Ja idem kroz dolinu senki…

Zaista! Ja idem kroz dolinu senki… i gle izmedju tih tamnih draperija gde se zvuci pesme izgubiše izadje jedna mračna i neodredjena senka, senka kakvu bi mesec, kada je nisko na nebu, napravio od čoveka. Ali to je bila senka ni od čoveka ni od boga, niti ma od koje poznate stvari. I drščući i za malo medju draperijama sobe, ona se najzad zaustavi, u punom izgledu, na površini vrata od bakra. Ali senka je bila bez oblika, neodredjena, i bila je senka niti čoveka niti boga, ni boga grčkog, ni boga hadejskog, niti ma kog boga egipatskog. I senka je stajala mirno na tučanim vratima, ispod luka i svoda, i nije se kretala, niti je rekla ijednu reč, nego je tu zaista i ostala. I vrata na kojima je senka stajala bila su, ako se dobro secam, čelo nogu mladoga Zoilusa u pokrovu. Ali mi, nas sedmorica u društvu, kada smo videli senku, kako je izashla izmedju draperija, nismo smeli da je pravo posmatramo, nego smo oborili oči, i gledali smo stalno u dubine abonosovog ogledala. I najzad ja, Ojnos, rekavshi tiho nekoliko rechi, zapitah senku za njeno prebivalishte i za njeno ime. I senka odgovori:”Ja sam Senka, i moje je prebivalište blizu katakombi Ptolomejskih, a kod onih mračnih dolina Jelisijuma koje se graniče sa gadnim kanalom Haronovim.” I onda mi, sedmorica skočismo sa nashih sedišta u užasu, i stajasmo drshčući i tresući se, i prenerazeni, jer zvuci u glasu senke ne behu zvuci ma koga jednog bica, nego mnozine bica, i menjajuci se u svojim naglascima od slova do slova, padali su tužno na naše uši, u dobro poznatim i dobro zapamćenim naglascima mnogih hiljada naših umrlih prijatelja. 

Edgar Alan Poe

Svako od nas ocekuje neverovatna iznenadjenja koja donosi zivot.

Svako od nas ocekuje neverovatna iznenadjenja koja donosi zivot. Cak i onaj koji to nikada ne prepozna. Skrivena ispod njegovih misli, jeste ideja koja ce mu u jednom trenutku doneti, odnekud, najneverovatniji poklon, koji ce sve promeniti i uciniti njegov zivot uzbudljivim i zabavnim kakav nikada nije bio.
I kada se nadjemo pred osobom koju smo, kako nam se cini, prepoznali, mislimo da je on ili ona to cudesno iznenadjenje koje smo ocekivali.
– A nije?
– Tacno. Ponekad uvidimo da smo napravili pogresnu identifikaciju. Ali ako se to ne dogodi, posle nekog vremena pocinjemo da mislimo kako osoba koju smo prepoznali nije sama po sebi cudesno iznenadjenje, nego je posrednik.
– Sta hoces da kazes?
– Da ima moc da nam otvori skrivena vrata, da oslobodi put duz hodnika i kroz sobe i baste, do kojih nikada ne bismo stigli sami, iako smo ih zamisljali.
– A nije tako?
– Ponekad jeste. Na pocetku, barem. Ulazimo, zaista, u ocaravajuce sobe i baste.
– A zatim?
– Dogadja se, skoro uvek, da jedno od njih ili oboje pocnu da stavljaju namestaj u sobe i cajne stocice i stolice u baste i veoma brzo, njihova energija biva potrosena na ove aktivnosti prisvajanja i organizovanja prostora. Umesto da nastave dalje prema drugim sobama i bastama, zaustavljaju se u prvima koje su otkrili i opremaju ih.
– I onda?
– Onda pocnu da se ponavljaju postupci, pa i prizori, sve dok jedno od njih ili oboje ne izgube entuzijazam i zadovoljstvo i paznju. Zaboravljaju zadovoljstvo koje su imali kada su stigli do one prve sobe ili prve baste. Zaboravljaju kako je bilo cudesno kad su ih nasli.
– I sta se dogadja?
– Ostaju tu, kao da se nalaze na jedinom mestu na svetu gde bi mogli biti. Cak i da je udobno i lepo, ali samo to. I posle nekog vremena, jedno od dvoje, pocinje da se oseca zatvorenim i pocinje da trazi vrata da izadje. Na pocetku ih samo otvori. Zatim izadje malo napolje. A onda, iznenada, nestaje. Onaj drugi ili ona druga, ostaje tu sa svojim namestajem i ne shvata bas najbolje sta se zaista dogodilo.
– Kakva tuga.
– Da.
– Ali nije neizbezno, zar ne?
– Ne. Zavisi od prepoznavanja. Da li je bilo autenticno ili ne.

Andea de Karlo – Pravi život

Onome ko procita

Našao je citirani pasus izmedju redova u opisu ukletog jezera: Kad se vetar podigne,a oluja ucini da oblaci hitaju i nebo place, iz dubina njegovih prljavi talas ustremi se ka nebu.Pomoc opet od tebe zavisi, samo tebe. Jaz opasnosti u kome demon ceka ti još ne znaš. Traži ga ako smeš… Dejl je smišljao odgovor na ovo a pošto je odlucio da nije potreban.. Umesto da pozove fajl romana na kome je svakodnevno radio ,otvorio je novu stranu i poceo da kuca.
Onome ko procita: Sve što sam izgubio,izgubio sam zato što sam sve zaj..krivica je samo moja. Mislim da sam svoj život proveo ili pokušavajuci da budem neko drugi ili cekajuci da postanem ja,a nisam znao kako. Otišao sam predaleko do ovog mesta, a ne znam put nazad. Barem mi je ponešto postalo jasnije. Voleo bih da sam bio bolji muž i otac.Voleo bih da sam bio bolji ucitelj i pisac.Voleo bih da sam bio bolji covek. Ko zna? Možda kada skliznemo niz jednu stranu svega,izadjemo na drugoj. Možda i ne. Umoran sam.

Den Simons-„Ukleta zima“

Trazim prijatelje.

-Ne, rece mali princ. Trazim prijatelje. Sta znaci to „pripitomiti“?
-To je nesto sto se davno zaboravilo, rece lisica. To znaci „stvoriti veze…“
-Stvoriti veze?
-Naravno, rece lisica. Ti si za mene samo mali decak slican stotinama hiljada drugih drugih decaka. I ti mi nisi potreban. A ni ja tebi nisam potrebna. Ja sam za tebe samo lisica slicna stotinama hiljada lisica. Ali, ako me pripitomis bicemo potrebni jedno drugom. Ti ces za mene biti jedini na svetu. Ja cu za tebe biti jedina na svetu…
-Pocinjem da shvatam, rece mali princ. Postoji jedna ruza…. mislim da me je pripitomila…
Ali, ako me ti pripitomis, moj zivot ce biti kao obasjan suncem. Upoznacu bat koraka koji ce biti drukciji od svih ostalih. Drugi koraci me teraju pod zemlju. Tvoj ce me kao muzika pozivati da izadjem iz rupe.
Covek poznaje samo one stvari koje pripitomi… Ljudi nemaju vise vremena da bilo sta upoznaju. Oni kupuju gotove stvari kod trgovaca. A kako nema trgovaca koji prodaju prijatelje, ljudi vise nemaju prijatelja. Ako hoces prijatelja, pripitomi me!’

Antoine De Saint Exypéry – Mali princ

Bozicno drvo iz Sen Martena

Uoci Bozica ,paroh crkve u malenom selu Sen Marten u francuskim Pirinejima spremao se da sluzi misu kad, najedanput,oseti neki cudesan miris.Bila je zima i odavno je nestalo cveca,ali sad je u vazduhu lebdeo taj opojni miris,kao da je inenada granulo prolece,kad mu vreme nije.
Radoznao da otkrije odakle potice to cudo,paroh izadje iz crkve i ugleda nekog decaka kako sedi ispred skolske kapije.Pored njega je stajalo nesto nalik na bozicno drvo,s’ pozlacenim granama.
-Kakvo divno drvo!-uskliknu paroh.-Izgleda kao da je dotaklo nebesa,sudeci po bozanskom mirisu koje siri.A sazdano je od suvoga zlata!Gde si ga samo nasao?
Ove parohove reci kao da nisu narocito obradovale decaka.
-Istina,sto sam duze isao,ovo sto nosim sa sobom bivalo je sve teze i teze,a i grancice su postale tvrde i krute.Ali to ne moze biti zlato i ja se plasim sta ce roditelji da mi kazu.
I tu decak isprica svoju pricu:
,,Jutros rano krenuo sam u veliki grad Tarb s’ novcem koji mi je majka dala da kupim jedno lepo bozicno drvo. Medjutim,prolazeci kroz neko selo sreo sam jednu usamljenu staricu,bez ikog svog s’ kim bi proslavila veliki hriscanski praznik.Dao sam joj nesto novca za veceru jer sam bio ubedjen da cu drvo platiti jeftinije.
Elem,stigavsi u Tarb,prosao sam pored jednog velikog zatvora i tamo video mnostvo ljudi koji su nestrpljivo iscekivali vreme posete.Svi su bili tuzni jer ce provesti noc daleko od svojih milih i dragih,a neki su se zalili da nisu cak uspeli da kupe parce kolaca.Cim sam to cuo,resio sam,iz romanticnih pobuda tipicnih za moje godine,da podelim novac s’ tim ljudima kojima je svakako bio potrebniji nego meni.Zadrzao sam samo neku sitninu za rucak.Uostalom,cvecar je bio nas porodicni prijatelj i sigurno bi mi dao drvo za badava,a ja bih mogao iduce nedelje da mu pomazem u poslu i tako vratim dug.
Ali,kad sam napokon stigao na pijacu,saznao sam da cvecar koga sam poznavao nije tog dana dolazio. Pokusavao sam na sve nacine da nadjem nekog ko bi mi pozajmio novac,ali uzalud.
Ubedio sam sebe da cu bolje da mislim s’ punim stomakom,ali jos nisam stigao ni da udjem u kafanu,kad mi pridje jedan decak koji je delovao kao stranac i zamoli me da mu udelim neki dinar jer vec dva dana nista nije jeo.Tada sam pomislio da je i Isus u detinjstvu sigurno iskusio sta je glad,pa sam zato dao decaku i ono malo sto mi je preostalo i krenuo kuci.Pri povratku,odlomio sam granu sa jedne jelke.Trudio sam se, kako sam znao i umeo,da je ispravim,okresem,ali ona je postala kruta,kao da je od metala,i ni priblizno ne lici na bozicno drvo koje moje majka ocekuje.’’
-Dragi decace-rece paroh-nema nikakve sumnje da miris koje ovo drvo ispusta potice pravo s’ nebesa.Dozvoli da ti ispricam nastavak tvoje price:
,,Cim si ostavio onu staricu,ona je odmah zamolila Bogorodicu koja,kao majka,najbolje razume zene i majke,da te nagradi za dobro koje si joj ucinio.Rodjaci onih zatvorenika bili su ubedjeni da su sreli andjela i zahvaljivali su andjelima sto su im omogucili da kupe kolace za svoje bliznje.Decak koga si sreo ispred kafane zahvaljivao je Isusu sto mu je utolio glad.
Bogorodica,andjeli i Isus uslisili su molitve onih kojima je pruzena pomoc.Kad si odlomio granu sa jelke, Bogorodica joj je udahnula miris milosrdja.Dok si je nosio,andjeli su je doticali preobrazivsi njene grancice i iglice u zlato.Naposletku,kad je delo bilo zavrseno Isus ga je pogledao,blagoslovio i od ovoga casa svakome ko dodirne ovo bozicno drvo grehovi ce biti oprosteni,a zelje ispunjene.’’
I tako je i bilo.Legenda kaze da se sveto drvo i dan danas nalazi u Sen Martenu,ali njegova moc je toliko jaka da svakog ko pomogne svom bliznjem uoci Bozica,ma koliko daleko se nalazio od malenog sela u Pirinejima, prati njegov blagoslov.

(po motivima jedne hasidske legende)
Paulo Koeljo