Muzika svira tako veselo

Muzika svira tako veselo, čilo i čovek je tako željan života! O, bože moj! Proći će vreme i mi ćemo otići zauvek, ljudi će nas zaboraviti, zaboraviće nam lica, glasove, neće znati koliko nas je bilo, ali će se naše patnje pretvoriti u radost za one koji će živeti posle nas, sreća i mir zavladaće na zemlji i ljudi će pomenuti lepom rečju i blagosloviti one koji žive sada. O, mile sestre, naš život još nije završen… Hajde da živimo! Muzika svira tako veselo, tako radosno i, čini mi se, još malo… i mi ćemo saznati zašto živimo, zašto patimo… Da nam je znati to, da nam je znati!

Čehov, Tri sestre

Nežnost je postojala

Nežnost je postojala, nacin na koji su njena usta i njena koža, same od sebe, prizivale moje usne i ruke, postojala je stara prisnost, da samo ležimo jedno pored drugog i dišemo dok se napolju smrkava. Ta nežnost se uvukla sama od sebe i postojala je, bez obzira šta sam u tom trenutku mislio o njoj, o nama.
Moji dlanovi su poznavali svako udubljenje na njenom telu, svako ispupcenje, kao da su se tokom godina oblikovali medjusobno, njeno telo i moje ruke, njene ruke i moje telo. Moji dodiri su više bili kao neshvatljive, ali neosporne cinjenice, nego što su bila pitanja koja su cekala odgovor. Bilo je svejedno zašto volimo, kada smo vodili ljubav.
Nisam mogao da znam koliko je mnogo, ili malo, ona znala, i ja više ni sam nisam znao šta mislim o svemu tome što se desilo i svemu što se pomerilo u meni, usput, tokom godina, moje vecito, vrtoglavo ljuljanje izme?u sumnje i umirivanja, izmedju pitanja bez odgovora i uvenulih nada.
Možda je ona, kao i ja, otkrila da putevi i lica nisu ništa znacili sami po sebi, putevi koji se granaju ka nepoznatom, lica koja nam dolaze u susret, sa svojim nepoznatim pogledima, gde covek može da bude ko god hoce.
Možda je i ona morala da prizna da u pocetku nema nikakvog znacaja kojim putem krenemo i ko ga prati, jer je našoj ljubavi svejedno koga voli, samo ako može slobodno da se krece po tragovima koje ostavlja, kroz oci koje zadržava svojim pogledom dok hoda.
Možda je i ona razumela da nam prica ne dolazi na tanjiru, da moramo da je pricamo sami i da nam prica postaje poznata tek kad se isprica.
Da ne možemo nikada unapred da znamo šta znaci i koliko. Da prica mora da se prica dan za danom, korak po korak, bilo da je pricamo oklevajuci ili odlucno, uverljivo ili sumnjicavo.
Ipak je i ona oklevala, i ona je zastala da se zapita da li je zalutala, zar nije dozvolila da bude ponesena slucajnim granama, tokom godina u rukama pogrešnog coveka, rastrgnuta slepom željom svoje ljubavi, da stremi onome cemu je utabala put svojim strpljivim koracima.

Kristijan Grendal – U oktobru

Ovo je prava pozitivnost!

O, kada nista ne bih radio od lenosti! Gospode kako bih tada sebe postovao. Postovao bih sebe upravo zato sto sam u stanju makar da budem lenj. Imao bih makar jednu osobinu, bar prividno pozitivnu – osobinu u koju bih i sam verovao. Na pitanje: ko si? Odgovor: lenstnina; to bi bilo veoma prijatno cuti o sebi. Dakle, konkretno odredjen, znaci o meni se ima sta reci. “Lenstina!” – pa to je zvanje i poziv, to je karijera. Ne rugajte se, to je odista tako. Ja tada s pravom postajem clan najistaknutijeg kluba i bavim se time sto stalno postujem sebe….. ..I ja bih u tom slucaju izabrao sebi ovakvu karijeru : bio bi lenjivac i zdera, ali ne obican, vec, na primer, takav koji saoseca u svemu lepom I uzvisenom……. Pronasao bi odmah odgovarajuce zanimanje, I to: da pijem u zdravlje svega lepog i uzvisenog. Ja bih u svakom slucaju trazio povod da prvo prolijem suzu u pehar, a zatim da ga ispijem za sve lepo I uzviseno; u najodvratnijem i nesumljivom djubretu pronasao bih lepo i uzviseno…. ..I takav bih trbuh pustio i trostruki podvaljak zaradio, I dobio tako crven nos da bi svaki prolaznik kazao gledajuci me : “e, ovo je plus! Ovo je prava pozitivnost!” Mislite sta hocete, gospodo, ali takve pohvale je ipak prijatno cuti u nasem negativnom veku.

Dostojevski – Zapisi iz podzemlja

Lepe li price

Alhemicar uze knjigu koju je neko iz karavana poneo sa sobom. Knjiga je bila bez korica, ali on je uspeo da utvrdi da je njen autor Oscar Wilde. Listajuci knjigu naišao je na pricu o Narcisu.
Alhemicar je poznavao legendu o Narcisu, lepom mladicu koji je išao da posmatra sopstvenu lepotu koja se ogledala u jezeru. Toliko je bio opcinjen samim sobom da je jednog dana pao u jezero i utopio se. Na mestu gde je pao nikao je cvet koji su nazvali narcis.
Ali Oscar Wilde nije tako završio ovu pricu.
On je napisao da su, kada je Narcis umro, došle šumske nimfe i zatekle dotle slatkovodno jezero pretvoreno u krcag slanih suza.
– Zašto placeš? – upitaše šumske nimfe.
– Placem za Narcisom – rece jezero.
– Ah, nimalo nas ne cudi što placeš zbog Narcisa – nastaviše one. I pored toga što smo mi sve stalno trcale za njim po šumi, ti si bilo jedino koje je imalo priliku da izbliza posmatra njegovu lepotu.
– Pa zar je Narcis bio lep? – upita jezero.
– A ko bi to osim tebe mogao bolje da zna? – odgovoriše iznenadene nimfe. – Na kraju krajeva, on se svakog dana s tvojih obala naginjao nad tebe.
Jezero je za trenutak zacutalo. Najzad, rece:
– Ja placem za Narcisom, ali nikad nisam primetilo da je Narcis lep.
Oplakujem Narcisa zato što sam, uvek kada bi se on nagao nad mene, moglo u dnu njegovih ociju da vidim odraz svoje sopstvene lepote.
Lepe li price, rece Alhemicar.

Paolo Koeljo