0 komentara

Sneg

U autobusu je sedeo odmah iza vozača i razmišljao o tišini snega. Tako bi nazvao ono što je u sebi osećao da je to bio početak neke pesme. Tišina snega.

Da nije bio umoran od putovanja i da je malo više pažnje obratio na velike pahulje koje su sa neba padale kao ptičija pera putnik do prozora mogao bi da predoseti
da se približava jaka snežna oluja i možda bi još od početka shvatio da je krenuo na putovanje koje će mu promenuti čitav život, pa bi se vratio natrag.

Šta ja radim na ovom svetu pomislio je Ka. Ovako izdaleka pahuljice izgledaju tako žalostivo,a takav mi je život. Čovek živi, troši se, nestaje. Pomislio je kako istovremeno i nestaje i biva: voleo je sebe, s ljubavlju i tugom pratio je put kojim je poput kakve pahulje napredovao njegov život. Njegov otac upotrebljavao je miris posle brijanja – setio ga se. Setio se hladnih stopala u papučama svoje majke koja je u kuhinji spremala doručak dok je on njuškao taj miris, jedne četke za kosu, slatkog ružičastog sirupa za iskašljavanje koji su mu davali da pije kad bi se noću probudio kašljući, kašike u ustima, svih onih malih stvari što čine život, jedinstva snega, pahuljice…

Orhan Pamuk, Sneg

0 komentara

Pogledala me svojim ogromnim ocima

Jednom sam rekao mojoj uciteljici klavira da je Beethoven u sebi istovremeno imao i raj i pakao. Pogledala me svojim ogromnim ocima i odgovorila mi, da sam to lepo uoblicio.

Tad mi je ispricala nesto interesantno…

Nije Beethoven „Mesecevu sonatu“ nazvao meseceva. On je nazvao „Sonata u Cis-Molu, Opus 27, Nr. 2“, sa sporednim imenom „Sonata quasi una Fantasia“, sto jednostavno znaci: „Sonata koja je skoro fantazija „. Moja uciteljica dodade jos da je to previse dramaticna sonata za naziv „Meseceva sonata“. Rekla je i da je madjarski kompozitor Franz Liszt drugi deo nazvao „Cvet izmedju dve provalije“. Ja licno pre bih rekao da je rec o „Malom lutkarskom pozoristu izmedju dve tragedije“.

Devojcica sa pomorandzama – Jostein Gaarder

0 komentara

Cuj Kamalo

Cuj Kamalo: Kada bacis kamen u vodu, on najbrzim putem pluta da stigne do dna. Tako je to i kada Sidarta ima neki cilj,neku nameru. Sidarta ne preduzima nista, on ceka on razmislja, on posti, ali istovremeno prolazi kroz svet kao kroz vodu, a da nista ne radi, a da se ne pomakne;on biva privucen, on se opusta i pada. Njegov cilj ga privlaci, on dopusta da mu u dusu prodre bilo sta sto bi bilo suprotnocilju. To je ono sto je Sidarta naucio kaod samana. To je ono sto ne znalice nazivaju cinim, misleci da to izvode demoni. Ali demoni nista ne izvode, demoni ne postoje. Svako moze da baca cini, svako moze da postigne cilj ako ume da misli, ako ume da ceka, ako ume da posti….

Herman Hesse – Sidarta

0 komentara

Idiot. To je to.

„(Pravozastupnik je besan) Idiot. To je to. I nista drugo. I sve sto se moglo pricati ili izmisljati samo potvrdjuje ono sto je svako mogao opaziti od prve. Obican idiot. Samo sto on ima pravo da se krece slobodno, da govori sa ljudima, da potpisuje akta i da stvara nesrece. Jer, izgleda da lekari svrstavaju te tipove tako u bezopasne. Dobro. To je njihova stvar. A kad bi se, umesto da se ljudi zadovoljavaju njihovim misljenjem, zatrazilo i misljenje ovakvih kao sto smo mi koji mozda nesto vise znamo o ljudskom rodu nego sva ta gospoda sa fakulteta … Jer, slusajte me dobro : sto se tice ljudskih primeraka sto vam ovde prodje, mozete mi verovati (…) ako sam nesto naucio za ovih dvadeset godina koliko sam proveo u ovoj kancelariji, to je : da postoji jedna jedina pobuda koja pokrece ljude : a to je interes. I onda, evo sta ja kazem .. ‘I dok je zastupnik tako govorio, i opet nastavljao – mozda po deseti put – ovu pricu (ili bar ono sto je o tome znao ili bar ono sto je zamisljao) posto je o dogadjajima koji su se bili odigrali za sedam meseci, imao samo, kao i svako drugi, kao i sami junaci te price, kao i njeni sopstveni ucesnici, delimicno saznanje, nepotpuno, sastavljeno od malih slika, i samih pogledom nejasno utvrdjenih, od reci, i samih slabo shvacenih, od oseta, i samih lose odredjenih, i sve to mutno, puno rupa, praznina, koje je masta i neka priblizna logika pokusavala da popuni citavim nizom slucajnih dedukcija – slucajnih, ali ne i u svakom slucaju pogresnih, jer ili je sve slucaj a onda hiljadu verzija, hiljadu lica jedne price su istovremeno su isto tako, ili upravo jesu ta prica, posto jeona takva, posto je takva bila i ostala u svesti onih koji su je doziveli, koji su zbog nje patili, koji su je pretrpeli, njome se zabavili, ili pak realnost zivi svojim sopstvenim zivotom, sjajnim, nezavisnim od nasih percepcija pa prema tome i od naseg saznanja i narocito nase zedji za logokom – a onda, pokusati da se ta prica nadje, da se otkrije, da se iskopa, mozda je to isto toliko uzaludno i razocaravajuce kao sto su to one decije igre, one lutke uglavljene jedna u drugu gde svaka sadrzi, otkriva jednu manju, sve dok se ne dodje do neceg sitnog, malog, beznacajnog: ni do cega; i sada, kada je sve gotovo, pokusati da se prenese, da se ponovo utvrdi sta se dogodilo, to je pomalo kao kad bi se covek trudio da zalepi rasturene, nepotpune ostatke nekog ogledala u nespretnom pokusaju da ih ponovo sastavi, dosavsi samo do nepovezanog, smesnog, beslovesnog ishoda, pri cemu nam jedino nas duh, ili bar nasa tastina nalaze da pod pretnjom ludila i protiv svake logike, iznadjemo po svaku cenu neki nepovezani redosled uzroka i posledica, tamo gde sve sto razum uspeva da razazna, to je lutanje, pri cemu smo i sami noseni tamo amo, kao zapusac sto ga nosi voda, bez pravca, bez pregleda pokusavajuci jedino da se zadrzimo na povrsini, pateci, i umirajuci na kraju, to je sve.“

Klod Simon, „Vetar: Pokusaj vaspostavljanja baroknog oltarskog naslona“

0 komentara

Besana noc

„…Besana noc. Trecu noc uzastopno. Lepo zaspim, ali se posle jednog sata probudim, kao da sam glavu stavio u pogrešnu rupu. I od tada, cele noci do tamo oko pet, spavam doduše, ali me jaki snovi istovremeno drže budnim. doslovno, spavam pored sebe, dok se ja sam moram da nadbijam sa snovima. Oko pet nestaje i poslednji trag spavanja, samo sanjam, što je napornije od bdenja. Ukratko, celu noc provodim u stanju u kome je zdrav covek uoci trenutka kad istinski zaspi. Kad se probudim, oko mene su sabrani svi snovi, ali se pazim da ne mislim na njih…“

Franz Kafka, 2. oktobar 1911.

0 komentara

Dodirujem ti usta

Dodirujem ti usta, prstom dodirujem rub tvojih usana i ocrtavam ih kao da izlaze iz moje ruke, kao da se tvoja usta prvi put malko otvaraju, dovoljno je da zažmurim pa da se sve raspline i sve ponovo pocne. Svaki put stvaram usta koja poželim, usta koja moja ruka bira i crta na tvom licu, a koja se, pukom slucajnošcu, koju ne nastojim da shvatim, podudaraju baš sa ustima što se smeše ispod ovih koja ti crta moja ruka.
Gledaš me, gledaš me izbliza, sve bliže me gledaš, zatim se igramo kiklopa, gledamo se iz sve vece blizine a oci postaju sve vece, približavaju se i pretapaju, kiklopi se gledaju i zbunjeno dišu, a usta se srecu, bore se u toplom, grickaju se usnama, jedva prislanjaju jezik o zube, igraju se po odajama gde težak vazduh struji donoseci znani miris i tišinu. Tada moje ruke uranjaju u tvoju kosu, lagano miluju dubinu tvoje kose dok se ljubimo kao da su nam usta puna cveca ili riba, živih pokreta, tamnih miomirisa. Ako se ujedamo, ta bol je slatka, ako se davimo u kratkom ali stravicnom i istovremenom uzimanju daha, ta trenutna smrt je lepa. I samo je jedan sok iz usta i samo je jedan ukus zrelog voca, i ja osecam kako pored mene treperiš kao mesec na vodi…

Hulio Kortasar, Školice

0 komentara

Besana noc.

„…Besana noc. Trecu noc uzastopno. Lepo zaspim, ali se posle jednog sata probudim, kao da sam glavu stavio u pogrešnu rupu. I od tada, cele noci do tamo oko pet, spavam doduše, ali me jaki snovi istovremeno drže budnim. doslovno, spavam pored sebe, dok se ja sam moram da nadbijam sa snovima. Oko pet nestaje i poslednji trag spavanja, samo sanjam, što je napornije od bdenja. Ukratko, celu noc provodim u stanju u kome je zdrav covek uoci trenutka kad istinski zaspi. Kad se probudim, oko mene su sabrani svi snovi, ali se pazim da ne mislim na njih…“

Franz Kafka, 2. oktobar 1911.

0 komentara

Idiot. To je to. I nista drugo.

(Pravozastupnik je besan) Idiot. To je to. I nista drugo. I sve sto se moglo pricati ili izmisljati samo potvrdjuje ono sto je svako mogao opaziti od prve. Obican idiot. Samo sto on ima pravo da se krece slobodno, da govori sa ljudima, da potpisuje akta i da stvara nesrece. Jer, izgleda da lekari svrstavaju te tipove tako u bezopasne. Dobro. To je njihova stvar. A kad bi se, umesto da se ljudi zadovoljavaju njihovim misljenjem, zatrazilo i misljenje ovakvih kao sto smo mi koji mozda nesto vise znamo o ljudskom rodu nego sva ta gospoda sa fakulteta … Jer, slusajte me dobro : sto se tice ljudskih primeraka sto vam ovde prodje, mozete mi verovati (…) ako sam nesto naucio za ovih dvadeset godina koliko sam proveo u ovoj kancelariji, to je : da postoji jedna jedina pobuda koja pokrece ljude : a to je interes. I onda, evo sta ja kazem .. ‘I dok je zastupnik tako govorio, i opet nastavljao – mozda po deseti put – ovu pricu (ili bar ono sto je o tome znao ili bar ono sto je zamisljao) posto je o dogadjajima koji su se bili odigrali za sedam meseci, imao samo, kao i svako drugi, kao i sami junaci te price, kao i njeni sopstveni ucesnici, delimicno saznanje, nepotpuno, sastavljeno od malih slika, i samih pogledom nejasno utvrdjenih, od reci, i samih slabo shvacenih, od oseta, i samih lose odredjenih, i sve to mutno, puno rupa, praznina, koje je masta i neka priblizna logika pokusavala da popuni citavim nizom slucajnih dedukcija – slucajnih, ali ne i u svakom slucaju pogresnih, jer ili je sve slucaj a onda hiljadu verzija, hiljadu lica jedne price su istovremeno su isto tako, ili upravo jesu ta prica, posto jeona takva, posto je takva bila i ostala u svesti onih koji su je doziveli, koji su zbog nje patili, koji su je pretrpeli, njome se zabavili, ili pak realnost zivi svojim sopstvenim zivotom, sjajnim, nezavisnim od nasih percepcija pa prema tome i od naseg saznanja i narocito nase zedji za logokom – a onda, pokusati da se ta prica nadje, da se otkrije, da se iskopa, mozda je to isto toliko uzaludno i razocaravajuce kao sto su to one decije igre, one lutke uglavljene jedna u drugu gde svaka sadrzi, otkriva jednu manju, sve dok se ne dodje do neceg sitnog, malog, beznacajnog: ni do cega; i sada, kada je sve gotovo, pokusati da se prenese, da se ponovo utvrdi sta se dogodilo, to je pomalo kao kad bi se covek trudio da zalepi rasturene, nepotpune ostatke nekog ogledala u nespretnom pokusaju da ih ponovo sastavi, dosavsi samo do nepovezanog, smesnog, beslovesnog ishoda, pri cemu nam jedino nas duh, ili bar nasa tastina nalaze da pod pretnjom ludila i protiv svake logike, iznadjemo po svaku cenu neki nepovezani redosled uzroka i posledica, tamo gde sve sto razum uspeva da razazna, to je lutanje, pri cemu smo i sami noseni tamo amo, kao zapusac sto ga nosi voda, bez pravca, bez pregleda pokusavajuci jedino da se zadrzimo na povrsini, pateci, i umirajuci na kraju, to je sve.

Klod Simon, “Vetar: Pokusaj vaspostavljanja baroknog oltarskog naslona“.

0 komentara

Zlo i nesreca ne dolaze od Boga

Zlo i nesreca ne dolaze od Boga, nego od coveka. Sve bede medu ljudima to su nesrece koje ucini covek samom sebi, ili urade ljudi jedan drugome. U prirodi nema sreca i nesreca, nego ima samo smrt i život. Covek je najveca štetocina na zemlji. Sve velike stvari izgraduju samo veliki ljudi, a ljudske gomile samo ruše; mali ljudi sve sravnjuju sa zemljom. Koliki je covek rušilac po instinktu, to su svagda pokazivali ratovi. Šta je sve uradio u Rimu Alarik samo za tri dana boravka, i Genserik za cetrnaest dana, bar ako je verovati hrišcanskim piscima. Ali šta su tek poradili hrišcani, vojnici vojvode Burbonskog, za vreme pape Grigorija VII, u tom istom hrišcanskom Rimu; a šta uopšte po ostalim gradovima napraviše hrišcani u borbi protiv paganstva. Nema ni jedne religije koja nije bezbožno rušila, kao što nema ni jednog coveka koji u svom životu nema nekoliko sitnih zlocina. Veliki ljudi su netrpeljivi medu sobom, jer su surevnjivi, ali mali ljudi su neiscrpni u svojim zlocama prema boljim od sebe. Mali ljudi se uvek šegace sa velikim ljudima, a veliki ljudi se cesto šegace sa krupnim stvarima. Jedan od tvoraca renesanse, prosveceni papa Leon X, platio je stotinu zlatnih cekina za jedan epigram da napakosti nekom coveku kojeg je mrzeo; a na Kapitolu je ovencao jednog škrabala da se podsmehne lovorima kakve je nekad primio i Petrarka. Kad se uzme koliko na svetu ima ludaka, zatim glupaka, zatim podlaca, i najzad bezlicnih i bezbojnih ljudi, covek izgubi ljubav za životom u takvom otrovanom vazduhu. Toliki broj nakaznih ucini da nam ovaj svet odista izgleda najgori od svih svetova; a dodajte odmah i da svemu tome ne može biti nikad konca ni kraja. Oglašena je prirodom borba izmedu kontrasta na svetu: borba zlih protiv dobrih, bezumnih protiv pametnih, divljih protiv pitomih. Hrišcanstvo je imalo cudnu ideju da izmiri dve protivurecenosti: kako istovremeno postoji i Bog koji je svemocan, i zlo koje satire ljude. Da bi opravdalo Boga, tvrdilo je da zlo postoji na svetu samo zato da bi se mogli staviti na iskušenje i dobri i zli ljudi, kako bi zatim nagrada postojala za jedne, a kazna za druge. Ovo je možda jedino tumacenje hrišcansko koje nije uspelo da unese nimalo svetlosti u jedan svoj krupni problem.
Covek ima više hrabrostri prema drugom, nego prema sebi. Da nije toga, ne bi bilo zla na svetu. Savršenstvo coveka sastojalo bi se u tome da bude vecma strog prema sebi, negoli cak i pravedan prema drugom. Ja znam puno ljudi koji su bili vrlo pravedni prema drugom, ali nisu bili strogi prema sebi, i zato su bili uvek labavi u stvarima dobra. Oni su bili više diletanti, nego artisti dobra. Njihova pravednost je uvek propadala, ako nije bila u pitanju tuda licnost nego njegova sopstvena, jer pravednost prema sebi zavisi od strogosti prema sebi, kao što pravednost prema drugom zavisi samo od naše dobrote. Pravednost je jedno kraljevsko osecanje, i covek pokazuje pravednost cesto više laskajuci sebi, nego voleci drugog. Najbolji ljudi su oni koji su prema sebi najstroži, i koji oproste drugom i ono što nikad ne bi oprostili samom sebi.
Svi ljudi imaju iste mane, ali nemaju iste vrline; u tome je i sva razlika izmedu velikih i malih ljudi. Ljude treba suditi po njihovim vrlinama, a ne po njihovim manama; medutim, po vrlinama nas ocenjuju samo naši prijatelji, a naši neprijatelji nas ocenjuju samo po našim manama. Stvarno, svaki covek je bio gotov da bude razbojnik po svojim instinktima, ali svaki covek nije bio po instinktima gotov da bude dobar: zato što za dobrotu treba više mudrosti nego instinkta, i što u prirodi ne postoji zloca i dobrota nego samo borba za život izmedu jacih i slabijih.
Sve se placa, kažu ljudi. Tako govore i oni kojima se nikad ništa nije platilo. Ali se ipak sve placa; a kad ne bi bilo ove istine, onda bismo umrli od straha na ovoj zemlji. Ideja o nagradi za dobre i o kazni za rdave, nije uopšte postojala u prvim vekovima grckoga politeizma, nego je tek docnije sekta orfista unela ideju o božanstvu koje i presuduje ljude prema njihovim delima. Cak ni jevrejska sinagoga nije s pocetka bila izgradila tu ideju odgovornosti nego tek nešto malo pre pojave hrišcanstva; ali hrišcanstvu izvesno pripada priznanje da je tu ideju o nagradi i kazni podiglo do pravog i osnovnog smisla o dužnosti na zemlji.
Od svega što je covek posejao, ništa nije radalo brže nego mržnja. Narod se brže fanatizuje nego vaspita. Koristoljublje je uvek nedeljivo od mržnje; iz koristoljublja se ljudi odricu otadžbine, porodice i vere. Švajcarske trupe borile su se jedne u službi francuskog kralja Luja XII, a druge u službi grada Milana, i one su se medusobno podavile u jednoj strašnoj bitki, samo za tud novac. Fanatizam je ostatak varvarstva, a sa kulturom trebalo bi da covek ide samo za hladnim osvedocenjem; medutim, na žalost, izgleda baš naprotiv, da je fanatizam jedno slepilo našeg instinkta, koje nece moci ništa iskoreniti. Što je najžalosnije, ljudi se fanatizuju u mržnji, ali se ne fanatizuju u ljubavi. Jedini lek protivu ovog instinkta bila je vera hrišcanska, koja je prva fanatizovala ljude u ljubavi. Svaka mržnja je sugestija samog sebe, i zato covek mudrac može sebe fanatizovati u ljubavi, protivno i svojim instinktima, koji su inace uvek skloni samo na mržnju. Fanatizovati se u dobru, to znaci postati covek istinski pobožan.

Jovan Ducic
Blago Cara Radovana

0 komentara

Pet litara krvi

Čini se kao da krvari oljušten krompir, a ne moj posečeni prst. Da je posekotina na bilo kom drugom delu mog tela, već bi se našla ispod česme ili bih, je oprao sapunom, ali ovako, nastavljam uporno da je sisam. Krv je topla, toplija od pljuvačke. Takav osećaj imam na jeziku od njenih 37 stepeni Celzijusa.
Uvek postoji trenutak zapravo, i manje od trenutka; taman toliko koliko je potrebno da se probude instinkti, dok mi se ruka podiže ka usnama kada pomišljam da će krv imati lep ukus (a istovremeno mi kroz glavu prolazi pomisao kako nikada tako nešto ne očekujem od drugih telesnih tečnosti): da će biti sočna kao kuvana cvekla ili slatka kao kajsija. Opet nisam u pravu.
U redu, zaista nema lep ukus, ali ni loš. Da ima loš ukus, sva živa stvorenja bi se gadila da ližu sopstvene rane. Ukus krvi nije lošiji od ukusa znoja, ali se njome ne možete naslađivati. Neki ljudi, tvrde da ima pomalo ukus metala; ova analogija nije bezrazložna, jer je krv bogata gvožđem. Ona sadrži dve trećine ukupnih zaliha gvožđa u organizmu. Drugi su određeniji, pa govore da ima ukus kao pregršt sitnog novca (a da li su ikada zagrizli pregršt sitnog novca?), stavljajući do znanja da je krv, takođe i valuta; ovo je svakako tačno, pošto se jedinica donatorske krvi (500 ml) iz krvnih rezervi Zavoda za transfuziju krvi, po proceni FOA2, vrednuje vise od stotinu dolara. Pa ipak su obe analogije neprecizne, pošto se ukus penija razlikuje od ukusa novčića od 25 centi, zar nije tako? Baš kao što se oseća razlika u ukusu između aluminijumske konzerve piva i srebrne kašičice, kada se prinesu usnama.

Prisećam se svoje školske drugarice Melani, sada majke troje dece, koja je dvadeset godina radila kao tehničar na hirurškom odeljenju u bolnici, gde je, na sopstveno iskreno žaljenje, stekla prefinjen njuh za krv. Po njenim rečima, svačija krv drugačije miriše, baš kao što svačije telo ima poseban miris. Nečija krv ima gadan i opor miris, dok je nečija mirisna skoro kao voće. Nju krv podseća na proključali paprikaš; na mešavinu crvenih krvnih zrnaca, belih krvnih zrnaca i krvnih pločica, koje zajedno plutaju u plazmi, vodnjikavoj sredini koja unosi hranljive materije u stotine milijardi ćelija u organizmu i iznosi otpadne materije iz njih. Ovaj osnovni recept se često začinjava lekovima, alkoholom, nikotinom i drugim sastojcima. Melani veruje da svačija krv predstavlja lični mirisni otisak, što me navodi na zaključak da bi se svačiji uzorak razlikovao i po ukusu…

Bil Hejz

0 komentara

Džensonova direktiva

…Ima neke ironije, shvatio je Kalif, u cinjenici da samo njegovi protivnici sasvim shvataju genijalnost tog jutarnjeg napada. Na terenu ce ratna magla skriti ono što bi iz daljine bilo ocito: mrežu precizno koordinisanih napada. Kalif je znao da ce kroz dan-dva analiticari iz americkih špijunskih agencija pregledati satelitske snimke na kojima ce mreža aktivnosti biti vidljiva kao na dijagramu u školskom udžbeniku. Kalifova pobeda ce postati legendarna; njegov dug Posredniku – ne na inicijativu samog Posrednika – ostace izmedu njega i Alaha.
Kalifu, koji je posmatrao gardiste postrojene ispred glavne kapije, donesoše dvogled.
Bili su to ljudski ukrasi, niz lutaka od papira. Još jedan pri-mer gluposti elitisticke vlade. Nocno osvetljenje objekta pretvorilo ih je u glinene golubove, sprecavajuci ih istovremeno da vide bilo šta u okolnoj pomrcini.
Pocasna straža je bila sastavljena od elite Are – tipicno, od onih koji imaju rodake na visokim položajima, pravih karijerista sa izvrsnom higijenom i talentom da održavaju savršen izgled svojih uniformi. Krem de la krem brule, pomisli Kalif sa mešavinom ironije i prezira. To su bili glumci, a ne borci. Kroz dvogled se zagleda u sedmoricu ljudi sa puškama o ramenu. Izgledaju upecatljivo i savršeno su beskorisne. Nisu ni glumci. Igracke.
Glavni radio-operater klimnu glavom Kalifu: zapovednik odeljenja je bio na položaju, da bi obezbedio da vojnici iz baraka ne uspeju da se umešaju. Jedan od clanova Kalifove pratnje donese mu pušku: to je bio cisto ceremonijalan cin koji je on smislio, medutim, sama ceremonija bila je proizašla iz moci. Dakle, Kalif ce ispaliti prvi hitac, istom onom puškom koju je jedan veliki borac za nezavisnost koristio pedeset godina ranije da bi ubio holandskog guvernera. Ta puška repetirka, Mauzer M24, bila je precizno upucana. Kada su razmotali svilu u kojoj je stajala, bljesnula je poput Saladinovog maca.
Kalif optickim nišanom nade prvog gardistu i izdahnu nešto vazduha da bi koncanicu smirio na sredini grudi ukrašenih lentama. Povukao je obarac, napeto gledajuci izraze na covekovomlicu – prvo zapanjen, pa bolan i ošamucen. Na gornjem, desnom delu grudi pojavi mu se crveni kružic, kao cvet.
Sada i ostali clanovi Kalifovog odeljenja podoše za njegovim primerom i otvoriše brzu paljbu dobro naciljanim hicima. Poput lutaka sa opuštenim koncima, sedmorica oficira popadaše, isprevrtaše se i ostadoše da leže.
Kalif se, uprkos sopstvenom raspoloženju nasmeja. Te smrti nisu imale dostojanstva; bile su besmislene kao i tiranija kojoj su služile. Ta tiranija ce sada morati da se brani.
Do izlaska sunca svakom zalutalom predstavniku anuranske vlade koji se zatekne u provinciji bice naloženo da pocepa uniformu ili ce ga rastrgnuti besna masa.
Kena više nece pripadati nelegalnoj republici Anuri. Kena ce pripadati njemu.
Pocelo je.
Kalif oseti napad pravednosti i oštar ubod istine proze ga poput svetlosti. Jedini lek za nasilje jeste još više nasilja.
Mnogi ce umreti u toku sledecih nekoliko minuta, to ce biti oni srecniji. Medutim, bila je jedna osoba u Kamenoj palati koja nece biti ubijena – za sada. Bio je to jedan poseban covek, koji je došao na istrvo da bude mirovni posrednik. Bio je mocan covek koga su poštovali milioni ljudi, ali ipak bio je agent neokolonijalizma. Zbog toga ce se prema njemu odnositi sa pažnjom. Taj veliki covek, „mirotvorac“, covek svih naroda, kako su ga zapadni mediji nazivali – nece pasti kao žrtva ratne carke. On nece biti ubijen.
Na njemu ce biti primenjene odgovarajuce finese.
A zatim ce ostati bez glave, kao pravi zlocinac.
Revolucija ce se napiti njegove krvi!…

Robert Ladlam

0 komentara

Man Gave Names to All the Animals

…U tom trenutku disk dzokej pusti „Man Gave Names to All the Animals“ Boba Dilana i on otkri jednu posve novu Unu koju do tada nije poznavao. Bacila se sama u epicentar uzavrele mase igraca sto je kljucala u tami i, predajuci se sklopljenih ociju tom kovitlacu, nudila se svima istovremeno… Una , izgleda, zivi jedino kad igra.Profesor , prateci pogledom njene egzibicije( pa ona ce se potucati sa citavom diskotekom), prepoznaje ljubomoru bez ikakvog izgleda na utehu: degradiran, odbacen u ugao, u senku sanka, nepotreban uljez u ovaj tajni krug mladih i lepih, opasnih i nimalo naivnih; vrelina mu pali lice, obuzima ga mucnina, povraca mu se od straha sto je uleteo u zamku. Gospode, ako te ima, naredi disk-dzokeju da prekine ovo mucenje, ovu sporu stvar, i zameni je nekom brzom , djuskavom, uz koju se ne moze igrati tako blizu, tako uvredljivo blizu- promeni plocu!A onda profesor prelazi granice patnje i mirno shvata da je zauvek izgubio Unu, gotovo je i sta se tu moze, bilo je lepo dok je trajalo,a on je samo imao srece sto je jedno vreme bila njegova;sada je s tim svrseno , pa neko cudno olaksanje oslobadja mu telo, celo, ruke, noge , stomak, sve;mirno placa svoj i Unin racun, pa slobodan, ponovo svoj, nezavisan macak, prolazi pored gorila na vratima i zakoraci u svezu noc … Neka se potuca s kim god hoce, mislio je , jutro ce svima biti isto! Prljavo i besmisleno.Isto osecanje krivice, iste zguzvane plahte, neistresene pepeljare, gorcina na nepcu, pikavac koji se davi u napola popijenoj casi, prasnjave cipele nasred tepiha, razbacana odeca, sivilo kroz koje se ljubavnici vracaju kuci u vecernjoj odeci, koja tako odudara od snuzdenih ljudi koji odlaze nas posao…Jutro ce sve izbrisati. Zapalio je cigaretu i povukao dubok dim i u tom casu zacuo grebanje na vratima- Unin uobicajeni znak da se macka-skitara vratila kuci. -Bas imas srece!-rekla je skidajuci mindjuse.-Koliko me je samo njih nocas zelelo, a imaces me jedini ti! Bas imas srece! -Zar?-kazao je hladno, i divlje zaronio u njenu mirisljavu kozu, vracen iz svog naivnog bekstva. Dok mu je ravnomerno disala na ramenu, znao je: bice to duga , iscrpljujuca bitka na zivot i propast da se oslobodi ove devojke koju mu je poklonio slucaj…

Momo Kapor