Prvi covek Rima

Iz gomile iskoraci Sula, ne više u paradnom srebrnom oklopu, vec propisno odeven u togu. Široko se osmehivao, ispružene ruke, citavim svojim bicem u ulozi pažljivog kvestora.
„Gaju Marije, Gaju Marije, nešto si zaboravio!“, viknu glasno, uhvativši Marija i okrenuvši ga neocekivano snažnim stiskom. „Covece, idi kuci i presvuci se!“, prošapta.
Marije otvori usta da se usprotivi, zatim primeti zlurado veselje u ocima Metela Numidskog, i sa savršenim osecajem za pravovremeno dodirnu šakom lice, spusti je i pogleda u dlan, sada crven. „Bogovi!“, uzviknu, komicnog izraza lica. „Iskreno se izvinjavam, uvaženi senatori“, dodade, ponovo zakoracivši ka njima. „Tacno je da žurim da se susretnem sa Germanima, ali ovo je smešno! Molim vas da mi oprostite. Vraticu se što je pre moguce. Zapovednicka odora – cak ni trijumfalna – ne sme se nositi na zasedanjima Senata unutar svetih granica Rima.“ I dok je dostojanstveno prelazio preko Azila prema Arksu, preko ramena dobaci: „Hvala ti, Lucije Kornelije!“
Sula se odvoji od tihih posmatraca i potrca za njim, što u togi nije bilo nimalo lako; njemu to, medutim, pode za rukom, pa cak i da izgleda prirodno.
„Zaista ti zahvaljujem“, rece Marije kada ga je Sula sustigao. „Ali zašto je to uopšte bitno? Sada ce morati da stoje na ledenom vetru citav sat dok ja operem ovo s lica i obucem toga praetexta!“
„Njima je bitno“, rece Sula, „a cini mi se da je bitno i meni.“ Njegove krace noge kretale su se brže od Marijevih. „Trebace ti senatori, Gaju Marije, i zato te molim da ih danas više ne ljutiš! Uopšte im nije drago što su svoju inauguraciju morali da dele s tvojim trijumfom. Zato nemoj da im utrljavaš so u rane!“
„Dobro, dobro!“, Marije je zvucao kao da se miri sa sudbinom. Sjurio se niz stepenice koje su vodile sa Arksa do stražnjeg ulaza njegove kuce, i tako silovito proleteo kroz vrata da je sluga koji je tu cekao pao na leda i poceo prestravljen da vice. „Zacepi, covece, ja nisam Gal, a ovo se dešava sada, ne pre trista godina!“, rece on, pa stade da doziva sobara, suprugu i slugu za kupanje.
„Sve je vec spremno“, rece kraljica medu ženama, Julija, smireno se osmehujuci. „Pomislila sam da ceš doci u žurbi, kao i obicno. Kada ti je vrela, svi cekaju da ti pomognu, i zato kreci, Gaju Marije.“ Zatim se okrenu ka Suli i uputi mu svoj ljupki osmeh. „Dobro došao, brate moj. Zahladnelo je, zar ne? Dodi u moju primacu sobu i zagrej se kraj mangala dok ti ja donesem kuvanog vina.“
„U pravu si, napolju je ledeno“, rece Sula, prihvatajuci krcag od svastike kada se s njim vratila. „Navikao sam se na Afriku. Mislio sam da se neprekidno kuvam, sve vreme dok sam pratio Velikog coveka, ali tek sam sada stvarno nastradao.“
Ona sede nasuprot njega, ljubopitljivo nagnute glave. „Šta se desilo?“, upita.
„O, ti si mu žena“, rece on, s prizvukom gorcine.
„O tome cemo kasnije, Lucije Kornelije“, kaza ona. „Prvo mi reci šta se desilo.“
On se suvo osmehnu, odmahnuvši glavom. „Znaš, Julija, volim tog coveka više nego bilo kog drugog“, rece, „ali mi ponekad dode da ga bacim davitelju u Tulijan!“
Julija se zakikota. „I meni“, rece utešno. „Znaš, to je sasvim razumljivo. On je Veliki covek, a sa takvima je veoma teško živeti. Šta je sada uradio?“
„Pokušao je da ucestvuje na inauguraciji obucen u trijumfalnu odoru“, rece Sula.
„O, dragi moj brate! Pretpostavljam da se pobunio zbog gubljenja vremena i stvorio sebi još gomilu neprijatelja?“, upita odana ali promucurna supruga Velikog coveka.
„Srecom, video sam šta smera da uradi uprkos svoj onoj crvenoj boji na njegovom licu.“ Sula se iskezi. „Po obrvama. Nakon tri godine s Gajem Marijem, svakom iole pametnom coveku lako je da mu cita misli iz pokreta obrva. Uvijaju se i skacu, kao da govore – ma, ti to sigurno najbolje znaš, ti sigurno nisi glupa!“
„Da, znam to“, rece ona, uzvracajuci mu osmehom.
„Bilo kako bilo, stigao sam prvi do njega, i viknuo mu kako je na nešto zaboravio. Uh! Na tren ili dva sam zadržao dah, pošto sam video kako mu je navrh jezika da me pošalje da skocim u Tibar. Onda je video kako Kvint Cecilije Numidski samo ceka, i promenio je mišljenje. Kakav glumac! Mislim da su svi osim Publija Rutilija zaista pomislili kako je stvarno zaboravio u šta je odeven.“
„O, hvala ti, Lucije Kornelije!“, izusti Julija.
„Bilo mi je zadovoljstvo“, rece on iskreno.
„Još kuvanog vina?“
„Da, molim.“
Kada se vratila, nosila je još i pladanj vrelih zemicki. „Evo, tek su ispecene. Meke su i punjene kobasicama. Strašno su dobre! Naš kuvar ih stalno sprema za Mladog Marija. On prolazi kroz groznu fazu i nece da jede ništa što bi trebalo.“
„Moja deca jedu sve što pred njih stave“, rece Sula, najednom ozarenog lica. „O, Julija, kako su samo lepa! Ranije nisam znao da išta može biti tako – tako – savršeno!“
„I meni su dragi“, rece njihova tetka.
„Voleo bih da su i Julili“, dodade on, a lice mu se smraci.
„Znam“, kaza Julilina sestra tiho.
„Šta je to s njom? Da li ti znaš?“
„Mislim da smo je razmazili. Znaš, naši otac i majka nisu želeli cetvrto dete. Imali su dva sina, i kada sam se ja rodila, nije im smetalo što su dobili kcer, da zaokruže porodicu. Ali je Julilino rodenje bilo neocekivano. A bili smo i previše siromašni. I tako, kada je malo poodrasla, svi su je sažaljevali, bar mi se tako cini. Posebno majka i otac, pošto je nisu želeli. Nalazili smo opravdanje za sve što bi uradila. Kada bi u kuci našli sestercij ili dva viška, ona ih je dobijala da ih potroši na svoje hirove, i nikada je nisu korili zato što ih uludo baca. Pretpostavljam da je u njoj oduvek postojala neka mana, ali joj nismo pomogli da se s njom izbori – nismo je ucili strpljenju i uzdržanosti, a trebalo je. Julila je rasla u uverenju da je najvažnija osoba na svetu, i takva je i odrasla, sebicna i u sebe zaljubljena, i puna samosažaljenja. Krivica je uglavnom na nama. Ali je sirota Julila ta koja sada pati.“
„Ona previše pije“, rece Sula.
„Da, znam.“
„I jedva da se ikada zanima za decu.“
Juliji navreše suze. „Da, i to znam.“
„Šta da radim?“
„Znaš, mogao bi da se razvedeš“, rece Julija, dok su joj suze tekle niz obraze.
Suline ruke poleteše ka njoj, umrljane od sadržine zemicki. „Kako to da uradim, kad cu biti odsutan iz Rima dokle god to bude bilo potrebno da bi se savladali Germani? A ona je i majka moje dece. Nekada sam je zaista voleo.“
„To stalno govoriš, Lucije Kornelije. Ako voliš – onda voliš! Zašto bi ti voleo manje od drugih ljudi?“
Ali to je dirnulo u osetljivo mesto. On se zatvori. „Nisam odrastao okružen ljubavlju, pa nikada nisam naucio kako se to radi“, rece, deklamujuci svoj uobicajeni odgovor. „Više je ne volim. U stvari, mislim da je mrzim. Ali ona je majka moje kceri i moga sina, i sve dok Germani ne budu pobedeni, Julila je sve što oni imaju. Ako se razvedem od nje, uradice nešto teatralno – poludece, ili ce se ubiti, ili ce utrostruciti kolicinu vina koju pije – ili ce uraditi nešto cetvrto, jednako ocajno i nepromišljeno.“
„Da, u pravu si, razvod nije rešenje. Ona ce sasvim izvesno nauditi deci više nego što trenutno može.“ Julija uzdahnu i obrisa oci. „Zapravo, u našoj porodici trenutno postoje dve žene u nevolji. Mogu li da ti ponudim drugo rešenje?“
„Šta god, molim te!“, uzviknu Sula.
„Dakle, moja majka je ta druga žena u nevolji, vidiš. Nije srecna što živi sa bratom Sekstom i njegovom suprugom i sinom. Vecina nevolja izmedu nje i moje klaudijevske snaje potice od toga što moja majka još vidi sebe kao gospodaricu kuce. Neprekidno se svadaju. Klaudijevci su tvrdoglavi i vole da namecu svoju volju, i sve žene iz te porodice vaspitavane su tako da preziru stare ženske vrline, a uverenja moje majke potpuno su suprotna tome“, objasni Julija, tužno odmahujuci glavom.
Sula pokuša da izgleda pronicljivo i opušteno, suocen sa svim tim ženskim nevoljama, ali ne rece ni rec.
Julija s mukom nastavi. „Mama se promenila nakon smrti moga oca. Izgleda da niko od nas nije shvatao koliko je veza medu njima bila snažna, niti koliko je ona zavisila od njegove mudrosti i vodstva. Zato je postala nemirna i naprasita i svemu nalazi mane – o, ponekad je zaista nepodnošljivo kriticna! Gaj Marije je video koliko je nesrecno stanje kod kuce, i ponudio je da mami kupi vilu, negde na moru, da bi siroti Sekst napokon imao malo mira. Ali se ona bacila na njega kao divlja macka, i rekla da jasno vidi kada je više ne žele, i pitala da li ce je smatrati za verolomnicu ako se odrekne prebivališta u svojoj kuci. Uh!“
„Znaci, hoceš da pozovem Marciju da živi sa Julilom i sa mnom“, rece Sula. „Ali zašto bi joj se taj predlog dopao, ako vec vila kraj mora nije upalila?“
„Zato što je znala da je predlog Gaja Marija bio jednostavno nacin da je se otarase, a u poslednje vreme je previše džangrizava da bi udovoljila ženi sirotog Seksta“, iskreno ce Julija. „Poziv da živi s tobom i Julilom nešto je sasvim drugo. Kao prvo, živela bi odmah do svoje stare kuce. A drugo, osecala bi da je željena. Korisna. A i držala bi Julilu na oku.“
„Da li ce hteti da to radi?“, upita Sula, ceškajuci se po glavi. „Iz Julilinih prica sam shvatio da nikada ne dolazi u posetu, bez obzira na to što živimo vrata do vrata.“
„I ona i Julila se takode svadaju“, rece Julija, pocinjuci da se osmehuje kako su joj brige bledele. „O, kako se samo svadaju! Julili je dovoljno da je samo ugleda kako ulazi na prednja vrata, i vec je tera nazad kuci. Ali ako je ti pozoveš da živi s vama, Julila nece moci ništa da uradi.“
I Sula se takode osmehivao. „Zvuci kao da si baš odlucila da od moje kuce napraviš Tartar“, rece.
Julija izvi obrvu. „Zar te to brine, Lucije Kornelije? Na kraju krajeva, ti neceš biti tu.“
Umocivši ruke u zdelu s vodom koju mu je pružio sluga, Sula odgovori dizanjem jedne obrve. „Hvala ti, svastiko.“ Zatim ustade, naže se, i poljubi Juliju u obraz. „Sutra cu posetiti Marciju i zamoliti je da dode i živi sa nama. I bicu veoma otvoren sa razlozima za taj poziv. Sve dok znam da su mi deca okružena ljubavlju, mogu da podnesem da budem daleko od njih.“
„Zar tvoji robovi ne paze dobro na njih?“, upita Julija, ustajuci i sama.
„O, robovi su ih nacisto razmazili“, rece otac te dece. „Moram da priznam, Julila je za vaspitacice nabavila odlicne devojke. Ali to ce ih pretvoriti u robove, Julija! Male Grke ili Tracane ili Kelte ili koje god narodnosti vaspitacice bile. Bice puni najludih praznoverica i obicaja, prvo ce misliti na stranim jezicima, a tek onda na latinskom, posmatrace roditelje i rodake kao neke daleke i stroge autoritarne figure. Hocu da moja deca budu valjano podignuta – po rimskim obicajima, od strane jedne Rimljanke. Ta žena bi trebalo da bude njihova majka. Ali pošto sumnjam da ce se to dogoditi, ne vidim bolje rešenje nego da ih podiže njihova srcana baka, Marcija.“
„Odlicno“, rece Julija.
Krenuli su ka vratima.
„Da li me Julila vara?“, upita on iznenada.
Julija se nije pretvarala da je zapanjena, a nije osetila ni bes. „Prilicno sam sigurna da ne, Lucije Kornelije. Vino je njen porok, a ne muškarci. Ti si muško, pa ti se cini da su muškarci mnogo gori porok od vina. Ne slažem se. Smatram da vino može nauditi deci mnogo više od neverstva. Neverna žena nece zapostaviti decu, niti ce dozvoliti da joj kuca propadne. Pijana hoce.“ Mahnula je rukom. „Samo da mama što pre preuzme stvari u svoje ruke!“
Gaj Marije ulete u sobu, propisno odeven u purpurom obrubljenu togu, sa izgledom pravog konzula. „Hajdemo, Lucije Kornelije, hajdemo! Da se vratimo i završimo s predstavom pre nego što sunce zade i pojavi se mesec!“
Njegova supruga i pašenog razmeniše tugaljive osmehe, i dva muškarca krenuše na inauguraciju. 

Kolin Mekalou

Lepe li price

Alhemicar uze knjigu koju je neko iz karavana poneo sa sobom. Knjiga je bila bez korica, ali on je uspeo da utvrdi da je njen autor Oscar Wilde. Listajuci knjigu naišao je na pricu o Narcisu.
Alhemicar je poznavao legendu o Narcisu, lepom mladicu koji je išao da posmatra sopstvenu lepotu koja se ogledala u jezeru. Toliko je bio opcinjen samim sobom da je jednog dana pao u jezero i utopio se. Na mestu gde je pao nikao je cvet koji su nazvali narcis.
Ali Oscar Wilde nije tako završio ovu pricu.
On je napisao da su, kada je Narcis umro, došle šumske nimfe i zatekle dotle slatkovodno jezero pretvoreno u krcag slanih suza.
– Zašto placeš? – upitaše šumske nimfe.
– Placem za Narcisom – rece jezero.
– Ah, nimalo nas ne cudi što placeš zbog Narcisa – nastaviše one. I pored toga što smo mi sve stalno trcale za njim po šumi, ti si bilo jedino koje je imalo priliku da izbliza posmatra njegovu lepotu.
– Pa zar je Narcis bio lep? – upita jezero.
– A ko bi to osim tebe mogao bolje da zna? – odgovoriše iznenadene nimfe. – Na kraju krajeva, on se svakog dana s tvojih obala naginjao nad tebe.
Jezero je za trenutak zacutalo. Najzad, rece:
– Ja placem za Narcisom, ali nikad nisam primetilo da je Narcis lep.
Oplakujem Narcisa zato što sam, uvek kada bi se on nagao nad mene, moglo u dnu njegovih ociju da vidim odraz svoje sopstvene lepote.
Lepe li price, rece Alhemicar.

Paolo Koeljo

Pogled sa visine

Kišica je zavela strogi policijski cas u Njegoševoj…
Gurkajuci se oko mesta na kalendaru, Oktobar i Novembar su malo protresli gusto sito oblaka, prosejavši samo one najsitnije kapi na ispruženu bronzanu ruku gnevnog spomenika ispred Gradske Kuce…
Zvanicno bi se, možda, i moglo izjaviti da je vladala tišina, ali ta tišina je za moj ukus bila preglasna…

Na samoj ivici vibracije, ucinilo mi se… Ova varoš se, izgleda i ne gasi više. Ostaje ukljucena na nekoj potmuloj frekvenciji, kao da radi „u leru“ citavu noc…
Pucina opustelog trga je odjednom potpuno sludela moj kompas. Bio sam tako izgubljen da mi je izgledalo prosto nemoguce da postoje samo cetiri strane sveta? Odoka sam izracunao najdužu dijagonalu, nadajuci se da cu se do njenog suprotnog kraja nekako setiti gde sam to pošao…

Sa katedrale se odronilo jedno „plong“, ali to nije bio pravi udarac zvona…
Verovatno je, preturajuci po policama na gluvom crkvenom tavanu, zvonar nahotice pomerio tucak velikog mesinganog avana… Pola jedan, jedan ili pola dva? Svašta je to moglo da znaci… Ali svejedno… Anamaria ce ionako tek za sedam godina napuniti taj trenutak… Dobra mera vremena izmedju nas… Sedam godina su kofer u koji može stati strašno puno stvari. Ako umeš da pakuješ, naravno… To što meni ne trebaju više neke sitnice koje njoj trebaju sve više, ne daje mi pravo da je nagovaram da ih ne trpa unutra… Njen kofer, na kraju krajeva… Poznao sam u sebi pepeo vatre koja se u njoj tek rasplamsala, ali nisam pokušavao da je odvratim… Do pepela se i stiže jedino preko vatre…

Nema tih reci koje mogu nadomestiti šibanje godina u lice, i nema te price od koje se može isplesti mreža za hvatanje vremena…
Za sedam jeseni, koji minut posle pola jedan, jedan ili pola dva, i ona ce negde zastati pod zamuckujucim plavim neonom sa reklame iznad izloga prodavnice modne obuce… i onda ce znati… Sivi dah uspomene pažljivo ce oduvati prašinu sa smešne stare ogradice od posesivnosti koju sam jednom uzalud dizao oko skrivenog senovitog vrta u kom su pupile njene ambicije… Uzdahnuce, verovatno… Cestice sjaja rastopice joj se nacas u pogledu, kao odraz udaljenih zvezda u vodi… Bice sama , nadam se…
Jer, tad ce se u ritmu njenog pulsa možda pojaviti ona uznemirena i kljucna sinkopa koju sam poslednjih dana uzalud osluškivao u odjecima naših tišina… Tišina… Da…
I onda ce znati da je jedina koju sam ikad voleo… Da sam sve druge voleo tamnom stranom srca…Štedeci se… Uceci se kako cu najbolje voleti nju… Kada je konacno nadjem…

Djordje Balasevic – Jedan od onih zivota

Mama Leone

Ovoga se moraš sjecati! rekao sam. Cega se moram sjecati? pitala je mama. Ne govorim tebi, govorim sebi. Ona me je držala za ruku, duboko frustrirana jer nije majka kao druge majke, a ni sin nije kao drugi sinovi, nego govori uglavnom nerazumljivo i preozbiljno za svoje godine. Ne smiješ govoriti sa samim sobom. Možeš misliti, ali ne i govoriti, ako govoriš, na kraju ceš poludjeti. Ocito je nervozna. Zato sam samo klimnuo glavom. Kad god je nervozna, klimnem glavom, da ne pocne vikati, da se ne stane prepirati bez smisla i reda i da, u krajnjem slucaju, ne dobijem po labrnji. Rijec labrnja mi je odvratnija od svakog šamara. Kad bi mama rekla labrnja, vec mi je bilo dosta. Dobit ceš po labrnji zvucalo bi tako gadno da sam radije prešutio sve.

Išli smo tako, sve uz more, skoro do Zaostroga. Držala me je za ruku i nije puštala. Mislila je da cu nestati ako me pusti da slobodno hodam. Mama je bila kakve mame ne smiju biti. Nije se osjecala dovoljno mamom, pa je u strahu glumila. Zapravo, najviše se plašila da možda nisam odrasliji od nje, da nisam neki njezin minijaturni predak koji je greškom izišao iz njezina uterusa i želi je provjeravati u životu i stavljati pred mature kojima nije dorasla, pa je izigravala odraslost i nastojala me podcijeniti tim cudnim frazama o ludilu do kojega dolazimo kad razgovaramo sami sa sobom.

Primjetio sam da šuti jer ocekuje od mene da nešto kažem, pa da se za to nešto uhvati i pocne raspetljavati slucaj. Prikovao sam jezik za nepce i disao tiše, da joj se iz disanja ne bi pricinile rijeci. Šutio sam kao svemir. Ona nije izdržala: Cega se moraš sjecati?

Munjevito sam morao birati strategiju: ili da se pravim da ne razumijem njezino pitanje, ili da pokažem kako sve vrijeme mislim upravo o tome cega se moram sjecati. Jednog sasvim odredenog trenutka se moram sjecati, onog trenutka kad sam odjednom osjetio tri mirisa: miris mora, miris borovine i miris maslinova ulja.

Stala je, pustila mi ruku, pogled joj je bio zaprepašten, ali bezopasan. Nasmiješila se i rekla je: Ti si moj sin! Pa me je cvrsto zagrlila i pitala: ko je tebi mama, koga najviše voliš?

To je vec bilo glupo, pa se ne sjecam što se dalje dogadalo. Ne pamtim jesmo li otišli u Zaostrog, jesmo li tamo išli u slasticarnicu na kolace ili smo išli u gostionicu na oru koju sam ja kao na reklamama zvao oratalismaribor. Jesmo li sjedili unutra jer mama nije mogla pušiti na zraku ili smo sjedili vani jer nije bila toliko nervozna da bi morala pušiti, jesmo li se vratili istim putem, preko plaže, ili smo išli magistralom… Ništa, ništa, ništa se od svega toga ja više ne sjecam. Sve poslije pitanja ko je tebi mama, koga najviše voliš ja sam zaboravio i nikada se necu sjecati. Taj je dio moga života mrtav. Ubila ga je mama.

Petnaest godina kasnije, bilo mi je vec dvadest dvije, posvadao sam se u kampu na mrtvo ime s Natašom. Tako si odvratan dok govoriš sa mnom! rekla je pretvarajuci lice u gadenje. Nitko prije ni poslije nje nije to znao ciniti, pretvoriti baš sasvim cijelo svoje lice, ukljucujuci i uši, u gadenje. Meni bi se noge podsjekle od užasa. Moja draga postajala je cudovište. Nije tada bila gadna i odvratna, niti se pretvarala u gnojni cir zbog kojega bih svaku dragu na svijetu ostavio. Njeno lice postajalo je gadenje, kao što u filmovima strave i užasa dijete postane štakor. Obicno bih je u tom trenutku uhvatio za rame, privukao bih je sebi, ona se otimala i otimajuci se ponovo vracala svoje staro oblicje. Morala bi se nasmijati i vratiti se jer se Nataša uvijek vracala.

Ali toga dana na Korculi ja sam bio bijesan. Okrenuo sam se i poceo koracati. Vec kod petog koraka nisam znao kamo idem, htio sam se zaustaviti, ali nisam mogao, nije bilo smisla u daljem koracanju, no kakva bi smisla imalo da stanem, i tako sam išao, išao, išao… I, naravno, bio povrijeden jer Nataša nije pošla za mnom. Ostala je ispred šatora ili gdje je vec bila. Nije mi spustila ruku na rame. To nikada nije ucinila, niti ce ikada uciniti. Želio sam je mrziti zbog toga.

Kad si na otoku koliko god bio bijesan i ne znao kamo ideš, na kraju ceš doci do mora. Zaustavio sam se na nekim stijenama, oštrim kao konacna odluka, ispred valova koji su bili jako uznemireni jer je pokraj otoka upravo prolazio veliki brod. Na brodu su se vidjeli mali ljudi koji nekome mašu. Osjetio sam se usamljenim jer nisu mahali meni. Ili sam se tako osjecao iz desetog razloga, ali dobro pamtim da sam se osjecao upravo tako i da sam tada osjetio tri mirisa: miris mora, miris borovine i miris maslinova ulja.

Bože dragi, šta ja to sebi radim! rekao sam naglas ili sam samo pomislio, ne znam, jer sam vec trcao natrag, preko stijenja, pa kroz borovu šumu, pa kroz kamp, zapinjuci preko konopaca i gazeci po tudim rucnicima. Nataša više nije bila ispred šatora. Nije bila ni unutra. Trcao sam do cesme. Ugledao sam je s desetak metara, i cesmu i Natašu. Nataša je prala velik okrugao paradajz. Neki su ljudi stajali iza nje. Nisam imao vremena za zaustavljanje. Nisam mogao ništa promijeniti. Ja sam trcao, dugo trcao, sad mi se cini da sam trcao satima, a najduže tih deset metara. Zapamtio sam svaki trenutak, svaku kap koja je zalijevala masnu površinu paradajza i njezine ruke, svaku kap koje je kapnula ispred njenih stopala. Pred cesmom je, kao i u svim kampovima na Jadranu, bilo blato. Nisam usporio ni preko blata. Prskao sam sebe, one ljude i nju koje se pocela osvrtati. Trajalo je dugo, to prskanje i osvrtanje, ali se nije stigla okrenuti, nije stigla vidjeti tko to stiže, nije znala da sam to ja, da se bacam na nju, da padamo u blato, paradajz joj ispada iz ruku, da ispušta malen, kratak krik, da ležim iznad nje, da ležim na njoj i cvrsto je stežem.

Pusti me sad vec! pazeci dobro da nijedna rijec, nijedan glas, ne zvuce grubo, nego da sve u tom trenutku, i tijelo, i kosa, i blatnjava odjeca, i disanje odaju nju koja želi da ostanem. Ja je nisam mogao pustiti jer mi se cinilo da ce nestati, kao što je nestalo sve ono, davno kod Zaostroga. Htio sam da šuti, da bude tu, besmrtna u tom trenutku i više nikad, u blatu pokraj cesme, u kampu na Korculi, pola metra od paradajza koji ce ostati napušten i kojega se više nitko nikada nece sjecati. Paradajz je umro cim je ispao iz njezinih ruku.

Vec sledeceg trenutka, Bože blagi, prošlo je još pet godina. Nataša je bila u Beogradu, a ja sam bio u Sarajevu. Trajao je rat. Rat moga života, jedini koji pamtim i jedini u kojem cu, sva je prilika, i poginuti, iako sasvim živ, neokrznut, citav, kao Ahil kojega cak ni u petu nije pogodilo. Nisu radili telefoni. Bio sam u Jevrejskoj opštini kod Drvenije mosta, oko mene su bili ljudi koji cekaju vezu, ispred mene radioamater s nekim cudnim aparatom, kao iz Drugog svjetskog rata. Iz aparata se cuo šum svih svjetskih mora i svih brodoloma. Odjednom sve to. A izmedu valova probijao se glas. Glas je govorio: Ona pita kako si?

Obracam se radioamateru: Dobro, kako si ti? Radio amater skoro proguta mikrofon: Dobro je, kako je ona, ponavljam dobro kako je ona, prijem. I opet lomljava starih brodova, grohot valova, užas mornara: Ona je dobro, šta da mu pošalje? Neugodno mi je što pedeset ljudi sluša moj razgovor. Naginjem se i na uho govorim radioamateru: Pošalji mi novina i slanine! On se nevidljivo stresa od daha u svome uhu i nastavlja: Neka mu pošalje novina i slanine, ponavljam novina i slanine! Jevrejska opština se glasno nasmijala, valjda zbog novina, a glas s one strane šumio je: Misli na njega i moli ga da se cuva! Došlo je vrijeme kad je razgovor morao biti završen. Ljudi su cekali na svoj red, a ja sam morao izvgovoriti još jednu recenicu, onu koja vrijedi više od svake šutnje i koja bi morala uciniti isto ono, mislio sam, što je ucinio zagrljaj u korculanskom blatu. Bio sam užasnut pred rijecima, rijecima, rijecima što sam ih mogao reci, što ih nisam morao reci, što su se rasipale kao pijesak iz razbijenoga sata, kao živa na drvenome podu kemijskog kabineta, kao sitna smrt koja raste u meni, smrt paradajza pokraj cesme, tad sam ga se sjetio, tog paradajza, a mislio sam da je umro, ne nije, pojavio se posljednji put, dok ispada iz njezinih ruku, vraca se meni, evo sad usred skoka u prazno jer s druge strane više nema nikoga, nema ni mene, ni kampa, ni Korcule, ni svade, ni njezina lica pretvorena u gadenje, lijepo drago gadenje kojega više nema… Nisam primakao usne muškome uhu, niti sam šaptao. Rekao sam glasno, kao da smo zbilja tu, u njezinoj dnevnoj sobi, sami jer je general otišao sa ženom na more: Volim te najviše na svijetu! Radioamater se okrenuo prema meni. Prvi put u životu vidio mi je lice. Otkako smo se sreli bio sam mu za ledima. I vjerovatno me više nikad nece vidjeti. To ceš reci sam, šapnuo je, skinuo slušalice, a ja sam sjeo na njegovo mjesto. U slušalicama šum je bio još mnogo jaci. Nisam znao kamo idu moje rijeci, niti tko ih sluša, u kakvim se valovima gube i ima li igdje mirnoga mjesta s kojega se one mogu cuti cisto, onako cisto kako ce još samo sada biti izgovorene: Nataša, volim te najviše na svijetu!

Jevrejska opština plakala je kao nakon dobre predstave. Plakali su svi, i muško i žensko. Jedna recenica rasplakala je tolike ljude. Ta recenica je, istina, bila važna, ali samo onome tko ju je tada izgovarao i njoj koja ju je cula, svi drugi komotno su mogli spavati toga trenutka ili cackati nos, ili pucati iz pušaka, ili se moliti Bogu, ili izgovarati neke opcenite istine i rijeci koje mogu spasiti svijet, ali su plakali, valjda zato što su se tada opraštali od svojih života jer ih je jela još jedna mala smrt. Nijedno od uplakanih lica danas ne pamtim.

Ne pamtim te važne trenutke, zaboravim cim kažem ovoga se moraš sjecati. Život bi bio dug kad bih se više sjecao. Zaboravio sam skoro sve. Osim ono kad trcim od obale do kampa ili ono kad pazim da mama ne kaže labrnja. Drugo je nestalo. Nestale stvari dijele se na one koje sam mogao sacuvati i one koje su se pretvorile u niz mojih malih smrti. Te su smrti kao sive mrlje na nekoj davnoj geografskoj karti. Nitko ne zna što je tamo, ako nije još jedna Indija. Mogao sam sacuvati recenicu volim te najviše na svijetu, ali nisam znao kako se to radi ili nisam želio znati da mi strah nije najbolji saveznik u životu. Nataša je još neko vrijeme bila u Beogradu, a onda je otišla u Kanadu jer se ja više nikada nisam javio. Pokušavao sam u novim okolnostima govoriti volim te najviše na svijetu i osjecao sam se obicno kao radioamater koji prevodi rijeci preko voda i mora, pa svako ja postaje on, a svako ti postaje ona. Ili tako nekako. U svakom slucaju, nitko više nije plakao.

Malopre, ukljucim radio, bog te pita koja stanica, ali naša svakako nije, kao ono svira pjesma Mama Leone. Opet sam se sjetio mirisa mora, mirisa borovine i mirisa maslinova ulja u isto vrijeme. I svega što je iz mirisa nastalo. Ne znam kakve veze ima ta pjesma, ali sigurno ima jer dolazi iz necega što sam zaboravio, iz neke od onih malih smrti. Tu Mamu Leone trebalo bi negde smjestiti, ali ne znam gdje i kako jer u ovome što pricam nema više mjesta. Nije ga nikad ni bilo. Moja mama u meduvremenu je postala prava, odrasla mama, a ja sam sada vec njezin sin. Nikako predak. Više ne govori labrnja, ali nekad to tako zvuci.

Miljenko Jergovic

In memoriam

Postoji jedan neverovatan gad koji se zove Miroslav Antic.
Zdere moj hleb. Pravi moju decu. Nosi moja odela.
Sa mojom zenom leze u krevet na moje rodjene oci,
jer zna da sam tog trenutka sigurno negde daleko u Lenjingradu.

I taj Antic sto me je upropastio i kao pisca i kao coveka,
dakle: taj, koji ce na kraju leci u moju sopstvenu grobnicu,
pita me jedno jutro: sta vam je, boga mu, covece,
izgledate mi nekako bolesni ?
A sta se, izvinite za izraz, bas njega tice kako je meni i dokle mi je ?

O meni se najlepse brinu oni koji me ostavljaju na miru.
A on pere ruke mojom rakijom. Ima kljuc od mog ateljea.
Ljudi, taj me tera da citam knjige. Petlja sa mojim plavusama.
Dere se u mojoj kuci. Ogovara me. Svasta laze.

Deca mi lice na njega, a on nosi kravatu.
Brije se, poznaje neke ljude. Radi.
Svako jutro se tusira. Pravi se da zna sve o zenbudizmu.
Prevodi knjige. Cini mu se da ima prijatelje.
Mom sinu, zamislite svinjariju, mome jedinom sinu, kupuje sladoled.

Bio sam mornar. Bezao sam, ili odem, na primer, u Pariz.
Pokrijem se cebetom preko glave. Pustim brkove.
A on me i tu pronadje, u nekoj ulici Zolive, u nekom bednom hotelu,
i vrati kuci. I rasplace me.

Mati moja Melanija, koja ne zna da je rodila mene, a ne njega,
vise ga voli. Vise mu veruje. I on to jos kako koristi.
A on je, uveravam vas, on je ta upeglana stoka kojoj ja dizem spomenik.

On je ta uvazena zivotinja kojoj ja pisem biografiju
ovako popljuvan i sam, i do krajnosti zgadjen
sto moram da mu javno pozajmimoci i dusu
i ono malo para koje sam jedva pozajmio.

Kad sam ja, na primer, skocio sa Petrovaradinske tvrdjave,
on je uskakao u djacke citanke.
Kad me je doktor Savic lecio od alkohola,
on se pravio kao da ima neke veze sa filmom.

Gde god se pojavim, gurao me je da ga ne obrukam.
Pristajao je na kompromise. Cerekao se na prijemima.
Primao je moje nagrade. Mesao se u moje snove.
Jedan licemer.

Jedan stvarni licemer. Jedan provincijalac !
Jedan koji je trpeo sve ono sto ja nikada necu trpeti.
I koji sada tako fino zuri da crkne umesto mene,
da bi umesto mene,
svinja jedna,
da bi umesto mene sto pre jedini ziveo.

Mika Antic

Pegava je bila jedina devojka koja ga je ostavila…

Popac i ona išli su zajedno u gimnaziju, ali roditelji su je držali u karantinu, i to ružno pacence od nas ostalih nije bilo registrovano sve do prve godine faksa.Stari joj je bio neka aždaha u miliciji,o, nije vrteo pendrek oko prsta,štaviše, imao je svog šofera ugradenog u morbidni crveni BMW, i sa distance je delovao sasvim pristojno, ali… Pegi Su je za svaki slucaj bila na gospodu mamu. Upisala je tehnologiju, mislim, i krajem tog leta se pojavila na Štrandu u jednostavnom crnom kostimu, koji je, onako bestidno jednodelan, u momentu zasenio premijerne tange i osramotio tufnice i volancice na bikinima raznih kalibara i formata. Priznajem bila je moj tip, genralno, ali bila i tip mog prijatelja, sasvim konkretno, i na vreme da nešto ne pokvarim, povukao sam se na pristojnu razdaljinu, sa koje sam ipak mogao da posmatram dve siluete, zapricane u pesku velike recne plaže.Tih dana pozirali su za plakat ljubavnog filma… Sunce se zaplitalo u vrhove jablana, i, kotrljajuci se kroz krošnje kao narandža, spadalo na niske grane. Lagano, u uobicajenoj fotomontaži, klik-klik, zatvarali su se suncobrani,šareni peškiri nestajali su jedan po jedan, a njih dvoje su i dalje pricali i pricali… Ona, vec u majci, obgrlivši kolena rukama, i on tobož neobavezan sa laktovima u pesku, a glavom visoko u oblacima… Pegava je imala drugaricu ružnu ko san pijanog mornara, što Martinu nije smetalo da naskoci na nju i jedno vreme smo sretno izlazili u kvartetu. Onda sam ipak malo prelistao enciklopediju, i potvrdio svoje sumnje da petoclani kvartet nije najbolje rešenje.

Slutio sam ko bi to mogao biti tehnološki višak i iskoristio sam svoje pravo na otcepljenje. Lufter je brzo šutnuo gabora ali se šaranski odmah upetljao u drugu vezu, Popac i Pegava bili su zagrljeni “ sijamski „, i ako su nekoliko puta pokušali da ih razdvoje hirurškim putem, nas trojica mesecima nismo imali kvorum.
Sve do zimskih ferija… Još na ceremoniji otvaranja zimovanja pobrkali smo se sa veselim Slovenkama iz susednog železnicarskog odmarališta. Mene je usvojila Lidija, maskota tvornice gornjeg rublja, Martin je pretežno visio kao ofinger, a Popca je primila na obuku vaspitacica iz Škofja Loke, koja je drmala pivo manirom iskusnog sezonskog radnika i verala se na smuckama tamo gde i divokoze idu okolo. Ne znam cime su je hranili, ali mogla je da nas brani, zlu ne trebalo, i te duge tople zime mladom Popovickom nije bilo lako. Bio je eksploatisan kao šusterski kalfa, i sigurno je to bio razlog što je ostavio izmišljenu adresu i pogrešan broj telefona kad je na kraju ferija, skinuvši ponosno “ L “ tablice, sav sretan uskocio u autobus. Sretni nikad ne razmišljaju o sreci. To je posao za nesretne. Svi primete srecu u nesreci, a o nesreci u sreci razmišljaju samo blesavi. I iskusni… Popac nije bio ni od jednih ni od drugih. Bio je jednostavno uspaljeni klinac koji je dospeo u modu kod curica, u sad vec davno prošlom vremenu, kad je tek svaka deseta radila “ one stvari „. Hormoni su mu prokuvali na minus dvadeset i on je tog januara video sve zvezde. Ali više nikad nije video Pegavu…

Nije bilo moderno prvi se javljati devojci, moj drug je propustio nekoliko dana, pa nedelju, pa nekoliko nedelja… Onda više nije znao šta bi joj rekao. Predavanja su uveliko pocela a ona se i dalje vodila kao nestala osoba. Popac nas je naterao da se zakunemo na Bibliju da nismo ocinkarili za Slovenku, sve cešce smo, kao slucajno, prolazili ulicom u kojoj je „neko“ stanovao, ali pošto se zavesa na jednom prozoru nije pomerala, ipak je aktiviran telefon. Zvanicno saopštenje bilo je da su odselili, da je Tata Pandur premešten u drugi grad, i da ne vredi više zvati na taj broj…
Svaki Lufterov problem apsolvirao sam do korica, ali Popac nije bio od onih koji se ispovedaju… Ostalo mi je nepoznato koga je zvao i gde je tražio svoju devojku, ali kad je pretražio sve, odjednom je poceo da je pronalazi u drugim curicama. Neke su imale takav nosic, neke su hodale kao ona, ili se smejale na isti nacin, zabacujuci lepim pokretom glavu malo udesno, neke su slicno njoj cutale, neke pricale, i Popac ih je narednih godina vodao kao avganistanske hrtove, sakupivši, malo po malo, puno raznih detalja svoje velike ljubavi. Ali nikad mu nije uspelo da ih sve sastavi…

Tri posleratna druga
Djordje Balasevic

Today was yesterday’s tomorrow

Do kraja mog života dva me dana nikada više nece brinuti.
Prvi dan je juce, sa svim svojim greškama i suzama, lažima i porazima. Juce je prošlo i zauvek izmaklo mojoj kontroli.
Drugi dan je sutra, sa svojim zamkama i pretnjama, opasnostima i tajnama. Dok sunce opet ne bude izašlo, nemam udela u sutrašnjem danu, jer nije se još ni rodio.
Uz Božju pomoc, ovaj današnji dan mogu da savladam ako na to koncentrišem sav svoj trud i energiju! Samo ukoliko mu dodam teret ove dve zastrašujuce vecnosti,juce i sutra, postoji mogucnost da pokleknem pod njihovim opterecenjem. Nikada više! Ovo je moj dan! Moj jedini dan! Samo on postoji! Ostatak mog života tece danas i ja sam rešen da svaki sat ovoga dana provedem na sledeci nacin…
Do kraja mog života ovog tako izuzetnog dana, pomozi mi, Gospode…
– da obratim pažnju na mudre savete Isusove, Konfucijeve i Zoroastrove (Zaratustrine) i da se prema svakome koga sretnem, prijatelju ili nepri jatelju, strancu ili clanu porodice, ponašam onako kako bih želeo da se on prema meni ponaša;
– da vodim racuna o svojim recima i svojoj cudi, da se cuvam nerazboritih trenutaka u kojima bih da zakeram ili vredam;
– da sve koje susrecem pozdravljam nasmejan, a ne namršten, uz tople reci ohrabrenja umesto oholosti ili, još gore, cutnje;
– da budem saosecajan i pažljiv prema tugama i borbama drugih, shvatajuci da postoje skriveni jadi u svacijem životu, ma koliko uzvišen ili ponizan bio;
– da što pre budem dobar sa svima, imajuci uvek na umu da je život prekratak da bismo ga trošili na osvetoljubivost ili zlobu, da se prebrzo završava da bismo imali vremena da budemo sitnicavi ili neljubazni.
– Do kraja mog života ovog tako izuzetnog dana, pomozi mi, Gospode…
– da neprestano podsecam sebe da cu više klipova kukuruza požnjeti u jesen, što više zrna budem posejao uprolece;
– da shvatim da me život uvek nagraduje pod uslovima koje sam postavljam, i ako nikada ne uradim ili ne isporucim više od onoga za šta sam placen, nikada necu ni imati razloga da ocekujem nešto preko toga;
– da uvek dam od sebe više nego što se od mene ocekuje, na poslu, u igri ili kod kuce;
– da radim sa poletom i ljubavlju, ma o kakvom zadatku da je rec, shvatajuci da nikada necu moci da spoznam pravu srecu ukoliko je ne budem pronašao i u svom poslu;
– da istrajem u onome što radim, cak i onda kada drugi prestanu da se trude, jer sada znam da me andeo srece i cup zlata cekaju tek na kraju one dodatne milje koja još uvek leži preda mnom.
Do kraja mog života ovog tako izuzetnog dana, pomozi mi, Gospode…
– da postavim sebi ciljeve koje treba da po stignem do kraja današnjeg dana, jer sada znam da me besciljno plutanje od casa do casa vodi samo jednom odredištu, luci nesrece;
– da shvatim da nijedan put do uspeha nije previše dug ako napredujem hrabro i bez nepotrebne žurbe, kao i da nijedna pocast nije tako udaljena ako se za nju strpljivo i na vreme pripremim;
– da nikada ne gubim veru u svetlije sutra, jer znam da ce me neko izvesno cuti ako budem na kapiju kucao dovoljno dugo i dovoljno jako;
– da uvek iznova podsecam sebe da uspeh uvek ima svoju cenu, i da uvek moram dobro da odmerim da li su radost i nagrade koje mi on donosi vredni dragocenog dela mog života koji moram da uložim da bih ga postigao;
– da se grcevito držim svojih snova i planova za lepšu buducnost, jer ako ih se odreknem, možda cu i dalje postojati, ali to više nece biti život.
Do kraja moga života ovog tako izuzetnog dana, pomozi mi, Gospode…
– da stremim ispunjenju onog najboljeg u sebi, znajuci da nemam nikakvu obavezu da se obogatim ili postanem veoma uspešan, vec samo obavezu da dam ono najviše i najbolje od sebe;
– da ne podležem strahu od neuspeha, jer cu tada gledati ka ciljevima koje još nisam postigao, a ne dole, na zamke koje mi stalno prele;
– da prigrlim zlu kob kao prijatelja od koga cu da naucim znatno više nego od niza stalnih uspeha i srecne sudbine;
– da se podsetim da su promašaji, cak i kada mi se dese, samo putokazi prema uspehu, jer sve što je lažno odvešce me u potragu za istinitim, a svako iskustvo ukazace mi na neku grešku, koju cu kasnije pažljivo izbegavati;
– da se radujem onome što imam, ma kako malo to bilo, uvek se prisecajuci one price koju sam cesto cuo, o coveku koji je bio nesrecan zato što nije imao cipele, sve dok nije sreo coveka koji nije imao noge.
Do kraja mog života ovog tako izuzetnog dana, pomozi mi, Gospode…
– da prihvatim sebe onakvog kakav jesam, ne dozvolivši nikada svojoj savesti ili osecanju dužnosti da me primora da živim po obrascu koji su drugi napravili za svoju dobrobit;
– da shvatim da nikada ne smem sopstvenu vrednost da merim necijim pohvalama ili ljubavlju, jer moja istinska vrednost najviše zavisi od toga šta sam prema sebi osecam i koliko sam ukljucen u svet oko sebe;
– da odolim iskušenju da nadmašim tuda dostignuca, jer ta pateticna, pa ipak uobicajena težnja nije ništa više do znak nesigurnosti i slabosti, a ja nikada necu biti svoj ako dopustim drugima da odreduju moje standarde;
– da u sve svoje postupke, u radu i igri, neprestano unosim varnice entuzijazma, tako da moje uzbudenje i revnost pri bilo cemu što radim, savladaju svaku teškocu, koja bi u protivnom usporila moje napredovanje;
– da se uvek podsecam da moram da uložim vreme i energiju u povecanje sopstvene vrednosti, jer samo budale stoje zaludne, cekajuci da im uspeh sam dode, a ja sada znam da jedina šansa da se dode do vrha leži u tome da se prvo iskopa rupa.
Do kraja mog života ovog tako izuzetnog dana, molim Te, pomozi mi, Gospode…
– da drugima cinim ono što bih želeo da oni cine meni, da u svakom casu od sebe dajem više nego što se ocekuje, da postavim sebi ciljeve i da se držim svojih snova, da tražim dobro u svakom zlu koje me snade, da sve svoje dužnosti izvršavam s poletom i ljubavlju i da, više od svega, budem svoj.
Pomozi mi, molim Te, da postignem ove ciljeve, moj izuzetni prijatelju, da bih mogao da postanem dobar staretinar, da u Tvoje ime radim sa obnovljenom snagom i mudrošcu, spasavajuci druge kao što si Ti spasio mene. I, iznad svega, molim Te, ostani uz mene ce log ovog dana…

Og Magdino, Povratak staretinara