Uloga ostrva u našim životima

Uloga ostrva u našim životima možda je najbolje definisana pitanjem na koje često nailazimo u medijima: koju biste knjigu ili ploču ili bilo šta poneli na pusto ostrvo? Pretpostavljam da to pitanje podrazumeva da bismo – osim toga što treba da ponesemo – tamo bili snabdeveni svim ostalim stvarima, odnosno, da bismo na pustom ostrvu imali potpuni komfor. Dakle, imali bismo televizor i ostale uređaje, i samo bi nam nedostajali filmovi ili muzika koji bi naš boravak činili stvarno srećnim. Drugim rečima, takva pitanja podrazumevaju da smo na tom imaginarnom pustom ostrvu srećni, jer da smo nesrećni, da smo na nekom pustom ostrvu zbog brodoloma, čemu muzika, čemu filmovi, kad ionako ne bismo imali na čemu da ih gledamo i slušamo. U tom slučaju bolje bi nam došlo malo hleba i sira, o vodi i da ne govorim.
Istina je, međutim, da su takva „ostrvska pitanja“ zanimljiva, jer nas stavljaju u situaciju da testiramo svoj ukus i, možda, nešto naučimo o sebi. Na primer, već sama pomisao na pitanje o tome koje bih tri knjige poneo na pusto ostrvo baca me u očajanje. Odabrati samo tri knjige pre mi zvuči kao neka vrsta kazne, jer šta ako taj boravak potraje i tokom narednih godina budem primoran da ih pročitam još bezbroj puta? Koliko puta možete da čitate jednu istu priču? I stvarno, čitao ih ili ne čitao, koje bi tri knjige to bile? Jedna od njih besumnje bi bila Biblija; druga bi bila Muzilov roman Čovek bez svojstava, koji bih tada valjda uspeo da pročitam do kraja; treća bi bila slikovnica Dobro drvo, beskrajno jednostavna i beskrajno lepa knjiga, jedna od onih koje se doista mogu čitati bezbroj puta, s tim što svaki put deluju kao pouzdani čistači duše.
Sa pločama je druga priča, odnosno, čini se da je lakše napraviti izbor, mada ubrzo zatičem sebe kako zagovaram da bi, u slučaju ploča, izbor trebalo povećati bar na pet ploča. Idealno bi bilo deset, kažem, po jedna-dve iz mojih omiljenih muzičkih oblasti – malo regea, malo bluza, malo roka iz šezdesetih, malo psihodelije, nešto klasično i nešto etničko, nešto avangardno. Na kraju, ili na početku, našlo bi se neko izvođenje kompozicija Erika Satija, a bili bi tu i Prins Far Aj, grupe Graundejšn i Stili Den, Bob Dilan, Van Morison i Bob Marli, i onda bih zastao, jer ne bih mogao da se odlučim koga još da ponesem. Doduše, i ti izbori su postali relativni, jer ako na tom ostrvu već postoji struja, televizor i razni plejeri, zašto onda ne bi postojao i kompjuter, a sa njim i pristup internetu? Tada bi pitanje izbora knjiga, muzike i filmova postalo nevažno. Tako je internet uništio još jedno romantično razmišljanje, odnosno, ukazao na to da danas pravo pitanje glasi: Na koja tri vebsajta biste voleli da imate neograničen pristup kada biste se našli na pustom ostrvu? (Pretraživački programi, naravno, ne dolaze u obzir!)

David Albahari

Nagon za uspravnim

„…Bilo je lepo slediti svoj put, ne izneveriti…Baciti se preko neba kao duga , zasijati u tami kao munja…U sekundi trajanja obaviti nesto , ne sasvim obicno ; jer zasto se , inace , zivi ? Secao se tih zanosa. Nece ih izdati. Secao se strasti s kojom se predavao svemu sto je radio. Ne, nece izdati.Voleo je tog decaka u magli pred sobom, daleko iza sebe. Voleo ga je kao najdrazu knjigu, kao najsvetliju uspomenu. Ta uspomena je bila plamicak sto je goreo u njemu, i drzao ga. Mozda je njega stosta izdalo , mozda , ali on – on nikada nece izdati ono sto u sebi i drugima najvise postuje – nagon za uspravnim. Mora se verovati. Mora postojati razlog za ucinjeno. Vatru treba preneti dalje , ne sme zavladati mrak…“

Ludi jahaci / Nada Marinkovic

Prva ljubav

Poemu Prva ljubav napisao kad sam bio prvi put u životu zaljubljen. Činilo mi se tada: u beskonačnost, u nedogled. Sasvim sam siguran da nikad neću napisati knjigu o drugoj ljubavi, jer druga ljubav ne postoji. Postoji samo prva ljubav i nijedna više. Kad se čovek zaljubi drugi put, mora onu prvu ljubav da izbriše kao da nikad nije postojala i da ta druga postane njegova prva ljubav.
To nije kao u školi: idem u drugi, treći, sedmi razred. I sedma ljubav mora biti prva ako je prava. Sve ostale se brišu. Ja to naročito govorim zbog devojčica, u ime nas muških. Devojčice nas muškarce slabo poznaju. Mi smo nežni, osećajni i često vrlo tužni kad primetimo da se neka od njih zaljubila u nas dvadeset četvrti put, a večito nas upoređuje sa nekim ko je bio šesnaesti ili osmi.
Zaboravite da brojite. I dvadeset četvrta ljubav mora biti prva, ako je prava.
I kad se jednom u dubokoj starosti sretnemo u nekom domu penzionera, pa pred Novu godinu ili neki drugi praznik odigramo zajedno jedan valcer ili tango i zaljubimo se jedno u drugo 3681. put, neka i to bude samo prva ljubav i nijedna više.

Mika Antić