Život je težak.

Život je težak. Ovo je velika istina. Jedna od najvećih. Ovo je velika istina, jer kada jednom sagledamo ovu istinu, mi je prevazilazimo. Kada zaista shvatimo da je život težak – kada to stvarno jednom shvatimo i prihvatimo – tada on prestaje da bude težak. Kada jednom prihvatimo činjenicu da je život težak, ona nam postaje nevažna.

Većina ne shvata u potpunosti ovu istinu. Umesto toga, oni manje više neprekidno kukaju kako su njihove teškoće posebna vrsta pošasti, koja se nekim čudom okomila upravo na njih ili na njihove porodice, pleme, klasu, naciju, rasu, pa čak i vrstu, nikako na druge. Ovo kukanje mi je veoma poznato jer sam i ja imao svoj udeo u njemu.

Život predstasvlja niz problema. Da li želimo da kukamo nad njima ili da ih rešavamo i da naučimo svoju decu da ih rešavaju?

Disciplina je osnovno orudje za rešavanje životnih problema. Bez discipline ne možemo ništa rešiti. Samo uz odredjenu dozu discipline možemo rešiti odredjene probleme. Sa totalnom disciplinom možemo rešiti sve probleme.
Ono što čini život teškim je to što je proces suočavanja sa problemima i njihovo rešavanje veoma bolan. Problemi u zavisnosti od prirode, izazivaju žalost, tugu, očajanje. Ovo su neprijatna osećanja, često veoma neprijatna, ponekad podjednako jaka kao i najintenzivniji fizički bol. Upravo zbog bola koji sukobi i dogadjaji izazivaju u nama, mi ih zovemo problemi. Pošto život postavlja pred nas beskrajan niz problema, on je uvek težak, pun je bola ali i radosti.

Ipak, život poprima smisao u čitavom procesu suočavanja i rešavanja problema. Problemi su oštra granica izmedju uspeha i neuspeha. Problemi podstiču u nama hrabrost i mudrost. Zbog problema mi nentalno i duhovno sazrevamo. Kada želimo da ohrabrimo razvoj i neustrašivost ljudskog duha, mi izazivamo i podstičemo ljudsku sposobnost za rešavanje problema, kao što u školi namerno deci postavljamo probleme za rešavanje. Kao što je rekao Bendžamin Frenklin: „One stvari koje su bolne, poučne su“. Ovo je razlog zbog koga mudri ljudi uče da ne strepe već da rado prihvataju probleme i bol koji oni donose.

Većina nas nije tako mudra. Strahujući od bola koji prati probleme skoro svi mi, u većoj ili manjoj meri, trudimo se da ih izbegnemo. Mi oduglovačimo u nadi da će oni sami nestati. Ignorišemo ih, zaboravljamo i pravimo se da ne postoje. Upotrebljavamo i droge da bi ih što lakše ignorisali i da bismo otupelošću zaboravili uzrok bola. Težimo da zaobilazimo probleme umesto da se suočavamo sa njima. Trudimo se da se iz njih izvučemo umesto da ih otpatimo do kraja.

Tendencija da se izbegavaju problemi i emotivna patnja koju oni nose osnova je celokupne mentalne bolesti. Pošto svi mi posedujemo u većoj ili manjoj meri ovu tendenciju, svi smo manje ili više mentalno oboleli. Neki od nas će ići do zapanjujućih granica da bi izbegli svoje probleme ili patnju koju oni podrazumevaju udaljavajući se od svega dobrog ili razumnog da bi pronašli lakši izlaz, izgradjujući kao utočište veoma složen svet mašte, koji ponekad u potpunosti isključuje stvarnost. Karl Jung je to lepo rekao: „Neuroza je uvek zamena za legitimnu patnju.“

Put kojim se redje ide – M.Scot Peck

Nemam nista protiv ljudi koji vole istinu

Nemam nista protiv ljudi koji vole istinu. Osim sto su dosadno društvo. Podnošljivi su pod uvjetom da ne razvežu o odnosu između pripovijedanja i iskrenosti, što su neki od njih skloni. Prirodno, to me smeta. No, ostave li me na miru, neću im ništa.

Ne živciraju me ljubitelji istine već – istina. Čime istina pomaže, kakvu utjehu pruža, u usporedbi s pričom? Kakve koristi od istine u gluho doba noći, u tami, kad vjetar u dimnjaku riče poput medvjeda? Kad munja riše sjene na zidu spavaće sobe a kiša dugim noktima kucka po oknima? A ne! Kad te u krevetu zebnja i hladnoća pretvore u kip, ne očekuj da ti priskoči u pomoć koščata i suhonjava istina. Tad su ti potrebne ugodno popunjene okrepe kakve priče, da te u san uljuljka utješna sigurnost kakve laži.

Diane Setterfield – Trinaesta priča

Jedna od mudrih i velikih istina

Jedna od mudrih i velikih istina koju otkriva umetnost na smeđem papiru, jeste da je belo – boja. Belo nije tek odsustvo boje, ono je blistava i pozitivna stvar, živa kao crvena, razgovetna kao crna. Kad vam je, recimo, bojica žarko crvena, njome crtate ruže, kad vam je blistavo bela, njome crtate zvezde. Biće da je jedna od dve-tri prkosne istine najbolje religiozne moralnosti, iliti pravog hrišćanstva, upravo to, da je belo – prava pravcata boja. Vrlinu ne čini odsustvo poroka niti izbegavanje moralnih zamki; vrlina je jasna i posebna, kao što su to bol ili izraziti miris. Milosrđe ne znači ne biti svirep ili sprečavati osvetu ili kaznu, ono je nešto jednostavno i pozitivno, kao što je to sunce, kao nešto što jesmo ili nismo videli. Neporočnost ne znači uzdržavanje od izopačenosti, ona podrazumeva nešto plameno, kao što je to bila Jovanka Orleanka. Jednom rečju, Bog koristi mnoge boje, ali nikada ne slika tako sjajno, zamalo da kažem tako smelo, kao kada slika belom bojom. U izvesnom smislu naše doba je to shvatilo i izrazilo u našoj sumornoj odeći. Jer kad bi zaista bilo istina da je bela boja prazna i bezbojna, negativna i neutralna, tada bi se belo koristilo umesto crnog i sivog, na pogrebima. Tada bismo viđali gospodu u dugim kaputima od besprekornog srebrnasto belog materijala, sa šeširima belim kao krin. A to nije slučaj.

G.K. Česterton

Kada ih nateras da te mrze

Kada ih nateras da te mrze onda si siguran da dobro radis svoj posao…
Istina je da je zivot nepodnosljiv, samo sto je vecina ljudi naucena da se pretvara kao da nije takav…
S vremena na vreme neko se ubije ili ga odvedu u ludnicu, ali najveci deo masa tera dalje i dalje pretvarajuci se kako je sve normalno i prijatno…
Talentovane ljude bije glas da je tesko komunicirati s njima u svakodnevnim situacijama – tako sam citao i tako su mi govorili i tako sam gledao na filmu…
Ali otkrio sam da nije tako…
Sto su ljudi talentovaniji to je lakse sa njima – bice da cuvaju svoje lose trenutke za casove kada su sami…

Carls Bukovski

Gola istina je…

Gola istina je, kada sam voleo Estelu ljubavlju coveka, voleo sam je prosto zato sto je za mene bila neodoljiva.
Jednom zauvek, znao sam svoju zalost, cesto i cesto, iako ne uvek, da sam je voleo nasuprot razumu, nasuprot obecanju, nasuprot miru, nasuprot nadi, nasuprot sreci, nasuprot svim mogucim obeshrabrenjima.
Jednom zauvek, nisam je voleo nista manje zato sto sam sve ovo znao, I to me nije nista vise obuzdavalo, nego da sam predano verovao da je ona ljudsko savrsenstvo.

Velika ocekivanja ~ Charles Dickens

Nemam nista protiv ljudi koji vole istinu

Nemam nista protiv ljudi koji vole istinu. Osim sto su dosadno društvo. Podnošljivi su pod uvjetom da ne razvežu o odnosu između pripovijedanja i iskrenosti, što su neki od njih skloni. Prirodno, to me smeta. No, ostave li me na miru, neću im ništa.
Ne živciraju me ljubitelji istine već – istina. Čime istina pomaže, kakvu utjehu pruža, u usporedbi s pričom? Kakve koristi od istine u gluho doba noći, u tami, kad vjetar u dimnjaku riče poput medvjeda? Kad munja riše sjene na zidu spavaće sobe a kiša dugim noktima kucka po oknima? A ne! Kad te u krevetu zebnja i hladnoća pretvore u kip, ne očekuj da ti priskoči u pomoć koščata i suhonjava istina. Tad su ti potrebne ugodno popunjene okrepe kakve priče, da te u san uljuljka utješna sigurnost kakve laži.

Diane Setterfield „Trinaesta priča“