Oni koji odaberu samo istinu, ili samo snove, znaju da od toga sreće nema.

Oni koji odaberu samo istinu, ili samo snove, znaju da od toga sreće nema. Dve osnovne životne hemikalije zato se uvek mešaju, ali to je već crna magija, i kap jednog u drugom često je premalo, a dve kapi često su previše. Malo ko nalazi meru, ali svi pokušavaju, i to je najvažnije. A posebni, čarobni i nevidljivi ćup u kom se mućkaju istine i laži, stvarnost i snovi, naziva se ponekad i Mašta. U tom Ćupu je štos…Kada ono prestaje detinjstvo? Kada ti netko prvi put na ulici kaže „Vi“? Kad zaplešeš na maturskom balu, kad položiš vozački, kad kupiš prvi kurton u apoteci? Ne zna se tačno… Ja mislim da prestane, kad ostaneš bez Ćupa. Kad dozvoliš da ti ga uzmu, ili ga, ne znajući da ga koristiš, sam razbiješ…

Djordje Balašević – Tri posleratna druga

Naucio je svoju prvu lekciju

„On je išao. Naucio je svoju prvu lekciju. Pomozi ako možeš – ucini onda sve, ali kada više ništa ne možeš da uciniš – zaboravi! Okreni se! Drži se cvrsto! Sažaljenje je stvar za mirna vremena. Ne kada se radi o životu. Pokopaj mrtvace i živi životom. Moraceš ga još upotrebiti. Žalost je jedno, cinjenice su drugo. Covek žali manje zato što ipak vidi i priznaje cinjenice. Samo se tako održava.“

E. M. Remark „Trijumfalna kapija“

Izvor: flash.mojblog.rs

Kad pocnu da te progone aveti iz prošlosti

Kad pocnu da te progone aveti iz prošlosti, kad te napusti samopoštovanje i kad ostaneš usamljen baš kad ti je potrebna pomoc, ostaje ti samo jedan izlaz. Evo šta treba uciniti:
Sedi na prozorski okvir i gledaj u mrak. Kad cuješ polivace ulice, uzmi flašu dobrog pica koje si cuvao za posebnu priliku, istrci napolje i iskapii ga s njima. Tako ceš im postati prijatelj i dobiceš pravo da polivaš asfalt i parkirana vozila koliko hoceš, imaceš osecaj moci jer držiš ogromno crevo koje ti se vuce medu nogama i na koje možeš da natakneš ceo svet, voda iz njega šiklja i ništa ne može da je spreci u tome. Mocno!
Ne veruješ u ovaj recept? A zlata vredi.

Voja Antonic

Kad bi leci bilo isto sto i zaspati

Ah, kad bi leci bilo isto sto i zaspati, zivot ne bi bio ovo sto jeste: smrt bez mira i izvesnosti. Dalji i nedostizniji od najveceg blaga najsmelijeg svetskog rekorda, san je lezao negde u daljini okean sna, a ja sam ginuo za jednom jedinom kapi njegovom. Zasptii,spavati snom bez snova mrtvim snom kom nema ni kofera, ni placa, ni zenske kose, ni zena, stvarnih ni avetinjskih!

Ivo Andric – Jelena, zena koje nema

Cas anatomije

Imao sam srecu (ili nesrecu) da godine kada se sticu pojmovi o svetu, kada se u dušu utiskuju mitovi i predrasude, kada se formira covekovo mitsko i društveno bice, da shvatim snagom empirijskog saznanja relativnost svih mitova (pocev od onih, najranijih, da su, na primer, momci iz Bemove ulice najjaci i najbolji pajtaši, da su njihovi ciljevi odbrambeni a njihovi napadi uvek samo odmazda za nanete uvrede, njihova teritorija sveta i neprikosnovena zemlja, terra nostriana, gde je pristup svakom drugom školcu zabranjen i kažnjiv kao svetogrde – tema koja ce me u svojoj književnoj verziji nešto malo kasnije duboko potresti u Decacima Pavlove ulice Ferenca Molnara), jer sam igrom slucaja i sudbine još zarana dospeo u situaciju da, kao kakva romaneskna licnost kojom se poigrava mocni stvaralac, menjam tacke gledišta, taj sudbinski point of view, jer ne samo što sam sa užasom shvatao da se hitno selimo iz Bemove u Grckoškolsku, ili, o, užasa! iz Luja Bartua u Telop, gde žive najokoreliji zlocinci i ubice, nego sam uskoro shvatio da se u toj surovoj igri nedozrelog homo ludensa (igri koja ce u literaturi naci svoju „ideološku“ i psihološku transpoziciju, svoju mitološku parabolu, u Goldingovom Gospodaru muva), u tom decijem totalitarizum, pojmovi lako relativizuju, i da se uverenja i predrasude, dignuti na nivo apsolutnih moralnih kategorija i principa, naocigled ruše i raspadaju cim ste stvar sagledali i sa one strane mede i zida, sa one strane barikada tog vecnog decijeg surovog imperijalizma i šovinizma koji se zacinje na periferijama gradova, u sirotinjskim predgradima provincijskih naselja, kraj ciglana i udžerica, gde se teritorijalni integritet brani „do poslednje kapi krvi“, gde se zajedništvo, omedeno ideološkom granicom ulice ili naselja, podstice legendama koje se prenose s kolena na koleno, kao što se to zajedništvo celici i kali podvizima, mešanjem krvi iz nacetog prsta, pateticnom zakletvom a la David, šifrovanim jezikom, zviždukom koji je supstitut za vojnicki trubni znak i na koji srce zatreperi sasvim pompijerski radosno, prolaženjem kroz ritualne kušnje snage i hrabrosti, dobijanjem tajnih imena i nadimaka (uticaj petparacke literature), sticanjem prvih saznanja o telesnim tajnama, o spolu, negovanjem legendi koje postaju u zrelom dobu nostalgicne uspomene na detinjstvo.

Užas mojih detinjih dana bejaše upravo to mutno saznanje relativnosti svega, to rušenje iluzija o jednoj jedinoj i nepromenljivoj konstanti, užas koji je zamenio ono prvo moje strahovanje: da se, eto, iz nekih meni sasvim neshvatljivih i nepojmljivih razloga mora napustiti Bemova ulica i sav ustaljeni red te decije imperije gde je suvereno vladao neki Folksdojcer naoružan nožem i durbinom, surov i pravican, i gde je svako imao, u lavirintima protivavionskih skloništa i sveže iskopanih rovova (namenjenih jednom drugom ritualu, surovijem i krvavijem zapravo samo po konsekvencama), gde je, dakle, svako imao svoje jasno odredeno mesto, svoje dužnosti i obaveze, svoju uverenost da živi u najboljem od svih svetova. Shvatio bih uskoro, cim bi me prošli prvi strahovi, da cu biti prepoznat, otkriven, da cu biti surovo kažnjen, shvatio bih sa cudenjem i sa nevericom da i ovde, u ovom novom naselju, vladaju isti zakoni i isti mitovi zajedništva-snage-vernosti i ista mržnja prema „neprijatelju“, cija se teritorija pruža iza trece ulice i gde žive sve sami razbojnici, dilkoši, psovaci i lopovi, sinovi alkoholicara, ludaka i nasilnika, sve sami piromani i ubice, naoružani lancima od bicikla, noževima i bokserima, razbijaci prozora, presretaci devojcica, bludnici i hulje koje treba sve pobiti u ime naše ševalereskne tradicije i našeg ulicnog fair playa.

Danilo Kiš, Cas anatomije

Sudije

Najpre činjahu zulume žuti. Pa beli. Pa modri. Pa crveni.
Isprva se sudilo po starom, opširnim paragrafima, nemilosrdno ali dugo i pažljivo, gotovo pravedno. Posle uzeše da sude po skraćenom postupku, oštro ali trezveno, i – brzo, brzo.
Kako su učestali sukobi i rasla oskudica, i sudjenje bivaše sve brže. Presude su se još uvek izricale, ali zadihano i radi jednostavnosti – samo smrtne.
Najposle bi ukinut i onaj skraćeni postupak. Čitala se samo presuda. Dok jedan smeo duh – beše modri po stranci – pun rodoljubivog zanosa ne iznese predlog, nov i važan: da se jednom za svagda pročita jedna opšta presuda kojom se svi i sve osudjuje na smrt i sramotu i gubitak svega što se izgubiti može. I to bi primljeno.
Ali modrog ubiše crveni, bez presude kao što je sam predlagao.
Tada otpoče oštro razlikovanje i strogo ispitivanje medju crvenima. Ispitivani su i sudjeni polucrveni, cinoberski, ružičasti itd. Njima je brzo sudjeno, kao što su i sami sudili.
Svet se sada delio još samo na sudije i osudjenike. Ali se ljudi brzo dosetiše i svi se proglasiše sudijama. Uzalud se istraživalo ko ima prava da sudi, a ko ne. i kako se to pitanje nije moglo nikako raspraviti ni istina jasno utvrditi, počeše se osudjivati i ubijati sudije izmedju sebe.
A u proleće sedme godine umrije i poslednji čovek iz tog naroda. U strogoj pozi, zakrvavljenih očiju, razlivene žuči i zapenjenih usta, on je grmeo osudu u mrtvu tišinu oko sebe, kad pade od srčane kapi.
Nad sudijama je rasla mirna i ćutljiva trava.

I.Andrić

Junak naseg doba

Ali i jeste neka neshvatljiva naslada kad ovladas mladom dusom sto tek rascvjetala.Ona je kao cvijetak kojemu najljepsi miris ishlapi od prve suncane zrake;treba ga u taj cas ubrati, namirisati ga se i baciti ga na cestu; mozda ga tkogod podigne! Ja osecam u sebi onu neugasivu zedju koja sve guta sto god putem sretne; ja gledam boli i radosti drugih sa samim sobom, kao hranu koja mi podrzava dusevnu snagu. Mene samoga ne moze vise strast da obezumi; prilike su u meni ugusile castoljublje; ali ono se ipak pojavilo u drugom obliku, jer castoljublje nije drugo nego zedja vlasti , a meni je najveca naslada — podvrci svojo volji sve sto me okruzava. Probuditi osjecaj ljubavi, odanosti i straha prema sebi – nije li to prvi znak i najveci trijumf vlasti? Da budes nekomu razlogom boli ili radosti , a da nemas na to nikakva posebnog prava – nije li to najsladja hrana naseg ponosa? A sto je zapravo sreca? Nasicen ponos. Kad bih ja sebe mogao smatrati za najbojleg i najmocnijeg covjeka na svijetu, bio bih sretan; kad bi me svi ljubili, nasao bih u sebi beskrajna vrela ljubavi. Zlo radja zlo; prva nam bol pokazuje  kako je ugodno druge muciti.Ideja zla ne moze ti uci u glavu , a da je ne bi zazeleo i ostvariti.Ideje su – organski stvorovi, rekao je netko; vec kad se rode dobiju oblik , a taj oblik je cin. Onaj u cijoj se glavi rodilo vise ideja, onaj i viseradi. Zato genij, prikovan za cinovnicki stol, mora umrijeti ili s uma sici, upravo kao sto covjek jake konstitucije umire od kapi ako neprestano sjedi i skromno se vlada.
Stasti nisu drugo nego ideje u prvom svom razvitku; one su svojina mladog srca i glup je onaj tko misli da ce one za citava zivota njime vladati. Mnoge se mirne reke pocinju bucnim slapovima, a nijedna ne skace i ne pjeni se do samog mora. Ali taj je mir cesto znak velike , iako skrivene snage;kad su misli pune i duboke , ne mogu bijesno da provale, dusa koja pati i koja se raduje, daje sebi o svemu tacan racun i uverava se da tako mora biti; ona zna  da ce je bez oluje isusiti stalna sunceva zega ;ona se prozimlje svojim vlastitim zivotom — mazi se i kaznjava kao ljubljeno dete. Samo u tom visem stanju poznavanja samog sebe moze covek oceniti Bozju pravednost.
Citajuci ovu stranicu, vidim da sam zastranio od svog predmeta… Ali cemu?… Ta ovaj dnevnik pisem ja za sebe , pa zato ce sve sto u nj unesem, s vremena biti dragocena uspomena…

,,Junak naseg doba“  M.J. Ljermontov

Vreme smrti

One su navalile i na moje usne. Ugrizaju ih i sisu. Iz brkova mami ih skorela pena, a iz uglova usana sluz zdrela. Uz to, kao sto se zna, koza usana je tanka, nezna, puna finih kapilara i nerava. Te krvozednice brzo se razocaraju: moje usne imaju sasvim malo krvi, pa one krenu ka zdrelu.Ali ih ja sa tog smera cesto razjurim kasljanjem. Ponekad mi se cini da su mi vec doprle do mozdane kore.Osecam kako mi kraci utanjaju u vrelu koru mozga, jedva ih cupaju, zapinju, ali sve dublje tonu. Najvaznije mi je, ipak, da odbranim zenice. Vid da odbranim. A one su se okupile i cekaju tren moje neopreznosti pa da nasrnu. Mile mi po ocima kapcima, veru se po trepavicama i povijaju ih.
Ali Smrt vise ne mrzim. Retko kad me nje strah. ponekad, i zbog neceg, zanima me njen smisao. Mozda ce nam ipak ova nasa Smrt, po okolnostima u kojima bolujemo i kako umiremo, obezbediti nekakvo pamcenje potomaka. Jer upravo mo tvarimo ono sto cini trajanje nase istorije…

Dobrica Cosic

Zlo i nesreca ne dolaze od Boga

Zlo i nesreca ne dolaze od Boga, nego od coveka. Sve bede medu ljudima to su nesrece koje ucini covek samom sebi, ili urade ljudi jedan drugome. U prirodi nema sreca i nesreca, nego ima samo smrt i život. Covek je najveca štetocina na zemlji. Sve velike stvari izgraduju samo veliki ljudi, a ljudske gomile samo ruše; mali ljudi sve sravnjuju sa zemljom. Koliki je covek rušilac po instinktu, to su svagda pokazivali ratovi. Šta je sve uradio u Rimu Alarik samo za tri dana boravka, i Genserik za cetrnaest dana, bar ako je verovati hrišcanskim piscima. Ali šta su tek poradili hrišcani, vojnici vojvode Burbonskog, za vreme pape Grigorija VII, u tom istom hrišcanskom Rimu; a šta uopšte po ostalim gradovima napraviše hrišcani u borbi protiv paganstva. Nema ni jedne religije koja nije bezbožno rušila, kao što nema ni jednog coveka koji u svom životu nema nekoliko sitnih zlocina. Veliki ljudi su netrpeljivi medu sobom, jer su surevnjivi, ali mali ljudi su neiscrpni u svojim zlocama prema boljim od sebe. Mali ljudi se uvek šegace sa velikim ljudima, a veliki ljudi se cesto šegace sa krupnim stvarima. Jedan od tvoraca renesanse, prosveceni papa Leon X, platio je stotinu zlatnih cekina za jedan epigram da napakosti nekom coveku kojeg je mrzeo; a na Kapitolu je ovencao jednog škrabala da se podsmehne lovorima kakve je nekad primio i Petrarka. Kad se uzme koliko na svetu ima ludaka, zatim glupaka, zatim podlaca, i najzad bezlicnih i bezbojnih ljudi, covek izgubi ljubav za životom u takvom otrovanom vazduhu. Toliki broj nakaznih ucini da nam ovaj svet odista izgleda najgori od svih svetova; a dodajte odmah i da svemu tome ne može biti nikad konca ni kraja. Oglašena je prirodom borba izmedu kontrasta na svetu: borba zlih protiv dobrih, bezumnih protiv pametnih, divljih protiv pitomih. Hrišcanstvo je imalo cudnu ideju da izmiri dve protivurecenosti: kako istovremeno postoji i Bog koji je svemocan, i zlo koje satire ljude. Da bi opravdalo Boga, tvrdilo je da zlo postoji na svetu samo zato da bi se mogli staviti na iskušenje i dobri i zli ljudi, kako bi zatim nagrada postojala za jedne, a kazna za druge. Ovo je možda jedino tumacenje hrišcansko koje nije uspelo da unese nimalo svetlosti u jedan svoj krupni problem.
Covek ima više hrabrostri prema drugom, nego prema sebi. Da nije toga, ne bi bilo zla na svetu. Savršenstvo coveka sastojalo bi se u tome da bude vecma strog prema sebi, negoli cak i pravedan prema drugom. Ja znam puno ljudi koji su bili vrlo pravedni prema drugom, ali nisu bili strogi prema sebi, i zato su bili uvek labavi u stvarima dobra. Oni su bili više diletanti, nego artisti dobra. Njihova pravednost je uvek propadala, ako nije bila u pitanju tuda licnost nego njegova sopstvena, jer pravednost prema sebi zavisi od strogosti prema sebi, kao što pravednost prema drugom zavisi samo od naše dobrote. Pravednost je jedno kraljevsko osecanje, i covek pokazuje pravednost cesto više laskajuci sebi, nego voleci drugog. Najbolji ljudi su oni koji su prema sebi najstroži, i koji oproste drugom i ono što nikad ne bi oprostili samom sebi.
Svi ljudi imaju iste mane, ali nemaju iste vrline; u tome je i sva razlika izmedu velikih i malih ljudi. Ljude treba suditi po njihovim vrlinama, a ne po njihovim manama; medutim, po vrlinama nas ocenjuju samo naši prijatelji, a naši neprijatelji nas ocenjuju samo po našim manama. Stvarno, svaki covek je bio gotov da bude razbojnik po svojim instinktima, ali svaki covek nije bio po instinktima gotov da bude dobar: zato što za dobrotu treba više mudrosti nego instinkta, i što u prirodi ne postoji zloca i dobrota nego samo borba za život izmedu jacih i slabijih.
Sve se placa, kažu ljudi. Tako govore i oni kojima se nikad ništa nije platilo. Ali se ipak sve placa; a kad ne bi bilo ove istine, onda bismo umrli od straha na ovoj zemlji. Ideja o nagradi za dobre i o kazni za rdave, nije uopšte postojala u prvim vekovima grckoga politeizma, nego je tek docnije sekta orfista unela ideju o božanstvu koje i presuduje ljude prema njihovim delima. Cak ni jevrejska sinagoga nije s pocetka bila izgradila tu ideju odgovornosti nego tek nešto malo pre pojave hrišcanstva; ali hrišcanstvu izvesno pripada priznanje da je tu ideju o nagradi i kazni podiglo do pravog i osnovnog smisla o dužnosti na zemlji.
Od svega što je covek posejao, ništa nije radalo brže nego mržnja. Narod se brže fanatizuje nego vaspita. Koristoljublje je uvek nedeljivo od mržnje; iz koristoljublja se ljudi odricu otadžbine, porodice i vere. Švajcarske trupe borile su se jedne u službi francuskog kralja Luja XII, a druge u službi grada Milana, i one su se medusobno podavile u jednoj strašnoj bitki, samo za tud novac. Fanatizam je ostatak varvarstva, a sa kulturom trebalo bi da covek ide samo za hladnim osvedocenjem; medutim, na žalost, izgleda baš naprotiv, da je fanatizam jedno slepilo našeg instinkta, koje nece moci ništa iskoreniti. Što je najžalosnije, ljudi se fanatizuju u mržnji, ali se ne fanatizuju u ljubavi. Jedini lek protivu ovog instinkta bila je vera hrišcanska, koja je prva fanatizovala ljude u ljubavi. Svaka mržnja je sugestija samog sebe, i zato covek mudrac može sebe fanatizovati u ljubavi, protivno i svojim instinktima, koji su inace uvek skloni samo na mržnju. Fanatizovati se u dobru, to znaci postati covek istinski pobožan.

Jovan Ducic
Blago Cara Radovana

Božanska glad

Ujutro je donio topli crni kruh posut zrncima maka iz obližnje ruske pekare, mladi sir, paštetu, maslac, kriške lubenice, sladoled. Bacili smo se pohlepno na hranu, a zatim se glad za hranom pomiješala s gladu jednog za drugim. On me hranio komadicima kruha namazanog paštetom i maslacem. Oblizivala sam njegove prste umocene u paštetu i uzimala mrvice sira s dlana. Kad bih pojela hranu nastavljala bih se hraniti njegovim prstima i dlanovima, ne praveci razliku. Tog casa razlika je bila samo u obliku. On je razmazao sok od lubenice po mojim grudima, ramenima, rukama… Ja sam rastopila grudicu maslaca izmedu dlanova i namazala njegove glatke, dugacke mišice na nogama, a zatim sam ga grizla cvrstim ugrizima koji su ga uzbudivali. Osjecala sam kako se njegovo tijelo ne odupire. prepuštao se mojim ugrizima kao da mu je nemoguce oduprijeti se tolikoj gladi. U jednom casu zamislila sam da je to komad pecenja i zagrizla. Ugrizla sam ga za rame, kapi krvi izbile su na površinu kože. Njegova krv bila je svjetloružicasta, gotovo prozirna. Pustila sam da mu polako oboji citavu ruku, a zatim sam oblizala ranu, poput psa. On mi je žlicicom davao sladoled, a zatim jezikom uzimao sladoled iz mojih usta. Sada znam da sam vec u tom prvom zajednickom obroku trebala prepoznati istinsku želju da jedno drugo nahranimo sobom i postanemo jedno. Hrana je bila dio naše intime, našeg zajedništva, važna kao i sam dodir.
….
Dok smo se zajedno tuširali, prvi put vidjela sam jasno njegovo tijelo, svaku žilu ispod kože, svaki mišic, modrice, ugriz, oblik ramena i trbuha – sve ono što je vec bilo pohranjeno u mojim dlanovima, u koži, u jeziku. Ništa ne znam o tebi, rekla sam, iako sam znala da su moje rijeci bile besmislene. Moje pravo nad njim bilo je vec uspostavljeno, pravo jace od onoga šro bi mi ga mogao dati uvidom u prošlost.
Tog jutra pod tušem znala sam da sve što ce se dogoditi medu nama mora biti zauvijek.

S. Drakulic

Sada se to vrlo lijepo vidi.

Kako retroaktivno gledas na vrijeme prije nego je poceo rat u tadasnjoj Jugoslaviji?
– Pa, ja Jugoslaviju nikada nisam volio. Nije imala dobro ime, to ime mi je uvijek znacilo juzna robija. Ma, dobro to me nije smetalo, dizajn je bio izvrstan, ali ljudi nisu bilo O.K. Ali sad je jos gore. Sad je jos puno gore. Ali ajde, nijedno zlo nije bez dobra. U tom smislu, bismo mogli puno filozofirati o tome, ali u principum, ako moram da biram – meni je komunizam bio puno drazi od ovoga. Jer ovako ce nam se i jezik izgubiti, a imali smo sansu da nam barem jezik ostane. Ali, niti je ono bio komunizam, niti je ovo kapitalizam. Na kraju krajeva, ja sam se jedini i borio protiv komunizma, a ovi ostali su dosli kao partijski sekretari u kapitaliste, ne? Ja imam pravo da to kazem, nitko drugi nema pravo da zine, jer su svi ostali isli u zatvor zbog nacionalizma, a ne zato sto su se borili protiv komunizma! To je velika stvar. Sada se to vrlo lijepo vidi.

Interview s Branimirom Johnnyem Stulicem

Džordž je u Čikago došao sa jedne siromašne i zabačene farme

RADOVAN: Uvek se radujem kad neko sa sela uspe. Džordž je u Čikago došao sa jedne siromašne i zabačene farme. Bio je poslednja sirotinja. Da je išao u školu, išao bi bos. Nije imao prebijenog dolara, sve dok se posle dve velike pljačke nije obogatio. Opljačkao je jednu banku i jednu robnu kuću trulih kapitalista, i, onda, pare uložio u „sistem bele tehnike i rashladnih uređaja za pustinjska vozila – Džordž end kompani“. Jebi ga, ko ne reskira, taj ne profitira. Trebalo je imati jaja pa opljačkati ono što je on opljačkao. Maznuo je pet miliona dolara iz najčuvenije banke u samom centru. Ušao, ubio dve blagajnice, dva policajca, jednu čistačicu, jednog šefa računovodstva i nekoliko mušterija. Cap, cap, cap, pet miliona u džep i – doviđenja. Zdravo, mili moji, kud koji. Ja odô, a vi se saranjujte. To se tako radi. A ne, penzija svakog prvog, pa razvlači pare kô pijan gaće. U šta ja da investiram? Gde da uložim i obrćem penziju… Jedva čekam da mi Džordž dođe u posetu. Sigurno će nešto smisliti i za mene. On je uvek pun ideja kako da se čovek obogati…

STANISLAV: Bogati, Radovane, o čemu se radi u toj zavrzlami? Ja nikako da pohvatam sva slova. Znaš, od juče ne kupujem novine. U novinama sve brzo piše – nikako da ih pročitam… Šta rade ti silni policajci?

RADOVAN: (sa posebnim zadovoljstvom prepričava zbivanja na ekranu. Imitira glas spikera): Kad je video da je ceo grad blokiran, Džordž je pokušao da pobegne na periferiju Čikaga. I verovatno bi uspeo da se izvuče da ga u kafeu „Crveno i crno“, na uglu Stendalove ulice, nije primetila debela kasirka, inače ovejana doušnica inspektora Majera, koji je, s vremena na vreme, nateže iza ekspres aparata za tej. Ona je odmah obavestila inspektora Majera: „Džordž je ovde. Užina.“ Tog trenutka su se razlegle sve sirene. Ceo kvart je opkoljen sa deset krugova. Šesnaest hiljada policajaca se popelo i potrčalo preko krovova. Radoznali prolaznici su se, takođe, popeli na krovove. Popela su se i besposlena deca, a za decom zabrinuti roditelji. Inspektor Majer je zamolio građanstvo da siđe sa krovova, jer se Džordž izgubio i sakrio u tolikoj masi sveta. Zabrana je istog trenutka dovela na krovove i učenike srednjih škola, jer je upozorenje bilo: „Zabranjeno penjanje za sve mlađe od 18 godina, kao i za starije od navedenog godišta.“ Krov kuće 22 se srušio. U razvalinu je upalo oko petnaest hiljada radoznalih građana. Većina je odmah preminula, a ostatak je izdahnuo na putu do bolnice. Iz udaljenih krajeva sveta počeli su da pristižu telegrami saučešća… Šta sad vidimo? Sad vidimo Džordža kako odgovara na prispele telegrame… Mene nikad neće uhvatiti. Nikad!

„Radovan III“, Dušan Kovačević