Ja vam, gospodine, nisam zao

Ja vam, gospodine, nisam zao, premda bih imao dovoljno razloga da budem takav. Svi mi smrtnici imamo istu kožu kad se rodimo, a ipak kako rastemo, sudbina nas mijenja i oblikuje kojekako, baš kao da smo od voska, i vodi nas različitim putevima istom cilju: smrti.

Ima ljudi kojima je staza posuta cvijećem, dok drugi moraju gaziti po čičku i trnju. Oni prvi imaju vedar pogled i nedužno im se lice smiješi od sreće i blaženstva što ga udišu; drugi se muče pod žestokim suncem na pustopoljini i mršte čelo, uvijek spremni da se brane, baš kao zvijeri. Jedno je ukrašavati tijelo purpurom i mirisnom vodicom, a sasvim drugo nagrđivati se tetoviranjem koje se poslije ničim ne da istrti… 

Camilo Jose Cela, „Pascual Duarte i njegovi zločini“

Dajte mi samo jednu armiju zaljubljenih

Dajte mi samo jednu armiju zaljubljenih i osvojit cu celi svet. Budala ima veliku prednost pred pametnim covekom: uvek je zadovoljan samim sobom. Fanatizam mozemo iskoreniti samo ako ga uspavamo.
Ja znam, kad je to potrebno, skinuti lavlju kozu da bih navukao kozu lisice. Od uzvisenog do smesnog samo je jedan korak. metak koji treba da me ubije jos nije izliven. Prastajuci, covek se uzdize iznad onih koji ga vredjaju.
Lepa se zena svidja ocima, dobra zena svidja se srcu; jedna je dragulj, druga riznica. U revolucijama postoje dve vrste ljudi: oni koji ih dizu i oni koji se njima okoriste. Da bismo odrzali svoju rec, najbolje je da je nikada ne dajemo. Srce jednog drzavnika treba da bude u glavi. Smrt je san bez snova.

Napoleon Bonaparte (1769 – 1821)

Laku noc, njene pospane oci…

Cula su naelektrisala vrhove prstiju kojim sam joj doticao kozu i pratio besprekornu liniju glatkih ramena, tragajuci uzalud za malom, najmanjom greskom. Mirisala je na Indiju, na breskvu, na izvor, biseri su virili iz tek odskrinute skoljke njenih usana, osetio sam u bradi laki drhtaj, jeku jedne davne groznice za koju sam mislio da umire kad te obuzme i da se vise ne moze vratiti ako je jednom prebolis.
Da, zeleo sam je, jako sam je zeleo…
Dodirnuo sam joj mali prst na nozi, bezuspesno pokusao da nadlanicom uklonim beleg iz detinjstva sa njenog levog kolena, udubio se u cudni raspored sicusnih mladeza na tilu vitkih ledja…I trgao se.Uplasen…Koliko to na njoj ima tajnih mesta koja bih zeleo da poljubim? Ali ne sad. Jednom. Mozda…
Ja sam momak staromodan. Prevazidjen. Po mojoj religiji, moja zelja je samo pola zelje…
Lepo sanjaj, mali misu nabareni. Ko zna da li ces mi ikad vise biti tako blizu? Mozda cu se kajati, mozda cu morati da se napijem svaki put kad se setim ove noci…Neka…
Ako ikad budemo spavali zajedno, to ce biti onako kako sam zamislio. I kako Bog zapoveda. I niko nece spavati za vreme tog spavanja…
Laku noc, njene pospane oci…

Djordje Balasevic

Covek ne podnosi saznanja koja nije predvideo.

Sakrivamo svoje istine da bismo ih posle pronasli kao tajne. Zamisljamo da je Zlatno runo pozlacena koza ovna. Ali, da bi ona to zaista bila, mi smo je morali prethodno u Kolhidu odneti pa to zaboraviti. I sad, kad bismo tamo nasli o drvo obesenu kozu divljeg magarca, nas bi se svet srusio.
Covek ne podnosi saznanja koja nije predvideo.

„Zlatno runo“, Pekic

Man Gave Names to All the Animals

…U tom trenutku disk dzokej pusti „Man Gave Names to All the Animals“ Boba Dilana i on otkri jednu posve novu Unu koju do tada nije poznavao. Bacila se sama u epicentar uzavrele mase igraca sto je kljucala u tami i, predajuci se sklopljenih ociju tom kovitlacu, nudila se svima istovremeno… Una , izgleda, zivi jedino kad igra.Profesor , prateci pogledom njene egzibicije( pa ona ce se potucati sa citavom diskotekom), prepoznaje ljubomoru bez ikakvog izgleda na utehu: degradiran, odbacen u ugao, u senku sanka, nepotreban uljez u ovaj tajni krug mladih i lepih, opasnih i nimalo naivnih; vrelina mu pali lice, obuzima ga mucnina, povraca mu se od straha sto je uleteo u zamku. Gospode, ako te ima, naredi disk-dzokeju da prekine ovo mucenje, ovu sporu stvar, i zameni je nekom brzom , djuskavom, uz koju se ne moze igrati tako blizu, tako uvredljivo blizu- promeni plocu!A onda profesor prelazi granice patnje i mirno shvata da je zauvek izgubio Unu, gotovo je i sta se tu moze, bilo je lepo dok je trajalo,a on je samo imao srece sto je jedno vreme bila njegova;sada je s tim svrseno , pa neko cudno olaksanje oslobadja mu telo, celo, ruke, noge , stomak, sve;mirno placa svoj i Unin racun, pa slobodan, ponovo svoj, nezavisan macak, prolazi pored gorila na vratima i zakoraci u svezu noc … Neka se potuca s kim god hoce, mislio je , jutro ce svima biti isto! Prljavo i besmisleno.Isto osecanje krivice, iste zguzvane plahte, neistresene pepeljare, gorcina na nepcu, pikavac koji se davi u napola popijenoj casi, prasnjave cipele nasred tepiha, razbacana odeca, sivilo kroz koje se ljubavnici vracaju kuci u vecernjoj odeci, koja tako odudara od snuzdenih ljudi koji odlaze nas posao…Jutro ce sve izbrisati. Zapalio je cigaretu i povukao dubok dim i u tom casu zacuo grebanje na vratima- Unin uobicajeni znak da se macka-skitara vratila kuci. -Bas imas srece!-rekla je skidajuci mindjuse.-Koliko me je samo njih nocas zelelo, a imaces me jedini ti! Bas imas srece! -Zar?-kazao je hladno, i divlje zaronio u njenu mirisljavu kozu, vracen iz svog naivnog bekstva. Dok mu je ravnomerno disala na ramenu, znao je: bice to duga , iscrpljujuca bitka na zivot i propast da se oslobodi ove devojke koju mu je poklonio slucaj…

Momo Kapor