Ja bih hteo i sebi da objasnim kakva je krajnja svrha citanja

Ja bih hteo i sebi da objasnim kakva je krajnja svrha citanja. Imam jedno licno iskustvo, jedan lican utisak da svako citanje ne moze da dobije komplimente izuzetnog duhovnog i emocijalnog dozivljaja, da mnogo ljudi citaju, da neki ljudi mnogo citaju, a da mi u njihovoj licnosti ne otkrivamo rezultate citanja. To je jedna dilema: da li ljudi citaju zato da im prodje vreme, zato da se zabavljau, zato da procitaju pricu o tudjem zivotu, da steknu izvesnu kulturu, da se na izvestan nacin emancipuju, ili bi, a ja to mislim, krajnja svrha citanja bila aktiviranje citaoca u tom smislu da on i kad ne cita bude dobar posmatrac i da ume da se zabavlja. Ja ne priznajem one citaoce, bez obzira koliko i sta citaju, koji kada se odvoje od knjige vise ne zive u zanimljivom svetu, u neobicnom svetu, lepom svetu. Dakle, ja ne priznajem one citaoce koji ni posle citanja ne umeju da posmatraju i ne umeju da zive. Za mene je krajnja svrha citanja sposobnost coveka da radosnije, sa vise cula, vise ociju, aktivnije zivi i posmatra.

Dusan Radovic, Na ostrvu pisaceg stola

Iskustvo nam savetuje

Iskustvo nam savetuje da se treba bojati, da treba biti oprezan, da ne treba verovati.
Iskustvo nasu uči da ne grešimo, da ne ponavljamo ono gde su drugi već stradali.
Svetu, medjutim ne mogu pomoći oni koji su načisto sa životom. Svetu ne trebaju oni koji su ostali bez zabluda i snova. Oni kojima je sve jasno, očigledno, poznato i verovatno.
Svetu pomažu mladi i neiskusni, oni koji ne veruju ni u čije iskustvo. Oni koji ne priznaju argumente. Oni koji ne veruju da se istorija ponavlja. Oni koji se ne plaše da pogreše. Oni koji su gluvi za činjenice, slepi za očigledne stvari, puni iluzija, zabluda, snova, ideala, spremni za najveće podvige i žrtve.
Beznadežan slučaj ne može biti heroj. Čovek bez nade i nije pravi čovek. On je kompromitovao sve ideale i ciljeve. Da su na svetu samo takvi, život bi se zaustavio.
Spas čovečanstva je u tome što se ljudi raduju bez iskustva i što u iskustvo ne veruju. Verovati u iskustvo znači biti očajnik bez ijednog razloga za život.
Životu su potrebni oni koji bi poludeli kada bi sve znali. Oni koji bi se poubijali kada bi svega bili svesni.
Niko nikome nije ništa dokazao. Svako mora da predje svoj put i potroši svoju meru iluzija. Niko ne nastavlja ničiju nesreću. Svako živi svoj život. Ničija starost nije nečija mladost. Ničije iskustvo nije nečiji zakon!“

Matija Bećković, „O medjuvremenu“