Idiot. To je to.

„(Pravozastupnik je besan) Idiot. To je to. I nista drugo. I sve sto se moglo pricati ili izmisljati samo potvrdjuje ono sto je svako mogao opaziti od prve. Obican idiot. Samo sto on ima pravo da se krece slobodno, da govori sa ljudima, da potpisuje akta i da stvara nesrece. Jer, izgleda da lekari svrstavaju te tipove tako u bezopasne. Dobro. To je njihova stvar. A kad bi se, umesto da se ljudi zadovoljavaju njihovim misljenjem, zatrazilo i misljenje ovakvih kao sto smo mi koji mozda nesto vise znamo o ljudskom rodu nego sva ta gospoda sa fakulteta … Jer, slusajte me dobro : sto se tice ljudskih primeraka sto vam ovde prodje, mozete mi verovati (…) ako sam nesto naucio za ovih dvadeset godina koliko sam proveo u ovoj kancelariji, to je : da postoji jedna jedina pobuda koja pokrece ljude : a to je interes. I onda, evo sta ja kazem .. ‘I dok je zastupnik tako govorio, i opet nastavljao – mozda po deseti put – ovu pricu (ili bar ono sto je o tome znao ili bar ono sto je zamisljao) posto je o dogadjajima koji su se bili odigrali za sedam meseci, imao samo, kao i svako drugi, kao i sami junaci te price, kao i njeni sopstveni ucesnici, delimicno saznanje, nepotpuno, sastavljeno od malih slika, i samih pogledom nejasno utvrdjenih, od reci, i samih slabo shvacenih, od oseta, i samih lose odredjenih, i sve to mutno, puno rupa, praznina, koje je masta i neka priblizna logika pokusavala da popuni citavim nizom slucajnih dedukcija – slucajnih, ali ne i u svakom slucaju pogresnih, jer ili je sve slucaj a onda hiljadu verzija, hiljadu lica jedne price su istovremeno su isto tako, ili upravo jesu ta prica, posto jeona takva, posto je takva bila i ostala u svesti onih koji su je doziveli, koji su zbog nje patili, koji su je pretrpeli, njome se zabavili, ili pak realnost zivi svojim sopstvenim zivotom, sjajnim, nezavisnim od nasih percepcija pa prema tome i od naseg saznanja i narocito nase zedji za logokom – a onda, pokusati da se ta prica nadje, da se otkrije, da se iskopa, mozda je to isto toliko uzaludno i razocaravajuce kao sto su to one decije igre, one lutke uglavljene jedna u drugu gde svaka sadrzi, otkriva jednu manju, sve dok se ne dodje do neceg sitnog, malog, beznacajnog: ni do cega; i sada, kada je sve gotovo, pokusati da se prenese, da se ponovo utvrdi sta se dogodilo, to je pomalo kao kad bi se covek trudio da zalepi rasturene, nepotpune ostatke nekog ogledala u nespretnom pokusaju da ih ponovo sastavi, dosavsi samo do nepovezanog, smesnog, beslovesnog ishoda, pri cemu nam jedino nas duh, ili bar nasa tastina nalaze da pod pretnjom ludila i protiv svake logike, iznadjemo po svaku cenu neki nepovezani redosled uzroka i posledica, tamo gde sve sto razum uspeva da razazna, to je lutanje, pri cemu smo i sami noseni tamo amo, kao zapusac sto ga nosi voda, bez pravca, bez pregleda pokusavajuci jedino da se zadrzimo na povrsini, pateci, i umirajuci na kraju, to je sve.“

Klod Simon, „Vetar: Pokusaj vaspostavljanja baroknog oltarskog naslona“

Ako ti jave da veceras

Kao i uvijek, ti si me pitala sta mi je najednom, a ja nisam mogao da ti objasnim da to uopste nije najednom, da je to stalno, da je to neka vrsta mog zastitnog znaka, nesto po cemu bih sebe poznao medju hiljadama meni slicnih, nesto sto se i ne trudim da sakrijem, jedan zlocudni tumor s kojim sam se radio, tumor na mozgu i dusi koji se ne da ukloniti nikakvim operativnim putem ni zracenjem, ni cinjenicom da te volim i da ti volis mene…
Ako ti jave da veceras hodam po kafanama i olajavam tebe i nasu ljubav, da se prodajem za lose vino, da skupljam opuske tudjih simpatija, ljubim ruke necistih konobarica, ispadam budala u svacijim ocima, to je živa istina, ne traži me da provjeriš da li je tako – to je jedna od rijetkih istina u vezi sa mnom.

Dario Dzamonja

Stojimo na ivici provalije.

„Stojimo na ivici provalije. Zavirujemo u ponor-hvata nas muka i vrtoglavica. Prvi nam je impuls da ustuknemo pred opasnoscu. Neshvatljivo zasto-ostajemo. Malo-pomalo nasa muka, i vrtoglavica, i uzas tonu u oblak nekog osecanja koje nema imena. Postupno, neprimetno, taj oblak dobija oblike, kao ona para iz boce sto se pretvara u duh u prici iz Hiljadu i jedne noci. Ali iz naseg oblaka na ivici pravalije izraste i postaje opipljiv jedan oblik, mnogo strasniji od svakog duha ili bilo kog demona iz price, pa ipak je to samo jedna misao, uzasna misao koja nam ledi i samu srz u kostima zestinom slasti njene grozote. To je samo pomisao na ono sto bismo osetili pri strmoglavom padu s takve visine. A taj pad, to srljanje u propast-upravo zbog toga sto je spojen sa najgroznijom i najodvratnijom od svih najgroznijih i najodvratnijih slika smrti i stradanja koje su se ikad rodile u nasoj masti-upravo zbog toga sad ga silno prizeljkujemo. I posto nas nas razum snazno odvraca od ivice provalije, zato se mi utoliko plahovitije primicemo njoj. Nema u prirodi tako demonski nestrpljive strasti kao sto je strast coveka koji drscuci na ivici provalije sanja o vratolomnom skoku. Prepustiti se za trenutak nekom pokusaju razmisljanja, znaci biti neminovno izgubljen; jer premisljanje nas samo tera na uzdrzavanje i zato je to, kazem, bas ono sto mi ne mozemo. Ako se ne nadje prijateljska ruka da nas zaustavi, ili ako ne uspemo da se naglim naporom bacimo nicice na zemlju, okrenuvsi ledja provaliji, mi cemo skociti u nju i poginuti. “

Bodlerov „komentar“ na pocetku knjige „Djavo perverznosti“ E. A. Poa.

Zacuo sam muziku

Zacuo sam muziku, nije ju svirao obrazovan i skolovan muzicar. Bile su to Betovenove sonate, i zna, kada je pristigao onim delovima koji se ne mogu odsvirati bez drhtaja, tamo mu je ruka zadrhtala, i pogresio je. Tada sam shvatio da je upravo to pravo sviranje, a ne ono tamo dole koje se odvija u koncertnoj dvorani, ona neprirodna i sputana muzika. Ne mogu da podnesem da tamo gde je vec gotovo nemoguce ostati ravnodusan, jadnik to tako glatko odsvira kao da se ne dogadja nista posebno, zatim se digne i klanja se pljesku.
Mislim da kod vaznog dogadjaja covek mora da zadrhti, kao sto drhti kada prvi put poljubi jedna lepa usta ili dotakne jedan lepi struk. I uzasno osecam kada neko vec moze da poljubi ta usta bez drhtanja i da procita pesmu a da mu glas ni malo ne zadrhti i promukne. Uvek mi je bilo uzasno u necemu biti majstor, a pri tom ne biti poljuljan od lepote stvari.

„Madjarski hiperion“, Bela Hamvas

Ona je odabrana, ona mi nece izbeci.

Na zidu visi ogledalo, ona ne misli na njega, ali ogledalo misli na nju. Kako verno hvata njenu sliku, ono je kao ponizni rob, koji svoju prednost dokazuje vernošcu, rob za koga ona, naravno, nešto predstavlja, ali koji za nju ništa ne znaci, koji je dobro uhvatio njen lik, ali je ne sme uhvatiti. Nesrecno ogledalo koje svakako može obuhvatiti njenu sliku, ali ne nju, to nesrecno ogledalo koje ne može zadržati njenu sliku kao tajnu u sebi, skrivajuci je od pogleda celog sveta, koje, naprotiv, može samo drugima pokazati tu sliku, kao, na primer, sada meni! Kakva nesreca kada bi covek bio takav! A ipak, ima dosta ljudi koji su takvi, koji ništa nemaju osim u trenutku kada to pokazuju drugima, koji zahvataju samo površinu stvari a ne i suštinu, koji sve gube u trenutku kada pokazuju drugima, kao što bi to ogledalo izgubilo njenu sliku ako bi mu je jednim uzdahom odala svoje srce. I ukoliko covek ne bi bio u stanju da cuva sliku lepote, cak ni u trenutku njene prisutnosti, morao bi stalno želeti da bude na rastojanju od lepote, i nikada suviše blizu, da bi video lepotu onog što drži u narucju, a da ne vidi više u trenutku u kome je predmet suviše blizu, u trenutku kada se usne spajaju u poljubac, morao bi da izoštrim unutrašnji pogled… Ah, kako je lepa! Jadno ogledalo. mora da je to muka, ali takode kakva sreca što ne poznaješ ljubomoru! Njena glava je potpuno ovalna, malo se naginje napred, time celo postaje više, koje se cesto i ponosno podiže, ne ocrtavajuci njene intelektualne sposobnosti. Njena tamna kosa nežno i fino okružuje celo. Njeno lice lici na plod, svaki prelaz je pun i zaokružen; njena koža je prozirna i osecam svojim ocima kao da je somot. Njene oci – da, još ih nisam video – pokriva jedna zavesa sa svilenim resama, koje idu u zavijutke, opasne po onoga koji želi uhvatiti njen pogled. Nadam se da cu se s njom još sresti, svakako cu je prepoznati, a i ona mene. Moj pogled sa strane ne zaboravlja se tako lako. Kada je onda iznenada sretnem, negde, gde je nisam ocekivao, na nju ce doci red. Ako me ne prepozna, u svakom slucaju cu vec naci prilike da je još jednom pogledam sa strane, i jamcim vam da ce se setiti susreta. Samo bez nestrpljenja, bez pohlepe, u svemu treba uživati polagano. Ona je odabrana, ona mi nece izbeci.

Dnevnik zavodnika – Seren Kjerkegor

Ljubav bez nade

„Kceri moja, ima jedna ljubav koja se nikako ne poverava ljudima, a kad se poveri andjelima, oni tu ispovest prihvataju sa osmesima srece…
…Ljubav bez nade, kad ona nadahnjuje zivot, kad u nju unosi zakon odanosti, kad oplemenjuje sve postupke mislju da ce se postici idealno savrsenstvo. Jest, andjeli odobravaju takvu ljubav, posto ona vodi ka poznavanju Boga. Valja da se neko neprestano usavrsava da bi bio dostojan onoga koga voli, da za nj krisom podnosi bezbroj zrtava, da ga obozava iz daljine, da mu daje svoju krv, kap po kap, da mu zrtvuje svoje samoljublje, da ne zna vise ni za oholost ni za srdzbu sa njim, da mu ne da da zna za svirepu ljubomoru koju on potpiruje u srcu, da mu daje sve sto zazeli, pa ma i na svoju stetu, da voli ono sto on voli, da je licem uvek okrenut njemu, kako bi ga pratio pogledom a da on to ne zna: takvu ljubav bi vam oprostila religija, posto se njome ne bi narusavali ni ljudski ni bozanski zakoni….“

Onore de Balzak – Sjaj i beda kurtizana

Voleo sam pticu u svakoj ruci, jebeš granu.

„Pisanje nikad nije bilo neki rad za mene. Bilo je, otkad pamtim, uvek isto: ukljucim radio na stanicu klasicne muzike, pripalim cigaretu ili tompus, otvorim flašu. Mašina je radila ostalo. Trebalo je samo da budem tu. Takav postupak omogucio mi je da nastavim i onda kada je sam život vrlo malo pružao, kada je sam život bio horor-šou. Uvek je postojala mašina da me uteši, da govori samnom, da me zabavi, da spase moje dupe, da ga spasem od ludnice. od ulica, od sebe.
Jedna od mojih bivših dama vikala je na mene:
„Piješ da pobegneš od stvarnosti!“
„Naravno, draga“, odgovarao sam.
Imao sam i bocu i mašinu. Voleo sam pticu u svakoj ruci, jebeš granu.“

Carls Bukovski „Holivud“

Idiot. To je to. I nista drugo.

(Pravozastupnik je besan) Idiot. To je to. I nista drugo. I sve sto se moglo pricati ili izmisljati samo potvrdjuje ono sto je svako mogao opaziti od prve. Obican idiot. Samo sto on ima pravo da se krece slobodno, da govori sa ljudima, da potpisuje akta i da stvara nesrece. Jer, izgleda da lekari svrstavaju te tipove tako u bezopasne. Dobro. To je njihova stvar. A kad bi se, umesto da se ljudi zadovoljavaju njihovim misljenjem, zatrazilo i misljenje ovakvih kao sto smo mi koji mozda nesto vise znamo o ljudskom rodu nego sva ta gospoda sa fakulteta … Jer, slusajte me dobro : sto se tice ljudskih primeraka sto vam ovde prodje, mozete mi verovati (…) ako sam nesto naucio za ovih dvadeset godina koliko sam proveo u ovoj kancelariji, to je : da postoji jedna jedina pobuda koja pokrece ljude : a to je interes. I onda, evo sta ja kazem .. ‘I dok je zastupnik tako govorio, i opet nastavljao – mozda po deseti put – ovu pricu (ili bar ono sto je o tome znao ili bar ono sto je zamisljao) posto je o dogadjajima koji su se bili odigrali za sedam meseci, imao samo, kao i svako drugi, kao i sami junaci te price, kao i njeni sopstveni ucesnici, delimicno saznanje, nepotpuno, sastavljeno od malih slika, i samih pogledom nejasno utvrdjenih, od reci, i samih slabo shvacenih, od oseta, i samih lose odredjenih, i sve to mutno, puno rupa, praznina, koje je masta i neka priblizna logika pokusavala da popuni citavim nizom slucajnih dedukcija – slucajnih, ali ne i u svakom slucaju pogresnih, jer ili je sve slucaj a onda hiljadu verzija, hiljadu lica jedne price su istovremeno su isto tako, ili upravo jesu ta prica, posto jeona takva, posto je takva bila i ostala u svesti onih koji su je doziveli, koji su zbog nje patili, koji su je pretrpeli, njome se zabavili, ili pak realnost zivi svojim sopstvenim zivotom, sjajnim, nezavisnim od nasih percepcija pa prema tome i od naseg saznanja i narocito nase zedji za logokom – a onda, pokusati da se ta prica nadje, da se otkrije, da se iskopa, mozda je to isto toliko uzaludno i razocaravajuce kao sto su to one decije igre, one lutke uglavljene jedna u drugu gde svaka sadrzi, otkriva jednu manju, sve dok se ne dodje do neceg sitnog, malog, beznacajnog: ni do cega; i sada, kada je sve gotovo, pokusati da se prenese, da se ponovo utvrdi sta se dogodilo, to je pomalo kao kad bi se covek trudio da zalepi rasturene, nepotpune ostatke nekog ogledala u nespretnom pokusaju da ih ponovo sastavi, dosavsi samo do nepovezanog, smesnog, beslovesnog ishoda, pri cemu nam jedino nas duh, ili bar nasa tastina nalaze da pod pretnjom ludila i protiv svake logike, iznadjemo po svaku cenu neki nepovezani redosled uzroka i posledica, tamo gde sve sto razum uspeva da razazna, to je lutanje, pri cemu smo i sami noseni tamo amo, kao zapusac sto ga nosi voda, bez pravca, bez pregleda pokusavajuci jedino da se zadrzimo na povrsini, pateci, i umirajuci na kraju, to je sve.

Klod Simon, “Vetar: Pokusaj vaspostavljanja baroknog oltarskog naslona“.

Nas dve smo bile divni saputnici

Nas dve smo bile divni saputnici, ali, u krajnjoj liniji, nista drugo do dve usamljene hrpe metala, od kojih svaka ispisuje svoju putanju. Izdaleka, to izgleda prelepo, kao dve zvezde padalice. A, u stvari, nas dve smo samo dva zatvorenika… zatvorene svaka za sebe. I tek kada se orbite nasa dva satelita slucajno ukrste, mi se ovako susretnemo. Mozda bismo i mogle da jedna drugoj otvorimo srca. Ali to bi bilo samo na delic sekunde. Vec sledeceg trenutka bicemo ponovo u potpunoj samoci. Sve dok jednom ne sagorimo u nista.

Murakami

Ja sam bio bolji od tog covjeka

Pocinjem pothvat kome nikada nije bilo primjera i u kojem me nitko nece slijediti. Hocu svojim bližnjima potpuno istinito prikazati jednog covjeka, a taj cu covjek biti ja.
Ja sam. Osjecam svoje srce i poznajem ljude. Nisam nalik ni na koga od onih ljudi koje sam vidio: usudujem se misliti da uopce nisam nalik ni na koga na svijetu. Ako i ne vrijedim više, barem sam drugaciji. Tek onda kad ljudi procitaju ono što sam napisao moci ce prosuditi je li priroda ucinila dobro ili zlo što je razbila kalup u kome me salila. Neka trublja sudnjeg dana zajeci kad hoce, ja cu s ovom knjigom u ruci stati pred najvišeg suca.
Reci cu glasno: Evo što sam radio, što sam mislio, što sam bio.Govorio sam jednako iskreno o dobru i o zlu. Nisam prešutio ništa nevaljalo, nisam dodao ništa što bi za mene bilo povoljno, a ako sam slucajno gdje upotrijebio po koji nevažan ukras, ucinio sam to samo za to da ispunim prazninu koja bi nastala kada bi me pamcenje izdalo.
Mogao sam uzeti da je istinito ono za što sam znao da bi moglo biti istinito, ali nikada za ono za što sam znao da je lažno. Prikazao sam sebe onakvim kakav sam bio: koji put vrijedan prezira i podao, koji put dobar, plemenit i uzvišen. Otkrio sam svoju unutrašnjost tako kao što si je vidjelo ti, vjecno bice !
Sakupi oko mene nebrojeno mnoštvo mojih bližnjih, neka slušaju moje ispovijesti, neka škrgucu zubima zbog mojih sramotnih djela, neka se crvene zbog mojih nevolja. Pa neka svaki od njih jednako iskreno otkrije svoje srce pred tvojim prijestoljem i neka ti samo jedan od njih kaže, ako se usuduje:
ja sam bio bolji od tog covjeka….

Jean Jacques Rousseau

Sto se tice ljudske prirode

„Pretpostavljam da znate pravila. Ako zelimo, mozemo ponovo da se rodimo, i da se jos jednom oprobamo u zivotu, ali prvo moramo da popijemo malo vode iz jezera zaborava, da bi nam se prosli zivoti izbrisali iz secanja. Tako je to u teoriji; ali, kao i sve teorije, to je samo teorija. Jezero zaborava ne funkcionise uvek onako kako bi trebalo. Mnogo ljudi se seca svega. Neki kazu da ima vise vrsta vode – da se sluzi i voda iz jezera uspomena. Ja ne bih znala.

Ja nikada necu piti sa jezera zaborava. Ne vidim svrhu. Ne: vidim svrhu, ali ne zelim da rizikujem. Zivot koji sam vodila bio je prepun teskoca, ali ko kaze da sledeci nece biti jos gori? Cak i putem ovog ogranicenog uvida mogu da vidim da je svet podjednako opasan kao i u moje vreme, osim sto su beda i patnja mnogo vece. Sto se tice ljudske prirode, jeftina je imitacija kao sto je uvek i bila.“

M.Atvud, Penelopijada

Rastanak je za ljubav ono što je vetar za vatru

Rastanak je za ljubav ono što je vetar za vatru, malu gasi, veliku još više raspali.“ Lepo zvuci, ali nije tacno. Na žalost! Rastanak nije dobar, nije koristan ni za najvecu ljubav. LJubav živi od iluzije potpunog slaganja, savršene identicnosti dveju licnosti. Mi zamišljamo da voljeno bice ne samo misli i govori u istom pravcu i smislu sa nama nego i da diše i hoda u istom ritmu sa nama. Dok smo zajedno, ta se iluzija održava recima, os-mejcima, fizickim dodirom. Disonancije su retke i lako se popravljaju. Ali cim otputujemo i rastanemo se, mi pocinjemo sve cešce i sve oštrije da osecamo da stvorenje koje volimo ima svoj život, svoje puteve i potrebe, koji naravno nisu jednaki sa našima, nego cesto i potpuno oprecni.

V. Desnica – Proljeca Ivana Galeba