Iza svakog coveka koji sada živi stoji trideset duhova, odnosno za toliko puta ukupan broj umrlih nadmašuje broj živih. Od osvita vremena približno sto milijardi ljudskih bica hodilo je planetom Zemljom. Posredi je zanimljiv broj, jer, jednom neobicnom podudarnošcu, postoji takode oko sto milijardi zvezda u našoj lokalnoj vaseljeni, Mlecnom Putu. Za svakog coveka, dakle, koji je ikad živeo, u ovoj Vaseljeni sija po jedna zvezda. Ali svaka od tih zvezda jeste sunce, cesto daleko blistavije i velicanstvenije od male, obližnje zvezde koju mi nazivamo Sunce. A mnoga – možda pretežna vecina – medu tim stranim suncima imaju planete što [...]
Anamaria je slagala da sam na nekom putu, to sam ukapirao? Na kratkom putu, svom srecom? Mogla me je poslati i u Johanesburg, zardalom rumunskom teretnom ladom, kakva ume da bude… Ali, shvatam je.. To joj je svakako bilo lakše nego da mamici prizna da smo se rasturili, pa da onda sluša kako ova sastavlja nekrolog našoj vezi „koja od pocetka nije valjala, koja je ionako došla do jedne tacke kad se nešto mora promeniti, koja je bila pravo mucenje za oboje, koja je.. koja je…koja je…“ Mogu li da pomognem? Koja je retki prozirni biser. Suzica uvredenog andela.. Odjek [...]
Zivot je otok cije su litice zelje, drvece snovi, cvijece samotinja, vrela zed, a ono je usred mora samoce i izdvojenosti. Tvoj zivot je, prijatelju, otok odsjecen od svih otoka i kontinenata. Koliko god ladja i camaca poslao ka drugim obalama i koliko god ladja stiglo na tvoje obale, ti si ipak samo otok izdvojen u svome bolu, osamljen u radosti, dalek u ceznji, nepoznat sa svojim tajnama i zagonetkama. Vidio sam te, prijatelju, kako sjedis na gomili zlata, radostan zbog svoga bogatstva i ponosan na svoje blago, uvjeren da je svaka pregrst zlata tajna veza sto povezuje misli drugih [...]
O, samo to ne… Prkoseci zakonu gravitacije, u njenom oku je blistala malena suza, a onda se ipak otkinula i nestala putujuci kraj nosica. Znam, more je potopilo Atlantidu, i, krckajuci stene kao lešnike, išaralo lokalnu planetu. Brzaci lome turbine, a mutne velike reke nakrive šešir, pa potope Kinu i Indiju kao veliki veš. I nikom ništa… Ali, suza je kraljica. Suza je najmocnija vodena sila. Trudeci se da to ne deluje nervozno, lupkao sam neki takt, pokušavajuci nezrelo da privucem njenu pažnju. Neuspešno… Ne znam kada je pocela da me gleda, ali nije prestala ni kada sam podigao glavu [...]
Trebalo mi je dosta vremena da shvatim odakle je dosao. Mali princ, koji mi je postavljao mnogo pitanja, kao da nikad nije cuo moja. Reci izgovorene slucajno, malo-pomalo su mi sve otkrile. Tako, kad je prvi put spazio moj avion (necu da crtam svoj avion, te je isuvise tezak crtez za mene) on me upita: -Kakva je to stvar? -To nije stvar. To leti. To je avion. To je moj avion. Bio sam ponosan da mu ispricam kako letim. Tada on uzviknu: -Kako! Ti si pao sa neba! -Da, priznadoh skromno. -O! Kako je to cudno… I mali princ se [...]
Mali princ se pope na neku visoku planinu. Jedine planine koje je dotada poznavao bila su tri vulkana koji su mu dopirali do kolena. A ugasenim vulkanom sluzio se kao stolicicom. „Sa jedne visoke planine kao sto je ova, pomisli on u sebi, obuhvaticu pogledom celu planetu i sve ljude…“ Ali je primetio samo ostre kamene vrhove. -Dobar dan, rece on za svaki slucaj -Dobar dan… dobar dan… dobar dan… odgovori odjek. -Ko ste vi? upita mali princ. -Ko ste vi… ko ste vi… ko ste vi… odgovori odjek. -Budite mi prijatelji, ja sam sam, rece on. -Ja sam sam… [...]
Tvoja misao je drvo duboko ukorijenjeno u tle tradicije cije grane rastu u snazi neprekidnosti. Moja misao je oblak koji se krece u prostoru. Ona se preobraca u kapljice koje, kada padnu, obrazuju potok koji pjeva svojim putem do mora. Zatim, on se dize kao para prema nebu. Tvoja misao je tvrdjava koju ni munja ni oluja ne moze da potrese. Moja misao je njezan list koji se povija u svakom pravcu i nalazi zadovoljstvo u svome svijanju. Tvoja misao je stara dogma koja ne moze tebe da izmjeni niti je ti mozes izmjeniti. Moja misao je nova i ona [...]
Nije trebalo da je slusam, poverio mi se jednog dana, ne treba nikad slusati ruze. Treba ih gledati i mirisati. Moja je obavila mirisom planetu, ali ja nisam znao u tome da uzivam. Ta prica o kandzama, koja me je toliko razdrazila, trebalo je da me gane.. Jos mi je poverio: Nisam tada uopste nista shvatio! Trebalo je da je cenim po delima, a ne po recima. Omamljivala me mirisom i nadahnjivala me. Nisam smeo da pobegnem! Trebalo je da pogodim njena osecanja koja su se krila iza sitnih lukavosti. Ruze su tako pune protivurecnosti! Ali, bio sam isuvise mlad [...]
Iznad glave zacuješ zvižduk, pa produ dvije-tri sekunde napetosti, a onda se dolje, negdje u gradu, prolomi eksplozija. S tvoga prozora to mjesto se uvijek dobro vidi. Najprije je kao visok, vitak stup prašine koji se pretvara u dim i u vatru. Cekaš još nekoliko trenutaka da prepoznaš o kakvom se stanu radi. Ako vatra bude spora i lijena, rijec je o zapaljenom domu neke sirotinje. Ako plane u veliku modru kuglu, to onda gori necije lijepo uredeno potkrovlje opkovano lakiranom lamperijom. Ako plamti dugo i ustrajno, to se zapalio dom bogatog caršijskog gazde, pun starinskog masivnog namještaja. Ali ako [...]
Zemlja nije bilo kakva planeta! Ima na njoj sto jedanaest kraljeva (ne zaboravljajući, naravno, ni crnačke kraljeve), sedam hiljada geografa, devet stotina hiljada biznismena, sedam i po miliona pijanica, tri stotine jedanaest miliona hvalisavaca, znači, oko dvije milijarde odraslih ljudi. Da bi ste imali neku predstavu o prostranosti Zemlje, reći ću vam da se na njoj na svih šest kontinenata, morala izdržavati, prije pronalaska elektriciteta, čitava jedna armija od četiri stotine šezdeset dvije hiljade stotinu i jedanaest fenjerdžija. Kad se gleda izdaleka, ostavlja ta armija sjajan utisak. Pokreti su joj bili uvježbani baš kao pokreti nekog baletskog ansambla. Prvi su [...]
I sada, naravno, proslo je sest godina… Jos nikad nisam pricao ovu pricu. Kad su me drugovi ponovo videli, bili su veoma zadovoljni sto me vide ziva. Bio sam tuzan ali sam im rekao: „To je od zamora…“ Sad sam se malo utesio. To jest… ne sasvim. Ali znam da se on vratio na svoju planetu, jer u zoru nisam pronasao njegovo telo. To nije bilo tako tesko telo… A ja volim nocu da slusam zvezde. Kao pet stotima miliona zvoncica… Ali, evo, dogada se nesto neobisno. Na brnjicu, ko ju sam nacrtao za malog princa zaboravio sam da stavim [...]
Jedanput sam sedeo u hotelu Interkontinental s nekim vaznim poslovnim ljudima koji su svi nosili pejdzere za pasom. Uto Zacica pejdzer! Moj prijatelj ga hitro izvadi, ali posto je zaboravio da ponese naocare, pruzio ga je meni da mu procitam tu urgentnu poruku. Na ekranu je pisalo: „Mile, dodji najhitnije u Orac. Stigla pecena pileca krilca!“ . . . Ako ista pogodi Beograd, pogodice ga to sto vise nece moci da prica sa svetom! U ovom gradu, naime, gotovo da nema porodice koja nema nekog od bliznjih u inostranstvu. I ne postoji grad na planeti gde se vise prica preko [...]