Prelazeći lagano prstima preko glatke kože usnule Une…

„Prelazeći lagano prstima preko glatke kože usnule Une, tog putenog, ružičastog predela bez kraja i konca koji se protezao nekud unedogled, gubeći se u sumraku zen-sobe, profesor se nalazio u stanju ničim neometenog sklada, potpuno oslobođen sopstvene težine, ambicija, erotike, požude, bilo kakvih želja. Una je spavala sa svojom dirljivo napućenom njuškicom na njegovom ramenu. Nozdrve su joj se širile i skupljale u ravnomernom ritmu, talasajući mu blago runo na grudima, po kojima je sredovečna jesen prošarala kosmatu preriju sedim. Ako je baš nešto i želeo, bilo je jedino to da dohvati cigaretu i šibice sa tepiha pokraj postelje a da ne probudi tim pokretom Unu. Odustade.
Eto, to je, dakle, ta sreća koju smo toliko dugo čekali! Kako je zapanjujuće jednostavna! Mogu da je dodirnem. Liznem. Ugriznem. Opipam. Pomirišem. Zbog ovakvih lepotica vođeni su dugi, iscrpljujući ratovi; muškarci su se tukli i proslavljali, radili kao robovi, gazili jedni druge, da bi na kraju najveći broj njih dockan stigao do cilja, onda kada im već presuše muda. Imam je u pravo vreme! Stekao sam je stigavši prečicom do lepote, verovatno potpuno slučajno, ali – imam je! istina, možda nezasluženo, ali – imam je! – ona je tu, i to, očigledno, više nije samo puki san pred jutro.“

Una (M. Kapor)

Znas u cemu gresimo?

Znas u cemu gresimo? Verujemo da je zivot nepromenljiv i da kad uzmemo jedan pravac moramo njime da idemo do kraja. Sudbina, naprotiv, ima mnogo vise maste od nas. Upravo kada poverujes da iz jedne situacije ne postoji izlaz i kada tvoje ocajanje dostigne vrhunac, brzinom iznenadnog udarca vetra sve se promeni i preokrene i sledeceg trenutka shvatis da zivis jedan novi zivot.

Gresiti je prirodno, ali otici i ne biti svestan svojih gresaka, ponistava smisao jednog zivota. Stvari koje nam se dogadjaju nisu nikada same sebi cilj, i one imaju svoju cenu; svaki susret, svaki, pa i najbeznacajniji dogadjaj, ima neko znacenje. Sebe cemo razumeti i spoznati onoliko koliko smo spremni da ih sve prihvatimo, koliko smo sposobni da u svakom trenutku promenimo pravac i da ostavimo staru kozu kao guster izmedju dva godisnja doba.

Idi kuda te srce vodi – Suzana Tamaro

Ako hoćete nešto da uradite

Ako hoćete nešto da uradite – idite do kraja. U suprotnom, ni ne počinjite. To bi moglo da znači da ćete izgubiti devojku, ženu, rodjake, poslove, i moguće je – glavu! Moglo bi da znači da nećete jesti dva ili tri, četiri dana… Moglo bi da znači da ćete se smrzavati na klupi u parku. Možda vam donese i zatvor, porugu i ismejavanje, ili izolaciju… Izolacija je dar, sve ostalo je proba vaše izdržljivosti… vaše želje da to – stvarno radite! A vi ćete uspeti. Uprkos odbijanju i slabim šansama, i biće bolje od bilo čega što možete da zamislite. Ako ćete da pokušavate – zato idite do kraja! Nema sličnog osećanja, bićete sami sa bogovima, a noći će bukteti u plamenu. Jahaćete život sve do savršenog smeha. I to je jedina borba vredna truda!

Charles Bukovski

Znam ja to…

„Znam ja to… Svaka žena bi htela život, onako, ceo, iz jednog komada. Kako počne – da tera, da se ne prekida do kraja… To je, dabome lepo… ako je neko te sreće… A ako nije te sreće – šta će? – neka ga krpi iz parčića… deo po deo, kako joj dođe.

Moj ceo život je iz nekih zakrpa… Sve nešto na sitno, na kratko i pomalo. To nije ono… ali, šta mogu… neki život ipak jeste. Godine prođu i svaka žena skrpi neki život… Ima tu svačega… Al’ ima, bogami, i lepih komada!
Malo je života bez šavova i zakrpa… Ne može! Čovek je proklet! On bi hteo i dugo da živi i da mu bude lepo. E, a to je malo teže. Ne može! Može dugo, ali iz parčića.

Pogledajte, svako od nas nosi neku zakrpu… Svakome se primeti gde je šav – nekome na licu, nekome u očima, nekome u glasu! Svi smo mi krpljeni i sastavljani – iz mnogo delova. Mi više volimo život, nego život nas. U tome je stvar! E, a ako ga tako volimo, onda nije red da ga ogovaramo i da mu nalazimo mane.
Jel’ tako?“

D. Radović

Postoji jedna rec

Postoji jedna rec u koju staje pola veka našeg života. To je rec – najmanji zajednicki sadržatelj. Rec fantom. Nema. Slušamo je od najmanjih nogu. Cujemo je u isto vreme kad i svetu rec: mama! Nema. Ta cetiri slova sadrže citavu istoriju naše bede. Kada ulazimo u trgovinu, mi ne tražimo ono što nam treba, vec pitamo: ima li?
U pekari: ima li hleba? U mlekari: ima li mleka? Na benzinskoj pumpi: ima li goriva? Nema.
Verovao sam da sam do kraja istražio pustoš ta cetiri slova i da me više ništa ne može iznenaditi, ali, evo, stigli smo do samog kraja – ulazimo u banke i pitamo: ima li para?
Nema.
Pokusavam da zamislim Švajcarca kojem u Nacionalnoj banci u Ženevi kažu da nema para! Voleo bih da mu vidim izraz lica u casu kada mu se ruši citav svet…
A nama, ništa! Oguglali smo na rec nema.
„Kada cete dobiti pare?“
„Ne dosadujte, covece! Vidite li da radimo? Otkud znamo kada cemo dobiti? Možda sutra popodne, možda u ponedeljak…“
Hvalimo se jedni drugima kako smo bili srecne ruke, kada u nekoj banci slucajno dobijemo svoj novac i u tome ne vidimo ništa cudno.
Nema se roji i razmnožava.
Nema – ta strašna, deficitarna rec, cija praznina zlokobno odjekuje.
Da li smo svi poludeli?

Momo Kapor

Znam ja to…

Znam ja to… Svaka žena bi htela život, onako, ceo, iz jednog komada. Kako pocne ? da tera, da se ne prekida do kraja… To je, dabome lepo… ako je neko te srece… A ako nije te srece- šta ce?- neka ga krpi iz parcica… deo po deo, kako joj dodje.
Moj ceo život je iz nekih zakrpa…Sve nešto na sitno, na kratko i pomalo. To nije ono… ali, šta mogu… neki život ipak jeste. Godine prodju i svaka žena skrpi neki život… Ima tu svacega… Al ima, bogami, i lepih komada!
Malo je života bez šavova i zakrpa… Ne može! Covek je proklet! On bi hteo i dugo da živi i da mu bude lepo. E, a to je malo teže. Ne može! Može dugo, ali iz parcica.
Pogledajte, svako od nas nosi neku zakrpu… Svakome se primeti gde je šav ? nekome na licu, nekome u ocima, nekome u glasu! Svi smo mi krpljeni i sastavljani ? iz mnogo delova. Mi više volimo život, nego život nas. U tome je stvar! E, a ako ga tako volimo, onda nije red da ga ogovaramo i da mu nalazimo mane. Jel tako?“

Dusko Radovic „Zenski razgovori“

Nikada nisam prestala voljeti tvoga oca

„Nikada nisam prestala voljeti tvoga oca, niti jedan jedini dan,“ zakljuci ona. „Uvijek je bio uz mene, pružio mi je najbolje što je mogao i želim ostati uz njega do kraja života. Ali srce je misterij, i ja još ne razumijem što se dogodilo toga popodneva. Ono što znam jest da me je taj susret ucinio samopouzdanijom, uvjerio me da još uvijek mogu voljeti i biti voljena i naucio me nešto što nikada necu zaboraviti: kada u životu pronadeš nešto bitno, to ne znaci da se trebaš odreci svega ostalog. Ja ga se ponekad sjetim. Voljela bih znati gdje je, je li pronašao ono što je tražio toga popodneva, je li živ, ili je Bog preuzeo brigu o njegovoj duši. Znam da se nikada nece vratiti i samo sam ga zbog toga mogla tako jako i iskreno zavoljeti- jer ga nikada necu moci izgubiti; on mi se posve predao toga popodneva.“

Paulo Coelho, „Brida“

Predlog za jedan aranzman

… Lepo bi bilo umreti za pisacom masinom umesto sa dupetom nabijenim u tvrdu gusku. Posetio sam prijatelja pisca u bolnici koji je umirao, milimetar po milimetar, na najgori moguci nacin. Ipak je tokom svake posete (kad je bio pri svesti) nastavljao da mi prica o svom pisanju (ne kao dostignucu vec kao magicnoj opsesiji) i nisu mu smetale moje posete, jer je znao da tacno razumem ono to govori.
Na njegovom pogrebu ocekivao sam da se digne iz kovega i kaze: „Kinaski, bila je to dobra trka, vredelo je.“ Nikada nije saznao kako izgledam jer je oslepeo pre nego to sam ga upoznao, ali znao je da sam shvatio njegovu sporu i uzasnu smrt. Rekao sam mu jednom, da ga bogovi kaznjavaju zato to je tako dobro pisao.
Nadam se da nikada necu tako dobro pisati, zelim da umrem nad ovom pisacom masinom, tri reda pre kraja stranice, s dogorelom cigaretom medju prstima, dok radio i dalje svira.
Hocu samo da pisem tek toliko dobro da zavrsim tako…

Bukovski – Predlog za jedan aranzman

Lica

Zvjezdanog neba i ljudskog lica nikad se covjek nece moci nagledati. Gledas i gledas, i sve je vidjeno a neznano, poznato a novo. Lice, to je cvijet na toj biljci koja se zove covjek. Cvijet koji se krece, mijenja izraz od smijeha, zanosa, ili zamisljenosti do beslovjesne tuposti ili do nepomicnosti mrtve prirode.
Od kako znam za sebe, covjekovo lice je za mene najjace osvjetljeni i najprivlacniji djelic koji me okruzuje. Pamtim predjele i gradove, i mogu da ih izazovem u sjecanju kad hocu i zadrzim pred sobom koliko hocu, ali ljudska lica, koja sam gledao na javi i u snu, javljaju se sama od sebe i ostaju pod mojim pogledom mucno dugo ili bolno kratko, zive pored mene ili nestaju cutljivo i trajno, da ih vise nikakav napor sjecanja izazvati ne moze. Biva da naidje jedno jedino i lebdi preda mnom dugo i zaklanja cio vidljiv svijet, a biva da navale stotine, hiljade lica, kao bujica, koja prijeti da poplavi i odnese moj svijet. I dok gradove i predjele gledam kroz svoj dozivljaj i kao dio sebe, moj razgovor i obracun sa ljudskim licima nema kraja. U njima su za mene ucrtani svi putevi svijeta, sve pomisli i sva djela, sve zelje i potrebe ljudske, sve mogucnosti covjekove, sve sto ga drzi, i sve sto ga truje i ubija; sve ono o cemu covjek masta, a sto rijetko biva ili nikad nece biti, dobija u njima, najposlje, svoj oblik, ime i glas.
Pojedinacno ili u povorkama, ljudska lica se javljaju preda mnom. Neka iskrsavaju nema, sama od sebe ili meni nepoznatim povodom, a neka se javljaju, kao na ugovoren znak, na rijec ili recenicu koja ih prati.

Ivo Andric

Znaci nikada nece biti kraja?

Na primer, ta vrsta bolnog prezivljavanja: ja postojim, ja ga podrzavam. Ja. Telo, ono samo po sebi zivi, jednom kada je to pocelo. Ali misao, nju ja nastavljam, odmotavam. Ja postojim. Ja mislim da postojim. Oh, dugi serpentin, to osecanje da se postoji – i ja ga odmotavam, polagano … Ako bih sebe mogao spreciti da mislim! Pokusavam, uspevam: cini mi se da mi se glava puni dimom … i eto opet pocinje: „Dim … ne misliti … Necu da mislim … Ja mislim da necu da mislim. Ne treba da mislim da necu da mislim. Jer to je opet misao.“ Znaci nikada nece biti kraja?
Moja misao, to sam ja: eto zasto ne mogu da se zaustavim. Ja postojim zato sto mislim … i ne mogu sebe spreciti da mislim. U ovom istom trenutku – to je grozno – ako postojim, to je zato sto se grozim postojanja. To ja, to ja izvlacim sebe iz nistavila kome stremim: mrznja, gadjenje da se postoji, to je toliko nacina da cinim da postojim, to se uvaljujem u postojanje. Misli se radjaju iza mene, kao neka vrtoglavica, osecam ih kako se radjaju iza moje glave … ako popustim, one ce doci tu, napred, medju mojim ocima – a ja uvek popustim, misao se uvelicava, uvelicava i eto je, ogromna, kako me celoga ispunjava i obnavlja moje postojanje …

Jean-Paul Sartre

Sta nam je to onemogucilo da zivimo u vremenu kao ribe u vodi

„Sta nam je to onemogucilo da zivimo u vremenu kao ribe u vodi, kao ptice u vazduhu, kao deca? Krivica je na Caevini.Carevina je stvorila istorijsko vreme. Carevina je svoje bice postavila ne u prvilno i glatko kruzno vreme godisnjih doba, nego u izlomljeno vreme uspona i padova, pocetka i kraja, katastrofe. Carevina osudjuje sbe da zivi u istoriji i snuje zaveru protiv isorije. Jedna jedina misao zaokuplja potopljeni uma Carevine: kako izbeci kraj, kako ne umreti, kako produziti svoju eru.“
„Ono cega se grozim, verujem, jeste sramota da umrem ovako glup i zbunjen“

Dzon M. Kuci, „Iscekujuci varvare“

Sramota da umrem ovako glup i zbunjen

„Sta nam je to onemogucilo da zivimo u vremenu kao ribe u vodi, kao ptice u vazduhu, kao deca? Krivica je na Carevini.Carevina je stvorila istorijsko vreme. Carevina je svoje bice postavila ne u pravilno i glatko kruzno vreme godisnjih doba, nego u izlomljeno vreme uspona i padova, pocetka i kraja, katastrofe. Carevina osudjuje sebe da zivi u istoriji i snuje zaveru protiv istorije. Jedna jedina misao zaokuplja potopljeni uma Carevine: kako izbeci kraj, kako ne umreti, kako produziti svoju eru.“
„Ono cega se grozim, verujem, jeste sramota da umrem ovako glup i zbunjen“

Dzon M.Kuci, „Iscekujuci varvare“