Avida Dolar’s

Breton je sastavio jedan osvetoljubivi anagram, od slova mog imena: Avida Dolar’s, što je značilo: pohlepan na dolare.
To svakako nije bilo veliko pesničko otkriće, ali je on bez sumnje dobro uočio tu karakternu crtu moje ličnosti i tačno je odgovaralo onim ambicijama koje sam tada gajio.
Trebalo je biti snažniji nego ikada; trbalo je imati mnogo novca da bi se opstalo.
Novca i slave! Novac je mogao učiniti sve ono što sam smatrao da je lepo i dobro, a on mi je zaista bio poslužen pa smo, ja i Gala, mogli učiniti sve što smo hteli.
Anagram Avida dolar’s bio je za mene talisman. On mi donese fluidnu, slatku, monotonu kišu dolara.
Jednog dana ću ispričati celu istinu o tome kako sam sakupljao ovu blagoslovenu Dajaninu kišu;
biće to poglavlje neke nove knjige; verovatno mog životnog dela:
O zivotu Salvadora Dalija, kao umetnička kreacija.
Ali, hteo sam da vam ispričam jednu anegdotu.
Ušavši, jedne večeri velikih i uzbudljivih događaja, u moj apartman, u hotelu Saint-Regis, u Njujorku, osetih metal u cipeli.
Izuh je je i nađoh monetu od pola dolara. Gala, koja se probudila, pozva me i reče:
„Dali, sanjala sam da te, kroz pritvorena vrata, vidim s nekim ljudima. Merili ste zlato.“
Oglasih se iz mraka, i otmeno prozborih: „Tako je i bilo!“.

Salvador Dali

A ona bi mnogo dala da sazna…

Prihvatila je to namerno otvoreno laskanje u duhu u kojem je izgovoreno,užvajući u njegovoj letpoti, njegovom udvaranju, njegovom oštrom i pronicljivom umu; bio bi zaista izvanredan kardinal. U čitavom životu, koliko se sećala, nije videla lepšeg muškarca niti muškarca koji je svoju lepotu koristio na takav način. Morao je biti svestan kako izgleda – svoje visine, savršenih proporcija svog tela, finih aristokratskih crta, toga da su svi ti fizički elementi kombinovani s takom brigom za izgled konačnog proizvoda kakvu je Bog pokazao kod malo koje od svojih kreacija. Bio je naprosto savršen, od nemirnih crnih kovrča na glavi i neobičnog plavetnila očiju do finih, vitkih ruku i sitnih stopala. Da, morao je biti svestan onog što predstavlja. Ipak, držao se kao da je sposoban da se odvoji od toga, izazivajući kod nje utisak da nije nikad robovao svojoj lepoti niti će ikad robovati. Upotrebit će je bez imalo griže savesti ako bude očekivao da će mu to doneti neku korist, ali ne kao da je fasciniran tom svojom privlačnošću, nego kao da smatra kako su ljudi na koje ona utiče dostojni samo preziru. A ona bi mnogo dala da sazna šta ga je u prošlosti načinilo takvim…

Kolin Mekalou, “Ptice umiru pevajući”