Borite se za svoj život !

Bicu iskren- nisam siguran da cak imamo i svoju sadašnjost. Izvesno je da stihijski idem kroz život, pa gde se zaustavim. Jedno je sigurno- nikad ne znam u kom cu smeru krenuti. Dozvoljavam da me emocije povuku, da me prosto uguraju u neke stvari o kojima ranije nisam razmišljao. Ponovicu svoju staru tezu: Sve moje pesme doživljene su više puta i odživljene. Znaci, u njima nema ama baš nikakvog foliranja. One su, pre svega, odraz mojih emocija. Rokenrol je moj nacin života. Moje pesmeto sam ja. One su odraz mojih životnih shvatanja i stremljenja. Motive za njih nalazim u realnim životnim surovostima, a tek ponekad dozvolim imaginarnim snovima da prošetaju kroz neki stih. I to ucinim tako da se imaginacija samo nazire, kao kroz maglu… Ja ne mogu da pevam o vanzemaljskoj ljubavi ako me bukvalno guše i razdiru ovozemaljski jadi. Evidentni su, što pritiska i ostale mlade, nedostatak slobodnog mišljenja, materijalna nemoc i sve što ide uz to. Danas, mladom coveku nije dozvoljeno da radi, jer nema slobodnih mesta, zapravo sva ta potencijalna mesta popunjena su nekim starim, dosadnim, olinjalim tipovima, koji ništa ne preduzimaju da se izvucemo iz blata u koje smo se zaglibili. To opet znaci da je mladima, željnim znanja i progresa, sve uskraceno. A najviše životne radosti! U ovom trenutku, mi mladi nemamo buducnosti… Stojimo na rubu neke razjapljene provalije, koja sa nestrpljenjem ceka da nas proguta. A iznad nas, razbuktala se vulkanska lava koja pocinje da curi, rasteže se po nama- narodu. Šta bi mi sad mogli da uradimo? Ne znam ni sam, cini mi se da smo stisnuti- ne možemo ni korak nazad, ali ni korak napred… Mladima su vezane ruke- moraju da se prilagodavaju i iznad svega trpe život… Ako je sve ovako kako sam rekao- a jeste- onda ja tu nikad necu moci da vidim ni jedan zracak slobode. Nama jedino ostaje da se pokrijemo nekim neprobojnim oklopima i protrcimo kroz životni špalir u kome nas, sa svih strana, nemilice udaraju i lupaju! A mi trcimo i grabimo napred, da bismo došli do kraja životne staze. Tada smo beskoisni i sebi i društvu. To je kraj… Prilagodavanje društvu može da bude pozitivna osobina, ali to je samo danak životu. Ukoliko se prilagodavaš necemu što ne želiš, onda suzbijaš svoju licnost. U tom smislu, ta prilagodljivost postaje, pre svega, morbidna i negativna. Šta na kraju biva- od mladog i perspektivnog coveka stvara se krajnje beskorisni tip… Borite se za svoju licnu slobodu, ne dozvolite da vas neki lažni srebrnjaci i krivo opravdane norme uguše…
Borite se za svoj život !

Milan Mladenovic

Tri kratke pricice

Prozori

Na jednoj zgradi na istom spratu bila dva prozora. Gledala su na istu stranu ulice i u isto vreme ih je budilo sunce i zapljuskivala kiša. Starili su zajedno, jedan pored drugog. I nicega više medu njima nije bilo.

Minut

Stigla mi je kafa. Vrela. Jutro se lenjo vuklo po praznoj stanicnoj kafani. A onda je u kafanu ušla devojka i sela okrenuvši mi leda. Samo sam video njenu nežnu belu nadlanicu kako viri iz predugackog rukava vunenog džempera. Gledao sam je satima i cela mi je mladost prošla pred ocima, od ljubakanja iza škole i prvih cigareta, do pokušaja samoubistva u simbolicnoj i kobnoj 27-oj. A onda je ona ustala i otišla i odnela svoju ruku. Srknuo sam kafu i izgoreo se. Još je bila vrela.

Topola

Rasla je jedna topola na kraju dvorišta u kome smo se igrali kao mali. Ja sam se krila iza topole i niko me nikada nije pronašao. A nisu me ni tražili. Onda je topola posecena i tu je izgradena neka ružna zgrada. A mene i dalje nisu pronašli.

Slobodanka – Boba Vukosavic

A ko si onda ti?

Kad su ga upitali za razlog tako naglog uspeha, objasnjava da je pre nekoliko dana ziveo kao Drugi.
Ko je drugi? – pitaju
„Drugi je ono sto su me naucili da budem ali sto nisam ja. Drugi veruje da je covekova obaveza da provede citav zivot zaokupljen brigom kako da ustedi novac da ne bi umro od gladi kad bude ostario. Toliko razmislja i tolike planove kroji, da otkriva da je ziv tek kada su njegovi zemaljski dani pri kraju. Ali tada je vec suvise kasno“.
A ko si onda ti?
„Ja sam ono sto bilo ko od nas jeste, ukoliko slusa svoje srce. Osoba koja se divi tajni zivota, koja je otvorena za sva cudesa, koja se raduje i odusevljava onim sto radi. Jedino sto mi Drugi, iz straha da se ne razocaram, nije dozvoljavao da se razmahnem.
Ali postoji patnja – kazu prisutni
„Postoje porazi. Ali njih niko ne moze da izbegne. Zato je bolje da izgubite nekoliko bitaka u borbi za svoje snove nego da budete porazeni, a da pritom cak i ne znate za sta ste se borili.
To je sve? – pitaju ljudi u kafani
„Jeste. Kad sam to otkrio, probudio sam se s cvrstom odlukom sa budem onakav kakav sam oduvek zeleo da budem.Drugi je ostao tamo, u mojoj sobi, da me gleda, ali nisam ga vise pustao da udje, da me primora da mislim na buducnost“….

Paulo Koeljo – „Na obali reke Pjedre sedela sam i plakala“

Sačuvaj nas, Bože, od ostvarenja snova.

Takav je život da čovek često mora da se stidi onoga što je najlepše u njemu i da upravo to sakriva od sveta, pa i od onih koji su mu najbliži.

S godinama počinju i u najburnijem čovečjem životu da se ustaljuju i primećuju izvesne pojave koje se simetrično i ravnomerno ponavljaju. I duh koji živi veoma malo svesno i voljno ne može da ih ne primeti. Tako čovek gleda svoj život unapred. Zna se šta nosi oktobar: sluti se mart i predosećaju letnji meseci. I tu ne pomaže nikakva higijena duha ni profilaksa (i na to se s godinama dolazi!), niti ima bežanja niti može biti zaborava. Najveći napori volje uzaludni su ili pomažu vrlo malo. Najoprečnija duhovna stanja: strah ili opasna radost ili plodan mir, smenjuju se u čoveku gotovo kalendarskom stalnošću i javljaju se neminovno, uporedo sa promenama na zemlji.

Dok je čovek plen svojih strasti, rob čula i igračka mašte, dotle su i svaka
tajna muka i gorčina razumljive i lakše, jer su zaslužene, kao prirodno naličje nedostojna života. Ali kad se i docnije, kao gospodar svoje sebičnosti, sav predan radu, živeći za druge, uvidi da je ta ista gorčina na kraju svakog puta, onda zaista čovek ne zna šta da misli i nema čemu da se nada. Ostaje, ponekad, svetla nada, ne trajnija od bleska munje, da sve ovo nije prava stvarnost. Misao — da ćemo se probuditi, jecajući.

Sačuvaj nas, Bože, od ostvarenja snova. Udalji od nas ono što je predmet naših želja, jer telo naše želi svoju sopstvenu smrt.

Ivo Andric

Istina i laz

Istina je prozracna i ne opaža se, a laž neprozirna, ne propušta ni svetlost ni pogled. Postoji i trece, gde su dve stvari pomešane, i to je najcešce. Jednim okom vidimo kroz istinu i taj se pogled gubi zauvek u beskraju, a drugim okom ne vidimo kroz laž ni pedalj i taj pogled ne može dalje, ostaje na zemlji i naš; tako se probijamo kroz život porebarke. Otuda se istina i ne može ni shvatiti neposredno kao laž, nego samo uz poredenje istine i laži.

Milorad Pavic  „Hazarski recnik“

O Velikim i Malim Pricama…

Tajna Velikih Prica, je u tome što nema tajni…
Velike Price, su one koje smo culi i želimo da ih cujemo ponovo. One, u koje ulazimo kada nam se prohte. U kojima se na svakom mestu, osecamo ugodno. Koje nas ne obmanjuju uzbudenjima i naglim preokretima na kraju. Koje nas ne iznenaduju, nepredvidenim dogadajima.
Poznate su, poput domova u kojima živimo. Poput mirisa kože naših ljubavnika! Kraj im je poznat, ali ga slušamo kao da nije. Isto kao što znamo, da cemo jednoga dana umreti, a živimo kao da necemo. U Velikim Pricama zna se ko živi, a ko mre, ko pronalazi ljubav, a ko ne. A opet sve to, želimo da saznamo ponovo. U tome i jeste njihova tajna i njihova carolija…

Arundati Roj „Bog malih stvari“

Patnje mladog Werthera

Divna neka vedrina obuzela mi je dusu,nalik na blago proljetno jutro, a ja je cijelim srcem uzivam.Sam sam i osjecam radost zivota u ovome kraju sto je stvoren za dusu poput moje.Tako sam sretan , dragi moj, i tako utonuo u osjecaj mirnoga opstojanja da od toga trpi moja umjetnost.Ne bih sada mogao crtati ni jedan jedini potez, a ipak, nikada nisam bio veci slikar nego u ovim trenucima.Kada na drugu dolinu oko mene padne magla, visoko sunce zastane povrh neprobojne tmine moje sume, a samo se poneke zrake prokradu unutra u svetiliste, dok lezim u visokoj travi kraj potoka sto se rusi s kamena na kamen, i blize zemlji zapazam da su znacajne tisuce raznovrsih travki, a bezbrojne , nedokucive oblike crvica i musica , gmizanje malenog sveta izmedju vlati osjecam blize srcu , i kad osjecam prisutnost svemogucega , koji nas stvori, po slici svojoj, dah sveljubecega, koji nas, lebdeci u vjecitoj milini, nosi i odrzava– prijatelju moj, kada mi onda pred ocima svice , a nebo i svijet oko mene miruju mi u dusi kao lik ljubljene, tad me cesto obuzme ceznja , pa mislim : ah,kad bi ti to mogao izraziti, kada bi mogao da papiru udahnes ono sto u tebi zivi, tako puno i toplo – i da to bude ogledalo tvoje duse , kao sto je tvoja dusa ogledalo beskonacnog boga! – Prijatelju moj!Ali zbog toga propadam , podlijezem sili velicanstvenoga sto je u tim pojavama.

J.W. Goethe

A sna nema.

Ne bih mogla reci da sam fascinirana ali zasigurno jedan od citata koji me se veoma dopada:

Kasno je. Lezis u krevetu i ne mozes da zaspis. Ulica je mirna, s vremena na vreme vetar u bastama pomeri drvece. Negde zalaje pas, udaljenom ulicom prolaze kola.

A sna nema.

Ne pomaze ti da ides gore-dole, da ustanes i ponovo legnes. To je jedan od onih casova u kojima nema nacina da pobegnes od samog sebe. Tobom ce zagospodariti misli i kretanja duse, a drustva nema da se, kao obicno, ispricas.
Onome ko je u tudjini, pred oci izlaze kuca i basta u domovini i detinjstvo, sume u kojima je proziveo najslobodnije i najnezaboravnije decacke dane, sobe i stepenista na kojima se cula graja njegovih decackih igara. Slike roditelja, strane ozbiljne, ostarele, sa ljubavlju, brigom i tihim prekorom u ocima. Pruza ruku i uzalud ocekuje da i njemu neko pruzi desnicu, prekrivaju ga velika tuga i usamljenost; izranjaju i drugi likovi i u nesigurnim i ozbiljnim raspolozenjima ovih sati cine nas, gotovo sve, tuznim. Ko u mladosti nije zadavao brige svojim najblizima, odbijao ljubav i prezirao naklonost, ko nije bar jednom iz inata i obesti izbegao srecu koja je pred njim stajala, ko nikada nije povredio svoj ili tudj ponos, ili se ogresio o prijatelje nekom nesmotrenom recju, nekim ruznim i uvredljivim ponasanjem? Sada svi oni stoje pred tobom, ne govore nista i cudno te gledaju mirnim očima, a tebe je sramota od njih i od samog sebe.

U nasem uzurbanom i neosetljivom zivotu zacudjujuce je malo sati u kojima dusa moze da bude svesna sebe, u kojima zivot ustupa mesto smislu i duhu, a dusa neskriveno stoji pred ogledalom uspomena i savesti. To se verovatno desava pri prezivljavanju velikog bola, verovatno nad kovcegom majke, verovatno na bolesnickoj postelji, na kraju nekog dugog usamljenickog putovanja, u prvim satima ponovnog vracanja u zivot, ali to uvek prate nemiri i mucenja.
Vrednost ovakvih budnih noci je bas u tome. U njima dusa uspeva da bez snaznih spoljasnjih potresa dodje do onoga sto je pravedno, bez obzira da li je to cudno, ili zastrasujuce, da li je za osudu, ili za zaljenje.

„Umetnost dokolice (Besane noci)“ – Herman Hesse

Klaustrofobicna komedija

Sava: Ne znam odakle ovolike mušice, leptirice, bubašvabe, smrdibube, komarci, žuti mravi, miševi, pacovi… Da se ne skupljaju na bivši narod.
Milicioner: U mome kraju se zbog stoke skupljaju muve… zbog muva gušteri… a zbog guštera zmije.
Sava: Jesu otrovne?
Milicioner: Ne mora da te ujede, dosta je da te pogleda… Sve su zmije otrovne, samo se neke prave da nisu.
Sava: I pecurke su vam otrovne.
Milicioner: Jesu, ali više stradamo od bombi i mina dok beremo pecurke. Cudo jedno kako pecurke rastu oko zaostalih mina. Kao da ih metal privlaci… Neki put, nocu, dok sedimo uz vatru, samo cujemo, tamo negde u planini – eksplozija! Kurjaci nalete na minu. Sutradan ih nademo po tri-cetiri… ako ih orlušine ne odnesu.
Sava: Ima puno vukova?
Milicioner: Pa… selo nam se zove Vukovo… Ja sam, kao što znaš. Vule Vucic… Kod nas sela i ljudi dobijaju imena ili po nekoj telesnoj mani ili po zverinju. Moj ujak je Macan Guzina iz Zmijuka.
Sava: Odakle toliki vukovi?
Milicioner: E… ako cemo pravo, mi smo sami krivi. Jedne godine potamanismo sve medede. Kako pobismo medede, tako navališe copori vukova.
Sava: Nije gori kurjak od mededa?
Milicioner: Kako nije… Meded je carska, gospodstvena životinja. Kurjak je opak, podmuko zver. Da ne pricam što meded spava kad je nama najteže. Kurjak samo ceka sneg i mecavu. Što coveku gore – to kurjaku bolje. Nocu utabaju staze kroz planinu kao da je vojska prolazila. Kako smrkne, ceka te pred vratima.
Sava: Što onda pobiste medede?
Milicioner: Što… Što mi nama stalno radimo o glavi. Neprijatelj nam, s vremena na vreme, samo malo pripomogne. Sava: Bili ste dobri lovci.
Milicioner: I!… U lov smo nosili samo po jedan metak. Jedan lovac – jedan metak. Jedan metak – jedna zver… Ovi danas kad krenu u lov, ne vidiš ih od redenika i oružja. Ko u rat.

Dusan Kovacevic

Izmedju noci i jutra

“…Oslusni, srce moje, i poslusaj sta govorim: Dusa mi bjese mocno stablo cije korijenje seze u dubine zemlje, a grane mu se izvijaju prema beskraju. Dusa mi procvjeta u proljece, plodove dade u ljeto, a kada jesen dodje sakupih plodove u srebrne posude i stavih ih na raskrsnicu. Prolaznici su ih uzimali, jeli i svojim putem nastavljali.
Kada jesen minu, kada se njeni kliktaji u plac i jadikovku pretvorise, u posudama vidjeh samo jedan plod koji ljudi meni ostavise. Ja ga uzeh i vidjeh da je nesnosljivo gorak, kiseo kao zeleno grozdje, te rekoh svojoj dusi: Tesko meni. Ljudima sam u usta stavio prokletstvo i u utrobe neprijateljstvo. Sta si, duso, ucinila sa slascu koju si korijenjem sisala iz dubine zemlje, sta si ucinila sa mirisom koji su tvoje grane upijale iz sunceve svjetlosti?
Potom iscupah mocno stablo svoje duse.
Iscupah ga zajedno sa korijenom iz zemlje iz koje je raslo i iz koje se hranilo. Iscupah ga iz proslosti i oduzeh mu sjecanje na hiljadu proljeca i hiljadu jeseni. Zatim posadih stablo svoje duse na drugo mjesto.
Zasadih ga u polje daleko od staza vremena. I bdio sam nad njim govoreci: Bdijenje nas priblizava zvijezdama.
Zalijevao sam ga krvlju i suzama govoreci: U krvi ima mirisa i u suzama slasti.
A kada dodje proljece, moja dusa ponovo procvjeta i u ljeto plodove dade. Ujesen sakupih zrele plodove u zlatne posude i stavih ih na raskrsnicu. Ljudi su prolazili, sami ili u grupama, ali niko ne pruzi ruku da uzme iz mojih posuda.
Uzeh i pojedoh jedan plod te osjetih da je sladak poput meda, ukusan kao rajsko vrelo, prijatan kao vavilonsko vino, mirisan kao dah jasmina. Tada uskliknuh: Ljudi ne zele da kusaju blagoslov, niti istinu, jer blagoslov je plod suza , a istina je plod krvi!
Zatim sjedoh u sjenku stabla svoje osamljene duse, u polju daleko od staza vremena.
Cuti, srce moje, do jutra.
Cuti, jer se zrak zasitio odvratnim mirisima i tvoj dah nece da kusa”

Kahlil Gibran

Umetnost dokolice

U našem užurbanom i neosetljivom životu zacudujuce je malo sati u kojima duša može da bude svesna sebe, u kojima život ustupa mesto smislu i duhu, a duša neskriveno stoji pred ogledalom uspomena i savesti.
To se verovatno dešava pri preživljavanju velikog bola, verovatno nad kovcegom majke, verovatno na bolesnickoj postelji, na kraju nekog dugog usamljenickog putovanja, u prvim satima ponovnog vracanja u život, ali to uvek prate nemiri i mucenja.

Vrednost ovakvih budnih noci je baš u tome.
U njima duša uspeva da bez snažnih spoljašnjih potresa dode do onoga što je pravedno, bez obzira da li je to cudno, ili zastrašujuce, da li je za osudu, ili za žaljenje.

Herman Hesse

Pobeda

Tri igraca za stolom igraju preferans. Otac i dva sina. Nedljom ,posle rucka,popiju kafu i podele karte. To je prilika da popricaju i da igraju . Najcesce krenu od 100 „bula“. Igra preferansa pocinje negativnim poenima.  Svi ih igraci ,poput greha u zivotu ,imaju od pocetka. Treba se „spustitii spod kape“ ,granica na kojoj se zbaci staro breme i krene u osvajanje pozitivnih poena.  Da bi se igra zavrsila ,jedan igrac mora biti „dobar“ onoliko koliko je jedan „los“
Kao i u zivotu . Moze se biti dobar samo u odnosu na nekoga ko to nije. Da nema zla ,dobro ne bi imalo u onosu na sta da bude dobro.  To cesto zaboravljamo  kada sudimo drugima.  U predstavi zvanoj „Zivot“, neko mora da glumi i lik negativca.  Teske su to uloge.  Bez sukoba nema dobre predstave.  Sve sto postoji, postoji u relaciji.  . Ravnoteza izmedju „dobra“ i „zla“ se odrzava, sa blagom prednoscu „dobra“.  Tvorac igre je to dobro zamislio.
Posle svakog deljenja, jedan ucesnik, licitiranjem, preuzima „ruku“. Zato sto ima najbolje karte, ili pokusava da prodje „na blef“.  Koliko igraca, toliko i stilova.  Onaj igrac koji prihvati izazov, postaje protivnik…
Retke su pobede bez negativnih poena. Nosilac igre dobije partiju, ali i i protivnici uzmu po neku kartu.  Onda ga „duze“.  A na kraju se sve zbroji.  Ne retko bas ti „dugovi“ iz dobijenih partija budu presudni za Krajnji ishod.
Kada se „podvuce crta“, malo je pobeda koje ne lice na poraz…

Nebojsa Jovanovic