A krune carske i kraljevske spadaju u kape

A krune carske i kraljevske spadaju u kape odmah iza svetih oreola kojima se kite sveti ljudi sa fresaka po crkvama.
Nemanjin unuk Uros Prvi , treci sin Stefana Prvovencanog i Ane Dandolo , unuke duzda mletackog Emerika zeni se Jelenom Anzujskom koja mu u miraz donosi Dolinu Jorgovana i talenat da gradi crkve od Skadra do Zadra . Jelena Urosu rodi sinove Dragutina i Milutina . Milutin u istoriji poznat kao deda Cara Dusana Silnog i kao graditelj Gracanice i dograditelj Hilandara , i kao momak koji se cesto zenio i veliki covek koji je postao bugarski svetac.
A Dragutin , stariji brat , majku , Jelenu pusti da vlada Primorjem , a on uze zemlje od Djerdapa do reke Kupe , preko Macve , Posavine i Podravine i moglo mu se jer je u ono tatarsko doba uzeo za zenu kcer Istvana Petog , sina Bele Cetvrtog , Katalin se zvala , znala je da sije i veze , bavila se rucnim radom iako je bila kraljica. Povremeno je dolazila ovde u Klakar na Vucijaku , tu gde je bio Burgus , tvrdjava jos iz rimskog doba. Tu je rodila Jelisavetu , koju su srecno udali za Stevana Kotromanica , njegov unuk bude bosanski kralj Tvrtko cije je kosti i zastavu pronasao vas otac , udarnik Trece fiskulturne brigade na izgradnji pruge…
Taj velicanstveni kralj Dragutin umire kao monah Teoktist 1316. Racuna se da je umro u Sremskim Karlovcima , da mu je telo posle preneseno u Ras , u crkvu Sv.Djordja…
Na freskama se vidi lepi kralj sa krunom , tom vladarskom kapom kojom se mocno vlada. Eno ga u Sopocanima , u porodicnom krugu , sa ocevom rukom na ramenu , eno ga , u crkvi Sv.Ahilija…Kada budete imali nekog sekundarnog posla u tim krajevima pogledajte tu krunu kako cuva mudru glavu naseg pretka koji je bio praunuk Stefana Nemanje , a pradeda Urosa Nejakog , posle koga nema Nemanjica po muskoj liniji… Pogledajte , mladicu , kako se sve u vezi sa nama koji jurimo kroz pejsaz kuda je Dragutin hodao , onako sepav , a mi tu zemlju i puteve samo poganimo…“

Dusko Trifunovic – Andjel do Andjela

Jedan izgubljeni randevu

Ne znam ko je rekao: “ Pogledaj kakva groblja ima narod, pa ćeš ga prepoznati”. Na Piskarevskom groblju, u Lenjingradu, ja sam video vašu sliku, draga Tanja, video sam vaš dnevnik, jedan od najpotresnijih tekstova u istoriji čovečanstva, i ja vam, evo, pišem ovo sa jednog ugla Nevskog prospekta.
U Lenjingradu je proleće, mila moja. Uskoro počinju bele noći, mostovi se otvaraju kao ruke uperene u nebo… Čekao sam vas sinoć na Fontanki, pre tri dana tražio sam vas sav lud od Ladoge do Finskog zaliva, jurio sam pokraj Neve taksijem osamdeset kilometara.
A vi ste umrli.
Ovo je moj izgubljeni randevu.
Da sam sreo neku ženu kojoj je sada trideset osam godina, a liči na vas, pozvao bih je u „Angleter“ gde je umro moj brat po pesmi Sergej Jesenjin,
obešen o jednom kaminu, poručio bih dve votke od po sto grama i dve kafe.
Vi biste popili kafu, ja obe votke, i ja bih vas voleo. Ljubio bih vam dlanove, mila moja, jer ste me tako rasplakali da nikad neću zaboraviti Lenjingrad.
Počelo je četvrtog septembra 1941. Hitler je štampao pozivnice za bal u „Astoriji“ povodom osvajanja Lenjingrada. A nikad ga nije osvojio: 872 dana trajala je blokada. U vašem dnevniku čitam: Ženja umrla 28. decembra u 12,30 časova 1941. Babuška umrla 25. januara 42. Leka umro 17. marta u pet časova 1942. Ujka Vasja 13. aprila u dva časa noću. Ujka Ljoša je u 4 časa 1942. Mama u 7,30 ujutro 13. maja 1942.
Svi Savićevi su umrli. Ostala samo Tanja. Umrli svi.
Devet listova iskinutih iz notesa. Jedna od najpotresnijih istorija. A na Piskarevskom groblju leži više od milion ljudi zajedno sa vašom mamom,
babuškom, braćom, sestrama, ujacima. Vi ste umrli, kako mi ovde kažu, na Putu života, na ledu Ladoškog jezera, i ja vas uzalud čekam ove noći po ulicama Lenjingrada, tražim vaše oči u očima žena koje prolaze, vaš osmeh u osmehu devojke koja u metrou čita Ljermontova, u gužvi onih što traže kartu više za teatar imena Kirova, gde ne gledam Žizelu nego vas kako se dižete iz groba… Tanja.
Prever je rekao: Rat je zaista jedna velika svinjarija, ali to je najmanje što se o tome može reći. Osećam da bih vas voleo, pio votku, skakao u Nevu,
imao s vama decu, a od svega samo mi u ušima zvone stihovi Olge Bergolc
„Niko nije zaboravljen i ništa nije zaboravljeno“.
Dvadeset šest hektara mrtvih. Ispod zemlje čudna neka muzika koja mi razvija živce i dovodi me do ludila. I jedno srce koje kuca iz zemlje, ljudsko.
Gledam fotografije iz opsade: dečak nalik na skelet, lep kao moj sin, sa očima od neba. Ljudi koji čine poslednje korake na zemlji i umiru od gladi. Deset hiljada i četrdeset tri čoveka u jednom danu.
Tanja, ne mogu da vam opišem kako Lenjingrad izgleda danas.
Ja sam nekad govorio da je Pariz najlepši na svetu, a sad se stidim.
Svaki put kad dođem u Rusiju doneću vam cveće.
I kako je naš jedini randevu izgubljen, propao, nema ga, dajem vam reč da ću svoju decu naučiti da mrze rat i da budu dobri ljudi.
Drugo, sem votke, sem suza, stvarno ne umem.

Mika Antic