Vecina ljudi je, i neznajuci to, uspavana

Vecina ljudi je, i neznajuci to, uspavana. Radjaju se uspavani, zive uspavani, zene se i udaju uspavane, podizu decu uspavani, umiru uspavani, da se nikad stvarno ne probude.
Nikada ne uspevaju da shvate lepotu i cudesnost onoga sto nazivamo ljudskom egzistencijom.
Pa ipak, vecina ljudi nikada ne uspeva da shvati kako je sve dobro, jer su utonuli u san.
Zive u kosmaru.
Jedan covek lupa na vrata sobe svog sina. „Carli“, kaze,“probudi se!“ „Necu da ustanem, tata“,odgovori mu Carli. Otac vice:“Ustaj, moras u skolu!“ „Necu da idem u skolu!“, kaze Carli. Otac ga pita „A zasto neces?“ „Iz tri razloga, „kaze Carli.“Kao prvo, skola mi je dosadna; drugo, ucenici mi se rugaju; a trece, mrzim skolu.“ Otac mu onda uzvrati: „Dobro, sad cu ja tebi reci tri razloga zbog kojih moras da ides u skolu; kao prvo, to je tvoja duznost; drugo, jer imas cetrdeset pet godina; a trece, jer si direktor.“
Probudite se. Probudite se. Odrasli ste. Niste vise mali da samo spavate. Prestanite da se zabavljate svojim igrackama. Vecina ljudi tvrdi kako hoce da izadju iz decjeg vrtica,ali ne treba im verovati. Ne verujte u to.Ljudi samo zele da povrate svoje polomljene igracke.
„Vratite mi moju zenu. Vratite mi moj posao. Vratite mi moj novac. Vratite mi moj ugled, moj uspeh.“
Budjenje nije prijatno. Covek lepo lezi u krevetu, budjenje ga samo uznemiri.
Zato mudrac ne pokusava da probudi ljude oko sebe.
Nadam se da cu umreti da budem mudar u ovoj prilici,i ne ucinim ni najmanji pokusaj da vas probudim,ako spavate. To se mene ne tice, i pored toga sto vam povremeno kazem: „Probudite se.“ Ja samo treba da produzim napred svojim putem, da i dalje igram svoj ples.

„Budjenje“ Antoni De Malo

Ali sta je secanje koga se ne secamo?

Ali sta je secanje koga se ne secamo? Ili, da podjemo jos dalje: ne secamo se upamcenog iz poslednjih trideset godina; ali potpuno smo u tome ogrezli; zasto se onda zaustaviti na tih trideset godina, zasto ne produziti i dalje od rodjenja taj dosadasnji zivot? Kad mi vec nije znan sav jedan deo uspomena koje su sa mnom, kad su one vec nevidljive za mene, kad nemam moc da ih dozovem, ko mi kaze da u toj meni nepoznatoj masi nema i takvih koje poticu iz vremena daleko pre moga ljudskog zivota? Kad mogu u sebi i oko sebe da imam toliko uspomena kojih se ne secam, taj zaborav (bar fakticki zaborav, jer nemam moc da ista vidim) moze se odnositi i na neki zivot koji sam proziveo u telu nekog drugog coveka, cak i na nekoj drugoj planeti. Isti zaborav brise sve. Ali sta onda znaci ta besmrtnost duse, za koju je norveski filozof tvrdio da stvarno postoji? Bice koje cu biti posle svoje smrti nema nimalo vise razloga da se seca coveka koji sam bio od svog rodjenja nego ovaj da se seca onoga sto sam bio pre toga.

Sobar bi usao. Ja mu nisam govorio da sam vec vise puta zvonio, jer sam uvidjao da sam do tada samo sanjao da zvonim. Bivao sam ipak prestravljen pri pomisli kako je taj san bio jasan kao i java. Da li bi, onda, obrnuto, i java mogla biti nestvarna kao san?

Marsel Prust – „Sodoma i Gomora“

Ne vredi samo postaviti na ulazu u zivot dva stuba

Ne vredi samo postaviti na ulazu u zivot dva stuba i na jedan od njih natpis Put dobra, a na drugi upozorenje: Put zla – i reci onima koji naidju: „Birajte!“ Treba, kao Isus, pokazivati puteve koji sa ovog drugog puta vracaju na prvi, one koji su se na prilazu predali iskusenju; i, narocito, pocetak tih puteva ne treba da bude odvise bolan niti da izgleda odvise neprohodan.
Hriscanstvo, sa svojom divnom parabolom, treba da nam preporuci i prastanje. Isus je bio pun ljubavi za te duse koje su ljudske strasti ranile i cije je rane voleo da previja, crpeci iz njih samih melem koji je trebalo da ih zileci. Tako je govorio Magdaleni: „Mnogo ce ti biti oprosteno, jer si mnogo volela.“ Uzvisen oprostaj, koji je morao da probudi uzvisenu veru.
Zasto bismo se cinili strozi od Hrista? Drzeci se uporno shvatanja ovog drustva, koje hoce da bude nemilosrdno da bi se verovalo da je jako, zasto da kao i ono odbacimo duse koje cesto krvare iz rana iz kojih, kao nezdrava krv bolesnika, otice zlo njihove proslosti i koje ocekuju prijateljsku ruku da ih previje i da im vrati ozdravljenje srca?
… Posto se nebo vise raduje kajanju jednog gresnika nego stotini pravednika koji nikad nisu gresili, pokusajmo da obradujemo nebo. Ono nam to moze dvostruko vratiti. Ostavimo na nasem putu milostinju oprostaja onima koje su zemaljske zelje upropastile, koje ce mozda spasti bozanska nada…

A. Dima – Dama s kamelijama

Osecao se vrlo nesrecan

Osecao se vrlo nesrecan. Njegova ruža mu je pricala da je ona jedinstveni primerak svoje vrste na svetu. A evo, samo u jednom jedinom vrtu, bilo je pet hiljada potpuno istih!
»Ona bi bila vrlo uvredjena, kad bi to videla, pomisli on… strašno bi se zakašljala i pravila bi se kao da umire da ne bi ispala smešna. I ja bih bio prinudjen da se pravim kao da je negujem, jer bi inace, da bi i mene ponizila, stvarno pristala da umre…
Zatim pomisli opet: »Verovao sam da sam bogat što imam jedinstven cvet, a u stvari imam samo obicnu ružu. Nju i moja tri vulkana koji mi dopiru do kolena, i od kojih je jedan, možda, zauvek ugašen; sve to ne cini me baš velikim princom…« I on leže na travu i gorko zaplaka.

Mali Princ

Posmatranja i doživljaji

Posmatranja i doživljaji nemog usamljenika ujedno su nejasniji i prodorniji no u coveka društvenog, njegove misli su teže, cudnovatije, i svagda malo osencene tugom. Više no što bi trebalo zanimaju ga slike i opažanja kojih bi se inace olako oslobodio jednim pogledom, osmehom, izmenom mišljenja; oni se produbljuju u cutanju, bivaju znacajni, postaju doživljaj, avantura, osecanje. U samoci sazreva ono što je originalno, lepota smela i neocekivana, pesma. No, u samoci sazreva i ono što je naopako, nesrazmerno, apsurdno i nedopušteno.

Tomas Man, Smrt u Veneciji.

Iskustvo nas uverava

Iskustvo nas uverava da nijedan odnos, nijedno prijateljstvo, nijedno osecanje ne moze opstati ako u njega unesemo krv nase krvi, ljubav, zajednistvo, zrtve i borbu. Svako zna i iskusio je kako je lako zaljubiti se i kako je tesko lepo i iskreno voleti. Ljubav je kao i sve prave vrednosti, ne moze da se kupi. Kroz vase vene moze da prostruji zadovoljstvo ali ne i ljubav.
Trazio sam u svom secanju lica svih onih zena pred kojima sam klecio kao mlad – spreman da im poklonim ono sto mi je bilo najdraze i najdragocenije, samo da se priblizim sredistu zivota i pronadjem odgovore na tajanstveno pitanje koje sam nosio duboko u sebi. Ali sta biva s tim zenama,s tim devojkama zbog kojih smo nekada prolazili kroz lavirint zelja i koje su nam poklonile zoru ljubavi? Sta osecaju kad ih napustimo? Mi muskarci radimo hiljadu stvari, kreiramo, istrazujemo i zaradjujemo – ali sta imaju one, zene, koje zive samo od ljubavi i koje se mogu nadati samo ljubavi?
Uostalom, nista nije uzaludnije od razmisljanja o onom ko se voli.

Hermann Hesse – Srecan je ko ume da voli

Ja iscezoh

Ja iscezoh, odoh da se kreveljim pred ogledalom. Kada se danas secam toga, tih kreveljenja, shvatam da su mi ona obezbedjivala zastitu: protiv munjevite provale stida branio sam se misicnom blokadom. A onda, terajuci u svojoj nesreci do krajnjih granica, kreveljenjem sam se spasavao nje: strmoglavce sam se bacao u poniznost kako bih izbegao ponizavanje. Lisavao sam se sredstava pomocu kojih sam se dopadao kako bih zaboravio da sam ih imao i da sam ih zloupotrebio; ogledalo mi je bilo od velike pomoci: stavio sam mu u duznost da mi pokaze da sam cudoviste: a kada bi ono uspelo u tome, moje ljuto kajanje se pretvaralo u samilost. Ali, narocito, kako mi je neuspeh otkrio moju ropsku poniznost, nacinio sam se gnusan kako bih je onemogucio, kako bih se odrekao ljudi i kako bi se oni odrekli mene. Komedija Zla izvodila se protiv Komedije Dobra; Elijasen je uzimao ulogu Kvazimoda. Uvijacu se i mrsteci se, izoblicavao sam svoje lice, unakazavao sam sebe kako bih izbrisao svoje nekadasnje osmehe. Lek je bio gori od zla: protivu slave i bescasca pokusao sam da nadjem utociste u svojoj usamljenickoj istini; ali ja nisam ni imao svoju istinu: u sebi sam nalazio samo zapanjenu bljutavost. Ogledalo me je naucilo onome sto sam uostalom odvajkada i znao: bio sam strasno prirodan. Od toga se nikad nisam izlecio.

Zan-Pol Sartr, “Reci“

Svako od nas ocekuje neverovatna iznenadjenja koja donosi zivot.

Svako od nas ocekuje neverovatna iznenadjenja koja donosi zivot. Cak i onaj koji to nikada ne prepozna. Skrivena ispod njegovih misli, jeste ideja koja ce mu u jednom trenutku doneti, odnekud, najneverovatniji poklon, koji ce sve promeniti i uciniti njegov zivot uzbudljivim i zabavnim kakav nikada nije bio.
I kada se nadjemo pred osobom koju smo, kako nam se cini, prepoznali, mislimo da je on ili ona to cudesno iznenadjenje koje smo ocekivali.
– A nije?
– Tacno. Ponekad uvidimo da smo napravili pogresnu identifikaciju. Ali ako se to ne dogodi, posle nekog vremena pocinjemo da mislimo kako osoba koju smo prepoznali nije sama po sebi cudesno iznenadjenje, nego je posrednik.
– Sta hoces da kazes?
– Da ima moc da nam otvori skrivena vrata, da oslobodi put duz hodnika i kroz sobe i baste, do kojih nikada ne bismo stigli sami, iako smo ih zamisljali.
– A nije tako?
– Ponekad jeste. Na pocetku, barem. Ulazimo, zaista, u ocaravajuce sobe i baste.
– A zatim?
– Dogadja se, skoro uvek, da jedno od njih ili oboje pocnu da stavljaju namestaj u sobe i cajne stocice i stolice u baste i veoma brzo, njihova energija biva potrosena na ove aktivnosti prisvajanja i organizovanja prostora. Umesto da nastave dalje prema drugim sobama i bastama, zaustavljaju se u prvima koje su otkrili i opremaju ih.
– I onda?
– Onda pocnu da se ponavljaju postupci, pa i prizori, sve dok jedno od njih ili oboje ne izgube entuzijazam i zadovoljstvo i paznju. Zaboravljaju zadovoljstvo koje su imali kada su stigli do one prve sobe ili prve baste. Zaboravljaju kako je bilo cudesno kad su ih nasli.
– I sta se dogadja?
– Ostaju tu, kao da se nalaze na jedinom mestu na svetu gde bi mogli biti. Cak i da je udobno i lepo, ali samo to. I posle nekog vremena, jedno od dvoje, pocinje da se oseca zatvorenim i pocinje da trazi vrata da izadje. Na pocetku ih samo otvori. Zatim izadje malo napolje. A onda, iznenada, nestaje. Onaj drugi ili ona druga, ostaje tu sa svojim namestajem i ne shvata bas najbolje sta se zaista dogodilo.
– Kakva tuga.
– Da.
– Ali nije neizbezno, zar ne?
– Ne. Zavisi od prepoznavanja. Da li je bilo autenticno ili ne.

Andea de Karlo – Pravi život

Putovanje nakraj noci

O stvarima do kojih ste najvise drzali jednog lepog dana odlucujete da sve manje i manje govorite … Napusta vas zelja da zadrzite cak i ono malo mesto koje ste sebi sacuvali medju zadovoljstvima … Obuzima vas gadjenje .. ubuduce dovoljno je malo njupati, malo se ogrejati i spavati sto je moguce vise na putu do nistavila. Za ponovno sudelovanje u stvarima trebalo bi pronalaziti nove grimase da se izvode pred drugima .. Ali vise nema snage da menjate svoj repertoar.

Luj-Ferdinan Selin, “Putovanje nakraj noci“.

Nas dve smo bile divni saputnici

Nas dve smo bile divni saputnici, ali, u krajnjoj liniji, nista drugo do dve usamljene hrpe metala, od kojih svaka ispisuje svoju putanju. Izdaleka, to izgleda prelepo, kao dve zvezde padalice. A, u stvari, nas dve smo samo dva zatvorenika… zatvorene svaka za sebe. I tek kada se orbite nasa dva satelita slucajno ukrste, mi se ovako susretnemo. Mozda bismo i mogle da jedna drugoj otvorimo srca. Ali to bi bilo samo na delic sekunde. Vec sledeceg trenutka bicemo ponovo u potpunoj samoci. Sve dok jednom ne sagorimo u nista.

Murakami

Mrznja je sveta

Mrznja je sveta. Ona je izliv gneva jakih i mocnih dusa, borbeni prezir onih kod kojih osrednjost i glupost izazivaju srdzbu. Mrzeti je isto sto i voleti, znaci osetiti svoju toplu i plemenitu dusu, ziveti od preziranja sramnih i glupih stvari. Mrznja donosi olaksanje, mrznja donosi pravdu, mrznja uzdize. Mrzim nistavne i slabe ljude: oni mi smetaju. Kao i Stendal, vise volim zlocinca nego kretena. Mediokritete treba baciti na gomilu na trg Greva. Mrzim ih.

Emil Zola, “Moje mrznje“.

Prekjuce, ponovni pad.

Prekjuce, ponovni pad.
Covek veruje da je pao duboko kao nikad i da je sav napor poslednjih dana propao.
Ali ravnoteza se uspostavlja malo brze; podavanje nije vise tako potpuno.
Pakao bi bio nastaviti i gresiti, i protiv moje volje, bez uzivanja. Prirodno je sto dusa odana Necastivom postaje, i bez sopstvenog uzivanja, poslusno orudje prokletstva za drugoga.
Svesno se sluzim ovde, kao i ranije, takvim recnikom i slikama koji impliciraju jednu mitologiju u koju nije sasvim nuzno da verujem. Dovoljno je sto mi ona najrecitije objasnjava jednu duboku unutrasnju dramu. A i psihologija je moze sa svoje strane objasnjavati kao sto mitologija objasnjava izvesne grce mitove … sta mari! Duboko objasnjenje moze biti samo svrsishodnost.
Shvatio sam duboku istiniost reci: „Ko hoce da zadobije svoj zivot, izgubice ga.“ Zacelo, bas u savrsenom odricanju trijumfuje individualizam, a samoodricanje je vrhunac samopotvrdjivanja.
A naprotiv, bas time sto vise volimo sebe zavrbuje nas i potcini Necastivi. Ko bi se usudio da tu govori o oslobodjenju? Od kojih zakona? Kao da porok nije neodoljiviji od svake duznosti!

André Gide