Dopade mu se tad jedna lepa i pametna devojka

„Dopade mu se tad jedna lepa i pametna devojka, i on se uskoro oženi njome, maštajući da će ženidbom odagnati svoju usamljeničku tugu i da će se, stupivši na nov put i vršeći revnosno svoju dužnost prema ženi i deci, sasvim osloboditi starih uspomena. Još prvog meseca braka poče ga uznemiravati neprekidna misao: „Eto, žena me voli, a šta bi bilo kad bi doznala?“ Kad je ostala trudna sa prvim detetom i kazala mu to, on se najednom zbuni: „Ja dajem život, a ovamo sam oduzeo život.“ Naiđoše deca: „Kako ja smem voleti, učiti i vaspitavati, kako ću im govoriti o vrlini kad sam krv prolio!“ Deca rastu divna, hteo bi da ih miluje: „A ja ne mogu da gledam njihova nevina, vedra lica, nisam dostojan toga.“ Naposletku poče grozno i gorko da mu se priviđa krv ubijene žrtve, pogubljen njen mladi život-krv koja vapije za osvetom. On poče sanjati strašne snove. Ali kako je bio krepka srca, dugo je podnosio to mučenje. „Sve ću ja to iskupiti svojim tajnim mučenjem.“ Ali i ta nada bi uzaludna: što dalje, patnja je postajala sve jača. U društvu počeše ga uvažavati zbog dobrotvorne naravi; a njemu, što su ga više poštovali bivalo je sve nepodnošljivije.“ 

Fjodor Mihajlovič Dostojevski, „Braća Karamazovi“

Podigao sam se.

Podigao sam se. Pat je izlazila iz vode. Išla je baš u visini sunca i širok sjaj se slivao s njenih ramena. Toliko je bila obasjana svetlošču da je izgledala skoro tamna. Penjući se uz žal,svakim korakom je sve više ulazila u žarki sjaj,i najzad je sunce poznog popodneva stajalo iza njene glave kao oreol.
Skočio sam. Široko plavo nebo,bezbrojne brazde bele morske pene, i lepa,vitka prilika preda mnom,cela ta slika izgledala je nestvarna,zalutala iz nekog drugog sveta. Učinilo mi se kao da sam ja sam na svetu,a iz vode mi prilazi prva žena . Za časak sam osetio duboku,tihu moć lepote ,osetio sam da je jača od one krvave prošlosti i da treba da bude jača,jer bi se inače svet survao,a ja bih se ugušio u njegovim užasnim zabludama. Osetio sam još više:osetio sam da sam tu,da je Pat tu,da volim,da sam izišao iz onog užasa,da imam oči,ruke,misli,vrelu krv…i da je sve to neshvatljivo čudo…

Erih Marija Remark ~ Tri ratna druga

A sad me pusti da skupim svoju snagu…

… A sad me pusti da skupim svoju snagu, da saberem svoje misli u jednu žižu, da pomislim svom silinom na užas zemaljskog življenja, na nesavršenstvo sveta, na mirijade života što se razdiru, na zveri što se međusobno kolju, na zmiju koja peči lane što preživa u hladu, na vukove koji razdiru jagnjad, na bogomoljke što ubijaju svoje mužjake, na pčele što umiru posle uboda, na bol majki koje nas rađaju, na slepe mačiće što ih deca bacaju u reku, na užas riba u utrobi ulješure, na užas ulješure kad se nasuče na obalu, na tugu slona koji mre od starosti, na kratkotrajnu radost leptira, na varljivu lepotu cveta, na kratkotrajnu varku ljubavnog zagrljaja, na užas prolivenog semena, na nemoć ostarelog tigra, na trulež zuba u ustima, na mirijade mrtvog lišća što se taloži u šumama, na strah tek izleglog ptića koje majka istiskuje iz gnezda, na paklene muke gliste koja se prži na suncu kao na živoj vatri, na bol ljubavnog rastanka, na užas gubavaca, na strašnu metamorfozu ženskih sisa, na rane, na bol slepaca…

„Enciklopedija mrtvih“, Danilo Kiš

Dajte mi samo jednu armiju zaljubljenih

Dajte mi samo jednu armiju zaljubljenih i osvojit cu celi svet. Budala ima veliku prednost pred pametnim covekom: uvek je zadovoljan samim sobom. Fanatizam mozemo iskoreniti samo ako ga uspavamo.
Ja znam, kad je to potrebno, skinuti lavlju kozu da bih navukao kozu lisice. Od uzvisenog do smesnog samo je jedan korak. metak koji treba da me ubije jos nije izliven. Prastajuci, covek se uzdize iznad onih koji ga vredjaju.
Lepa se zena svidja ocima, dobra zena svidja se srcu; jedna je dragulj, druga riznica. U revolucijama postoje dve vrste ljudi: oni koji ih dizu i oni koji se njima okoriste. Da bismo odrzali svoju rec, najbolje je da je nikada ne dajemo. Srce jednog drzavnika treba da bude u glavi. Smrt je san bez snova.

Napoleon Bonaparte (1769 – 1821)

Najteze je…

„Najteze je, nastavi on, sto se svaka ljubav uvek ruzno svrsava, utoliko ruznije ukoliko je bila bozanskija, krilatija u svome pocetku. Nema sna, ma kako idealan bio, koji se ne zavrsi prozdrljivim drekavcicem na dojci; nema utocista, kucice nema tako divne i tako snevane koju pijuk ne porusi. Nego, to je jos razaranje materijalno; no postoji jos jedno nemilosrdnije i potajnije koje se obara na stvari nevidljive: Zamislite kako se u trenutku kad se oslanjate na bice koje ste odabrali, i kad mu govorite : „Uzletimo zajedno i potrazimo dno neba!“ – neki se glas neumoljiv i turoban nadnosi nad vase uho da bi vam rekao da su nase strasti lazljivice, da nam se u kratkovidosti nasoj pricinjavaju lepa lica a u nasem neznanju krasne duse, i da nuzno dolazi dan u koji idol, pred bistrijim pogledom, postaje tek samo predmet, ne mrznje, nego prezira i cudjenja!“

Sarl Bodler, „Fanfarlo“

Srce se moje umorilo

Srce se moje umorilo, reklo mi zbogom i otišlo do Staništa srece. I kada je stiglo do toga svetilišta koje je duh osveštao, zastalo je u cudu jer nije videlo ono što je zamišljalo da ce videti.
Nije videlo moc bogatstva, niti vlasti. Nije videlo ništa sem ceda Lepote, njegove saputnice, kci Ljubavi, i deteta njihovog. Mudrost.
Zatim je moje srce reklo kceri Ljubavi:,,Gde je zadovoljstvo o, Ljubavi? Cuh da sa tobom obitava.” A ona je odgovorila: ,,Zadovoljstvo nije ovde, u gradu drži propoved, tamo gde su pokvarenost i pohlepa, a na ovom mestu nama zadovoljstvo ne treba. Sreca ne želi zadovoljstvo, jer sreca nije ništa drugo do žudnja za sjedinjenjem, a zadovoljstvo je razonoda koju pobedjuje zaborav. Besmrtna duša nije zadovoljena jer ona uvek žudi za savršenstvom, a savršenstvo je Vecnost.”
Srce moje je razgovaralo i sa cedom Lepote, reklo je: ,,Pokaži mi tajnu žene, o, Lepoto, i prosvetli me, jer ti sve znaš.” A ono je odgovorilo: ,,Ona je ti i ono što si ti bio, bila je i ona. Ona je ja, i gde god ima mene tu je i ona. Ona je poput religije, kada je ne oskrnave neznalci, poput puna meseca kada ga ne zaklone oblaci, cista poput povetarca.”
Zatim je moje srce prišlo Mudrosti, kceri Ljubavi i Lepote, i reklo: ,, Daj mi mudrosti, da bih je odneo ljudima.”
Ona je odgovorila: ,,Reci im da sreca pociva u najsvetlijim predelima duha i da ga nikad ne napušta.”

Halil Džubran

Dodirujem ti usta

Dodirujem ti usta, prstom dodirujem rub tvojih usana i ocrtavam ih kao da izlaze iz moje ruke, kao da se tvoja usta prvi put malko otvaraju, dovoljno je da zažmurim pa da se sve raspline i sve ponovo pocne. Svaki put stvaram usta koja poželim, usta koja moja ruka bira i crta na tvom licu, a koja se, pukom slucajnošcu, koju ne nastojim da shvatim, podudaraju baš sa ustima što se smeše ispod ovih koja ti crta moja ruka.
Gledaš me, gledaš me izbliza, sve bliže me gledaš, zatim se igramo kiklopa, gledamo se iz sve vece blizine a oci postaju sve vece, približavaju se i pretapaju, kiklopi se gledaju i zbunjeno dišu, a usta se srecu, bore se u toplom, grickaju se usnama, jedva prislanjaju jezik o zube, igraju se po odajama gde težak vazduh struji donoseci znani miris i tišinu. Tada moje ruke uranjaju u tvoju kosu, lagano miluju dubinu tvoje kose dok se ljubimo kao da su nam usta puna cveca ili riba, živih pokreta, tamnih miomirisa. Ako se ujedamo, ta bol je slatka, ako se davimo u kratkom ali stravicnom i istovremenom uzimanju daha, ta trenutna smrt je lepa. I samo je jedan sok iz usta i samo je jedan ukus zrelog voca, i ja osecam kako pored mene treperiš kao mesec na vodi…

Hulio Kortasar, Školice

Zacuo sam muziku

Zacuo sam muziku, nije ju svirao obrazovan i skolovan muzicar. Bile su to Betovenove sonate, i zna, kada je pristigao onim delovima koji se ne mogu odsvirati bez drhtaja, tamo mu je ruka zadrhtala, i pogresio je. Tada sam shvatio da je upravo to pravo sviranje, a ne ono tamo dole koje se odvija u koncertnoj dvorani, ona neprirodna i sputana muzika. Ne mogu da podnesem da tamo gde je vec gotovo nemoguce ostati ravnodusan, jadnik to tako glatko odsvira kao da se ne dogadja nista posebno, zatim se digne i klanja se pljesku.
Mislim da kod vaznog dogadjaja covek mora da zadrhti, kao sto drhti kada prvi put poljubi jedna lepa usta ili dotakne jedan lepi struk. I uzasno osecam kada neko vec moze da poljubi ta usta bez drhtanja i da procita pesmu a da mu glas ni malo ne zadrhti i promukne. Uvek mi je bilo uzasno u necemu biti majstor, a pri tom ne biti poljuljan od lepote stvari.

„Madjarski hiperion“, Bela Hamvas

Ona je odabrana, ona mi nece izbeci.

Na zidu visi ogledalo, ona ne misli na njega, ali ogledalo misli na nju. Kako verno hvata njenu sliku, ono je kao ponizni rob, koji svoju prednost dokazuje vernošcu, rob za koga ona, naravno, nešto predstavlja, ali koji za nju ništa ne znaci, koji je dobro uhvatio njen lik, ali je ne sme uhvatiti. Nesrecno ogledalo koje svakako može obuhvatiti njenu sliku, ali ne nju, to nesrecno ogledalo koje ne može zadržati njenu sliku kao tajnu u sebi, skrivajuci je od pogleda celog sveta, koje, naprotiv, može samo drugima pokazati tu sliku, kao, na primer, sada meni! Kakva nesreca kada bi covek bio takav! A ipak, ima dosta ljudi koji su takvi, koji ništa nemaju osim u trenutku kada to pokazuju drugima, koji zahvataju samo površinu stvari a ne i suštinu, koji sve gube u trenutku kada pokazuju drugima, kao što bi to ogledalo izgubilo njenu sliku ako bi mu je jednim uzdahom odala svoje srce. I ukoliko covek ne bi bio u stanju da cuva sliku lepote, cak ni u trenutku njene prisutnosti, morao bi stalno želeti da bude na rastojanju od lepote, i nikada suviše blizu, da bi video lepotu onog što drži u narucju, a da ne vidi više u trenutku u kome je predmet suviše blizu, u trenutku kada se usne spajaju u poljubac, morao bi da izoštrim unutrašnji pogled… Ah, kako je lepa! Jadno ogledalo. mora da je to muka, ali takode kakva sreca što ne poznaješ ljubomoru! Njena glava je potpuno ovalna, malo se naginje napred, time celo postaje više, koje se cesto i ponosno podiže, ne ocrtavajuci njene intelektualne sposobnosti. Njena tamna kosa nežno i fino okružuje celo. Njeno lice lici na plod, svaki prelaz je pun i zaokružen; njena koža je prozirna i osecam svojim ocima kao da je somot. Njene oci – da, još ih nisam video – pokriva jedna zavesa sa svilenim resama, koje idu u zavijutke, opasne po onoga koji želi uhvatiti njen pogled. Nadam se da cu se s njom još sresti, svakako cu je prepoznati, a i ona mene. Moj pogled sa strane ne zaboravlja se tako lako. Kada je onda iznenada sretnem, negde, gde je nisam ocekivao, na nju ce doci red. Ako me ne prepozna, u svakom slucaju cu vec naci prilike da je još jednom pogledam sa strane, i jamcim vam da ce se setiti susreta. Samo bez nestrpljenja, bez pohlepe, u svemu treba uživati polagano. Ona je odabrana, ona mi nece izbeci.

Dnevnik zavodnika – Seren Kjerkegor

Uzletimo zajedno i potrazimo dno neba!

Najteze je, nastavi on, sto se svaka ljubav uvek ruzno svrsava, utoliko ruznije ukoliko je bila bozanskija, krilatija u svome pocetku. Nema sna, ma kako idealan bio, koji se ne zavrsi prozdrljivim drekavcicem na dojci; nema utocista, kucice nema tako divne i tako snevane koju pijuk ne porusi. Nego, to je jos razaranje materijalno; no postoji jos jedno nemilosrdnije i potajnije koje se obara na stvari nevidljive: Zamislite kako se u trenutku kad se oslanjate na bice koje ste odabrali, i kad mu govorite : “Uzletimo zajedno i potrazimo dno neba!“ – neki se glas neumoljiv i turoban nadnosi nad vase uho da bi vam rekao da su nase strasti lazljivice, da nam se u kratkovidosti nasoj pricinjavaju lepa lica a u nasem neznanju krasne duse, i da nuzno dolazi dan u koji idol, pred bistrijim pogledom, postaje tek samo predmet, ne mrznje, nego prezira i cudjenja!

Sarl Bodler, “Fanfarlo“

Potrazite Zlatne ljude

Ima ljudi na kojima srebro nikada ne tamni. Ima ljudi na kojima zlato toplije sjaji. Ima ljudi koji znaju odgovore na sva vasa pitanja, kako god teska ona bila. Njih mozete pitati zasto je nebo plavo i zasto drvece uvis raste zeleci dosegnuti sunce, kamo putuju rijeke, tko je nas obojio i odakle cvijecu ime… njih mozete pitati gdje to sunce spava i gdje se kriju drevni gradovi, zasto ne mozete razdvojiti mlijeko i caj da opet budu kao prije nego sto ste ih pomijesali, ne zeleci piti ni jedno ni drugo vec nesto trece… njih mozete pitati zasto rastemo, zasto ucimo, zasto se ponekad osjecamo tako svadljivima ili tuznima… Zasto sanjamo. Tko je stvorio oblake i zvijezde, slova i brojeve, planine i mora. Zasto ljudi stvaraju pa ruse? Pa opet grade ispocetka?
Ne vjerujete? A osjecate li se vi katkada, dok ste u blizini nekih ljudi ugodno, pametno, duhovito, plemenito, puni vrlina? Izazivaju li, mozda, neki drugi ljudi u vama cudne osjecaje nelagode, htjeli biste se udaljiti, pobjeci od njih, ili se samo svadjati s njima jer vas ljute, a vi i ne znate zasto?
Da, to je istina. Ima ljudi koji izazivaju i poticu ono najbolje u nama i drugim ljudima, samo…ti se ljudi ne mogu otkriti na prvi pogled. Oni ne vole nositi zlato ni srebro (a po njihovu bismo ih sjaju mozda prepoznali), jednostavno, ni po cemu se ne isticu od ostalih ljudi.. a ipak, cine nam zivot ljepsim, svjetlijim, ispunjenijim, svrhovitijim, plemenitijim. Katkad ih mozemo prepoznati po smijehu onih oko njih, ljudi ili djece, po vedrim licima kojima su okruzeni, po sretnim pricama ili pjesmama, ili po glazbi kojoj uce djecu. U njihovoj blizini nema mrznje, ljutnje ili ruznih rijeci. Okruzeni su dobrotom, a takvih ljudi ima u svakom gradu. Oni nas uce kako zivjeti, kako se radovati, kako voljeti. Zovu ih Zlatni ljudi. Svatko sretne nekog zlatnog covjeka, a toga cak i ne mora biti svjestan. No, trag toga susreta ostaje. Prepoznat cete ga u ocima koje sjaje i u osmijehu koji ostaje na licu, u lijepu, smirenu i ispunjenu osjecaju srece u grudima.
Potrazite Zlatne ljude… tu su… oko nas…

J. Klepac – Patuljci žive u kuglama

Ogledala

Htela je da vidi svoju veliku lepotu, ali nije bilo ogledala na svetu. Tada rece svome dragom: Otvori mi tvoje velike zenice da vidim svoju lepotu.
Velike zenice coveka koji ljubi otvoriše svoja sjajna ogledala. Žena izvadi iz svoje kose cvece i ciode, ogrnu se vlasima kao senkom, i zaklikta od radosti.
I poce da igra kao plamen, kao zraci, kao senke, kao žito, kao talasi, kao zmije, kao macke, kao nocne sablasti.
I u toj radosnoj i divljoj igri,ona razbi ogledala. A kada je razbila ta ogledala, nije više znala kakva je, je li lepa ili je odvratna. Jer u pomracenju tih ogledala nestala je i ona sama.

Jovan Ducic – Plave Legende – Ogledala