Ja idem kroz dolinu senki…

Zaista! Ja idem kroz dolinu senki… i gle izmedju tih tamnih draperija gde se zvuci pesme izgubiše izadje jedna mračna i neodredjena senka, senka kakvu bi mesec, kada je nisko na nebu, napravio od čoveka. Ali to je bila senka ni od čoveka ni od boga, niti ma od koje poznate stvari. I drščući i za malo medju draperijama sobe, ona se najzad zaustavi, u punom izgledu, na površini vrata od bakra. Ali senka je bila bez oblika, neodredjena, i bila je senka niti čoveka niti boga, ni boga grčkog, ni boga hadejskog, niti ma kog boga egipatskog. I senka je stajala mirno na tučanim vratima, ispod luka i svoda, i nije se kretala, niti je rekla ijednu reč, nego je tu zaista i ostala. I vrata na kojima je senka stajala bila su, ako se dobro secam, čelo nogu mladoga Zoilusa u pokrovu. Ali mi, nas sedmorica u društvu, kada smo videli senku, kako je izashla izmedju draperija, nismo smeli da je pravo posmatramo, nego smo oborili oči, i gledali smo stalno u dubine abonosovog ogledala. I najzad ja, Ojnos, rekavshi tiho nekoliko rechi, zapitah senku za njeno prebivalishte i za njeno ime. I senka odgovori:”Ja sam Senka, i moje je prebivalište blizu katakombi Ptolomejskih, a kod onih mračnih dolina Jelisijuma koje se graniče sa gadnim kanalom Haronovim.” I onda mi, sedmorica skočismo sa nashih sedišta u užasu, i stajasmo drshčući i tresući se, i prenerazeni, jer zvuci u glasu senke ne behu zvuci ma koga jednog bica, nego mnozine bica, i menjajuci se u svojim naglascima od slova do slova, padali su tužno na naše uši, u dobro poznatim i dobro zapamćenim naglascima mnogih hiljada naših umrlih prijatelja. 

Edgar Alan Poe

Danas na sve gledate mračno, majstore dragi

„Danas na sve gledate mračno, majstore dragi“.
-„Uvjek gledam tako, sinko moj, a i vi ćete za nekoliko godina gledati kao i ja. Život je brdo. Čovjek se penje gleda vrhunac i ćuti se sretnim; ali kad stigne gore odjednom spazi padinu i kraj koji se zove SMRT ! Uspinje se sporo ali se silazi brzo. U vašoj je dobi čovjek radostan. Nada se koječemu, što se međutim nikad ne ostvari. U mojoj se dobi neočekuje više ništa…….. osim smrti“.
-“Dođavola, od vaših me rijeći podilaze trnci“. –“Ne, vi me danas ne razumijete, ali ćete se jednom sjetiti onoga što vam sad govorim. Osvane jedan dan, znate, mnogo prije vremena, dan kad je gotovo sa smjehom, kako se kaže, jer čovjek u svemu što promatra vidi smrt. Ah, vi čak ne razumijete ni tu rječ, ne razumijete što znači smrt. U vašim godinama ona ne znači ništa. U mojim je godinama stravična. Jest, čovjek je svati odjednom, a da nezna ni zašto ni zbog čega, i tada sve u životu mijenja obličje.
Ja je već petnaest godina osjećam kako me nagriza baš kao da je u meni neki glodavac. Čutio sam malo-pomalo, mjesec po mjesec, sat po sat, gdje me uništava kao ruševnu kuću. Toliko me je izobličila da ne poznajem sam sebe. Više u meni i nema ništa od mene, od onog veselog, svježeg i snažnog čovjeka kakav sam bio u tridesetoj godini. Doživio sam da mi je objelila crnu kosu i to kako znalaćki i opako sporo.! Oduzela mi čvrstu kožu, mišice, zube, cjelo moje negdašnje tijelo, ostavivši mi samo ojađenu dušu koju će također doskora dograbiti.
Jest, smrvila me prokletnica, polagano i strašno, časak po časak, razorila mi tjelo. I sad osjećam kako umirem, u svemu što radim. Svakim joj se korakom bližim, svaki pokret, svaki dah požuruje njenu odvratnu rabotu. Disati, spavati, piti, jesti,putovati, sanjati, sve što god radili znači umirati. Oh, pojmit će te !
Pomislite samo na četvrt sata, vidjetćete je. Šta vi očekujete ? Ljubav ? Još nekoliko poljubaca i postat ćete nemoćan. A šta onda ? Novac ? Šta će vam ? Da plaćate žene ? Jeli to nešto ? Da se prežderavate, odebljate i cjele noći urlate od napada uloga ? I što još preostaje ? Slava ? Čemu će vam ona kad je ne možete ubrati u obliku ljubavi ? A šta onda ? Na kraju je opet smrt.
Ja je sad već vidim tako blizu da često poželim ispružiti ruku kako bih je odgurnuo. Prekrila je zemlju i ispunila uzduh. Svugdje je nalazim. Zgnječene životinjice na putu, lišče koje opada, sjeda dlaka na prijateljevoj bradi, sve mi to kida srce i govori: “Evo je“ ! Ona mi kvari sve što radim, sve što vidim, što jedem i što pijem, sve što volim, mjesečinu, sunčev izlazak, morsku pučinu, lijepe rijeke, i zrak ljetnih večeri što je tako ugodan za udisanje.
I nitko se nikada ne vrača, nikad………Čuvamo odljeve kipova, matrice koje uvjek iznova otiskuju iste predmete; ali moje tijelo, moje lice, moje misli, moje želje nikada neće uskrsnuti. A svejedno će se roditi milijuni, milijarde bića kojima će se nos, oći, čelo, obrazi i usta jedva za koji kvadratni centimetar razlikovati od mojih i koji će imati dušu kao i ja, a da se ja ipak neću povratiti, a da, štoviše nijedan dijelić u kome bi se mene moglo poznati, neće uskrsnuti u tim bezbrojnim i različitim stvorenjima, toliko različitim iako malne potpuno istim.
Za šta da se uhvatimo ? Kome da uputimo očajnički zov ? U što bi smo mogli vjerovati ? Sve su vjere ograničene, odvratno glupe u svojoj djetinjastoj poučnosti i svojim sebičnim obećanjima. Jedino je smrt pouzdana.
Mislite o svemu tome mladiću, mislite o tome cijele dane, mjesece i godine i doživjet će te život na drugi način. Pokušajte se osloboditi svega što vas sputava, učinite taj nadljudski napor da još živ napustite vlastito tijelo, sve što vas zanima, vaše misli i cijelo čovjećanstvo, kako bi ste pogledali prijeko, i shvatit će te kako su beznačajne raspre romantićara i naturalista ili diskusije o budžetu. A osjetit će te i grozovit jad očajnika. Koprcat ćete se gubeći se i utapajući u neizvjesnosti. Zvat ćete “u pomoć“ na sve strane i niko vam neće odgovoriti. Pružat ćete ruke, zazivat ćete da vas izbave, vole, tješe, spase; a nitko neće doći.
Zašto mi toliko patimo ? Zato što smo zacijelo rođeni da živimo više tjelesno, a manje duhovno; ali, zbog toga što mislimo, nastao je nesklad između stupnja našeg povećanog razuma i neizmijenjenih životnih uvijeta. Pogledajte prosjećne ljude: ne snađu li ih velike nevolje, oni su zadovoljni i ne pate zbog sveopče nesreće. Kao što je i životinje ne osječaju.
Ja sam propao čovjek. Nemam ni oca, ni majke, ni brata, ni sestre, ni žene, ni djece, ni boga. –I dometnu pošto je malo pošutao: Imam samo stihove.
Oženite se prijatelju moj, vi ne znate što znaći u mojoj dobi živjeti sam. Danas me samoća ispunja groznom tjeskobom; ta samoća u stanu, navečer kraj vatre, onda mi se čini da sam sam na zemlji, stravično sam, ali okružen nejasnim opasnostima, koječim neznanim i užasnim, a pregrada što me dijeli od susjeda koga ne poznam, udaljuje me od njega koliko i od zvijezda koje vidim kroz prozore. Spopadne me neka vrst groznice, groznice od bola i straha, a mir odaje me užasava. Kako je duboka i žalosna tišina sobe u kojoj živi samac. Ta tišina ne obuhvata samo tijelo nego i dušu, a kad pokučstvo zapucketa, streseš se do dna duše, jer se nikakvu zvuku ne nadaš u tom sumornom stanu.
-Još jednom zašutje pa dometnu: Kad čovjek ostari ipak bi ljepo bilo imati djece. –Stigoše do polovice ulice. Pjesnik zastade pred visokom kučom, rukova se s Duroyom i reće mu: Zaboravite mladiću cijelo ovo staračko naklapanje i živite kako dolikuje vašim godinama; Zbogom ! I isčezne u mrku hodniku.
Duroy nastavi put zgrčena srca. Činilo mu se kanda mu je neko pokazao jamu punu kostura, neizbježnu jamu, u koju jednoga dana mora pasti. I promrmlja: Do đavola, u njega sigurno nije veselo. Ne bih htio imati mjesto na balkonu odakle bih promatrao smotru njegovih misli…“

Guy de Maupassant

Jedanaest minuta

Jedina nasa duboka i iskrena zelja jeste da se priblizimo nekome.Od tog trenutka pocinju da se sklapaju veze,muskarac i zena ulaze u igru,ali ono sto se desi pre toga-privlacnost koja ih je spojila-to je nesto sto je nemoguce objasniti.To je nepatvorena zelja,u najcistijem obliku.I dok je ta zelja jos u cistom obliku,muskarac i zena se zaljubljuju u zivot,prozivljavaju svaki trenutak,s punom predanoscu i svescu,iscekujuci neprestano pravi cas za objavu posvecenja.Osobe u tom stanju ne osecaju nikakvu zurbu,ne ubrzavaju dogadjaje nepromisljenim postupcima.Znaju da ce se dogoditi ono sto je neizbezno,da istina uvek nadje nacin da se ispolji.A kad kucne cas,ne oklevaju,ne propustaju priliku,ne gube nijedan carobni trenutak,jer postuju vrednost svake sekunde.

Onaj ko je sposoban da oseca,zna da je moguce uzivati cak i pre nego sto dotakne drugu osobu.Reci,pogledi,sve to sadrzi tajnu plesa.Onaj ko posmatra i otkrije osobu o kojoj je oduvek sanjao,zna da se sexualna energija ispoljava pre samog sexualnog odnosa.Najvece zadovoljstvo nije u sexu,vec u strasti.Kada je strast velika,sex doalzi da bi dovrsio ples,ali on nikada nije bitan.
Onaj ko je zaljublejn,uvk vodi ljubav,cak i kada to ne radi.Kada se tela susretnu,to je samo prelivanje case.Mogu ostati zajedno satima,cak i danima.Mogu zapoceti ples jednog dana,a zavrsiti drugog,ili cak i ne zavrsiti,od tolikog zadovoljstva.To nema nikakve veze sa 11 minuta.
I najjaca odlucnost i volja ovog sveta ne moze spreciti da ljubav izmeni pravila igre u jednoj sekundi

Paulo Coelho

Ja znam da mi probadaju kožu nadlakticom igle.

Ja znam da mi probadaju kožu nadlakticom igle. Vicem, prije nego sam osjetio ikakvu bol. Nagovještaj tog bola putuje prije mozgu nego što ga osjetim na koži. Ah…predusrecem bol koji cu osjetiti…stražarim da bih bio svjestan…da osjetim bol što intenzivnije…jer…osjetiti…slabi…pretvara me u žrtvu…kada osjecam…one sile u sebi koje me ne pitaju, koje se ne brinu za moje postojanje i moje reagiranje…
Evo: organ bola…polaganiji…pobijeduje moj refeks…bol koja to više nije…bol od injekcije…nego prava bol…ja znam…dodiruju mi trbuh…pažljivo…napuhnuti trbuh…plav…dodiruju ga…s tom sapunjavom rukom…ta britva što mi dodiruje trbuh, spolovilo…ne mogu više podnijeti…vicem…moram vikati…vežu mi…ruke…ramena…vicem da me puste na miru…da me puste mirno umrijeti…neka me ne diraju…ne mogu podnijeti dodir…

***

Treba misliti na tijelo. Zamorno je misliti na tijelo. Vlastito sastavljeno od djelova. To umara. Ne smije se misliti. Tako. Ako mislim, znaci da postoji, da svjedocim sam sebi. Ja sam tijelo. Ono ostaje. Ono odlazi…odlazi… Rasplinjuje se u ovom raspadanju živaca i prhuti, celija i raspršenih krvnih zrnaca. (…) Strah. Bojim se misliti o svom vlastitom tijelu. A lice? (…) Po celu mi curi znoj. Zatvaram po drugi puta oci i molim…molim da mi moje lice i tijelo budu vraceni.

Carlos Fuentes

Secanja, snovi, razmisljanja

Ja sam takodjer posedovao arhaicnu prirodu, koja je kod mene povezana sa – ne uvek prijatnim – darom da ljude i stvari vidim kakve uistinu jesu. Mogu da dopustim da me obmanjuju odavde do vecnosti kada nesto ne zelim da vidim, a da u dubini duse ipak sasvim dobro znam kako stvari stoje….
Otkrio sam da siromastvo ne predstavlja hendikep i da je daleko od toga da bude osnovni razlog za patnju; da sinovi bogatasa doista ne uzivaju nikakvu prednost nad siromasnim i lose obucenim decacima. Postojali su daleko dublji razlozi za srecu i nesrecu od necijeg materijalnog bogatstva…..
Mozemo da provedemo celi zivot u uverenju kako sledimo vlastite ciljeve, a da nikada ne otkrijemo kako, najvecim delom, predstavljamo statiste na pozornici sveta. Postoje cinjenice koje, iako nam nisu poznate, ipak uticu na nase zivote, utoliko vise ukoliko su ovi nesvesni….
Cesto se desava da su zene koje u sustini ne vole svoje muzeve ljubomorne, i da unistavaju njihova prijateljstva. One zele da suprug pripada jedino njima zato sto mu same ne pripadaju. Srz svake ljubomore jeste nedostatak ljubavi.

K.G.Jung – Secanja, snovi, razmisljanja

Today was yesterday’s tomorrow

Do kraja mog života dva me dana nikada više nece brinuti.
Prvi dan je juce, sa svim svojim greškama i suzama, lažima i porazima. Juce je prošlo i zauvek izmaklo mojoj kontroli.
Drugi dan je sutra, sa svojim zamkama i pretnjama, opasnostima i tajnama. Dok sunce opet ne bude izašlo, nemam udela u sutrašnjem danu, jer nije se još ni rodio.
Uz Božju pomoc, ovaj današnji dan mogu da savladam ako na to koncentrišem sav svoj trud i energiju! Samo ukoliko mu dodam teret ove dve zastrašujuce vecnosti,juce i sutra, postoji mogucnost da pokleknem pod njihovim opterecenjem. Nikada više! Ovo je moj dan! Moj jedini dan! Samo on postoji! Ostatak mog života tece danas i ja sam rešen da svaki sat ovoga dana provedem na sledeci nacin…
Do kraja mog života ovog tako izuzetnog dana, pomozi mi, Gospode…
– da obratim pažnju na mudre savete Isusove, Konfucijeve i Zoroastrove (Zaratustrine) i da se prema svakome koga sretnem, prijatelju ili nepri jatelju, strancu ili clanu porodice, ponašam onako kako bih želeo da se on prema meni ponaša;
– da vodim racuna o svojim recima i svojoj cudi, da se cuvam nerazboritih trenutaka u kojima bih da zakeram ili vredam;
– da sve koje susrecem pozdravljam nasmejan, a ne namršten, uz tople reci ohrabrenja umesto oholosti ili, još gore, cutnje;
– da budem saosecajan i pažljiv prema tugama i borbama drugih, shvatajuci da postoje skriveni jadi u svacijem životu, ma koliko uzvišen ili ponizan bio;
– da što pre budem dobar sa svima, imajuci uvek na umu da je život prekratak da bismo ga trošili na osvetoljubivost ili zlobu, da se prebrzo završava da bismo imali vremena da budemo sitnicavi ili neljubazni.
– Do kraja mog života ovog tako izuzetnog dana, pomozi mi, Gospode…
– da neprestano podsecam sebe da cu više klipova kukuruza požnjeti u jesen, što više zrna budem posejao uprolece;
– da shvatim da me život uvek nagraduje pod uslovima koje sam postavljam, i ako nikada ne uradim ili ne isporucim više od onoga za šta sam placen, nikada necu ni imati razloga da ocekujem nešto preko toga;
– da uvek dam od sebe više nego što se od mene ocekuje, na poslu, u igri ili kod kuce;
– da radim sa poletom i ljubavlju, ma o kakvom zadatku da je rec, shvatajuci da nikada necu moci da spoznam pravu srecu ukoliko je ne budem pronašao i u svom poslu;
– da istrajem u onome što radim, cak i onda kada drugi prestanu da se trude, jer sada znam da me andeo srece i cup zlata cekaju tek na kraju one dodatne milje koja još uvek leži preda mnom.
Do kraja mog života ovog tako izuzetnog dana, pomozi mi, Gospode…
– da postavim sebi ciljeve koje treba da po stignem do kraja današnjeg dana, jer sada znam da me besciljno plutanje od casa do casa vodi samo jednom odredištu, luci nesrece;
– da shvatim da nijedan put do uspeha nije previše dug ako napredujem hrabro i bez nepotrebne žurbe, kao i da nijedna pocast nije tako udaljena ako se za nju strpljivo i na vreme pripremim;
– da nikada ne gubim veru u svetlije sutra, jer znam da ce me neko izvesno cuti ako budem na kapiju kucao dovoljno dugo i dovoljno jako;
– da uvek iznova podsecam sebe da uspeh uvek ima svoju cenu, i da uvek moram dobro da odmerim da li su radost i nagrade koje mi on donosi vredni dragocenog dela mog života koji moram da uložim da bih ga postigao;
– da se grcevito držim svojih snova i planova za lepšu buducnost, jer ako ih se odreknem, možda cu i dalje postojati, ali to više nece biti život.
Do kraja moga života ovog tako izuzetnog dana, pomozi mi, Gospode…
– da stremim ispunjenju onog najboljeg u sebi, znajuci da nemam nikakvu obavezu da se obogatim ili postanem veoma uspešan, vec samo obavezu da dam ono najviše i najbolje od sebe;
– da ne podležem strahu od neuspeha, jer cu tada gledati ka ciljevima koje još nisam postigao, a ne dole, na zamke koje mi stalno prele;
– da prigrlim zlu kob kao prijatelja od koga cu da naucim znatno više nego od niza stalnih uspeha i srecne sudbine;
– da se podsetim da su promašaji, cak i kada mi se dese, samo putokazi prema uspehu, jer sve što je lažno odvešce me u potragu za istinitim, a svako iskustvo ukazace mi na neku grešku, koju cu kasnije pažljivo izbegavati;
– da se radujem onome što imam, ma kako malo to bilo, uvek se prisecajuci one price koju sam cesto cuo, o coveku koji je bio nesrecan zato što nije imao cipele, sve dok nije sreo coveka koji nije imao noge.
Do kraja mog života ovog tako izuzetnog dana, pomozi mi, Gospode…
– da prihvatim sebe onakvog kakav jesam, ne dozvolivši nikada svojoj savesti ili osecanju dužnosti da me primora da živim po obrascu koji su drugi napravili za svoju dobrobit;
– da shvatim da nikada ne smem sopstvenu vrednost da merim necijim pohvalama ili ljubavlju, jer moja istinska vrednost najviše zavisi od toga šta sam prema sebi osecam i koliko sam ukljucen u svet oko sebe;
– da odolim iskušenju da nadmašim tuda dostignuca, jer ta pateticna, pa ipak uobicajena težnja nije ništa više do znak nesigurnosti i slabosti, a ja nikada necu biti svoj ako dopustim drugima da odreduju moje standarde;
– da u sve svoje postupke, u radu i igri, neprestano unosim varnice entuzijazma, tako da moje uzbudenje i revnost pri bilo cemu što radim, savladaju svaku teškocu, koja bi u protivnom usporila moje napredovanje;
– da se uvek podsecam da moram da uložim vreme i energiju u povecanje sopstvene vrednosti, jer samo budale stoje zaludne, cekajuci da im uspeh sam dode, a ja sada znam da jedina šansa da se dode do vrha leži u tome da se prvo iskopa rupa.
Do kraja mog života ovog tako izuzetnog dana, molim Te, pomozi mi, Gospode…
– da drugima cinim ono što bih želeo da oni cine meni, da u svakom casu od sebe dajem više nego što se ocekuje, da postavim sebi ciljeve i da se držim svojih snova, da tražim dobro u svakom zlu koje me snade, da sve svoje dužnosti izvršavam s poletom i ljubavlju i da, više od svega, budem svoj.
Pomozi mi, molim Te, da postignem ove ciljeve, moj izuzetni prijatelju, da bih mogao da postanem dobar staretinar, da u Tvoje ime radim sa obnovljenom snagom i mudrošcu, spasavajuci druge kao što si Ti spasio mene. I, iznad svega, molim Te, ostani uz mene ce log ovog dana…

Og Magdino, Povratak staretinara