Svaka knjiga je prizor tisine.

Svaka knjiga je prizor tisine. Ona je opipljiv predmet koji se moze podici, spustiti, otvoriti i zatvoriti, a reci u njoj predstavljaju mnoge mesece, ako ne imnoge godine, samoce jednog coveka, tako da bi se moglo reci da se covek, sa svakom procitanom recju u knjizi, suocava s jednim delicem te samoce. Covek sedi sam u sobi i pise Bez obzira na to govori li knjiga o usamljenosti ili o druzenju, ona je nuzno proizvnod samoce. Kad O. sedi u sobi i prevodi tudju knjigu, to je kao da ulazi u samocu tog coveka i prisvaja je za sebe. No to je, naravno, nemoguce. Jer kad se samoca jednom narusi, kad je prisvoji neko drugi, to vise nije samoca, vec neka vrsta druzenja. Cak i ako je u sobi samo jedan covek, ipak su tu dvojica. O. zamislja sebe kao neku vrstu tog drugog coveka, koji i jeste i nije tu,i cija knjiga i jeste i nije indenticna onoj koju on prevodi. Zato je, kaze sebi, moguce u istom trenutku i biti sam i ne biti sam.

Pol Oster – Otkrivanje samoce

Žena je kao knjiga

Žena je kao knjiga, koja se, bila dobra ili loša, mora najpre svideti naslovnim listom. Ako ta stranica nije zanimljiva, nece pobuditi želje za citanjem, a ta je želja upravo tolika koliko je zanimanje što ga naslov potice. Naslovni list kod žene ide odozgo do dole, baš kao kod knjige; pa tako i njene noge; koje zanimaju sve muskarce kojima su ukusi slicni mojima, imaju istu privlacnost kao i oprema knjige. Medutim, vecina ljubitelja ili premalo ili nikako ne pazi na ženske noge, baš kao što vecina citalaca ne mari za izdavaca knjige. Stoga žene s pravom posvecuju toliku brigu licu, odeci i držanju, jer samo time mogu u onima koje priroda nije pri porodu obdarila slepocom potaknuti radoznalost i želju da ih procitaju. Ali kao što ljudi koji su procitali mnogo knjiga požele na kraju nove, pa bile i loše, tako se i muškarac koji je upoznao mnogo krasnih žena na kraju zaželi ružnih, samo neka su nove.
Istina, lažno belilo koje sakriva stvarnost bode mu oci, ali njega mami strast koja je vec postala porok, i šapuce mu hvala u prilog lažnog naslova. ‘Možda’, misli on u sebi, ‘knjiga i nije tako loša, možda joj cak i ne treba tog smešnog spoljnog omotaca.’ I on je tada pocinje ovlaš prelistavati, ali on još nije okrenuo ni nekoliko stranica, a vec se javlja otpor, jer živa knjiga želi da bude procitana kako valja..i tako *legoman biva žrtvom koketarije, tog cudovišta što progoni sve one kojima je ljubav zanat.

Casanova

(*legoman – covek sa velikom strašcu za citanjem)