Sta je za vas vjecnost?

– To je zbir nasih juce i svih svjesnih ljudskih bica. Vjecnost je proslost za koju niko ne zna kad je pocela. Ali vjecnost je i sva sadasnjost. Sadasnji trenutak sve nas sadrzi, i sve gradove, i sve svjetove, i sve prostore.V jecnost je takodje i buducnost koja jos nije stvorena, ali koja postoji, koja pocinje da postoji u samom ovom trenutku. Platon kaze da je vrijeme pokretna slika vjecnosti. Vjecnost nam dozvoljava da zivimo na postupan nacin: sate, noci i dane, godine.Imamo pamcenje, sadasnja osjecanja, pa onda imamo buducnost, ciji oblik jos ne znamo, ali je predosjecamo ili se nje plasimo…

Horhe Luis Borhes u razgovoru sa Brankom Bogavac.
Iz knjige Branke Bogavac: „Razgovori u Parizu“

Zamislio sam postojanje ogromne uzarene lopte

Zamislio sam postojanje ogromne uzarene lopte koja visi u ledenoj praznini, i ni na sta se ne oslanja, na mnogo milijardi kilometara od susednih zvezda, majusnih svetlucavih tacaka, za koje se zna samo da postoje, mada ni to pouzdano, zato sto zvezda moze da nestane, ali se njena svetlost jos dugo siri na sve strane, tako da se, znaci, o zvezdama u stvari ne zna nista osim da je njihov zivot strasan i besmislen, ako je svako njihovo kretanje u prostoru zauvek predodredjeno i potcinjeno zakonima mehanike koji ne ostavljaju ni najmanje nade u slucajan susret.
I mi se, ljudi… kao srecemo, smejemo, udaramo jedni druge po ramenu i odlazimo, ali u nekoj posebnoj dimenziji, kuda ponekad preplaseno zaviruje nasa svest, mi isto tako nepomicno visimo u praznini, gde nema vrha ni dna, ni juce ni sutra, nema nade da se približimo jedni drugima… mi sudimo o onome sto se sa drugima desava na osnovu varljivog treperenja, i citav zivot idemo u susret onom sto smatramo svetloscu, iako njen izvor mozda vec odavno ne postoji…

Peljevin

Stalo nam je do nase setnje

Mi, istina, kazemo da je smrtni cas neizvestan, ali kad to kazemo, mi taj cas zamisljamo kao da je u nekom neodredjenom i dalekom prostoru, ne mislimo da je u kakvoj bilo vezi s ovim vec zapocetim danom i da moze znaciti da smrt – ili onaj tren kad ona prvi put delimicno zavlada nad nama, posle cega nas vise ne pusta – moze nastupiti jos ovo isto popodne, tako malo izvesno, ovo popodne ciji smo svaki sat unapred rasporedili. Stalo nam je do nase setnje, da bismo za mesec dana nakupili potrebni zbir cistog vazduha, dvoumimo se birajuci koji kaput da oubucemo, kojeg kocijasa da pozovemo, u fijakeru smo, dan je sav pred nama, kratak, jer hocemo da se vratimo kuci na vreme, posto ce nam doci u posetu jedna prijateljica; hteli bismo da i sutra bude isto ovako lepo vreme; a i ne slutimo da je smrt, koja je putovala po nama nekim drugim putevima, po nedokucivom mraku, izabrala bas ovaj dan da stupi na pozornicu, kroz nekoliko minuta, otprilike kad nasa kola stignu do Jelisejskih polja. A oni koje obicno progoni uzas zbog izuzetne neobicnosti koja je svojstvena smrti, mozda ce takvi naci da ima neceg umirujuceg u takvoj vrsti smrti – u takvom prvom dodiru sa njom – zato sto ona tada dobija vid necega poznatog, prisnog, svakodnevnog.

Marsel Prust, “Oko Germantovih“

Idiot. To je to.

„(Pravozastupnik je besan) Idiot. To je to. I nista drugo. I sve sto se moglo pricati ili izmisljati samo potvrdjuje ono sto je svako mogao opaziti od prve. Obican idiot. Samo sto on ima pravo da se krece slobodno, da govori sa ljudima, da potpisuje akta i da stvara nesrece. Jer, izgleda da lekari svrstavaju te tipove tako u bezopasne. Dobro. To je njihova stvar. A kad bi se, umesto da se ljudi zadovoljavaju njihovim misljenjem, zatrazilo i misljenje ovakvih kao sto smo mi koji mozda nesto vise znamo o ljudskom rodu nego sva ta gospoda sa fakulteta … Jer, slusajte me dobro : sto se tice ljudskih primeraka sto vam ovde prodje, mozete mi verovati (…) ako sam nesto naucio za ovih dvadeset godina koliko sam proveo u ovoj kancelariji, to je : da postoji jedna jedina pobuda koja pokrece ljude : a to je interes. I onda, evo sta ja kazem .. ‘I dok je zastupnik tako govorio, i opet nastavljao – mozda po deseti put – ovu pricu (ili bar ono sto je o tome znao ili bar ono sto je zamisljao) posto je o dogadjajima koji su se bili odigrali za sedam meseci, imao samo, kao i svako drugi, kao i sami junaci te price, kao i njeni sopstveni ucesnici, delimicno saznanje, nepotpuno, sastavljeno od malih slika, i samih pogledom nejasno utvrdjenih, od reci, i samih slabo shvacenih, od oseta, i samih lose odredjenih, i sve to mutno, puno rupa, praznina, koje je masta i neka priblizna logika pokusavala da popuni citavim nizom slucajnih dedukcija – slucajnih, ali ne i u svakom slucaju pogresnih, jer ili je sve slucaj a onda hiljadu verzija, hiljadu lica jedne price su istovremeno su isto tako, ili upravo jesu ta prica, posto jeona takva, posto je takva bila i ostala u svesti onih koji su je doziveli, koji su zbog nje patili, koji su je pretrpeli, njome se zabavili, ili pak realnost zivi svojim sopstvenim zivotom, sjajnim, nezavisnim od nasih percepcija pa prema tome i od naseg saznanja i narocito nase zedji za logokom – a onda, pokusati da se ta prica nadje, da se otkrije, da se iskopa, mozda je to isto toliko uzaludno i razocaravajuce kao sto su to one decije igre, one lutke uglavljene jedna u drugu gde svaka sadrzi, otkriva jednu manju, sve dok se ne dodje do neceg sitnog, malog, beznacajnog: ni do cega; i sada, kada je sve gotovo, pokusati da se prenese, da se ponovo utvrdi sta se dogodilo, to je pomalo kao kad bi se covek trudio da zalepi rasturene, nepotpune ostatke nekog ogledala u nespretnom pokusaju da ih ponovo sastavi, dosavsi samo do nepovezanog, smesnog, beslovesnog ishoda, pri cemu nam jedino nas duh, ili bar nasa tastina nalaze da pod pretnjom ludila i protiv svake logike, iznadjemo po svaku cenu neki nepovezani redosled uzroka i posledica, tamo gde sve sto razum uspeva da razazna, to je lutanje, pri cemu smo i sami noseni tamo amo, kao zapusac sto ga nosi voda, bez pravca, bez pregleda pokusavajuci jedino da se zadrzimo na povrsini, pateci, i umirajuci na kraju, to je sve.“

Klod Simon, „Vetar: Pokusaj vaspostavljanja baroknog oltarskog naslona“

Svako od nas ocekuje neverovatna iznenadjenja koja donosi zivot.

Svako od nas ocekuje neverovatna iznenadjenja koja donosi zivot. Cak i onaj koji to nikada ne prepozna. Skrivena ispod njegovih misli, jeste ideja koja ce mu u jednom trenutku doneti, odnekud, najneverovatniji poklon, koji ce sve promeniti i uciniti njegov zivot uzbudljivim i zabavnim kakav nikada nije bio.
I kada se nadjemo pred osobom koju smo, kako nam se cini, prepoznali, mislimo da je on ili ona to cudesno iznenadjenje koje smo ocekivali.
– A nije?
– Tacno. Ponekad uvidimo da smo napravili pogresnu identifikaciju. Ali ako se to ne dogodi, posle nekog vremena pocinjemo da mislimo kako osoba koju smo prepoznali nije sama po sebi cudesno iznenadjenje, nego je posrednik.
– Sta hoces da kazes?
– Da ima moc da nam otvori skrivena vrata, da oslobodi put duz hodnika i kroz sobe i baste, do kojih nikada ne bismo stigli sami, iako smo ih zamisljali.
– A nije tako?
– Ponekad jeste. Na pocetku, barem. Ulazimo, zaista, u ocaravajuce sobe i baste.
– A zatim?
– Dogadja se, skoro uvek, da jedno od njih ili oboje pocnu da stavljaju namestaj u sobe i cajne stocice i stolice u baste i veoma brzo, njihova energija biva potrosena na ove aktivnosti prisvajanja i organizovanja prostora. Umesto da nastave dalje prema drugim sobama i bastama, zaustavljaju se u prvima koje su otkrili i opremaju ih.
– I onda?
– Onda pocnu da se ponavljaju postupci, pa i prizori, sve dok jedno od njih ili oboje ne izgube entuzijazam i zadovoljstvo i paznju. Zaboravljaju zadovoljstvo koje su imali kada su stigli do one prve sobe ili prve baste. Zaboravljaju kako je bilo cudesno kad su ih nasli.
– I sta se dogadja?
– Ostaju tu, kao da se nalaze na jedinom mestu na svetu gde bi mogli biti. Cak i da je udobno i lepo, ali samo to. I posle nekog vremena, jedno od dvoje, pocinje da se oseca zatvorenim i pocinje da trazi vrata da izadje. Na pocetku ih samo otvori. Zatim izadje malo napolje. A onda, iznenada, nestaje. Onaj drugi ili ona druga, ostaje tu sa svojim namestajem i ne shvata bas najbolje sta se zaista dogodilo.
– Kakva tuga.
– Da.
– Ali nije neizbezno, zar ne?
– Ne. Zavisi od prepoznavanja. Da li je bilo autenticno ili ne.

Andea de Karlo – Pravi život

Kome ti bre da je normalan?

„… Normalan. Šta uopšte znaci biti normalan? Bolovati od iste bolesti kao i komšija? Ici na ista mesta, gledati iste emisije kao i drugi? Tapšati kad se zavesa spusti, krstiti se kad ono i pop, tuci se na utakmicama? Nositi majcu sa likom odbeglog “heroja“? Cutati kad i drugi cute, pricati u glas sa svima? Ubaciti medu komšisku živinad kokicu zaraženu “pernatim“ virusom? Ako to zanaci biti normalan onda… Juce sretnem jednog prijatelja, išli smo u isti razred. Kaže, kod mene sve po starom, škole sam završio, vojsku odslužio, još samo da se oženim i nadem posao pa onda… Pa onda, šta? Da upropastiš decu onako kako su tebe upropastili, da eventualno docekaš peziju pa onda da crkneš kako to vec red nalaže? Da redovno posecuješ lekare, da zube pereš samo kad ideš u goste, da glasaš za “narodnjake“? Da gviriš kroz špijunku i cudiš se ko to komšiji dolazi u ovo nedoba- švalerka ili rodaka? Hm… Da matorce posecuješ samo kad gepek treba napuniti zimnicom, da rodbinu sreceš samo po sahranama, da biješ ženu iz cistog zadovoljstva? Više nije mogao da izdrži.- Šta je bre picko, misliš da si mnogo pametan, a? -Pametan? Ne, to nikako. Da sam pametan ne bih stojao ovde i sa tobom razglabao o “suštinskim“ pitanjima. Bistar? To, možda.Realan? Vrlo. Vaspitan? E, u to vec možeš da se kladiš. Otišo je bez pozdrava. Ne zameram mu. A, i što bi? On je i dalje normalan, ja nisam. Ocigledno…“

Nikola Dinic

Idiot. To je to. I nista drugo.

(Pravozastupnik je besan) Idiot. To je to. I nista drugo. I sve sto se moglo pricati ili izmisljati samo potvrdjuje ono sto je svako mogao opaziti od prve. Obican idiot. Samo sto on ima pravo da se krece slobodno, da govori sa ljudima, da potpisuje akta i da stvara nesrece. Jer, izgleda da lekari svrstavaju te tipove tako u bezopasne. Dobro. To je njihova stvar. A kad bi se, umesto da se ljudi zadovoljavaju njihovim misljenjem, zatrazilo i misljenje ovakvih kao sto smo mi koji mozda nesto vise znamo o ljudskom rodu nego sva ta gospoda sa fakulteta … Jer, slusajte me dobro : sto se tice ljudskih primeraka sto vam ovde prodje, mozete mi verovati (…) ako sam nesto naucio za ovih dvadeset godina koliko sam proveo u ovoj kancelariji, to je : da postoji jedna jedina pobuda koja pokrece ljude : a to je interes. I onda, evo sta ja kazem .. ‘I dok je zastupnik tako govorio, i opet nastavljao – mozda po deseti put – ovu pricu (ili bar ono sto je o tome znao ili bar ono sto je zamisljao) posto je o dogadjajima koji su se bili odigrali za sedam meseci, imao samo, kao i svako drugi, kao i sami junaci te price, kao i njeni sopstveni ucesnici, delimicno saznanje, nepotpuno, sastavljeno od malih slika, i samih pogledom nejasno utvrdjenih, od reci, i samih slabo shvacenih, od oseta, i samih lose odredjenih, i sve to mutno, puno rupa, praznina, koje je masta i neka priblizna logika pokusavala da popuni citavim nizom slucajnih dedukcija – slucajnih, ali ne i u svakom slucaju pogresnih, jer ili je sve slucaj a onda hiljadu verzija, hiljadu lica jedne price su istovremeno su isto tako, ili upravo jesu ta prica, posto jeona takva, posto je takva bila i ostala u svesti onih koji su je doziveli, koji su zbog nje patili, koji su je pretrpeli, njome se zabavili, ili pak realnost zivi svojim sopstvenim zivotom, sjajnim, nezavisnim od nasih percepcija pa prema tome i od naseg saznanja i narocito nase zedji za logokom – a onda, pokusati da se ta prica nadje, da se otkrije, da se iskopa, mozda je to isto toliko uzaludno i razocaravajuce kao sto su to one decije igre, one lutke uglavljene jedna u drugu gde svaka sadrzi, otkriva jednu manju, sve dok se ne dodje do neceg sitnog, malog, beznacajnog: ni do cega; i sada, kada je sve gotovo, pokusati da se prenese, da se ponovo utvrdi sta se dogodilo, to je pomalo kao kad bi se covek trudio da zalepi rasturene, nepotpune ostatke nekog ogledala u nespretnom pokusaju da ih ponovo sastavi, dosavsi samo do nepovezanog, smesnog, beslovesnog ishoda, pri cemu nam jedino nas duh, ili bar nasa tastina nalaze da pod pretnjom ludila i protiv svake logike, iznadjemo po svaku cenu neki nepovezani redosled uzroka i posledica, tamo gde sve sto razum uspeva da razazna, to je lutanje, pri cemu smo i sami noseni tamo amo, kao zapusac sto ga nosi voda, bez pravca, bez pregleda pokusavajuci jedino da se zadrzimo na povrsini, pateci, i umirajuci na kraju, to je sve.

Klod Simon, “Vetar: Pokusaj vaspostavljanja baroknog oltarskog naslona“.

Dugo sam verovao

Dugo sam verovao da u svakoj generaciji ima nekoliko duša, nazovite ih srecnicima ili prokletima, koje su prosto rodene tako da ne pripadaju, koje dolaze na svet poluodvojene, ako hocete, bez cvrste veze sa porodicom ili mestom ili nacijom ili rasom; da možda ima na milione, milijarde takvih duša, možda isto toliko nepripadajucih koliko i pripadajucih. Jer su oni koji cene stabilnost, koji se plaše prolaznosti, neizvesnosti, promena, podigli mocan sistem stigmi i tabua protiv neukorenjenosti, te razarajuce antidruštvene sile, tako da se uglavnom prilagodavamo, pretvaramo se da nas motivišu vernost i solidarnost koje u stvari ne osecamo, krijemo svoje tajne identitete ispod lažne kože onih identiteta koji su odobreni pecatom „pripadajucih“. Ali, istina procuri u naše snove; dok smo sami u krevetu (jer nocu smo potpuno sami, cak i ako spavamo sa nekim), vinemo se, letimo, bežimo. A u budnim sanjama koja naša društva dozvoljavaju, u našim mitovima, umetnostima, pesmama, slavimo nepripadajuce, drugacije, odmetnike, cudake.
Tako ja to vidim. Vi ne morate da se složite. Možda nas, na kraju krajeva, i nema tako mnogo. Možda i unosimo razdor i možda smo antidruštvena sila i možda nas treba zabraniti. Vi imate pravo na svoje mišljenje. Sve što cu ja reci je: mirno spavaj, dušice. Cvrsto spavaj i lepo sanjaj.“

Salman Ruždi „Tlo pod njenim nogama“

Kako znate da ste sreli svog životnog saputnika?

Kako znate da ste sreli svog životnog saputnika?
Tražite ljubavnu vezu koja vremenom postaje sve bolja, sa sve vecim divljenjem, sa poverenjem koje izrasta iz oluja.

Sa ovim covekom sam uvidela da je moguce da dostignem intezivnu intimnost i radost.
Mislila sam ranije da su to samo moje posebne potrebe, moja licna obeležja životnog druga.
Sada mislim da možemo biti svaciji, ali da se bojimo da ih necemo pronaci i onda pokušavamo da se zadovoljimo sa manjim
Kako bi se usudili da zahtevamo intimnost i radost, ako je najbolje što možemo pronaci mlaki ljubavnik i blaga sreca.
A ipak u srcu znamo da ce mlako preci u hladno, blaga srece ce se pretvoriti u bezimenu tugu, gundava pitanja: Da li je ovo ljubav moga života ? Da li je to sve ? Da li sam zato ovde?
U srcu znamo da mora postojati nešto više i ceznemo za onim što nikada nismo otkrili.
Toliko cesto polovina jednog para želi da se uzdigne, a druga polovina je vuce nadole.
Jedno ide napred, a drugo se trudi da za svakih dva koraka napred, mora da se vrati tri koraka unazad.
Bolje upoznati samo srecu, mislila sam, voljeti moje prijatelje i moju macku, bolje cekati na životnog druga koji nikad ne dolazi, no napraviti tako tup kompromis.

Životni drug je neko cije brave odgovaraju svim našim kljucevima, a kljucevi odgovaraju svim našim bravama. Kad se osecamo dovoljno bezbednim da otvorimo brave, naše najiskrenije ja izlazi i onda možemo biti potpuno i pošteno ono što smo.
Možemo biti dovoljno onakvi kakvi smo, a ne zbog onog što se pretvaramo da smo.
Svat otkriva najbolji deo drugoga.
Bez obzira na sve, što se može oko nas da poremeti , sa tom jednom osobom smo sigurni u našem vlastitom raju.
Naš životni drug je neko tko deli sa nama najdublje cežnje, naš smisao, uverenja.

…Naš životni drug je neko ko život donosi u život…

Ali na kraju nije važno da li se slažemo ili ne ili ko je u pravu.
Ono što je važno jeste šta se dešava izmedu nas dvoje i da li se stalno menjamo , rastemo i volimo jedno drugo sve više! To je ono što je vrlo važno !!!

….jedino što je važno, na kraju našeg boravka na zemlji jeste, koliko smo dobro umeli da volimo, kakav je bio kvalitet naše ljubavi !

Richard Bach – Most preko vecnosti

Prekjuce, ponovni pad.

Prekjuce, ponovni pad.
Covek veruje da je pao duboko kao nikad i da je sav napor poslednjih dana propao.
Ali ravnoteza se uspostavlja malo brze; podavanje nije vise tako potpuno.
Pakao bi bio nastaviti i gresiti, i protiv moje volje, bez uzivanja. Prirodno je sto dusa odana Necastivom postaje, i bez sopstvenog uzivanja, poslusno orudje prokletstva za drugoga.
Svesno se sluzim ovde, kao i ranije, takvim recnikom i slikama koji impliciraju jednu mitologiju u koju nije sasvim nuzno da verujem. Dovoljno je sto mi ona najrecitije objasnjava jednu duboku unutrasnju dramu. A i psihologija je moze sa svoje strane objasnjavati kao sto mitologija objasnjava izvesne grce mitove … sta mari! Duboko objasnjenje moze biti samo svrsishodnost.
Shvatio sam duboku istiniost reci: „Ko hoce da zadobije svoj zivot, izgubice ga.“ Zacelo, bas u savrsenom odricanju trijumfuje individualizam, a samoodricanje je vrhunac samopotvrdjivanja.
A naprotiv, bas time sto vise volimo sebe zavrbuje nas i potcini Necastivi. Ko bi se usudio da tu govori o oslobodjenju? Od kojih zakona? Kao da porok nije neodoljiviji od svake duznosti!

André Gide

Tlo pod njenim nogama

„Uvek je vodila ljubav kao da joj je poslednji put, tako je sve radila, tako je zivela; ali nama ovo zaista jeste, mada nijedno od nas to ne zna, poslednji put. Poslednji put za ove grudi. Grudi Helene Trojanske bile su tako zadivljujuce da kada ih je, po padu Troje, prinela muzu, Menelaj nije bio u stanju da joj naudi. Neodlucna ruka je ispustila mac. Ovo je zena koju volim i ovo su njene grudi. Bezbroj puta premotavam ovu traku u svojoj glavi. Jesi li pokazala zemljotresu svoje grudi, Vina, jesi li ih prinela bogu oluje, zasto nisi da jesi, mozda bi, ma sigurno bi, prezivela.
Ovo su grudi zene koju volim. Stavljam nos izmedju njih i udisem njihov ostar miris, njihovu zrelost. Stavljam svoj ud medju njih i osecam dodir njihove punoce.“

Salman Ruzdi „Tlo pod njenim nogama“

Ne znate vi ništa.

Ne znate vi ništa. Zlo. Ne postoji zlo. Ne postoji nasilje. Postoji samo moc. Moc je jedno jedino, veliko nacelo ustrojstva vasione, gospodine Luzak. Moc je jedina a priori stvarnost. Svako nasilje pokušaj je da se ispolji moc. Nasilje je moc. Sve cega se plašimo, zastrašujuce je zato što neka sila ispoljava svoju moc nad nama. Svi mi tražimo oslobodenje od takvog straha. Sve religije su pokušaji da se dosegne moc nad silama koje mogu da nas kontrolišu. Ali Ona je naše jedino sklonište, gospodine Luzak. Samo Žderacica duša može da nam podari abhaja mudras i ukloni sav strah, jer samo Ona poseduje krajnju moc. Ona je ovaplocenje moci, moci van vremena ili shvatanja.

Dan Simmons
Pesma Boginje Kali