Petlja sa mojim plavusama.
Dere se u mojoj kuci. Ogovara me. Svasta laze.

Deca mi lice na njega, a on nosi kravatu.
Brije se, poznaje neke ljude. Radi.
Svako jutro se tusira. Pravi se da zna sve o zenbudizmu.
Prevodi knjige. Cini mu se da ima prijatelje.
Mom sinu, zamislite svinjariju, mome jedinom sinu, kupuje sladoled.

Bio sam mornar. Bezao sam, ili odem, na primer, u Pariz.
Pokrijem se cebetom preko glave. Pustim brkove.
A on me i tu pronadje, u nekoj ulici Zolive, u nekom bednom hotelu,
i vrati kuci. I rasplace me.

Mati moja Melanija, koja ne zna da je rodila mene, a ne njega,
vise ga voli. Vise mu veruje. I on to jos kako koristi.
A on je, uveravam vas, on je ta upeglana stoka kojoj ja dizem spomenik.

On je ta uvazena zivotinja kojoj ja pisem biografiju
ovako popljuvan i sam, i do krajnosti zgadjen
sto moram da mu javno pozajmimoci i dusu
i ono malo para koje sam jedva pozajmio.

Kad sam ja, na primer, skocio sa Petrovaradinske tvrdjave,
on je uskakao u djacke citanke.
Kad me je doktor Savic lecio od alkohola,
on se pravio kao da ima neke veze sa filmom.

Gde god se pojavim, gurao me je da ga ne obrukam.
Pristajao je na kompromise. Cerekao se na prijemima.
Primao je moje nagrade. Mesao se u moje snove.
Jedan licemer.

Jedan stvarni licemer. Jedan provincijalac !
Jedan koji je trpeo sve ono sto ja nikada necu trpeti.
I koji sada tako fino zuri da crkne umesto mene,
da bi umesto mene,
svinja jedna,
da bi umesto mene sto pre jedini ziveo.

Mika Antic

Ja sam covek fini suptilan, mog te ubijem na mestu ovde

Radovan III:  Ej, Radovane, Radovane, sam si sebi najveci neprijatelj. Veceg neprijatelja od samog sebe nisi imao. Ceo zivot si radio sebi o glavi. Niko te nije mogao bolje upropastiti, nego sto si sam sebe… Sta ti je, Radovane, falilo u Zavicaju? Sta te je i ko te je i kad te je natero da dodjes ovamo i da godine ostavljas kao poslednji bednik. A bio si covek… Sad si jadan, cemeran i upadljivo glup.
Rumenka:      Jesi.
Radovan III:  I nikad vece budale svet nije video…
Rumenka:      Da.
Radovan III:  … i nece videti.
Rumenka:      Nece.
Radovan III:  I najbolje bi bilo da si oduvek lajao, jer nisi i nema izgleda da budes covek. Psi ulicari su vise postovani nego ti.
Rumenka: Kudikamo!
Radovan III:  I lepse je cuti za kugu, nego za tebe.
Rumenka: Vala jeste!
Radovan III:  (Tresne zeni samar.) Samo te slusam kako me vredjas! Samo te slusam i pitam se: „Dokle ce, sunce joj njeno?!“ Ne bi ti stala, da sam ja nastavio jos deset godina!

Radovan III:  Spakovace stvari Radovan i vratice se u Zavicaj. Sad tamo reka mirise, a ovde… nigde vazduha, samo cadj, dim, gar. Tamo slavuj budi narod, a ovde budilnik… Pticu nisam video dvadeset godina… Kad bi Bog pozeleo da skuci kucicu na zemlji, on bi je podigao u mom Zavicaju. Eh, tamo sad…
Rumenka: Tamo sad zaudaraju svinjci, blato je do kolena i seljaci se bodu nozevima.
Radovan III:  Slusaj Rumenka: mene vredjaj, ali – Zavicaj mi ne diraj! Za Zavicaj sam u stanju da ubijem bez razmisljanja… Da sam ja vlast, kao sto sam nekad bio, ja bih ljudima koji zive u ovakvim gradovima, priznavao duple godine zivota.
Rumenka:  I opet bi te ljudi penzionisali. Nesposobnjakovicu. I poslednja budala je napravila karijeru, samo si ti ostao bednik…
Radovan III: Znas, kad ti ja udarim trideset samara po ocima i ustima i usima i… Rumenka, nemoj da me teras na dugogodisnju robiju. Nemoj da mi se ime vuce po novinama.
Rumenka: Udari me ako smes. Probaj? Znas li sta mi je rekla Katica pred put u Bec: „Mama, ako te pipne, neka odmah emigrira!“

 

Radovan III: Kad sam govorio: Rumenka, nemoj im dozvoliti ni minut slobodnog vremena, odmah ce pod nekog leci, ti si se smejala. I umesto da su svirale klavir i ucile priznate jezike, pa se udale za inostrance, da i mi imamo neke vajde od belog sveta – jedna vozi interkontinentalnu hladnjacu, a druga stomak. Eto ti!
Rumenka: A kad sam ja govorila: nemoj s ledja, bice zensko, ti si se kikotao…
Radovan III, Dusko Kovacevic u izvodjenju Zorana Radmilovica