Cijenjena prijateljice

Cijenjena prijateljice,

Pitas me, gospodarice moja, da li sam u mislima, u srcu i duhom sam. Kako da ti odgovorim? Cini mi se da moja samoca nije izrazenija niti veca od samoce drugih ljudi. Svi smo mi sami. Svi smo mi zagonetka. Svi smo mi pokriveni hiljadu i jednom koprenom i kakva je razlika izmedju dva usamljenika, osim sto jedan govori o svojoj samoci, a drugi uvijek cuti?
Ne znam, gospodarice moja, da li je moja samoca, zajedno sa tugom koju nosi, ispoljavanje „ponora nekih mojih unutrasnjih stanja“ ili dokaz nepostojanja licnosti u ovom bicu koje zovem ja. Ne, ne znam. Ali, ako je samoca adresa slabosti, zasigurno, najslabiji sam covjek.

Ljudi su, i ja medju njima, skloni dimu i pepelu. Vatre se boje, jer zasljepljuje vid i opece prste. Ljudi se, i ja medju njima, prihvataju istrazivanjem nabora na ljusci. Jezgro ne diraju, jer je izvan domasaja. A jezgro se moze vidjeti tek kada se razbije ljuska. Nije lako da covjek iskida srce kako bi ljudi vidjeli sta je u njemu. To je samoca, gospodarice moja, to je tuga…“

deo pisma koje je Halil Dzubran pisao Mej Zijad

Ako smo beznadezno zaljubljeni

Zelim da kazem citaocima i posetocima muzeja koji se pitaju da li sam tog dana bio nesrecan i tugovao za ocem ili zato sto Fusun nije dosla na sahranu, da je ljubavni bol jedna celina. Stvarni ljubavni bol smesta se u samo jezgro naseg postojanja, dohvati se brzo za nasu najslabuju tacku i nezaustavljivo se siri po citavom telu i zivotu, dubinski povezujuci sve druge bolove. Ako smo beznadezno zaljubljeni, svaka stvar-od gubitka oca do obicne nevolje, na primer, gubitka kljuca-svi bolovi, muke i nemiri postaju okidac te nase osnovne patnje koja je spremna da se svakog trenutka uveca. Neko ko je, kao ja, zbog ljubavi okrenuo citav zivot naglavacke, jos vise nehoticno produbljuje ranu u svojoj dusi misleci da je resenje svih drugih muka moguce s okoncanjem ljubavnog bola.

Orhan Pamuk – Muzej nevinosti